Emperador

Da se zapamti!!!

Poštovano medijsko nebo Srbije,

svi smo zajedno svedoci pakla kroz koji je prošla (i još uvek prolazi) Srbija, kao i susedne nam Bosna i Hrvatska. Neki su videli uživo, a većina nas preko slika i snimaka kako im podivljale reke uništavaju sve što su stekli i izgradili za života. Vodena divljač je probudila sve one dobre ljude koji nisu čekali ni jednog minuta, već su se odmah digli u akciju na različite načine, pokušavajući da pomognu unesrećenim ljudima. Bilo da je u pitanju finansijska pomoć, ispomoć u vidu hrane, vode, garderobe, sredstava za higijenu i drugih potreština, ili punjenje džakova peskom i ojačavanje nasipa, svi zajedno smo uspeli da sprečimo štetu da bude veća nego što jeste. Nažalost, velika je!

Akciji su se priključile mnogobrojne javne ličnosti, naročito iz sveta estrade. Činjenica je da su se neki previše slikali i da je to možda suviše upadalo u oči na društvenim mrežama i tabloidnim medijima, ali bitno je da je ta pomoć stigla na pravo mesto, zar ne? Pritom su idolopoklonici poznatih su dobili dodanu stimulaciju da budu humani, što je takođe jedan od ciljeva, zar ne?

Putem ovog bloga obraćam se svim medijima Srbije, Bosne i Hrvatske, naročito estradno-tabloidnim da dobro zapamte imena koja su nesebično učestvovala u humanitarnoj akciji, i dalje učestvuju. Zapamtite koliko ste ismevali Draganu Mirković zbog njenog neobičnog ukusa za oblačenje i koliko je žena pomogla u ovih nekoliko dana, bez rezerve! Zapamtite da Goga Sekulić živi kao podstanar, a udomila je nekoliko porodica! Zapamtite da su Zvezde Granda već prvi dan po proglašenju vanrednog stanja skupile velike pare i otišle u kupovinu najhitnijih stvari za evakuisane, uprkos tome što imaju sve manje posla zbog prezasićenosti tržišta. Pritom je među njima bila i pevačica Ana Sević, koja je u poodmakloj trudnoći, pa se po nesrećnom kišnom danu digla na noge! Zapamtite Zdravka Čolića, Gorana Bregovića, Mileta Kitića, Cecu, Miligram, Jelenu Karleušu, Anu Kokić, Seku Aleksić, Mariju Šerifović, Natašu Bekvalac, Nikolu i Marka Rokvića, kao i mnoge druge pevače i druge estradne ličnosti koji su se na različite načine priključili ovoj akciji.

I za kraj, želeo bih da zapamtite još jedno - zapamtite kome ste sve neopravdano poklanjali pažnju prethodnih meseci, pre nego što se desila ova katastrofa! Zapamtite kako ste stvarali zvezde od kojekakvih starleta, silikonskih kraljica, rijaliti zvezda i drugih raznoraznih osoba bez zanimanja! Zapamtite sve one likove koji su se hvalili silnim dinarima, evrima, dolarima uloženih u kuće, spotove, odeću, obuću, silikone! Zapamtite ih i zapitajte se gde su bili da se pohvale sada? Šta da se radi, nisu mogli da slikaju svoje golo dupe pored nabujale reke! Imali su sjajnu priliku da se sa sjajnim razlogom pojave u novinama i da pokažu da su dostojni pažnje koja im je poklonjena, propustili su je! Zapamtite ih i vratite ih tamo odakle su došli... u zaborav! I nemojte im dozvoliti da se posle ove katastrofe vrate među novine i kažu: "Ja sam pomagala, ali nisam htela da se slikam", jer svi vrlo dobro znamo da bi za redak u novinama prodali i njivu, i kuću, i rođenu majku! Stoga, zapamtite da mi ne želimo da čitamo o njima, da ne treba da se piše o njima i da ne zaslužuju da se piše o njima! Zapamtite ih i zaboravite ih! Najlakši način da se estradno smeće počisti!

S poštovanjem,

Emperador

Pevaj Srbijo, zemljo junaka

Završi se upravo još jedna Evrovizija. Elem, razmišljao sam da pišem blog još nakon prvog polufinala, ali sam ipak rešio da čekam finale. Opravdano...

Naime, svake godine na Evroviziji se ispolje najnegativnija osobina srpskog naroda - samomržnja. Pratim manifestaciju još otkako smo se 2003. godine vratili na istu i ne pamtim da smo ikada svi kolektivno imali reči hvale za neku pesmu, dok smo u kritikama i osudama uvek bili najglasniji.

Nakon prvog polufinala osuli smo drvlje i kamenje po tri devojke iz grupe Moje 3 - Nevenu Božović, Mirnu Radulović i Saru Jovanović. Iako su nam kladionice prognozirale oko 6. mesta u polufinalu i 15. mesta u finalu, nakon ipak iznenadnog neprolaska u finale, dominirali su komentari "Zar su očekivale da urade išta sa onakvom pesmom?". Vređali su devojke i zbog pesme, i scenskog nastupa, i stajlinga. Iz komentara u komentar, iz uvrede u uvredu, isplivali su dokazi da smo i dalje jednodimenzionalni u pogledu na stvari, vidimo samo površinu, bez ikakve težnje da sagledamo stvari dublje... i realnije. Devojke iz grupe Moje 3 su bile samo interpretatorke. Visokim plasmanom u takmičenju za Prvi glas Srbije stekle su neopisivu i neočekivanu popularnost u vremenu kada popularnost i kvalitet muzičkih takmičenja je u opadanju. U želji da brže bolje iskoriste njihovu popularnost, Saša Milošević Mare iskopao je prvu pesmu iz svoje fioke, na koju je Marina Tucaković brzinski napisala tekst i poslali su na konkurs za Beosong. Devojke, vokalno i karakterno tri različita sveta, potpisavši ugovor, primorane su da snime tu pesmu kao zajedničku i bore se za odlazak u Malme, na najveće muzičko takmičenje u Evropi. Imajući u vidu 400.000 glasova koje je stiglo za njih tri u finalu Prvog glasa Srbije, logično je bilo očekivati bezuslovnu podršku publike na Beosongu, a da publika neće ni čuti pesmu. To se i desilo - sa 25 hiljada glasova, devojke su se izborile za put u Švedsku, a publika je ostala razočarana njihovom pesmom. Razočarenje njihovom pesmom je bilo jednako ukupnom razočarenju svim ostalim pesmama. Pobedivši na Beosongu, njih dalje preuzima RTS, koji odlučuju sve šta dalje - kakav će nastup biti, kakve će kostime obući.

I desilo se što se desilo - devojke su ismejane na najbizarnije moguće načine, poredeći ih sa prostitutkama i Alisama u zemlji pornića. Isto kao svojevremeno Milan Stanković. Svi se sećamo da je te godine Brega napravio tri lakrdije i pobedio je onaj, ko je isto na osnovu popularnosti skupio jeftine poene. Ali... ako se setimo tog nacionalnog izbora, i Stanković, i Emina Jahović, i Oliver Katić imali su fantastične scenske nastupe. Na evropskoj sceni bi izgledali vrhunski. Međutim, dežurna ekipa je odlučila da Stankoviću obuje roza cokulice i stavi kaiš od medvedića i cela Evropa ga proglasi za najgore odevenog na Evrosongu. Bregino ime nam je omogućilo ulazak u finale, u finalu osrednji plasman, ali smo dečka dočekali na nož. Kad se to udruži sa njegovom labilnom psihom i ogromnom željom za velikom slavom, ovakav peh dovodi do psihičkog sloma i pucanja jedne karijere na samom početku, kao što se i desilo sa Stankovićem, te ga već mesecima nema u javnosti. Iskreno se nadam da ista sudbina neće zadesiti devojke iz Moje 3, jer su one svoj deo posla odradile i više nego dobro - interpretatorski su bile na visini zadatka i svojim pevanjem su jednu osrednju pesmu izdigle na zaista visok nivo.

A gledaoci kao gledaoci - znaju uglavnom samo da kritikuju. I Željko Joksimović je bio ismejan od strane naše publike što je bio prošle godine treći. Baš se pitam da li su ti što kritikuju i ismevaju treći u bilo čemu u sopstvenoj kući, pod uslovom da ih živi minimum četvoro pod istim krovom, sa sve psom, mačkom ili papagajem? Nakon što smo nekoliko godina slali etno melos i osvajali visoke plasmane (Lane moje 2. mesto, Zauvijek moja 7. mesto, Molitva 1. mesto, Oro 6. mesto, plus Joksimovićeva Lejla, osvojila je 3. mesto), tražili smo nešto drugačije. Prvi put smo probali sa Cipelom, ni ne sećamo se pesme. Posle Cipele pokušali smo sa trubačima, poslali Ovo je Balkan, ismejali smo sami sebe i sami sebi radili najgori antikampanju. Nakon toga smo pokušali sa laganom letnjom pesmicom, Čaroban, ironično smo slavili što je anonimna Nina ušla u finale. Kad smo rešili da se vratimo oprobanom receptu i ponovo pošaljemo Željka Joksimovića, portali su vrveli od komentara tipa "Evrovizija - pola takmičenje, pola Joksimović". Opet smo kukali na sav glas, srdili se, durili se što šaljemo lepu baladu Nije ljubav stvar i po ko zna koji put samo smo mi pesmu koja nas predstavlja proglašavali plagijatom i nakon što smo osvojili treće mesto, opet nismo bili zadovoljni. Ovih dana čitam i slušam kako svi hvale pobedničku pesmu ovogodišnje Evrovizije, a pesma je čist etno melos, sa instrumentima i motivima, kakvi su karakteristični za nas i ono sa čime smo godinama ostavljali najbolji utisak i ostvarivali najbolje plasmane. Pa čak i kad je Marija Šerifović nastupala sa Molitvom pola Srbije nije znalo ni ko nas predstavlja, a čim se Marija vratila sa pobedom, pesma je postala deo redovnog repertoarama i na svadbama.

Prosto da čovek sam sebi postavi pitanje - na osnovu čega se mi smatramo nebeskim narodom? Mislimo da su sve pobede i sva prva mesta naša. Kad nam ne ide, svet se urotio protiv nas. Dok neko nešto pokušava da uradi za nas, mi ga degradiramo, demorališemo i osporavamo. Novak Đoković valja samo dok pobeđuje. Bronzana olimpijska medalja vaterpolista je bila razlog za nezadovoljstvo. Odbojkaši i rukometaši nastupe na Evropskom prvenstvu, pola Srbije ne zna ni sastav reprezentacije. Kad se vrate kući sa zlatom, svi slave. Svi misle da smo automatski pretplaćeni i na olimpijsko i svetsko zlato. Kad ono izostane, ospemo paljbu po njemu. Jasna Šekarić je učinila za srpski sport i srpsku zastavu više nego većina političara zajedno, a neko ko zna sa sebe od juče daje sebi za pravo da ženu u godinama, koja se još uvek kotira među najboljima u svom sportu osuđuje, jer nije ostvarila plasman namenjen za nebeski narod kao što su Srbi.

Mrzim generalizaciju i ne želim da ova moja priča ispadne kao da je ceo moj narod takav. Nije! I drago mi je što nije. Ali stiče se utisak i među nama i sa strane da su upravo ti "derači" i "pljuvači" najglasniji i u prednosti. Onog trenutka kada budemo kao narod naučili da cenimo sebe, a ne da se precenjujemo, i da vrednujemo nečije pokušaje da napravi nešto i sami probamo da se izdignemo sa udubljenih dušeka i fotelja iz kojih piskaramo po internetu, možda i ovoj zemlji bude bolje. Ne možemo uvek očekivati da će Bog ili neka druga viša sila, nešto učiniti nešto za nas, a da pritom toj veri nismo ni dosledni, niti smo je vredni. Poštovanje se zaslužuje poštovanjem. I kad se neko trudi da uradi nešto i ne uradi kako treba - ili pokaži kako treba ili ćuti! Od priče koristi imaju samo književnici i novinari, sve ostalo su prazne reči, koje se mogu obesiti o mačkov rep, ako se sva filozofija života započinje i završava na njima!

Beograd na Balkanu

I Bog stvori kafanu na Balkanu...

Muzička hiperprodukcija je doživela svoj vrhunac, a stvaralačka inspiracija očigledno dno. Svedoci smo raznoraznih pesama koje se svakodnevno mogu naći na YouTube-u, čuti na radiju i televiziji, skinuti sa muzičkih sajtova. Sve više novih imena, sve više starih pesama upakovanih u nov ukrasni papir, čak bez mašnice, a sve manje publike. Da li je estrada postala zaista jedino zanimanje od kojeg se može živeti, ili je ona samo paravan za druga, najstarija zanimanja, nije sada pitanje, ali je činjenica da je u oba slučaja očajnički potreban hit koji diže cenu i povećava traženost.

Kako je Srbija odavno postala banana država, pa narodu nije ni do pesme, ni do veselja, ciljna grupa ovdašnjih estradnjaka su gastarbajteri, koji su krševiti Balkan napustili u poteri za kruhom. Sa vrlo oskudnim obrazovanjem, niskim stepenom kulture i sociološkog integriteta, rak rana radnih gastarbajtera je žal za domovinom. Kako drugačije jednom merakliji u stranoj zemlji dirnuti u žicu, ako u pesmi ne pomeneš njegov rodni Balkan.

Poput pečurki posle kiše, mesecima unazad snimaju se balkanološke pesme. Neke od pesama i imaju suštinu, da se razumemo, ali su takve pesme malobrojne. Međutim, suština većine pesama da je prosečni Balkanac alfa mužjak, koji pije do besvesti, kad se veseli, razbija stolove, pravi krš i lom, i ceo svet, naročito prokleta Amerika i mala Evropa nam zavide na našoj slobodi i opuštenosti. Da estradnjaci idu u krajnost, pokazuje primer hrvatskog pevača Ivana Zaka, koji se drznuo da preradi jedan od velikih evropskih hitova "Stereo Love" i snimi pesmu pod nazivom "Baraba sa Balkana". Inače, i lajtmotiv barabe se sve više provlači kroz repertoare, o tome možda nekom drugom prilikom. I pored ovog barabe, nanizale su se "Lepota balkanska", "Kafana na Balkanu", "Balkanske trube", "Ovo je Balkan"... Vrhunac je postignut u pesmi Dada Polumente i Mc Janka "Ja volim Balkan", gde deo teksta kaže "na koži Balkan istetoviran". Možda sam ja glup, pa ovaj stih doživljavam kao vrhunac patetike i balkanskog šovinizma, ali ova pesma ima 15 miliona pregleda na YouTube-u, pa sad čovek da se zapita kakav to tip ljudi oseća emotivnu povezanost sa ovom pesmom.

Sa druge strane postoji i druga grupa interpretatora koja nastoji da se dodvori "urbanoj" publici, a kao simbol urbanosti na brdovitom Balkanu navodi se glavni grad mile nam Srbije - Beograd. Nakon što su Elitni Odredi u tandemu sa Anabelom napravili komercijalni hit pod nazivom "Beograd", grupa Beogradski sindikat je snimila pravu pesmu beogradske kaldrme "Balada disidenta", jedinu pesmu koja svakim stihom oslikava dušu srpske prestonice. Lakomisleni i željni instant hita i brze zarade, estradnjaci su brže bolje požurili da snime pesme u kojima će samo da pomenu Beograd u nadi da se približe urbanoj publici, koja u stvari lomi čaše na hitove Miroslava Ilića, Dragane Mirković i Šemse Suljaković. I tako naše pevačice, koje vode poreklo iz ruralnih delova Balkana pevaju o Beogradu kao da selo nikad nisu videle, nazivajući Beograd svojim.

I kao vrhunac beogradsko-balkanskih pesama, ni jedna pesma ne može bez dj-eva, mc-jeva, repera... Bitno je kad pročitaš ko peva pesmu da stekneš utisak kao da se spremaš da pustiš novu pesmu Dženifer Lopez sa Pitbulom, a već na prve taktove čuješ stravični konglomerat pesme primitivnog teksta, svadbarske interpretacije i zvučnih efekata sa kojima lako rukuje svako dete koje koristi nešto jače programe za puštanje muzike od winamp-a.

Pitam se samo šta će jednog dana pevati i na čemu zarađivati kad deca srpskih gastarbajtera odrastu u nekoj od zapadnih zemalja i naviknu se na njihovu kulturu i ne budu osećali nikakvu žal za Balkanom? I kad i ono malo preostalog urbanog stanovništva Beograda zbriše odatle u potrazi za pravom urbanom muzikom, pesmama u kojima Beograd ne prisvaja svako ko jednom prođe kroz njega? I da ne ispadne da je stanje kritično samo u Srbiji. Zima još tuče, al za dva meseca stiže leto, pa će i braća Crnogorci da promovišu svoje srce balkansko i more Jadransko. Neće biti teško biti van toka...

by emperador

Moja želja, moj karakter!

Nosim minđušu i ponosan sam na to!

Priznajem da je malo čudan način da se započne bilo kakav blog, ali malo sam izrevoltiran nekim stvarima koje sam pročitao na pojedinim forumima na temu muškaraca koji nose minđušu. Nije da je meni stalo šta će ko misliti o meni što je nosim i sasvim je sigurno da mi je jasno da su ukusi različiti. Međutim, pročitam komentar tipa "nikad ne bih bila sa dečkom koji nosi minđušu", odmah se zapitam da li je stvarno moguće da se sutra nekoj devojci dopadnem kao muškarac, a da me odbije samo zbog toga što nosim minđušu. Nikad nisam mislio da je ona ili bilo koji deo nakita, garderobe odraz mog karaktera.

Uho sam probušio na trećoj godini fakulteta. Imao sam želju nekoliko puta i ranijih godina, kao tinejdžer, kako sam uvek bio odličan učenik, smatrao sam da takav detalj ne ide uz mene. A i nisam želeo da to bude samo hir, pa da se pokajem. Želja me je sa vremena na vreme popuštala i vraćala se, dok nisam shvatio da bih zaista želeo da je nosim i otišao sam i probušio uho. Ne smatram da sam uradio nešto revolucionarno, jer sam jedan od gomile muškaraca u nizu koji je stavio minđušu. Međutim, smatram da je to dobar potez, jer sam ispunio sebi tako beznačajnu želju, koja mi je omogućila da se osećam bolje, a sa druge strane, jasno mi je da sam faktički izgrađena ličnost, sa jasnim stavovima, oblikovanim ponašanjem i očekivanjima, tako da ta minđuša ne predstavlja ni odraz mog bunta, niti težnje za skretanjem pažnje. Jednostavno - to je za mene samo modni detalj, koji mi se sviđa, kao sat, narukvica, ogrlica, manžetna, bilo koji drugi komad nakita koji nosi neko drugi. Pri kraju sam studija medicine i ako politika zdravstvene ustanove u kojoj budem u budućnosti radio (nadam se da ću ostati u struci) dozvoljavala, nosiću svoju minđušu i kad obučem beli mantil. Jer smatram da neću biti ništa bolji lekar ako je skinem, niti lošiji ako je ostavim. A takođe neću biti ni veći, ni manji muškarac sa njom ili bez nje.

Jasno mi je da ima tipova kojima minđuša jako loše stoji. Ali svako će to jednom uočiti sam. Uostalom, ako je njemu lepo, šta ima veze kako kome šta stoji. Pa ne stoji ni svakome bela košulja, odelo ili plava kosa. Nije ni svako zgodan u kupaćem, pa nećemo valjda na plaži nositi trenericu? I ne vidim čemu generalizacija svih muškaraca koji nose minđušu da su nezreli i neozbiljni. Ako je fasada neke kuće po ukusu većine, ne mora značiti da u toj kući živi srećna porodica, zar ne?

Naročito su mi nelogični komentari muškaraca koji su ranije nosili minđušu, pa kažu: "Nosio sam to kad je bio šok da se nosi minđuša, sad kad većina nosi, ne vidim potrebu da nosim i ja!". Čekaj, ko ima stabilniji karakter, onaj koji je uvukao minđušu da bi se okolina šokirala i bio faca ili ja koji sam to uradio za svoju dušu. Nije mi jasna ta želja ljudi da budu originalni i drugačiji u odnosu na ostale. Ne kažem da se treba povinovati masi i slediti je. Ali zar nije dovoljno biti svoj, ono što jesi? Zar nije najbitnije dobro se osećati u svojoj koži? Osoba koja teži ka tome da bude jedinstvena uglavnom je nesrećna i neostvarena. Takva osoba stalno teži da bude u centru pažnje, a to će postići samo ako odudara od mase. I vrlo često će uraditi i nešto što ne želi, ali će joj biti potrebno da bi dobila malo pažnje. A meni lično pažnje nije falilo ni pre, ni posle bušenja. Baš suprotno!

I ono što sam primetio, najveći protivnici minđuša bi i sami želeli da je nose, ali iz nekog razloga ne žele. Neverovatno mi je da smo toliko konzervativna sredina da minđuša na uhu muškarca i dalje predstavlja odličje homoseksualnosti, narkomanije, neostvarenosti ili kojih već predrasuda. Upravo ti koji se protive nošenju minđuša, koji su najviše pošalica pravili na moj račun kad sam je stavio, najviše me i pitaju o samom bušenju, koliko treba nositi medicinku, koliko koštaju minđuše, gde se mogu naći, kakve se sad nose i slično. Da ironija bude veća, čak me ubeđuju da probušim i desno uho. Možda da mogu da gledaju minđušu bez obzira da li se nalaze sa moje leve ili desne strane. A o tome da je minđuša gej ne želim da pričam. Mislim da je i suviše jasno za koliko se poznatih mačo muškaraca za kojima su žene sekle vene ispostavilo da su homoseksualci, mislim da minđuša ne predstavlja definitivno bilo kakav znak seksualne orijentacije.

I za kraj bloga bih samo dodao da je nekad dobro malo počeprkati po istoriji odevanja i nošenja nakita. Internet je dostupan većini, lako se može saznati da su minđuše prvo nosili muškarci, npr. egipatski faraoni. U brojnim afričkim plemenima nije ništa čudno videti muškarca sa minđušom i to ne samo na uhu, već i na drugim delovima tela. Modni stilovi su se menjali kroz istoriju. Ono što se društvu jednostavno nametne, to je bilo i nošeno. Jedan stil opovrgne drugi. Kao i u umetnosti. Realizam je išao protiv romantizma. A ovo je 21. vek, gde se svi borimo za svoju slobodu, pravo na mišljenje i svoj stav. U redu je ako neko ima stav da mu se muška minđuša ne sviđa, da ne voli da je vidi na muškarcu ili da je ne bi nikad stavio... ali u skladu sa 21. vekom i modernim vremenom, ne nameći taj stav nekom drugom i pusti da svako živi svoj život onako kako misli da treba.

Ja ću i dalje ponosno nositi svoju minđušu i prestaću onda kada ja budem smatrao da to tako treba!

Prvi glas za Srbiju

Pretpostavljam da su mnogi gledali muzički šou "Prvi glas Srbije". Pretpostavljam da je mnogima trenutno previše cele te priče, fejsbuk, tviter, internet portali, jutjub, sve prepunjeno takmičarima, žirijem, voditeljima, klipovima, pohvalama, povicima, hejtovima itd.

Ja se neću baviti time da li je pobeda nameštena ili ne, niti ću pričati o iritantnom smehu Aleksandre Radović ili o pitanju koje je ona postavila Borisu Petroviću. Neću se osvrtati na otvoren animozitet koji je Georgiev imao prema Neveni Božović i Ivani Petroviću. Niti o tome da li je Sara Jovanović više igrala nego što je pevala. Niti ko je tetka Sanje Dimitrijević, a ko Sarin tata.

Ako zanemarimo neumesne komentare žirija, kalkulacije, pogrešne poteze i zakulisane radnje, mislim da je ceo šou postigao jedan krajnje pozitivan efekat. Konačno je, nakon nekoliko godina, da ne kažem desetina godina, celokupna Srbija slušala, bodrila i pratila nešto sasvim novo i drugačije. Ono što je planirao Emotion projektom "Operacija trijumf", pa nije uspeo, uradila Prva TV sa "Prvim glasom Srbije". Cela jedna zemlja, naklonjena turbo folku i Zvezdama Granda, navijala i svađala se oko ljudi koji su se predstavljali nekim drugim pesmama, a da to nisu obrade grčko-tursko-indijskih hitova. Po prvi put je cela Srbija navijala za nekog ko nije prvo otišao kod plastičnog hirurga, pa potom na audiciju, za nekog ko iza sebe nema dugogodišnje splavarsko iskustvo.

Nakon dugog niza godina apsolutne vladavine Saše Popovića i njegovih pulena, dočekao sam to da čujem da je cela Srbija uživala u izvođenju pesme "Caruso" i da je upravo taj nastup na PGS jedan od najgledanijih na jutjubu, da cela Srbija žali za Saškom Janković nakon što je izvela pesme "Daire" i "One Night Only", da je ta ista Srbija izabrala da u 5 najboljih uđu takmičari koji su pevali pesme Kerbera, Maraje Keri, Tine Tarner, Bisere Veletanlić, Jadranke Stojaković... Umesto komentara žirija da muškarac ne treba da nosi minđušu i da neka devojka ima dobar dekolte, takmičarima PGS-a je sugerisano na greškama u pevanju, koje su oni ispravljali u hodu i za tri meseca pokazali su napredak u tehnici pevanja i ponašanja na sceni. I svi su gledali program koji se ne snima par dana ranije, pa se miksuje, program u kojem publika ne aplaudira po naređenju, program u kome je sve crno na belo, sirov talenat i kvalitetne, žanrovski različite numere.

Trenutno meni nije bitno da li će Mirni, Neveni i Sari biti obezbeđena karijera, ili će posle ovoga ostati u zaboravu. Bila bi šteta, priznajem... Ono što je za mene bitno, to je da je tokom poslednjih meseci publika promenila smer, ne malo, nego zaista mnogo, kad je reč o slušanju muzike. Ovo takmičenje je pokazalo da ipak ima nade da nisu svi u potpunosti prepušteni turbo folku i da publika ipak ima malo šire vidike. Iako se možda svi vrate na splavove da slušaju obrađene i pokradene pesme od susednih nam država, PGS je ipak ispunio jedan mali cilj, ali dovoljno veliki da se ostavi prostora za neke veće promene kad je u pitanju muzika na Balkanu.

by Emperador

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.