Злоупотреба науке у политичке сврхе

ЗЛОУПОТРЕБА НАУКЕ У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

Бошко В. Поповић, Живан Ристић, Милорад Миловановић

- Постојаност Diagnоsis Zagrabiensis -

Пошто се данас много говори о „конструисању стварности“, поготово у дискусијама о односу теорије с историјом, не можемо заобићи личност оног ко конструише реалност, нити личност уопште. Нас садa занима само научник што не значи да ниподаштавамо остале сачиниоце целог подухвата. Ако је човек одговоран делатник, чинитељ (агент), онда не би требало да подлеже грешки распарчавања и слободног, произвољног конструисања, поготово то не би смео да допусти себи научник за којег се све чешће каже да је свој најважнији и најодговорнији инструмент у истраживању.

Пре више година уочили смо да понеке дијагнозе постављене српском народу пате од тешких методолошких грешака па до злонамерних психоисторијских одступања од проверљивих чињеница и података. Претпоставка да је реч о случајним, ненамерним заблудама није одржива, по томе што смо били у прилици да се уверимо да са разних страна исте дијагнозе долазе. Пошто се Homo Epistemicus, Homo Moralis и Homo Politicus удаљују један од другог дугим и убрзаним корацима, потреба за постављањем дијагнозе дијагностичарима је и с те стране неодложна. Методолошке, историографске грешке и пропусти разних дијагностичара подупрте теоријским и идеолошким, неодољиво указују на орални лик свих оних који настављају изворну Diagnosis Zagrabiensis.

Прва дијагноза

Почетком лета 1991. године психолози са многих страна обавештени су да је одложен раније заказан „Конгрес групних психотерапеута Југославије са међунеродним учешћем“. Конгрес је требало да се одржи у Загребу од 1. до 5. септембра 1991. године. У допису организационог одбора, којим се Конгрес одлаже, наведене су неке тврдње – дијагнозе, као разлози одлагања. Између осталог речено је:

да су српске „пројекције“ на Хрвате и Словенце праћене агресијом до деструктивности пробудиле архајске и канибалистичке инстинкте у великим скупинама српског становништва доводећи их у дубоку регресију схизопараноидне позиције; комунистички вођи ... успели су да индукују у великим скупинама једноставније структурисаних личности српског живља у Хрватској ирационални егзистенцијални страх путем пројекције на Хрвате ... и тако редом све у истом духу...

Очигледно је да овакво дијагностиковање не располаже научним сведочанствима и доказима, јер да постоје свакако би били приложени(1).

Нас занима: на који начин су изабрани узорци „испитаника“ – Срба у ратном метежу? Шта значи „велика скупина“? Затим, које методе за прикупљање података су биле примењене да би се утврдили – дијагностиковали – „архајски и канибалистички инстинктивни пориви“, „дубока регресија“, „једноставна структурисаност“ и остале дијагностиковане карактеристике? Најзад, на који начин су обрађени подаци добијени тим „истраживањем“? Налази би били од непроцењиве вредности за науку, под условом да остоје и да су поуздани. Међутим, ако није поштована научна методологија, а очигледно да није – научној јавности преостаје да постави дијагнозу о оваквим дијагностичарима! Она, разуме се, не сме затворити очи пред моралном страном квази дијагноза које називамо именом првообјављене - Diagnоsis Zagrabiensis. Лавина дијагноза је кренула, а та чињеница оснажује нашу бојазан да епистемички и морални човек, бар у неким случајевима, намерно бивају удаљавани један од другог под утицајем Homo Politicus, или је расцеп испод прага свести. Шта је опасније? Ево неколико примера значајних за психоисторију.

(1) Овај део одговора организационом одбору писали су проф. К. Момировић и проф. Б. В. Поповић. oдговор није обнародован.

Друга дијагноза

Познати психолог Џ. Каган бави се у једном чланку (Kagan, 1993) веома озбиљним питањима психологије моралности: плуралистичким концепцијама моралности, селекцијом критеријума понашања и мерењем. Аутор је као илустрацију узео понашање Срба који имају осећање кривице због „доктрине о етничком чишћењу“ (али не помажу жртвама и бране српске војнике злом које су њиховим прецима починили Турци), затим наводи оне Србе који не доживљавају стид и осећање кривице (иако знају за аргументацију да је агресија морално неисправна) и, најзад, спомиње оне који верују да је живот „стохастичка игра“ без икаквих моралних начела. Разуме се да је овакво разликовање веома важно за постављање дијагнозе, али илустрација је произвољна, чак злонамерна. Каган је показао танане разлике између трију скупина Срба, а нешто потада саопштава да је проблем мерења нерешен! Не остоји ваљан начин квантификовања моралних афеката или несвесних интенција! Затим, аутор с правом наводи да ваљаност исказа зависи од низа података и да одлука о нечијој моралности „мора“ зависити и од специфичних емпиријских процедура за процену субјектовог моралног лика. Наше питање је кратко и јасно: Ако Каган нема податке и није извршио мерење, како је дијагностиковао Србе сврстао их у три скупине? Пошто је јасно да није ни мислити да је извршио испитивање, преостаје питање зашто је изабрао баш Србе као пример. Одакле му информације о Србима? И док смо још код информација, рецимо да је Каган дао добру информацију о себи као посленику Homo Politicus-а!

Трећа дијагноза

О логичким коликовницима (квантификаторима) и поузданости информација не мисли Р. Баумајстер, такође познати психолог. Он у књизи о злу (Baumeister, 1997) прича о „ванлабораторијском експерименту“ и изједначује Србе с нацистима, дакле све Србе! Они немају осећање кривице, те отуд питање: Ко је у праву – Каган или Баумајстер? Останимо код Баумајстера: Срби иако су злочинци риказују себе у Босни као жртве, а извор информација су речи репортера Економист (23. јули 1994) који је с неким разговарао не рекавши с ким. Јасно је да је и сада пред нама непроверљива информација која се узима као истинито сведочанство. Вероватно су Каган и Баумајстер разговарали са извештачима који гаје пристрасне политичке и моралне укусе Homo Politicus-а. Да ли треба замајавати читаоца чињеницом да се осећање кривице не може дијагностиковати ни лако ни брзо, поготово ако су испитаници сви Срби у „ванлабораторијском експерименту“. За истанчанију психолошку дијагнозу привлачне су и следеће Баумајстерове препоруке осећања кривице као чувства које „сигнализује“ постојање неког међуособног проблема или поремећаја. Осећање кривице настало из међуособних веза има важну мотивациону улогу у настојањима да се подрже или покрену бољи односи.
Аутор пише од речи до речи да упркос своје лоше репутације то осећање може доиста бити добро – позитиван феномен“ (с.127). И зато га ваља препоручити Србима (наш закључак). Али када Р. Баумајстер саветује индуковање реченог осећања он се не држи доследно својих тврдњи и савета. Када се прихвати теза о културном релативизму (аутор до ње држи), онда се Срби не могу мерити аршинима америчким (њих аутор издваја) и рећи без икакве ограде да немају осећање о коме је реч, а још мање им се може као узор нудити туђ систем веровања који на свој начин и за своје циљеве индукују осећање кривице, јер је то логички недоследно. Поред тог осећања је и самоцењење (Self-Esteem) за које је казано да га амерички родитељи гаје у своје деце е да би уздигли и подржали поштовање закона. А постизању тог „циља“ познати психолог даје осећању кривице „централну“ улогу ако „модерни амерички Zeitgeist“ побуђује родитеље да првенствено надахњују самоцењење и избегавају стварање осећања кривице, као што дословно пише у наведеном раду (с.137). Сад ево камена спотицања: да ли је модерни Zeitgeist од америчке деце начинио особе које услед „одсуства“ осећања кривице израстају у „психопате који пљачкају...“ или то важи само за децу других народа као то су Срби? По свему судећи, позитивни оквир се примењује само на „екстреме“ у САД, али на Србе – све! Како то објаснити? Не спомињући више Србе, нађено је решење загонетке о односу самоцењења са осећањем кривице у некаквој „равнотежи“. Аутор није за потпун „преврат“ у корист осећања кривице, већ за његово уравнотежавање, за смешу са самоцењењем. То је најбоље за дете (чак одрасле), за међуособне односе, за прихватање закона. Нема одгонетања питања: да ли се добри међуособни односи могу остварити мимо моралног расуђивања и смисла за правду? Шта је са изостављањем „социјалног разумевања“ и „социјалних судова“ о чему се после Туријелових (E. Turiel) истраживања итеколико говори? Још је нешто аутор пропустио да спомене макар једном речју. А то су Љубав и брига. Поштовање људи и закона уобличени у савест представљају у овом делу пуки реактивни систем који је далеко од Начелне моралности и неиндуковане Етике Бриге. Зонтанон холон(2) је тиме оштећен и сведен на један „изам“ за који је тешко казати да представља Homo Moralis. Затим, индуковање осећања кривице је веома опасна работа – човек никада не зна како ће происходити, на добро или на зло. О месту и улози осећања кривице у целом моралном лику и зонтанон холону може се расправљати и то вреди чинити, али нипошто као што ради Рој Баумајстер. Ако се некоме замера одсуство или лишеност или помањкање нечега, мора се добро знати шта је то! Да ли се на аутора може применити његова идеја о одсуству осећања кривице и преуздигнутог самоцењења? Поремећена равнотежа? Најзад, блиско је памети да је немогуће приписати Баумајстеру да је незналица; треба поразмислити није ли он „изабрао незнање“ зарад ваннаучних циљева. Или је Homo Politicus превладао?

(2) Прим. аутора: Целовита жива људска јединка са својом историјом и развојем.

Четврта дијагноза

Постављањем дијагнозе Србима бавила се и Аленка Пухар у свом чланку Childhood Nightmares аnd Dreams оf Revenge објављеном 1994. године у часопису The Journal оf Psychohistory, 22(2). На крају првог одељка с насловом „Природа простог живота на Балкану“ Аленка Пухар излаже своју интенцију/наду и циљ свог истраживања: „Али овај чланак ће већином бити усредсређен на батинање и сексуално злостављање пре померања ка теми садашњег рата у пређашњој Југославији. Оно што намеравам или се надам да покажем јесте најупечатљивија повезаност између трауматизованог детињства и рата, или, постављено другачије, како неке праксе одгајања деце директно производе „хероје“, не само будуће убице, него будуће мучитеље, осветитеље и силоватеље.“(подвукли аутори).

У истом одељку А. Пухар тврди да су деца рођена у породицама које припадају задругама, где неколико биолошких породица живе и раде заједно, „ ... изложена грубом третману чак пре но што су рођена...“ а као бебе су „.. ритуално и понављано пране у хладној води .... и сурово кажњаване током ... детињства. Укратко, то је био живот испуњен занемаривањем, батинањем, .... и одсуством скоро свих знакова нежности. Био је то такође живот распрострањеног и рутинског сексуалног злостављања. Психоисторијски говорећи, била је то комбинација инфантицидалног и амбивалентног вида одгајања деце“. Потом, у следећем одељку „Батинање као начин живота“: „У традицоналном животу задруге, човек једноставно није био сматран истинским човеком ако се уздржавао од насилничког понашања и био је слеђен строг режим у стварању човека од дечака. Испољавање нежности и доброте било је меко – нешто што човек себи не може допустити. Прошло време може лако да буде замењено садашњим свршеним временом, овај став је изгледа истинит као и увек“, каже А. Пухар занемарујући шта се у међувремену дешавало.

У одељку „Традиционални живот: комбинација каналисане јарости и љубави“ пише: „Одличан пример како се људи сналазе да нађу подношљив пут кроз таква искуства злостављања може да буде нађен у култури Срба ... Они су организовали своје животе око велике националне трауме, битке на Косову .... када су Срби били поражени од Турака... Тако је трајна, легитимна и захвална мета за насиље произведена: борити се с Турцима постала је национална опсесија....“ А. Пухар нигде не спомиње да је ту реч о борби Срба против окупатора! „Способност за борбу је постала највећа могућа врлина ... Моћ ове митологије осцилирала је у разним историјским периодима постајући посебно снажна у временима великог страдања. ... Херојски живот значи непрекидни рат; не само несвесни него такође и свесни култ агресије.“ Да ли то А. Пухар Србима препоручује покорност окупаторима, јер Турци су то доиста били?

Одељак с насловом „Две студије случаја“ у којем наводи неке биографске податке и препричава неке делове текстова Моме Капора и Јована Радуловића, завршава реченицом: „Историја је била још једном употребљена да сакрије прљаве детаље злостављања и нападања деце, силовања, инцеста, содомије итд. Оно што је знано као убиство душе било је преобраћено у васкрсавање душе за целу нацију Срба.“

Одељак с насловом „Србија и осећања виктимизације“ А. Пухар отпочиње речима: „Има много начина причања приче о Србији током прошле деценије. Једна од њих је прича о сурово злостављаној деци, чије су фантазије о освети постојано расле и изражаване, усредсређујући се у првом реду око две ране трауме: супарништва деце истих родитења (љубомора, страх од насиља или снрти) и сексуалног злостављања. Оне су биле изражене у две главне преокупације – колевке живота (и славе; што је Косово, место њихове древне славе; литерарно дом или плацента) и сексуално искоришћавање или силовање.“ Очевидно је психоанализа изабрано теоријско становиште А. Пухар.

У завршном одељку с насловом „Српска политичка оргија“ А. Пухар пише: „Ипак као што смо сада болно свесни, жене су једна од главних мета садашњег рата, било у Босни или Хрватској. Нема расположивих поузданих бројева али има чврстих разлога за веровање да је хиљаде жена, свих узраста, до сада било силовано. .... Са друге стране, покушајна акција, као и актуалне, врло реалне акције, биле су пуне директних, необузданих вербалних претњи као што је: Ми ћемо силовати, ми желимо да силујемо!“ ... „Која су објашњења овог интригантног обрасца? Разлог вероватно може да буде нађен у довољно раном виду детињства, где су децу већином васпитавале жене,... Жене су извор љубави и брижности, али су истовремено деца, посебно дечаци, подстрекавана и учена да их презиру. Сукобљена осећања љубави и мржње према жени уопште, љубав за примљену нежност, негодовање због непримљене нежности и мржња због пропаћених увреда, све се изгледа сакупља, чекајући излив освете. Или разлог може да буде огроман степен директног сексуалног злостављања деце ...“

Како А. Пухар својим истраживањем показује „повезаност између трауматизованог детињства и рата“? или да „неке праксе одгајања деце директно производе „хероје“, не само будуће убице, него будуће мучитеље, осветитеље и силоватеље.“? Колико су налази њеног истраживања кредибилни? Да ли су налази подржани подацима? Да ли су јасне повезаности између података, тумачења и закључака? Да ли су у том интерпретативном истраживању налази, тумачења и закључивање процењени са становишта истинитосне вредности, исправности, логичке складности, непристрасности, уопштљивости и сл. и да ли је легитимност истраживања образложена, документована и изричито предочена? На таква и сродна питања покушаћемо да одговоримо после сажетог излагања критика упућиваних психоисторији током двеју деценија које су претходиле објављивању истраживања А. Пухар.

У строго етимолошком смислу психоисторија је схваћена као „... вид историје у којој су емпиријска и теоријска открића психологије изричито употребљена за објашњавање прошлих догађаја. У досадашњој пракси, међутим, психоисторија подразумева специјализованију примену психоаналитичке теорије у тумачењу историјских догађаја и, посебно, историјских личности.“ (Simonton, 1983, с.499). Приговори примени психоаналитичке теорије у тумачењу и објашњавању историјских догађаја (који потичу од (Barzun, 1974) и (Stannard, 1980)), према увиђању Сајмонтона (1983, с.500), су озбиљни и обилни: Историјски записи, посебно о најзначајнијим искуствима из детињства нису довољно потпуни да би сачињавали чврсту основу за психоаналитичка објашњења. Недостатак таквих чињеница психоисторичари одвећ често надокнађују слободним претпостављањем постојања недокументованих догађаја у детињству на основу личности одрасле особе а потом се, истанчаним видом недопустивог циркуларног закључивања, тим претпоставкама користе као чињеницама за тумачење мотивација одрасле особе. Психоаналитичари, према речима Стенарда, нарушавају основна правила сведочанства изумевајући бројне чињенице битне за њихове аргументе и занемарујући неке основне принципе логике: Post hoc, ergo propter hoc је логичка грешка заснована на претпоставци да ако једогађај Б наступио после догађаја А, онда се догађај Б десио због А. Та грешка се јавља у историјским текстовима, али после Фројда изгледа није неопходно историјски утврдити постојање А: чим је нађено да постоји Б, претпоставља се да је догађај А морао да наступи јер је психоаналитичка поставка да је Б последица А. (Доиста, из конјункције премиса „Ако А, онда Б“ & „Б“ не следи с логичком нужношћу „А“.) Када је (нагађењем) утврђено, ничим доказано, постојање А, узрок постојања Б је учињен јасним: Б постоји услед А, мада ту не мора да буде ни мало сведочанства да је А икада постојало (Stannard, 1980, с.22).

Психоисторији се, као и психоанализи уопште, приговара да су им својствене велика субјективност и да су њихова тумачења угрожена многим једнако вероватним алтернативним објашњењима. Шта више, психоисторија је, једном речи, аисторијска и то је њен основни недостатак, тврди Стенард (с.95). Она је аисторијска, нарочито у пренебрегавању могућности да психоаналитичка теорија буде ограничена у
времену и култури и стога непримењива на друга времена, просторе и културе.
Поред тога, приговара се да психоаналитичка теорија није валидирана научна теорија па је њено коришћење у разјашњавању историје преурањено. Чак и када би била добро заснована у ограниченој сфери свога порекла, нема уверености да ће принципи изведени из клиничке праксе и интроспективних анализа бити применљиви на непсихијатријске популације. Па и када би таква екстраполација била оправдана, психоаналитичка теорија, као модел несвесне мотивације, може да буде безначајна за разумевање многих историјских догађаја, као што су они који се тичу одлучивања или процеса групне динамике. Чак и „…када би психоаналитичка теорија била логична, потврђена, и терапеутски ефективна у садашњости, постоји мало изгледа да би била употребљиво објашњавалачко средство
када је примењена на прошлост.“ (Stannard, 1980, с.95). Ако је реч о чињеницама на које се позива А. Пухар гледајући на њих у духу Фројдовог учења, рецимо одмах да се пре више деценија јавила сумња у тачност фројдовских чињеница (в. Mazlish, 1967, с.5). Све ово што је казала А. Пухар могли бисмо узети у обзир јединo ако би се психичка реалност поклопила са актуалном реалношћу која је важила за старе српске задруге. Она ништа не говори о историјској реалности у којој су живеле задруге током векова. На пример, ништа не каже о Србима који су одвођени као робље, ништа о „devširme“ – да ли је и то обликовало живот заједнице Срба, не спомиње окупације,... Баш као и код Фројда, модел времена је и код А. Пухар ретроспекција те отуд питање реалности те реалности (Mazlish, 1967, с.7) коју нам А. Пухар предочава.

Волш (Walsh, 1970, с.22; 25) оправдано тврди да опште претпоставке о природи човека имају значајан удео у историјском тумачењу и објашњавању. Али, могу ли човекове акције да буду објашњене/разумеване (или предвиђене) само на основу његових искустава у детињству и групних фантазија социјалних делатника? Нису ли ту на делу недопустиви редукционизам, психологизовање и неопростиво упрошћавање? У основи је очевидно погрешна онтолошка претпоставка о човеку: он је ту схваћен не као проактивно него само као реактивно и активно биће – његово понашање је одређено несвесним силама и искуствима из детињства. Није ли тако схваћена психоисторија прекомерно усмерена на Оно (Ид) и ирационално, умањујући удео Ја (Ега) и Над ја (Суперега) у историјским догађајима и процесима? Има ли ту места за величанствену етичку мисао човека српскога рода, Марка Миљанова: јунаштво је када браним себе од тебе, а чојство када браним тебе од себе? Да ли је епистемолошки, логички па и методолошки прихватљиво свођење историјских феномена, догађаја, процеса на сукобе Ид, Его и Суперего? Клиничко постављање дијагнозе и оцењивање личности у тумачењу и објашњавању историјских догађаја запоставља значај социјалних, економских и политичких интеракција и процеса.

Иако је Фројд често третирао психу као да се развија у једном унутрашњем безвременом вакууму, лишеном историјских околности, он је био свестан интеракције психолошког и историјског (пре него да једно утоне у друго); разумевање треба да буде истовремено историјско и психолошко. А. Пухар ту интеракцију није показала. Под комбинованим утицајем културалних промена, историјских догађаја и унутрашњих психичких трансформација она је требало да нас обавести под којим се условима посебна институција – задруга развила и којим психичким потребама је она „дала експресију“. Зашто А. Пухар зло од задруге види као једини извор понашања последника задруга и зашто то шири на све задруге и на цео српски народ? Зашто зло у нас не види као историјски проверене чињенице, рецимо, „devširme“ и још новијег извора - покољ у Мачви и Топлици и свега што су окупатори учинили Србима, на пример оно што је Арчибалд Рајс документовано показао? Нема, дакле, «интеракције» с историјом, држи се раскола Историја – Теорија, Каирос – Хронос! Она превиђа окупацију и злодела окупатора заснована на начелу «зло се исплати»!

Преокретање историје у психологију, које је чинио и Фројд, примећено је као манир. А. Пухар је то урадила занемарујући окупацију и друге значајне историјске чињенице. Још увек се трага за уверљивим премошћавањем јаза између динамике понашања јединке, с једне стране, и снага историје, с друге. За њу то није значајно! Постоје гледишта да премошћавање јаза између оног што је лично (психолошким средствима) и оног што је историјско дејствује психичка димензија а то су когнитивни процеси које А. Пухар нигде није ни споменула. Очевидно, психоанализа је само једна нит за експланације у историји (Mazlish, 1963, с.12) а Фројд је монокаузалист! (F. Rieff, 1963, с.26). Многе историјске чињенице које би требало да корелирају са психолошким она не узима у обзир. С тим је у вези и чињеница да није
одступила од Фројдовог монокаузализма.

Нагласимо да је психоисторији својствено психологизовање. Психологизовање је, према уверљивом схватању Граумана (Graumann, 1996, s.95), објашњавање или тумачење помоћу психолошких, нарочито психодинамичких, термина предмета који по себи нису, или нису искључиво психолошке природе. Уопштено, психологизовање је реторичко средство не реаговања директно на један акт или или пропозицију говорног чина, него позивање на наводну психолошку „позадину“ тог акта, тј. на свесна или несвесна менталнa стања делатеља (актера) (с.95). Једна од главних функција психологизовања у интерперсоналним и јавним ситуацијама - оцењивачко објашњавање туђег и сопственог понашања, постиже се подразумевањем/приписивањем менталних диспозиција или црта које су схваћене као опште и перманентне и које нам казују каква је особа „стварно“. Социјална моћ психологизовања извире у тој неодређености односа између менталних диспозиција и актуалног понашања, што је широко отворено тумачењу. Наводност, алудирање, инсинуирање, подругивање, сумњичење су социјалне и реторичке технике међуoсобне агресије које циљају на подозреване мотиве или црте, пише Грауман (с.96).

Услед силине појединих приговора психоисторији неки психоисторичари су предложили слабљење поверења у психоаналитичку теорију; психоисторичари би могли да буду више еклектични, слободно се користећи ма којим психолошким открићем које има објашњавалачку вредност. Психоисторија би могла да се користи и нарастајућим бројем генерализација које настају на основу историометријских анализа (Simonton, 1983, с.500).

Ако су макар делимично оправдани наведени приговори психоисторији, онда би се од аутора психоисторијског истраживања разложно очекивало да предузме неке од до тада знаних методолошких поступака којима би се предупредили, отклонили или бар умањили учинци чинилаца који угрожавају сазнајну али и моралну вредност налаза стечених истраживањем. Такво разборито очекивање је у случају истраживања о којем је сада реч – узалудно!

Ма који истраживач је у истраживању неизбежно под утицајем веровања, ставова и вредности своје културалне и социјалне средине. Налази научног истраживања нису независни од вредности; вредности утичу на избор проблема истраживања, на избор начина решавања постављеног проблема, на добивене резултате истраживања, на тумачење тих резултата и извођење закључака. Ништа не указује на то да се као истраживач А. Пухар упитала да ли било у фази прикупљања података, било у фази анализовања података, било у фази тумачења података и налаза има „личну грешку“ или a priori претпоставке које не може да „стави у заграду“ („unable to bracket“) и које би методолошке поступке требало предузети да би у истраживању била умањена „грешка пристрасности истраживача“ (Miles & Huberman, 1994; Onwuegbuzie, 2003). Абдуктивно закључивање је „камен темељац“ научне методологије и преовлађујући вид закључивања у постављању дијагноза: у дијагностиковању се трага за хипотезом која најбоље објашњава испољене симптоме. А. Пухар очигледно не мари за абдукцију непоколебљиво се држећи своје a priori хипотезе и трагајући за симптомима који ту хипотезу подржавају. Ништа не указује на то да су предузети методолошки поступци којима би у истраживању била избегнута „замка потврђивања“ (и била надзирана тежња тумачењу и закључивању заснованом на подацима који су у складу са истраживачевом a priori претпоставком, при чему се занемарују алтернативне претпоставке и алтернативна објашњења као и сведочанства која говоре против a priori претпоставке) на коју је још давно указивано у философији науке, психологији, методологији научног истраживања (Greenwald et al., 1986), па и у књижевности (Н.В. Гогољ, „Мртве душе“). Кад је већ А. Пухар изабрала српску епику/традицију, она одабира само мрачну страну. И ту греши јер јој једностраност и злонамерност не допуштају да види несумњиво врхунске моралне одлике: категорички императив српске краљице који није дело неког етичара већ је израз моралне свести српског народа. Затим, не спомиње величину максиме војводе Марка Миљанова која се свакако може универзализовати! Избор само једне стране духовног живота зарад нападања, чак и да је ваљано учињен, открива неморалност чина нападања јер узимање pars pro toto не може да буде прихваћено као исправни морални чин.

Изостала су јасна разјашњења критеријума употребљених у избору случајева за студију, у прикупљању и у анализи емпиријских сведочанстава - података. Зашто разумевање проучаваног феномена није засновано на одговарајућем опсегу случајева (информаната или ситуација) какав се препоручује за квалитативна истраживања и зашто нису наведена ограничења уопштавања налаза на друге контексте, на друго време, случајеве или чак на целу нацију? Чиме би се могло оправдати тврђење А. Пухар да „Прошло време може лако да буде замењено садашњим свршеним временом...“? У том истраживању несумњиво није избегнута материјална грешка недовољног сведочанства – грешка непромишљеног уопштавања – оно није обављено тако да омогућава оправдано уопштавање налаза на велике скупове особа, на друго време и на друге услове. Из малог скупа „психобиографија“ само онај ко не мари за исправност закључивања може да изведе закључак о целом народу којем ти појединци припадају.
Зашто Словенци који су избегли у Србију и довољно дуго живели у њој да би могли емички да упознају друштвену средину и људе који су их прихватили, мада су Аленки Пухар вероватно били лако доступни, у њено истраживање нису били укључени као информанти? Узгред, чиме је ометено присећање на оно што су сами знаменити Словенци казивали о српској традицији. Полиглота, учен човек, Јернеј Копитар је међу првима сагледао велико благо српске традиције. Друга велика словеначка личност - Франц Миклошич је дао веома значајан прилог компаративном изучавању српске традиције у склопу других словенских народа. Матија Мурко, ђак Ф. Миклошича, био је један од најзаслужнијих проучавалаца српске традиције и писао о трајним вредностима српске народне поезије. Уосталом, одавно је познато да су Гете и браћа Грим са одушевљењем говорили о српској традицији. Сва тројица су много учинили за познавање ставаралаштва кроз усмену и делом писану традицију Срба, али о томе А. Пухар - ни словца!

(наставак у другом чланку)

ЗЛОУПОТРЕБА НАУКЕ У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ (други део)

У студији о којој је овде реч нису примењени методолошки поступци којима би била увећана „ваљаност тумачења“ – мера у којој истраживачево тумачење представља разумевање перспективе проучаваних особа/група и значења приписаних њиховим речима и акцијама (Maxwell, 1992), нити су примењени методолошки поступци којима би била умањена опасност од грешке „илузорне повезаности“ – тенденције да се нађу односи између догађаја, људи, процеса и сл. и онда када таквих односа уистину нема. Умесно је подсетити на једну од замерки психоанализи коју је упутио Е. Нејгел: чињеница да многи људи који су имали током детињства трауматске доживљаје и доцније постали неуротичари – не потврђује узрочну везу, поготово ако има исто толико људи са сличним доживљајима, а ипак се развијају у нормалне особе; нема доказа да постојеће, актуалне тегобе неког човека извиру из неиспуњених жеља из раног детињства и да остају исте током година које следе – зар васпитање и култура не делују током развоја на јединку? После озбиљних разматрања Нејгел је „пресудио“ да је Фројдова теорија доктрина чија чињеничка вредност није потврђена (Е. Nagel, 1960, s. 48-55).

У истраживању су коришћени различити извори података/емпиријских материјала, различити подаци/емпиријски материјали и, у некој мери, различити методи прикупљања података али нису коришћени различити методи анализовања података/емпиријских материјала, нити су коришћене различите теоријске позиције (што би, према уверењу већине значајних методолога, могло водити увећању поверења у тумачења и закључке истраживања) (Miles & Huberman, 1984, 1994; Fielding & Fielding, 1986; Maxwell, 1992). Зашто у прикупљању, анализовању и тумачењу података/искуствених материјала нису коришћене и неке друге психолошке теорије, иако то и неки заступници психоисторије захтевају? Поред тога, ако не постоји само једно једино истинито тумачење историјских дођаја и процеса, зашто нису узета у обзир и процењена алтернативна тумачења? Најзад, зашто осим
примењеног метода анализе података нису коришћени и неки (у то време расположиви) алтернативни, истанчанији методи квалитативне анализе?

Оправданост исказа који улазе у састав историјског знања (или се оцењују ради одлучивања да ли ће бити укључени у састав историјског знања) зависи од тога да ли је уверљиво показано да их значајно искуствено сведочанство поткрепљује или оповргава. Повезаности између искуственог сведочанства/података, тумачења и закључака у овом истраживању нису јасне. Налази, тумачења и закључивање нису процењени са становишта истинитосне вредности, исправности, логичке
складности, непристрасности, уопштљивости и сл. а легитимност истраживања није образложена, документована и изричито предочена, мада то угледни методолози препоручују (Constas, 1992; Onwuegbuzie & Leech, 2007). А. Пухар, истини за вољу, признаје да у недостатку темељних емпиријских студија прибегава налазима минорних емпиријских истраживања, али јој то ни мало не смета да на оскудном и слабашном искуственом сведочанству заснива богате и моћне закључке. За оцењивање тумачења и закључака у истраживању нису били укључени други зналци (који у истраживању нису учествовали) који би у расправи оспоравали тумачења и закључке истраживача (чиме би, како мисле значајни методолози, била увећана легитимност оваквог интерпретивистичког истраживања) (Lincoln & Guba, 1985; Maxwell, 1996; Newman & Benz, 1998). Зашто је изостала примена познатих, тада
расположивих, методолошких поступака која би омогућила дознавање да ли је прихватљива мера сагласности меродавних других да су опис, тумачење и оцењивање исправни, добри, то јест да студија има задовољавајућу „консенсуалну ваљаност“ (Eisner, 1991; Onwuegbuzie & Leech, 2007)?

Зашто А. Пухар зло од задруге види као једини извор понашања последника задруга и зашто то шири на све задруге и на цео српски народ? Утицај давно утрнулих задруга на савремена збивања А. Пухар ничим није поткрепила. Позивање на прошлост у овом тренутку је менталистичке нарави а оно што А. Пухар сада види је физикалистичко потврђивање, а то је категоријална гешка у мишљењу! (Ако је А. Пухар желела да извор зла нађе у задрузи, тј. у Србији, требало је да се распита о шиптарским породицама које због „крви“ не смеју из својих кућа. Чак ни учитељи не смеју да иду у опседнуте куће да деци која не смеју ван кућа, држе предавања. Како ће та деца израстати?) Једино што је заједничко свим породичним задругама је да су их сачињавале две или више генерација, бракова и породица. Унутрашње организације породичних задруга су зависиле од краја у којима су осниване. Уколико су породичне задруге биле у забаченим (планинским) крајевима, утолико је више био примитиван начин организовања њиховог живота и гајења деце а о томе А. Пухар није говорила. Зато је погрешно генерализовати положај жене и мајке из једне средине на све, као и начин подизања деце, као заједнички стил свих породичних задруга. Старешина (домаћин) породичне задруге испољавао је ауторитарне или ауторитативне одлике зависно од оног што смо претходно рекли. Жена је у породичној задрузи само формално потчињена, она је распоређивала женску чељад на рад и друге дужности. Поред тога, против тезе А. Пухар говори и „особина“. Женин властити иметак - „особина“ је нешто
одвојено, што својим приходима не подпада под заједницу. У инокосној кући жена од своје „особине“ подмирује ћеркине потребе. И у целој осталој економији жена се много пита. Кад сељанка мужа назове „мој старешина“ она означава само његову економску функцију, као старешине целокупне задруге. О овом би се још могло говорити, али из досад реченог јасно је да А. Пухар није добро проучила оно о чему суди. А. Пухар није споменула ни балканске ратове (када је жена била глава породице), ни први и други светски рат него је са описа живота у задругама (сфера претпостављеног узрока) извела скок на понашање Срба у деведесетим годинама двадесетог века (сфера претпостављених последица). У новије време, каже С. Вукосављевић (1962, с.159), задруге су већ постале терет задругарима, сметале су развијенијем индивидуалном животу, предузимљивости и „новачењу“. Ако су задруге почеле да се гасе у XIX веку, онда њихов лош утицај, по схватању А. Пухар, траје и у ванзадружним породицама у другој половини XX века. Како? Како она објашњава скок од наводног злостављања из неког ранијег периода на збивања савременика који немају никаква искуства из задружног живота? (Када је реч о батинању деце, Вера Ст. Ерлих (1971, с.54) пише да у бившим југословенским републикама није било негативног става према батинама. У Србији су теорија и пракса у прилог батина (с.57).) Следствено причи А. Пухар, какво искуство из најранијих дана имају деца рођена после убиства Милице Ракић, Сање Миленковић и бањалучких беба? „We were just children!“ пише на спомен плочи на Ташмајдану.

У савременој философији историје важи уверење да историјско знање веома много зависи од поступака примењених у искуственом истраживању којим је то знање стечено. Запитајмо се: постоје ли вредни разлози за очекивање да квалитет происхода овог истраживања – његових налаза и закључака – буде бољи од квалитета процеса истраживања којим су ти происходи – налази и закључци – произведени? Упозоравамо да се критеријуми овде примењени у оцењивању квалитета процеса
истраживања не односе само на сазнајну него и на етичку вредност тог истраживачког подухвата и његових происхода - дакле на моралну неодговорност самог истраживача! Мада верујемо да је образлагање тог тврђења излишно, поткрепићемо га неким одломцима текста „Guidelines for Research Ethics in the Social Sciences, Law and the Humanities“ (De nasjonale forskningsetiske komiteer (2006)). У
тим водиљама се поставља „...захтев да истраживачи размотре како њихови властити ставови могу да обоје њихов избор тема, извора података и равнотеже између могућих интерпретација.“ (с.8). Истраживање туђих култура „... истраживачу поставља специјалне захтеве за дијалогом с представницима и члановима културе која се истражује.“. Истраживачи у културалним и социјалним наукама „... морају да праве јасну разлику између документације и оцењивања.“ (с.24). „Захтеви за изворним материјалом и ваљаним резоновањем су нарочито значајни када истраживање може имати последице по репутацију или интегритет индивидуа или група, или када може да утиче на политичке одлуке. У таквим случајевима, нарочито је значајно да истраживачи расправљају алтернативне интерпретације својих налаза или да укажу на научну неизвесност.“ (с.32). Огромни несклад између таквих захтева и понашања А. Пухар у планирању овог истраживања, прикупљању и анализовању искуствених сведочанстава, као и у тумачењу налаза и закључивању, је очигледан. Стога нас изненађује што угледни часопис The Journal оf Psychohistory објављује такав рад.

Пета дијагноза

Пређимо сад на историчара Н. Малколма (Malcolm, 1998) чије ће морално мишљење бити предмет овог дела огледа. Он је на страни која заступа тезу да моралним судовима и прескрипцијама има места у историографији. Наравно, потпуну дијагнозу о његовом моралном мишљењу не можемо поставити на основу само једне књиге и неколико његових исказа. Њих наводимо само као (уџбенички) пример ступња зрелости моралног расуђивања   у једној прилици. Послужиће нам добро једна верзија
Колберговог смештања људи (дијагоза) на супњеве моралне лествице моралног мишљења на путу ка Начелној моралности, коју, као што се могло очекивати, не достижу сви људи (Kohlberg,1981). Кратак приказ је неизбежан. Довољно је казати да процедурални део целе замисли о узвратној, реципрочној моралности (то је пример „реверзибилности моралне операције“) налаже људима стављање на туђе место у случају сукоба захтева – „Ја спрам тебе“, „он спрам неког другог“! Сад се може прећи на ствар.
На 95. и 96. страни своје књиге Малколм пише о devširme, као о турском методу „регрутовања“, или „прикупљања“ хришћанских младића очигледно избегавајући праве изразе – поробљавање и данак у крви. Додуше, он вели да је то чињено на силу и да су ти младићи били превођени у ислам, да су
постали јаничари. Али, то им је отварало врата за напредовање – „узлазни друштвени ход“ (upward social mobility).

Тешко је отети се утиску да Малколм овако пише у сврху оправдавања злочина – отмице и стицања личне, безобзирне користи поробљивача. Јер, наводно, неки од дечака постали су успешни чланови аскера, док су понеки досегли до везирског положаја. Понеки од таквих везира су чак одржавали везу са старим крајем и држали га под својим „патронатом“. Али, аутор нема ни реч о томе да су неки од њих покоље вршили и у старој постојбини. Зашто то прећуткује? Брз на крње премисе не може извести ваљане закључке: ако се превиди (изостави!) завера против султана коју сковаше „прикупљени“ српскимомци, јер им није било до одрођавања и одсебљења и то платише главама, закључак о    „узлазном друштвеном ходу“ је чврст. Међутим, иако је писац знао за заверу и још неке податке он је прибегао пробиру и закључује само на основу оних који воде полому и понижавању Срба(3). Још један пример: Имена на „ош“ и „уш“ нису била уобичајена у Срба у средњем веку, каже писац,те отуд доводи у питање порекло Милоша Обилића! Треба трагати за мађарским пореклом тог имена, али, да додамо, једино по сумњивим изворима којих се аутор свесрдно налатио! Зашто није прелистао одличну књигу М. Грковић(4) из које би видео да у попису имена насеља и људи дечанског властелинства (прва половина XIV века) имена са словенским суфиксом - „ош“ и „уш“ нипошто нису неуобичајена; оних са суфиксом - „ош“ и „уш“ неколико је десетина.

Морална дијагноза у овом случају пријања уз клиничку нарочите врсте. Довољно је подсетити се тезе проф. Николе Милошевића из два разлога од којих је један интиман. Ако бисмо неким случајем пристали уз Малколмове лекције и пацке Србима, презиме Милошевић не би било српског порекла, отуд је било у реду обратити се проф. Милошевићу с питањем да ли зна он којег је порекла његово
презиме! Можемо замислити одговор! После, ако интелигентан човек, а Н. Малколм то свакако јесте – дозволи себи толико лишеноумности о чему сведочи његова књига и његова митологија, тада нас толики раскорак упућује на Милошевићеву гласовиту тезу о „реметилачком“ чиниоцу. Чинилац је, по нашем мишљењу, вековна константа – „Патологија духа“ и само обилазно и у заобљеном облику
сусреће се са свакодневном индивидуалном патологијом(5); тај чинилац је одблесак старе тежње да се зонтанон холон распарча, распори по било којем шаву. Изворе његове треба тражити у ванкогнитивној области, у „патологији историје“, која се кроз понеке људе лако пројављује. Питања (дијагностичка) се роје: да ли је Н. Малколм представник (свестан или не) тежње духа времена да раздроби зонтанон холон (Homo Epistemicus - Homo Moralis - Homo Politicus), да подржи „побуну против личности, субјективности“,   да   искључи   „историјску   психолошку/личносну   супстанцијалност“   и   историјску одговорност, а у замену за све то да понуди нови мит? У посебном, нашем случају био би то малколмовски мит о Косову поткрепљен већ наведеном Diagnоsis Zagrabiensis. Ако Срби треба да се одрекну свога мита, значило би да им је присвојити Малколмов, нови мит или контрамит који је
очигледно изграђен на политичким пробирима датог тренутка и, наравно, нема историјску подршку реалности макар то била само „психичка реалност“. Било како било, Малколмове замисли нису исправно засноване и потребна им је истанчанија психолошко-историјска дијагноза која сеже шире и дубље   од   познатих   психолошких,   преоптерећених   психоанализом   и   пројекцијом   садашњости у прошлост (историја је „будућност урушена у прошлост“ - F. Rieff).

Да видимо сад како стоји са стављањем на туђе место, или као што би рекао философ Џ. Ролс – са покривањем главе „плаштом незнања“ зарад непристрасности. У Малколмовој књизи о Косову не каже се колико је младих људи настрадало јер нису хтели да се одроде. Није мање важно ни то колико је дечака патило (споменути су само родитељи) због одрођавања и какве је то последице могло имати (и имало) по њихове личности. Због чега се аутор не ставља на место осталих сродника, затим у улогу
девојака, првих љубави? Да ли је шира заједница трпела због одлива младих, радних, паметних људи? Пропуштена је и чињеница да су Турци бирали само здраве дечаке, они нису „сакупљали“ богаље и заостале. О томе сведочи податак да су многи родитељи сакатили своју децу како не би била „сакупљена“ зарад друштвеног напредовања. А о одвођењу лепих и здравих девојака у харем – ни
слова! Да ли аутор то није знао или је и он „изабрао незнање“? Свеједно. Он је одговоран за оно што је написао.

(3) Н. Малколм наводи у библиографији К. Михаиловића из Островице: Јаничарове успомене у преводу B. Stolz; Михаиловић К. (1975) Memoirs of a Janissary, (ed) S. Soucek, Ann Arbor; Michigan.
(4) Види опширније: Милица Грковић (1983), имена у Дечанским хрисовуљама; Филозофски факултет, Нови Сад
(5) Видети о томе опширније: Н. Милошевић (1989), Психологија знања; Нолит, Београд и Филозофија и психологија (1977); Светови, Нови Сад.

Све у свему, описана друштвена мобилност нипошто се не може бранити начелом хуманог напредовања, једино би се могло рећи да је понеко успео; понеко је чинио добро родној груди, а понеко – зло и то не само у својој постојбини но и бројним другим народима. Ништа од тога Малколм није узео у разматрање и зато се за његове исказе може рећи да су знак сакатости моралног расуђивања. Као подршку овом овом суду навешћемо да је и социјална матрица веома уска – од користи за неког па до
користи за све велико је појмовно и морално растојање. Пошто се Малколмово мишљење не може подвести ни под какво начело које руководи моралним мишљењем са горње половине Колбергове лествице развоја моралног мишљења, могло би се разматрати да ли је пред нама некакав вид за Малколмов узраст незреле утилитарне моралности. Међутим, то нам више није потребно, али ауторово
читање лекције Србима о способности мишљења (с.355) вреди приложити. Аутор им налаже да преиспитају свој „фиксирани образац мишљења“ којег су се дуго држали и почну да мисле „рационалније“, „хуманије“ и критичније о националном миту, о косовском миту. Ако би га послушали – свима би било боље, једино није речено ко су „сви“. Опет нешто није у реду с истинитошћу премиса и релевантном односу са закључком. Зашто не бисмо поразмислили о томе како су Албанци дошли у српску земљу и какве су злочине починили над Србима и њиховим светињама неколико стотина година па и данас? Најзад, није вредно труда истраживати да ли је овај савет из репертоара Етике бриге, јер све што је до сад речено наводи на закључак да човек какав је Ноел Малколм, бар како се у овој књизи представио, не би требало никога да поучава и прописује му шта да ради.

Напослетку, мада се не може навести тачан број дијагностичара који раде у духу Diagnоsis Zagrabiensis, недоумици нема места око запажања да су епистемички и морални човек у раскораку! Можда се уплео, уметнуо Homo Politicus? Откуд и зашто раскорак? Је ли то природно неслагање или неко вештачки изазива раздвајање делова личности који животно пријањају један уз други? Одговор очекује и обичан
човек и многи научник.

Дијагнозе имају инструменталну вредност а неке од сврха дијагноза постaвљених српском народу су, према нашем уверењу, насилно (ре)конструисање идентитета нације и легитимизовање дејстава моћн их против те нације. Потреба А. Пухар и њој сличних да се поред војних, политичких, економских, идеолошких средстава употребљених за напад на Србију примене и психолошке дијагнозе којима би се
ти напади оправдали и подупрли треба да буде разголићена како Срби не би упали у мрежу која им се плете. Верујемо да је у томе подухвату незанемарљив мотив „потребе за непријатељем“ о којој се пише (само другим поводом) у саременој литератури(6) а конкретно средство је уништавање српског нормалног с а м о ц е њ е њ а, а преко њега удар на национални идентитет и, још више, на идентитет нације. Један од највећих, најтежих удараца које нам задају „савезници“ је што нам убијају самоцењење (и бањалучке бебе, Милицу Ракић и Сању Миленковић, да не наводимо остала почињена злодела) и тиме угрожавају не само национални идентитет него и идентитет нације, а то је силовит насртај Зла! На крају, питамо се шта се може очекивати од моћи која се зарад оправдавања намере покоравања других користи сазнајно врло спорним а морално недопустивим психолошким средствима.

(6) Опширније о томе видети: Volkan, D.V. (1985) The Need to have Enemies and Allies: A Developmental Approach, Political Psychology, Vol. 6, No. 2, 219-247

Извори

1. Baumeister R.F. (1998). Inducing Guilt. u knjizi: Guilt and Children, (Ed.) J. Bybee; New York: Academic Press
2. Baumeister R.F. (1997). Evil. New York: Freeman and Comp.
3. Constas, M. A. (1992). Qualitative analysis as a public event: The documentation of     category development
procedures. American Educational Research Journal, 29:253–    266.
4. Eisner, E. W. (1991). The enlightened eye: Qualitative inquiry and the enhancement of educational practice. New York,
NY: Macmillan Publishing Company
5. Elliot, R., Fischer, C.T., & Rennie, D.L. (1999). Evolving Guidelines for Publication of Qualitative Research Studies in
Psychology and Related Fields. Britsh Journal of Clinical Psychology, 38, 215-229.
6. Erlih, St. V. (1971). Jugoslovenska porodica u transformaciji. Zagreb: Liber
7. Gardiner, P. (1961). The Nature of Historical Explanation. London: Оxford University Press
8. Graumann, C.F. (1996). Psyche and her descendants. In: (C.F. Graumann & K.J. Gergen, eds.) Historical dimensions of
psychological discourse, Cambridge: Cambridge University Press
9. Guidelines for Research Ethics in the Social Sciences, Law and the Humanities (2006). De nasjonale forskningsetiske
komiteer, Published electronicly: http://www.etikkom.no/English/NESH/guidelines
10. Greenwald, A. G., Pratkanis, A. R., Leippe, M. R. & Baumgardner, M. H. (1986). Under what conditions does theory
obstruct research progress. Psychological Review, 93: 216–229.
11. Kagan, J. (1993). The Meaning of Morality, Cambridge, Psychological Science, Vol.4, No.6.
12. Kohlberg, L (1981). The Philosophy of Moral Development: Moral Stages and the Idea
of Justice. San Francisco: Harper & Row Omrod, J.E.
13. Kostić, C. (1969). Sociologija sela. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika
14. Lincoln, Y. S., & Guba, E. G. (1985). Naturalistic inquiry. Beverly Hills, CA: Sage.
15. Lincoln, Y. S. (1995). Emerging criteria for quality in qualitative and interpretive
research. Qualitative Inquiry 1: 275–289.
16. Malcolm, N. (1998). Kosovo, A Short History, London: MacMillan
17. Maxwell, J. A. (1992). Understanding and validity in qualitative research. Harvard
Educational Review 62: 279–299.
18. Maxwell, J.(1996). Qualitative research design: An interactive approach. Thousand
Oaks, CA. Sage.
19. Mazlish, B. (ed.) (1963). Psychoanalysis and History. Englewood Cliffs, Prentice-Hall.
20. Miles, M. B. & Huberman, A. M. (1984). Drawing valid meaning from qualitative data:
     Toward a shared craft. Educational Researcher 13: 20–30.
21. Nagel, Е. (1960). The Logic of Historical Analysis. In. H. Feigel & M. Brodbeck (eds.) The Philosophy of Science, New
York: Appleton Century-Crofts.
22. Nagel, Е. (1960). Methodological Issues in Psychoanalytic Theory; u knjizi:
Psychoanalysis – Scientific Method and Philosophy; (ed.) S. Hook; Grove Press
23. Newman, I., & Benz, C. R. (1998). Qualitative-quantitative research methodology: Exploring the interactive continuum.
Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press.
24. Onwuegbuzie, A. J. (2003). Effect sizes in qualitative research: A prolegomenon.
Quality & Quantity: International Journal of Methodology 37(4): 393–409.
25. Onwuegbuzie, A. J., & Leech, N. L. (2007). Validity and Qualitative Research: An
Oximoron?, Quality & Quantity, 41, 233-249.
26. Puhar A. (1994). Childhood Nightmares аnd Dreams оf Revenge. The Journal of Psychohistory, 22(2)
27. Rieff, F. The Meaning of History and Religion in Freud`sThought; u knjizi: Mazlish, B. (ed.)
Psychoanalysis and History. Englewood Cliffs: Prentice-Hall.
28. Seale, C, G. Gobo, J.F. Gubrium & D. Silverman (2010). Qualitative Research Practice, London: Sage
29. Shenton A. K. (2004). Strategies for ensuring trustworthiness in qualitative research projects. Education for Information,
22, 63–75.
30. Silverman D. (2010). Doing Qualitative Research, sec. ed. London: Sage
31. Simonton D. K. (1983). Psychohistory. In: The Encyclopedic Dictionary of Psychology, (Rom Harre & Roger Lamb eds.)
Oxford: Basil Blackwell
32. Stannard, D. E. (1980). Shrinking History, On Freud and the Failure of Psychohistory, www.TaleBooks.com
33. Volkan, D.V. (1985) The Need to have Enemies and Allies: A Developmental Approach, Political Psychology, Vol. 6, No. 2, 219-247
34. Vukosavljević, S. (1962). Pisma sa sela. Beograd: Savremena škola
35. Walsh, W.H. (1970). An Introduction to Philosophy of History. London: Huchinson University Library