mojgrad i ja

mojgrad i ja http://kojak.blog.rs/blog/kojak kojak 2026-06-16T21:08:03Z moj grad i ja http://kojak.blog.rs/blog/kojak/generalna/2007/12/05/moj-grad-i-ja <img src="http://img256.imageshack.us/img256/1791/locnicaupredvecherjeqz4.jpg" border="0" width="454" height="275" />Hteo sam reci...mnooogo sam hteo reci.Moj grad je moj svet u malom i ponekad se osecam kao deo njegovog tkiva i srecan sam zbog toga,a opet zna se desiti da patim zajedno sa njim pod naletom olujnih vetrova i kisha...,da sagorevam na zezi i ochekujem kapljicu kishe da me rashladi..Verujem da i vecina vas svoj grad ili selo dozivljava na slichan nachin..Ovde je naravno na delu pokushaj da prichu o gradu podredim prichi o prijateljima i ljubavi...koliko sam uspeo u tom prosudite sami...Zapravo ovo je trebala biti osnova za pochetak romana koji bi pisao u prepisci sa dragom osobom iz trenutka u trenutak-iz dana u dan,ali na drugoj strani nije bash bilo dovoljno sluha ili necheg drugog-to ni sad ne znam.Ipak mislim  da je zatajila kreacija u tom trenu,a ona je inache "kratkog daha",ali verujem da ce jednom ipak sve doci na svoje mesto.. Milan Draga moja,Kad sam ovako usmaljen,ma i na trenutak ja se svakako prisećam onih koji su mi dragi,pa naravno i tebe draga moja među prvima..i prva misao mi je uvek:-“Bože, &scaron;ta li sad radi“?-Da li i ti ovako fiksiranog pogleda odsustvujući iz stvarnosti i briga tone&scaron; u vreme i nada&scaron; se sreći i boljem sutra,koje evo-samo &scaron;to nije?..-Sme&scaron;i&scaron; li se i na trenutak samo draga moja?-Možda ti bilo kojim povodom i ja padam na pamet,kao i ti meni?“E pa, evo ja te se sećam uvek rado ii...Hoću da te pozdravim i makar i malo doprinesem, da u ovom tmurnom vremenu bude&scaron; vedrija i da te svakako podsetim-da neko misli na tebe i pozdravlja te izgledajući kroz prozor u magličastu stvarnost verujući u ljubav svim srcem..Negde u daljini se oblaci razdiru u dronjke iz kojih se cedi i zadnja kap ki&scaron;e na polja i krovove..U predahu između obaveza tražim mir.U čitanje sam se malo dao..Nisam poodavno,pa je red.Nekako sam prazan kad ni&scaron;ta ne čitam,a čitam obično po dve knjige paralelno kada sam u tom elementu i to obično različitog žanra..Gledam kroz prozor često i čekam..Gledam grad-ljude...Tako sam srećan &scaron;to sam gore,ali ne zato &scaron;to sam iznad ljudi-to nikada nisam ni hteo ni želeo,nego zato &scaron;to sam iznad događaja,a to me svakako umiruje i daje neku posebnu snagu, da istrajem u ime sebe i nas...u ime života koji buja i traži,nadire i isčekuje-vreba..Odmah ispod dole je gradska tržnica i mno&scaron;tvo..Svako u svojim mislima juri.Nastoji da bude prvi-ispred,pre svih..Da bude iznad, kao ja sada &scaron;to sam,ali na žalost mnogi nastoje, da budu iznad ljudi,pa čak i iznad života samog..Svako u svoju iluziju utanja,kao &scaron;to glava u mek jastuk se sme&scaron;ta,a onda predaje snovima..Svako se sam sebi čini izuzetno važnim i bitnim,onako nezamenljivim,kao da ba&scaron; on je tako Bogom dana du&scaron;a, koja će evo već sledećeg dana promeniti svet i pročuti se..A grad je nevelik,onako taman naspram ljudi u njemu,nikako da se otme čamotinji...Većinom ulicom prolaze (na žalost), namrgođena lica i tek po neki osmejak uglavnom na mlađima,a i to nekako ude&scaron;eno,pa vi&scaron;e liči na keženje zuba ili facijalni grč..Poku&scaron;avam prosto klizeći kroz tu gomilu, poneki pogled da ukradem, da proniknem u misli zabrinute majke ili poti&scaron;tenog starca,koji zuri u prostor i vreme i ne&scaron;to stalno isčekuje..Da, to je posebno zanimljivo,ako se dobro zagleda&scaron; u starije ljude kada su usamljeni,odmah će&scaron; primetiti,da oni stalno ne&scaron;to isčekuju od nekud, kao neki znak sa neba,neki mig-poziv,možda uptsvo prokazanje...Oni su izabrani!-to im na licu pi&scaron;e..A za &scaron;ta?Pa zar je to važno?Za život recimo-kakav god bio-život je,makar se sveo i na čekanje..I tad se setim naravno, da sam i saam deo te gomile, koja se kreće bezglavo i u svim pravcima istovremeno i pravi metež,pa zato i žurim, da odem gore u sopstvenu zami&scaron;ljenu udobnost..jer ostati među njima je isto, kao ostati u sedlu skoro pobesnelog mustanga,koji je svu snagu upregao, da te sa sebe zbaci..da te skine od gore..jer on ne voli nikog iznad,ma kako dobar i blag bio..Ako je neko iznad njega,onda se on ne oseća slobodnim vi&scaron;e,a sloboda mu je draža od života..Da li si nekada jahala konja?Kakav uzvi&scaron;en osećaj.Ujedinjeni-pamet,snaga i život hrle u prostor kroz vreme..Čovek dobije želju,da se nikada ne zaustavi.Da ceo život ostane u sedlu i galopira prostorom kroz vekove..i vi&scaron;e ne ja&scaron;e&scaron; običnog konja,nego Pegaza ili bar Jabučila.A onda, kad se popnem i bacim pogled odozgo, kroz glavu mi prolazi da:-I nepoznat-nepoznatome može prijatelj biti,ako je ljubavlju zadojen i ne muči ga sebičnost,nego je voljan da se daje i prima samo ono &scaron;to mu dobrovoljno daju i &scaron;to mu stvarno pripada..Svako ko je igda voleo iskreno,vazda će znati i osećati &scaron;ta je to i kako izgleda čovek zadojen ljubavlju...koji ume da voli, ali i da pra&scaron;ta..Samo kad bismo smogli snage,pa da nas ne obuzima zavist i želja da napakostimo,da dominiramo nad drugima,da varamo,da uživamo u tuđoj patnji i nesnalaženju.Tužna je ta sreća na kraju svakome od nas..Desi se ponekad, da koza ili muflon verući se po liticama i tražeći bolji grm da obrsti i bokor trave da opase,potisne kamen ispod sebe,koji za sobom pogura i mnoge druge i cela lavina se sruči na njeno mladunče, koje je ostalo ispod da je čeka, da sita siđe i nahrani ga...a ona onda danima tuguje i obilazi ono mesto, gde ga je ostavila i gladuje...Tako i ljudi,gurajući se za bolje mesto i položaj, ponekad nepromi&scaron;ljeno,zatrpaju svoje mlade gomilom nemara i gluposti..hrpom pravila i zahteva, koji ograničavaju slobodu i život sam..U svemu tome se krije i neka posebna narav u nas,u kojoj ima dobrote često vi&scaron;e za druge-za tuđine,nego za nas same,a naviknuti na servilnost, klanjamo se toliko dugo i duboko, dok nam potpuno ne dosadi i dok nas sasvim ne unize do bola,a onda dižemo jo&scaron; jednu bunu i ginemo herojski...Poseban deo na&scaron;e kulture je posvećen &bdquo;putniku namerniku“ i pažnji koja mu se ukazuje,a sve to zato &scaron;to smo &bdquo;izgradili kuću na sred puta“,pa mnogi ovuda prolaze i dobri i nezahvalni,a mi eto opstajemo i puna srca ih čekamo i ispraćamo nudeći uvek da nam se vrate,da nas se sete,jer mi se njih uvek sećamo i pamtimo ih po dobru ili zlu svejedno je,mada zlopamtila nismo..jer mi moramo i hoćemo da čekamo čitavu večnost, da sreća dođe i u na&scaron; kraj niz ove iste carske drumove kojima i mi i oni idemo u večnost,a drugi uporno stižu za nama radujući se..Nekoliko kapi niz okno sustižu se u žurbi..i to me podseća na vreme..Ah to vreme...uvek nepredvidivo..Danas ki&scaron;an dan...Nad mojim gradom vlada mir..Nad mojim osrednjim po malo zbunjenim gradom,koji jo&scaron; nije ni pravac svoga &scaron;irenja odredio, nego se nasumce razasuo dolinom u pramenovima kroz zelenilo koje buja,prite&scaron;njen između reka,planine i brda okolnih-evo se sve vi&scaron;e po obroncima penje ka meni i jo&scaron; vi&scaron;e-ide ka nebu..protkana uskim ulicama,predgrađa ćute ti&scaron;inu predvečerja...S prozora u potkrovlju ville na zaravni iznad moga grada,kao na mrtvoj straži stojim ja i pokisle ptice u kro&scaron;njama &scaron;ćućurene...Vijugaju kapljice,niz okna zamagljena,a ja čekam sunce proletnje da ponovo obasja predeo i pozove ptice i cveće da se raduju,da zamiri&scaron;u polja,a ja ću pustiti srce, da samo bira &scaron;ta mu je činiti kraj nabujale reke.. na cvetnoj livadi i pticama tik iznad glave u kro&scaron;njama...Liči li možda na raj..?-,makar i po mirisu zemlje i tihom zovu iskona..po pesmi kosa u predvečerja i biglisanju slavuja u kro&scaron;nji jutrom ranim...po rujnim zorama iznad brda u voćnjacima i livadama...po zrikavcima u letnjoj noći i du&scaron;ama zaljubljenim na mesečini..Nosim se mi&scaron;lju o lepoti i sreći beskrajnoj i ne dam tuzi da se penje ka meni, goore..Ljubavlju prelivam polja i &scaron;ume i tako se od sivila branim..Po malo olovno nebo-neoceđeno, ko mokra ponjava iznad glava čami,a neposlu&scaron;ne kapi hrle u ponor i pretvaraju se u milione želja,a samo po neka na lati ruža i karanfila se topi...blistajući na suncu proletnjem kao smaragdi na devojačkom vratu i opijena mirisom i bajnom bojom, polako kopni vraćajući se u nebo...Sećanjem na tebe i na sve dobre ljude-prijatelje jo&scaron; od detinjstva ja se uz sreću držim...i volim ovo brdo..i ovaj grad ispod mene, &scaron;to polako raste i uranja u blagu tufnastu noć,razapetu između neba i zemlje...On je steci&scaron;te svih mojih želja i mladalačkih snova i nadanja..uspeha i padova u životu.Ako te nekada put nanese ovuda,oslu&scaron;ni &scaron;apat ovih &scaron;uma..udahni duboko svežinu brda,i pomiri&scaron;i najlep&scaron;e cveće, pa pusti život neka teče,a ti sačekaj odmori trenutak- izmami sreću iz zaborava..I posle ki&scaron;e uvek sunce dođe.Zove ga nada uporno da se vrati..Možda je tvoj grad manji ili veći od moga grada,ali mu du&scaron;a nije veća ni toplija..Moj grad ume da peva i da se smeje glasno i iskreno..Jedino on na ovom svetu, ima du&scaron;u primerenu meni i ja njemu...i zato stojim ovde na ovom brdu iznad njega, na mrtvoj straži, sa pticama koje uzleću ponekad do oblaka, kao da nekom ne nebu izve&scaron;taj nose o nama-o životu,a onda ponovo sleću na tek olistale grane i pevaju..Uživam dok ih hranim ukraj &scaron;ume,a onda slu&scaron;am poj..Gledam vreme koje protiče pored mog grada,odlazi..I svakog dana tako.Ovde na brdu iznad mog grada, sećam se nas,prijatelja i uspomena..Tako i ovaj put.Ceo grad stoji i čeka Sunce da se vrati i razlije božansku toplinu po nama..Ovo je moj grad i moje brdo i cveće na mrtvoj straži i ja..Poneka pokisla ptica poskoči s grane na granu jedva ma&scaron;ući otežalim krilima..Negde u daljini miri&scaron;e vedrina-nazire se i lagano bliži, mameći uzdah..Pozdravljam te draga moja i želim, da te ispunjava radost... i stojim ovde, na brdu iznad vremena i događaja i gledam grad i ljude,mno&scaron;tvo.Mislim na tebe i volim te i jo&scaron; uvek verujem u nas..Suton je...                                MJ              Lo   2007   Generalna 2007-12-05T14:06:17Z kojak