Боје живота

ПЕСМЕ ТУЖНОГ СЛАВУЈА

, 06 2013 14:53:39 +0200

Прави у погрешно време, заробљени, као на сунцу две сене. Једна што жели да у стопу кораке човека прати, друга да се тихо у ноћ врати.

Прави у време погрешно, спојени пољупцем случајно, отуђени речима готово намерно.

Прави, али у рату и љубави, поред победа постоје и порази.

ПРАВИ, никада не би свесно одустали.

Прави, ех мој прави...

Плашим се самоће,

али ветрови су тебе, сенко моја, од мене далеко одували.

Били смо прави,

али у свету погрешних надања,

нисмо успели.

Дајем ти - последњи са усана дах,

Дајем ти - последњим трептајем знак,

Дајем ти - последњи срца мог откуцај,

Дајем ти - последњи мојих руку трзај.

Дајем ти и последњи минут свог живота;

Дајем ти СВЕ.

Јер све МОЈЕ, већ одавно најдражи,

ТВОЈЕ постало је.

Тешке ноге вучем по блату.

Ципеле ми на истом остављају траг.

Не окрећем се, али чујем коња прошлости кас.

Не осврћем се, али уверена сам - ветар ми однекуд носи добро ми знан, твој глас.

Погнула сам главу и у врхове ципела загледана стојим.

Секунде бројим.

Минуте бројим.

Сваки нови минут нова је оштрица у срце ми заривена.

Јер тебе, да руку ми пружиш, нема.

Тонем, у блато живо,

Вуче ме на доле успомена на све оно што је некада наше било.

Без ваздуха остајем,

не пливам, не борим се, већ пропадам,

одустајем.

Једно с блатом постајем.

Јер прах праху,

пепео пепелу,

а једна укаљана ципела с другом излизаном,

блату припадају.

Затворила сам врата

и прозоре све,

затарабила капије и све могуће пукотине,

а опет промаја, као луда, од некуд бије.

Упалила сам сва светла,

запалила свеће све,

али мрак и тама отићи никако неће.

Не.

Саградила сам зидине и куле

настављала ограде челичне и тешке,

а опет је само један поветарац довољан био да,

као кула од карата,

сруши се све.

Куда да одем,

где да побегнем,

да светли део себе пронађем,

да мрак отерам и студ протерам.

Да прави део слагалице себе пронађем,

да срећна оживим.

и да се у свету овом,

снађем.

Птице које никад не полете

, 14 2013 22:08:36 +0100

Волим,

заиста и искрено.

Нажалост - то није довољно.

Ма колико пута ширила крила и окретала очи ка небу, опет бих осетила бол. Први пут поткресана, крила су изгубила своју снагу. Данас.. данас су изгубила и своје последње перо. Остала су гола и крвава.

Баш као и очи - уморне, тужне и крваве.

Сиве и безличне, сузне.

Овога пута, срце да куца престаје. Предаје се и одустаје. Ма колико ја желела да га пробудим - не успевам. Остало је да сања о оном што је с њим доживело јуче. Остало је да у његовим грудима почива. Макар као мисао. Јер расуто на делове, више се саставити не може.

Самоћа.

Опет, сад и заувек.

За друге - емотивно недоступна,

за њега... срцем међу длановима.

у потпису:

Ана Карењина с главом међ шинама

Бити или не бити

, 10 2013 16:59:08 +0100

Не постоји лепши осећај од оног када си на себе поносан. Када себи дозволиш да срећан будеш и да сву ту срећу, из малих ствари, упијеш.

Ја сам, напокон, поносна и срећна. Из дана у дан листа мојих неодсањаних снова се смањује. Један по један сан стварност постаје. Живим због себе. Радим за себе и на себи. Мењам се и одрастам.

Свака кап зноја која се са чела низ моје образе слива, једна су тачка мог поноса више. Сваки нови жуљ на длановима подстрек су ми да сада, никако не смем да одустанем, да напустим и себе и своје снове. Свака нова бол у рукама, ногама, леђима и врату ме тера да идем даље, да се борим за своје циљеве, јер сваки од њих достижан је, свакако.

Твој поглед, твој искрени осмех и реч чине ме срећном, такође. И када ћутиш, када непомично седиш загледан у даљину, када моју руку својом узмеш, или пак, кад наслоњена на тебе чујем како дишеш - срећна постајем. Заправо, крај тебе срећна сам и срећна остајем. Ту си. Не напушташ ме.

Прошли смо много, проћићемо и сада ово (наш период тишине)... Јер верујеш, јер желим, јер покушаваш, јер осећам... Јер опстајемо и не одустајемо.

Срећна сам.

Поносна на себе.

Осећам - долази пролеће!

ЧАША ДО ПОЛА ПУНА

, 05 2013 18:03:31 +0100

Ново јутро - нови дан и са њим нови почетак. Сунце које просипа зраке по мојој соби и прекида ми сан, аларм који се на сату полако укључује и "узнемирава" моје сањиве очи и мирис кафе који допире из кухиње, представљају део савршенства коме од данас желим да се предам. Део су мира и спокоја који ми је и више него потребан.

Устајем пажљиво, прво спуштајући десну ногу, не зато што сам сујеверна, већ јер желим да све буде у оквирима мог савршенства, без икаквих назнака о неком непожељном (не)могућем паду. Широм отварам прозор и удишем - светлост, топлоту, мирисе и снагу. Удишем љубав коју ветар наноси, удишем спокој који птице доносе. Удишем нову наду и нови почетак. Крећем у нове победе!

Испијам кафу, полако, уживајући у сваком гутљају као да је посебан, последњи. Нема више журбе; схватам - времена има и више него довољно када све радиш мирно и полако, а опет, тако га је мало када журећи скачеш са једне ствари на другу, попут коња на шаховској табли, који јуришајући на краљицу бива поједен.

Време, да вратиш не можеш. Учињене поступке да обришеш, изговорене речи да прогуташ, направљене кораке да повучеш, такође не можеш. Али да кренеш даље и из грешака поуку извучеш, наравно да можеш. И мораш - ако желиш да кренеш даље и свет видиш обојен бојама дуге, видиш ствари онакве какве јесу и себе прихватиш таквог каквим јеси. Каквим те је мајка родила, улица и пријатељи прихватили и каквим си самог себе годинама начинио.

Навлачим патике, стављам своје пинк наочаре и крећем - идем тамо где се преко трња стиже у звезде. Ипак - један пораз, или још један, па још један...још један и опет тако у круг, не значи да је битка заиста изгубљена, већ да војска мора да поради на својој дефанзиви или офанзиви, у зависности од борбе која је до тада вођена. Победа је неизвесна, али увек присутна. Могућа. Треба је само достићи, трудом, вољом и осмехом.

Сваком од нас, дато је пет минута славе. Неко тај тренутак искористи тако што се труди да публику засмеје до суза и потом бива награђен громким аплаузом од стране исте, док други пак, усред велике количине треме, побегну иза завесе и одустану, те дају прилику оним смелијим да се опробају и успеју. Касније се покају...али касно ће бити касније.

- Ја бирам ОСМЕХ, рано јутро окупано сунцем, мирну воду која носи немире.

- Ја бирам ЉУБАВ, срце које због њега трепери и очи које само у његовим себе виде.

- Ја бирам ПРИЈАТЕЉСТВО, искрену реч, подршку и суд.

- Ја бирам УСПЕХ, ја бирам СЕБЕ и сваки степеник који ка врху води.

- ЈА БИРАМ ОНО НА ШТА МЕ СРЦЕ НАВОДИ, А ГЛАВА ОДОБРИ. Оно што је по мени праведно и оно што се за мене, по мојој мери, скроји.

Моја је чаша до пола пуна, јер иста се увек допунити да. Моја је чаша до пола пуна, јер дотле сам је сама испила ја...

Вода никада престати да тече неће, па зашто бих се онда плашила да ће моја чаша једног дана остати празна? Макар и само ВОДА била та, чиме ћу своју чашу увек изнова пунити до врха.

ЗАПИС ДУШЕ

, 03 2013 18:16:06 +0100

Предивно, бескрајно, снажно - три речи којима описујем време проведено са тобом. Сваки твој поглед, додир, осмех у мени буди нешто за шта сам готово убеђена била да је давно умрло. Ишчезло. Или можда никада није ни постојало. Свеједно. Сада је ту...због тебе.

Тишина и мрак. Довољно је макар да те погледам, да снажно стиснем испреплетане нам прсте руке, да само овлаш дотакнем ти усне и наслоним главу своју на груди твоје, да ослушнем ти уздах или откуцај срца, па да осетим - живим. Није ми потребно да с тобом размењујем речи, јер и без њих знам да ћеш ме разумети. И за ово кратко време, ја сам постала бесмртна.

Пас. То сам ја. Верна, емотивна, љубоморна. Признајем, јесам. Сада да. А без тебе сам олињали џукац који гледајући у реку која за собом носи и оно мало живота, види само тужне очи и исту коју одлази. Одраза у њој нема. Јер онда жива нисам. Јер онда и мене однеће та река заборава.

Напорна понекад. И себи сам. Покушавам да се опустим, живим у тренутку који траје, да живим од данас до сутра, без осврта на прошлост без погледа у будућност, а онда увуче се мали црв у мисли, који изједа ми и срце и таман када помислим да нико и ништа, осмех који претходно вече нацртао си ми на лицу, не може да ми скине, то се преокрено. Вероватно је ипак ствар у времену - оном кратком времену, јер се поверење стиче, затим мало по мало дограђује и одржава временом.

Не летим, послушала сам те. Не залећем се и не везујем ланцима и катанцима. Не гушим се. Полако, али сигурно учим да уживам, да се опустим и препустим. Само се плашим. Чега?! Знаш. Знам да знаш, а зашто..

Зато што иако је ово нешто веће од љубави ;), нешто што разумемо само ја и ти, нешто што нема рок трајања...зато што сам само твоја, и зато..зато што желим да се то не промени.

Зато што си ти сад, као киша жедној земљи, мени.

<3 П <3

НАСМЕШИ СЕ (:

, 28 2013 17:54:58 +0100

Спремам се да изађем из стана. Са чивилука, у ходнику крај улазних врата, скидам капут, пребацујем исти преко леђа и у тај мах, хватајући се за кваку, за собом остављам све проблеме, све оно што ме убија док сам сама,међу СВОЈА четири зида, и излазим.

Олакшање.

Осмех.

Напољу је дан диван. Сунца колико ти воља, мириси пролећа које се полако, али сигурно приближава, звук по које птице селице у (до)лету... Осећам - жива сам! Поново, али некако другачије, не као пре. Дишем равномерније, пуним плућа до врха и опет, опет очи окрећем ка људима. Не ка земљи - већ ка другим очима.

Олакшање.

Осмех.

То си ми донео, то си ми поклонио онда када сам погрешила. Онда када нисам видела излаз, и у мом тунелу светла било није. Онда када сам напустила саму себе и поклекла својим страховима, поклекла побудама које су биле само плод мог мозга. Оне негативне његове стране. Јак мој П...

Олакшање.

Осмех.

Нови лет, нови дан... То си ми пак, поклонила ти, ти драга моја, којој сам руку правог пријатеља дала, ти која си ме разумела и онда и сада, ти која иза мене, ма колико ја грешака направила, си стала. Моја А...

Олакшање.

Осмех.

Миран сан.

Све то поново имам. Можда је за нове закључке прерано, али старом ЈА да се врати - не дам. Јер онда изгубићу све. Не само тебе, део неба, тебе, тло под ногама, или тебе... Већ себе. Целу себе.

Ви сте се трудили да ме саставите поново, ви моја војско победе, и због себе и вас морам даље. Морам душу да одморим и страхове смирим. И када изађем и када поново у кућу уђем, и када да снивам легнем, и када руке небу испружим, и када волим и када се дружим...

Јер живот није само црно и бело,

јер и када наде нема - битка није сасвим изгубљена...

Посвећено свима који немају у себе веру,

Посвећено онима који мисле да живот има цену...

Посвећено МОЈИМ особама :*

ШПИЛ КАРАТА на столу за ПОКЕР

, 25 2013 17:43:28 +0100

Живот је попут неке игре карата. Тако посматрано - рука која вам их дели, представља судбину, а начин на који одиграте партију, представља вашу слободну вољу, ваше изборе и убеђења. Е сад, да ли ћете из сваке партије однети победу, и са стола устати пуних џепова, лежи управо на вама самима. Односно нама, јер ту партију, за овим столом сигурних лузера, играм и ја.

Лузера, кажем, јер сви смо ми сигурни губитници - једнога дана, губимо вечиту битку и постајемо прах који смо и били. Прашина. Честица. Ништа. Велика количина песимизма опхрлила је ових пар претходних речи, а младе године које поседујем то не би требало да дозволе, зар не? Јесте, смејем се, певам по цео дан, а то шта моју главу лупа о зид, знам само ја, и пар људи, који се у виду колатералне штете налазе крај мене онда када пукнем, дакле - у погрешно место, на погрешно време. Иии моја другарица, (зваћемо је Клеопатра ) коју свакодневно давим да ми "баци" карте, и каже шта ми судбина доноси. Ооој животе луталицо, у шта ја верујем! Чиме се ја заносим и бавим... Јесте, да, али девојка погађа па разбија! Или је то све плод моје подсвести (да не кривимо машту баш за све) и неких жеља да све буде у оквирима савршеног.

"Брате, мука, свађа, сузе...ау ау ау..ал да те воли, ту нема кое "

"Цениш га, а?" :О

"Прстен, свадба..хм хм .. људи у кућу! Весеље!!! Немој да се секираш, јесте да ћеш ти да га утупиш као по обичају, и онда ће он да се премишља шта и како, али ће си буде."

Ииии онда ја кренем да разбијам главу, шта ћу то да погрешим, зашто ћу да плачем бла бла трућ, и замислите шта - у свом том мом размишљању, ја заиста нешто кажем што не мислим, и бао - нит има свадбе, нит прстена, а о младожењи и да не говорим.

Но овога пута реших да, наместо судбине у картама, ово дељење одиграм сама. Баш ја.

Ђолетов Божа звани Пуб би ми позавидео на овој руци коју сада имам, јер у њој држим - даму херц СЕБЕ, даму ПИК моју Клеопатру, краља ХЕРЦ мог П ког не бих дала ни да имам ТРИ АСА у руци и да чекам једног, и мог жацу ХЕРЦ, мог најбољег друга, Мог Лакицу. Можда када је покер у питању, ова рука није она која носи све са стола, али у мом животу, јесте победничка. Јесте владајућа. Јесте МОЈА.

Хвала вам другари, хвала и теби краљу мој, јер ви сте моја војска среће, мој нови почетак и нова вера у БОЉЕ СУТРА.

Знате да вас волим, јер ипак сте ви моја рука у коју се кунем, рука којом ћу да однесем сав улог са стола, свој алл ин који су сви испратили.

...јер ТИ не одустајеш (од мене)

, 24 2013 18:52:02 +0100

* НЕ МОГУ! Знам да не могу, молим те, ајмо утабаном стазом...

* Не! Ајде кукавице ;), можеш! МОЖЕШ! ... Видиш да можеш!

Не могу, у својој глави не могу, у ногама нећу. Превише вере у све, премало у себе. Знаш то јако добро, препознао си ТО у мени, у очима које ме одају и уснама које ме издају. Ма колико се ја бунила, знам да то је истина. Знам да си управу када кажеш да грешим. Исто тако знам да, када би се брзина мога језика, који дефинитивно ради доста брже од мозга, преусмерила на те исте "стаклене, издајничке" ноге, била бих бржа од атлете који први стиже на циљ. Ово брдо, чије се нешто стрмије стазе плашим, заправо сам ја, и тај свет, свет којим ходам.

Шта могу? Таква сам. Плашљива, брбљива и...без вере у себе. Не ретко, тачније, јако често, кажем оно што не мислим. Један тренутак - једна реч, једна ситуација и једна оштрица. Један канап који пуца, једно срце које пада и глава која се не подиже никада више иста, као до тада.

Ти... ТИ, да баш ти! Баш ТИ, ниси допустио да та оштрица покида канап и да се он подели на два дела, већ си само једном реченицом знао да сечиво на време зауставиш. Ниси дао да наставим. Ниси дао да се покидам, поломим на делове, а опет, дао си ми довољно да се издувам, олакшам и препознам проблем. Проблем који је у мени.

Хвала ти!

Да није било тебе, оно брдо остало би не освојено, онај страх никада превазиђен, а ја... Ја бих остала иста - плашљива, брбљива и...

Сама.

Дао си ми вољу да сада сама правим своје стазе, да моји кораци буду први који ће нарушити "ред", да се не плашим да своје мишљење кажем што гласније, када мислим да је исправно. Па чак и када оно то није. Јер је МОЈЕ!

И да... ово ти рекла нисам. Једини си ком сам дозволила да види оно што ја заправо јесам. Једини МОЈ пред којим сузу пустила сам. Једини мој који је видео како пуцам и како се рађам. Једини крај кога не осећам страх и ничега се не бојим.

Једини...

Волим те

<3 П <3

ДАО СИ МИ СНАГЕ ДА НАСТАВИМ ТАМО ГДЕ САМ ЈЕДНОМ СТАЛА

, 23 2013 17:37:19 +0100

Била сам на дну. Уплакана, подераних колена и сама. Прашина коју ветар ми је немилосрдно бацао у лице, пекла је, и истовремено, чинила моје очи још тежим и уморнијим. Нисам могла даље. Не, нисам желела, нисам хтела, јер била сам сама. Потпуно сама, сломљена и уморна након свих неуспеха. Никада пре нисам се предавала, устајала сам јача но икад, али не и овог пута. Сада сам одустала, одустала од себе, људи, одустала од покушавања да одлетим високо и само будем оно што јесам. Одустала, рекох, да, да одустала...све док се једног дана ниси као случајно, зауставио поред мене, сагао се, подигао ми главу и вратио само једним пољупцем, боју мојим посивелим очима.

Окренула сам главу, иако сам силно желела да у том тренутку, топлину усана твојих осетим на мом лицу... Бојала сам се, руке су ми се следиле у тренутку. Нисам смела да устанем, плашила сам се да ће ме крваве ноге издати. Да неће издржати. Ипак, јачи си, те обухвативши длановима својим моје лице, окренуо си ме ка себи и нисам имала куд. Препустила сам се тренутку, препустила сам се ономе што ме је тада пробудило, обојило. Видео си да се не опирем; пустио си ме да сама одлучим, да својевољно наставим да топим се, да отварам очи и верујем.

Како време је полазило, тако си ми указивао на слабости које сам могла да претворим у снагу, на тренутке које сам до тада пропуштала носећи наочаре црне попут ноћи која не слути на добро. Показао си ми да није све тако сиво и да није тренутак за предају, показао си ми да нису сви исти. Да ТИ ниси исти. Да се разликујеш, да си свој. Да си посебан и мој.

Подигла сам се на ноге и закорачила твојим корацима. Истим темпом пратио си ме и пратиш ме. Имаш очи, како сам рекао си, и видиш да ти верујем, осећаш да ти се предајем и да, с твојим се одразом у огледалу стапам.

Знам да ту си, да био си и бићеш. Да имаш довољно у себи храбрости и воље да поново научиш ме да СУТРА јесте од ЈУЧЕ боље. Нећеш отићи, јер из срца и мисли не одлази се тек тако. А нећеш ни из мог живота...јер то више није лако.

Јер нас данас веже нешто јаче и веће, нешто што ни сама љубав не познаје.. Нешто само НАШЕ, нешто што само моје срце у твом препознаје.

Мом <3 П <3

ПРИЗВАТИ СУНЦЕ

, 03 2013 12:43:48 +0100

Уснила у сивилу овог, смогом прекривеног, града, све што сам икада видела били су облаци. Кишни, тмурни и надасве тужни. Олујни, и страшни, кад - кад праћени хладним ветром који утерује у кости студ, скривали су оно што сам једино желела да угледам - сунце. Светло, снажно и топло. Снажно попут лављег срца непобедивог, а топло попут мајчиног загрљаја која на груди привија тек рођено дете.

Бајке са хепи ендом никада ме нешто посебно нису интересовале, сликовнице такође. Моју пажњу одувек су одвлачиле Лего коцке. Правилних облика, увек хладне и пластичне, тако направљене да ја могу сама да им одредим облик и форму. Вероватно сам зато и ја постала таква - заробљена у кавезу од пластичних коцки, са пластичним срцем и резервисана према свему. Хладна и мрачна. Вероватно ћете сада помислити, како ли је уопште неком таквом и пало на памет да пожели да види сунце? Одговор лежи у одрастању. Наиме, дете је одрастајући оставило те исте коцке да леже у ћошку собе, у малом кутку из кога није избијало данима, и научило сва слова те пожелело да чита. Затим је то дете постала девојчица која је видела да људи више воле да живе спокојно у лажима, него ли да пусте коју сузу знајући истину, те је и почела да верује да прича о Пепељузи заиста има срећан крај.

Сада је та девојчица нешто зрелија девојка, која је поучена искуством схватила да, уместо принчева, на рандеву долазе коњи, и осврћући се око себе, увидела је да заправо из своје учмалости и мрака, свог сигурног кавеза никада није ни изашла. А тако то силно жели. Знам то, јер та девојка сам ја, као што сам и горе већ навела. Тако силно и жарко желим да продишем и угледам светлост сунчевих зрака иза ових тешких облака. Желим да оду, да се помере, да киша престане и ова тескоба нестане. Желим пуним плућима да продишем, желим да осетим да живим и полако се, степеник по степеник, ка сновима успињем. Проблем и решење истог су у мени. Зато, најдраже сунце моје, победи. Стегни срце и засијај јаче. Заблистај у свом пуном сјају, не дај да те више облаци савладавају. Не дај се и дођи на свој престо, јер ја, и још много њих попут мене, силно те требамо. Дај нам снаге да се отарасимо окова и продишемо. Дођи. Свакодневно те ишчекујемо.

Одазови се,

молим Те.