mandrak72

Zavjera Porcellino allo spiedo (kraj)

, 28 2009 20:46:50 +0100

Požurio sam prema Đoletu. Grč u stomaku nije popuštao. Još izdaleka primjetio sam neki neobičan skup.

„Đoletu se nešto desilo.“-bilo je prvo što sam pomislio.
Kako sam se približavao koraci su postajali olovno teški. Nepoznati ljudi su se muvali po dvorištu.
Nisam mogao primjetiti Đoleta. A zatim.
„Krv.Mnogo krvi.“-koljena su mi klecala.
Onda sam primjetio Đoleta obezglavljenog. Golog. Bio je potpuno bijel.
Neki ljudi su ga prevrtali, zagledali. Sjeckali.
„Prokleti bili. Ubojice.“-psovao sam sebi u bradu.

„Ovo je možda opomena“-odmah sam se sjetio nepojmljivo prijatnog Crnog. Crnog koji je bio mnogo više od onoga kakvim se želio predstaviti.
Nisam imao hrabrosti stati. Pogledati.
„On sigurno ima svoje ljude ovdje.“-odmah mi je prvo palo na pamet.
Ubrzao sam korak i produžio niz ulicu u predgrađu.

Na jednom izlogu prodavnice zastao sam pažljivo osmatrajući da li me neko prati.
„Bolja opomena od ovoga mi nije trebala.“-shvatio sam poruku.
Đoletovu ulicu obišao sam u širokom luku s pomiješanim osjećajima.
Od želje za osvetom do želje da odem i nestanem na neko vrijeme iz grada koji je sve više poprimao obilježja surovog velegrada.

Počela je da pada kiša tako da sam pokisao do gole kože dok sam stigao do svoga automobila. Automobilom sam došao do svoga stana. Odmah sam skinuo mokro odijelo sa sebe i bacio se u potragu za suhom odjećom. Mjere predostrožnosti sam zanemario.
Čim sam ušao u kupatilo sjetio sam se pokvarenog bojlera koji mi je odmah pokvario ionako loše raspoloženje. Kolebao sam se da li uopšte da se tuširam.

Međutim neko se drugi nije nimalo kolebao. Osjetih jak stisak ruku oko vrata. Iznenađen i zbunjen pokušao sam da se istrgnem iz njihova čelična stiska.
Bilo je u njemu nešto neobično. Lakirani nokti zaplesali su pred mojim očima. Stisak je popustio. Klonuo sam na pod.

„Bebo ubice. Ovo je danas već drugi put da me dovodiš pred infarkt.“-teško dišući nisam imao snage da se osvrnem i dignem pogled.

Njeni gipki koraci prođoše pored mene. Dvije vitke i lijepo oblikovane stajale su preda mnom. Pogledom sam pratio njihovu vitku liniju. Na mjestu gdje sam očekivao početak suknje ili haljine nisam ništa primjetio. Linija glatkih i čvrstih nogu prijetila je da se spoji u jednu tačku.
Pretrnuo sam. Zažmurio sam i ustao. Beba je stajala preda mnom. Potpuno gola.

„Konačno sami.“-maznim glasom Beba se priljubila uz moje tijelo.

Nisam se pomijerao. Šok za šokom. Stajao sam ošamućen, opuštenih ruku. Mazno se obavijala oko moga nagog tijela.
„Čekala sam dugo. Od jutros te želim. Želim.“-zagrlila me je.

Osjećao sam njene vrele usne na vratu, ramenima. Ljubila je moje lice. Nisam se ni dalje pomjerao. Bojao sam se da će bajka stati. Da je to od premora. Trajalo je nekih par minuta.
Poljubila me je u usne.

„Imaš li kakvu želju. Tu sam. Za tebe.“-zastala je gledajući me u lice.
Osjećao sam njezin pogled. Otvorio sam oči.

„Želio bih da ovo nikad ne prestane. Nikad.“-zazvučao sam kao Slavko Štimac.
„Ovo bi lako moglo da potraje.“-nije prestajala da pleše gipkim tijelom.
„Bilo bi lijepo. Ali ti imaš muža Bebo.“-znao sam najveću prepreku.

„Jedan mali sporazum između nas dvoje mogao bi mnoge stvari da okrene u našem pravcu.“-istog momenta zazvučala je jako poslovno.
„Ne razumijem te Bebo.“-postajao sam svjestan da je Beba s nekim posebnim razlogom bila tu.
„Čini se da je danas mnogo sporazuma u igri.“-želio sam da čujem njenu ponudu.
Početak ponude obećavao je mnogo.

„Želim da pomognem svome mužu, tebi i sebi. Svako za sebe da uzme ono što poželi.“-bila je nejasna.
„Ne znam u čemu je problem.“-tražio sam razloge njene ponude.
„Ne znam šta ti je Crni ponudio.“-pitala me je.

„Da bih znao izabrati neophodna bi bila tvoja ponuda.“-nisam znao koliko je znala o mome razgovoru sa Crnim.
„Crni ima sasvim jasne namjere. Imao si čast da upoznaš Mariju. Jako lijepa žena. Dopadaš joj se. Znaš mi žene to jako brzo osjetimo.“-svojim tijelom dodirivala je moje tijelo.
„Nakon smrti Jordanove, koju da kažem i sam je spremao, ali si mu ti došao kao poručen. Treba mu samo još dokaz. On je na VHS kaseti koju je neko sklonio. Moj muž zna za Jordanov video nadzor za koji je saznao od jednog dobavljača sigurnosne opreme. Pored toga Marija je izvrsna prilika. Lijepa, zgodna i uz to jedini nasljednik velike Pekare.
Crni je u velikoj neprilici. Čovjek iz sjene, želio bi da izađe iz nje. Da nastavi posao. Ustvari on i ne može da izađe iz njega. Moramo skloniti Crnog iz igre, a da to bude neizrežirano. Da bude žrtva vlastite igre.“-Beba je pokazivala vrhunsko poznavanje situacije.
„Marija je pametna. Njegovu igru je još prije prozrela. Međutim njen muž i ona bili su u mat poziciji. Ona ne želi takvu sitaciju.“-Beba je pojašnjavala sve aspekte priče.
„Zna li tvoj muž da si večeras ovdje.“-pitao sam je.

„Svejedno ako i sazna. Bolesno je ljubomoran, ali ako eliminišemo Crnog iz igre, lako bi se moglo desiti da zaboravi sve ovo.“-vrhunski odmjerena Beba je do detalja isplanirala akciju.
„Šta bi bila moja dužnost.“-upitah je.
„Da pokušaš nabaviti VHS kasete, i iz pekare skloniti robu na sigurno prije 19:00 časova. Sve ostalo je moja briga.“-bila je jasna.
„Šta ja dobijam, zašto rizikujem.“-ponuda je morala imati drugu stranu od obaveze.
„Mariju.“-kratko odgovori Beba.

„A ti Bebo. Šta s tobom“-posmatrao sam dok se oblačila.
„Ma nisam ja za tebe. Ja sam transvestit. Prilično dobro pogođena hormonska terapija i uspjela operacija su ovo što vidiš.“-nasmijala se i zavjerenički pogledala u mene.
„Otud onaj jak stisak oko vrata.“-bilo mi je jasnija snaga njenih ruku kojoj sam se jedva izvukao.
„Neke stvari jednostavno ne možeš zaboraviti.“-Beba je stajala obučena i dalje zgodna.
„Zbogom. Nemaš puno vremena. Vidimo se sutra na sahrani.“-mahnula je na odlasku.

Sjeo sam na ivicu tuš kade.
Pustio sam mlaz hladne vode. Nisam osjećao hladnoću. Ovo danas je bilo i previše za jedan život, a kamoli za jedan dan koji nikako da završi. Kad sam osjetio da mi hladnoća grči mišiće isključio sam tuš.
Kao ošamućen poplavom informacija teturao sam po stanu. Jedva sam pronašao nekakvu odjeću.

Odlučio sam ponovo otići u pekaru, nakon toga naći se s Marijom. U 20:00 trebao sam biti u restoranu. Hitro sam potrgao omotnicu sa pozivnicom. Restoran „Alla contadina“.
Požurio sam.Imao sam nekih sat i pol. Automobil sam ostavio na starom mjestu. Opet sam kenuo istim putem kao dan prije. Imao sam sreću. U par koraka stigao sam do istog prozora od juče. Jače sam se naslonio na njega i bravica je škljocnula. Sreća što je bila već pohabana. U tren oka ušao sam u prostoriju. Vrata preda mnom predstavljala su novu prepreku. Prišao sam vratima i naslonio uho na njih. Nije bilo nikoga u hodniku. Ruku sam naslonio na kvaku.bila je otključana. Oprezno sam otvorio vrata i provirio u hodnik. Nije bilo nikoga.
U par koraka stigao sam do vrata gdje su prošli put odložili robu. Zastao sam pred njima da oslušnem. Ništa se nije čulo. Rukom sam uhvatio kvaku i lagano otvorio vrata. Nisu bila zaključana. U prostoriju sa velikim rashladnim vitrinama ušao sam oprezno. Zastao sam koji trenutak da oslušnem.
Ništa se nije čulo. Prišao sam prvoj rashladnoj vitrini. Otvarao sam vrata jedna po jedna. Nisam ništa našao. Kad sam se osvrnuo na podu su stajala dva velika metalna kovčega, kutije kakve su onu večer donijeli u ovu prostoriju robu.
Tražio sa, robu za koju nisam ni znao kako izgleda i tu istu robu trebao sam da sklonim na sigurno.

Nisam bio načisto da li je trebalo da prihvatim Bebinu ponudu. Bebinu ili kako se već stvarno zove.
Prišao sam velikim kutijama i otvorio ih. Bile su prazne. Nisam znao šta da radim. Do 19:00 časova ostalo je nekih pola sata.
„Slobodan bi svakog časa trebao stići.“-požurivao sam sebe da nađem rješenje.
Napokon sam odlučio da oprezno pronjuškam po objektu koji je nekako zujao prazan.

Nastavio sam uskim hodnikom dok nisam došao do velike garaže koja je vjerovatno služila za utovar peciva. Vjerovatno i robe.
Pažljivo sam osluškivao svaki šum. Objekat i raspored prostorija nisam poznavao, ali sam imao osjećaj ako ovako nastavim vrlo dobro ću je upoznati. Iz garaže hodnici su vodili na još dvije strane. Pažljivo sam krenuo na jednu od strana i vrlo brzo ustanovio da vodi u administrativni dio pekare.
Vratio sam se i krenuo putem drugog hodnika. Hodnik je vodio u proizvodni pogon pekare. Prilazio sam vratima i osluškivao. Jasno sam čuo glasove.
„Evo sad je sve spremno. Ajde Mile po kutije. Povedi Čedu.“-čim sam to čuo potražio sam zaklon.

Hodnik je nakon par metara skretao nekud pa sam se hitro prebacio na novi položaj odakle me neće primjetiti.
Vrata se otvoriše i dva radnika u bijelim uniformama izađoše iz dijela gdje su bile peći. Talas vrućine i mirisa ispunio je hodnik.
„Miris.“-ovaj miris dobro znam.
Sjetih se mirisa zatečenim na pismu, kao i miris na mantilu.
„Sve je na neki način kretalo odavde.“-pomislih.
Nakon par trenutaka dvojica radnika su se vraćala sa velikim aluminijskim kutijama kakave sam viđao dok sam bio na odsluženju vojnog roka.
„Evo kutija, a stiže i Slobo.“-reče jedan od njih.

Nakon par trenutaka čvrsti koraci ispuniše hodnik.
„Slobodan Janjetović“-rezimirao sam i slagao kockice mozaika.
Mozak je počeo panično da radi. Pogledao sam na sat. Ostalo je nekih 10 minuta do 19:00 časova. Slobodan je bio tačan.
„Neću uspjeti. Propašće sav plan.“-obeshrabrivalo me je što nisam znao način kako da riješim problem.
Čim je Slobo ušao u prostoriju pritrčao sam vratima. Ostala su otvorena. Jasno sam čuo Slobodanov glas.

„Dobro je momci. Dobar posao. Dovezao sam novu robu. Hajde da nju prvo istovarimo.“-kao po komandi čuo sam ih kako ustaju sa stolica i kreću. Ponovo sam pobjegao u hodnik.
Četvorica momaka i Slobodan krenuli su prema garaži. Oprezno sam krenuo za njima.
Iz dostavnog automobila iznosli su nove velike kutije sa robom. Iste kutije su s teškom mukom nosili prema prostoriji sa rashladnim vitrinama. Tamo nisam imao šta da radim te sam se povukao nazad u hodnik gdje sam se maloprije skrivao.
Nedugo nakon toga radnici su se vraćali. Za njima sam čuo korake. Bila su dvojica.

Radnici su odmah ušli u prostoriju, a koraci su utihnuli. Provirio sam iza ćoška.
„Slobodan i Crni.“-tiho sam ponovio tražeći mjesto za nove kockice mozaika.
Crni je odnekud došao. Radnici su iznosili velike kutije sa spremnom robom za Slobodana. Njih vojica ostali su sami u hodnku.

„Znaš li da je stara budala imao video nadzor. Snimao je sve šta dešava. Stvarao je sebi alibi.“-čuo sam kako Crni priča Slobodanu.
Slobodan je samo ćutao.
„Danas sam bio u njegovoj kancelariji. Dok sam gledao kroz prozor vrhom cipele aktivirao sam sasvim slučajno neki prekidač koji se izgleda nalazi ispod radijatora.“-Crni vidno uzbuđen mlatarao je rukama.
„I što je najgore nedostaje određen broj kaseta. Na ostalim bilo je dovoljno dokaza da zaglavimo u zatvoru. Pitam se šta su kamere zabilježile na ti kasetama koje nedostaju. Siguran sam da ih neko nije tek tako sklonio. Hajde samo na trenutak da pogledaš.“-Crni povede Slobodana sa sobom.
Izgubiše se u pravcu lifta koji je vodio u kancelariju preminulog Jordana Pečenkovića.
„Znaš li ko je poslije Jordanove smrti izašao gotovo u zoru iz pekare.“-pitao je Crni.
Slobodan slegnu ramenima.
„Marija. Potvrdio mi je jedan od portira. Siguran sam da nam nešto sprema.“-glasovi su bili sve tiši.
Stali su pred liftom.
„A šta je sa njuškalom.“-prvi put Slobodan nešto upita.
Nakon toga uđoše u lift. Više se nisu čuli.

Radnici koji su utovarali robu u dostavno vozilo vratili su se svome poslu. Bilo je vrijeme da se gubim.
U tren posla našao sam se u garaži. Već sam bio odlučio daizađem i pratim Slobodana i da uz put nešto smislim, ali jedna situacija naglo mi je popravila raspoloženje. U garažu je poslije Slobodana ušao Crni. Njegov auto izgleda da je blokirao senzor za zatvaranje vrata. Vrata garaže bila su otvorena. Napolju je već pao mrak.
Tek je nešto malo prešlo preko 19:00 sati. Brzo sam zavirio u dostavno vozilo.
„Ključevi.“-gotovo podviknuh od radosti.

Ušao sam u dostavno vozilo. Upalio sam automobil i krenuo iz garaže.
„Uz malo sreće proći ću kroz kapiju.“-ohrabrivao sam se.
Ipak nervoza me tresla kako sam se približavao kapiji. Portir je primjetio vozilo i izlazio je iz portirnice.
Da ga malo zbunim par puta blicnuh sa dugim svjelima te sam ga zaslijepio. Ispružio sam ruke prema prednjoj šajbi pokazujući rukom na sat. Želio sam gestikulacijom da mu odvratim pažnju od moga lica i da ga ubrzam da otvori kapiju.
Kao da se kolebao. Ponovo odjuri u portirnicu i kapija se poče otvarati.

Potjerao sam auto i izašao na ulicu. Teret zbačen sa leđa proprcionalno je povećavao dobro raspoloženje.
Brzo sam trebao naći način da sklonim automobil. Ubrzo će ko zna koliko pari očiju krenuti u potragu za njim.
„Jocina pivnica.“-pade mi na pamet.

Joca je imao veliki prostor iza pivnice koji mu je služio i kao garaža po potrebi. Odavno nije imao auto. Tamo ću ga ostaviti.
Čim sam ušao u pivnicu krenuo sam ka Joci.
„Daj mi ključ od ostave da samo sklonim auto sa ulice. Na par sati.“-uzbuđenim glasom tražio sam ključ od Joce.
Nije pravio mnogo probema. Joca je bio moj drugar još iz rata. Dok sam parkirao automobil primjetio sam jednu džepnu knjigu. Ne znam zašto ali mije odmah privukla pažnju jer iz nje je virilo nekoliko papira i papirića. Uzeo sam ih i krenuo u ured.
Utrčao sam u ured i telefonom pozvao Mariju.

„Pa gdje si ti dosad.“-Marija gotovo dreknu na mene.
„Izvini, nisam stigao.“-pravdao sam se.
„Čekala sam čitav dan da nazoveš. Nisam imala više snge da sjedim, te sam ponovo otišla do pekare.Bila sam u uredu. Uzela sam još par video kaseta. Nasumice. Nisam uspjela mnogo da ih pregledam, ali i ono što sam vidjela dovoljno je.“-pričala je trista na sat.
Lupkao sam knjižicom po stolu. „Italijanski u sto lekcija.“ Pisalo je na njoj.
„Znaš li šta se večeras sprema. Nekakav veliki dvoboj. Iza svega stoji Crni. Dolaze neke velike zvjerke. Tako se bojim.“-sad već vidno uplašena zastade.
„U pitanju su nekakvi sukobi ili šta na liniji porcellino allo spiedo i abbacchio arrosto. Molim te ne miješaj se u to.“-jecala je p preklinjala me je da ne idem tamo.
„Ne znam šta će biti sa mnom. Pozvaću advokata kad pregledam snimke. Voljela bih da ih zajedno pogledamo. Crni je sredio Jordana. Kastrirao ga je. Zato se onoliko udebljao. Zato nije bilo seksa već tri godine“-Marija je otvorila ranu koja ju je očito pekla.
„On je bio pod njegovom kontrolom. Miloše jel me slušaš.“-upitala je.
„Slušam Marija.“-odgovorih.
„Dođi sutra na sahranu. Budi u blizini molim te.“-preklinjala je.
„Hoću Marija. Nazvaću te.“-spustio sam slušalicu telefona.

Već je bilo 20:00 časova. Nije bilo šanse da stignem do restorana na vrijeme. Bio sam smrdljiv i neobrijan. Neobučen i iscrpljen.
Odlučio sam ipak da odem u restoran „Alla contadina“ čisto da iz daleka malo pogledam. Bez žurbe. Odjurio sam do stana. Presvukao se. Pod ruku mi ponovo dođe knjižica Italijanskog jezika.
„Ja sam svoje uradio. Nadam se da je Beba bila u pravu i da će ovo biti dovoljno da se Crni izbaci iz igre.“-zadovoljno sam remizirao protkle događaje.
Otvorio sam knjižicu. Na masnim papirima bili su ispisani neki brojčani podaci. Uglavnom neki ručno ispisivani računi.
Pogled mi pade na Italijanski riječnik.

„Arrosto, Arrosto di maiale, Porcellino allo spiedo, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto,...“-nevješto sam na Italijanskom jeziku iščitavao riječi koje su me posljednjih dana prosto opsijedale sa svih strana.
„Znači Crni je bio u pravu. Jordan je bio u pravu.“-u trenu sam povezao činjenice.

„Đole je bio žrtva sukoba. Našao se na putu surovih Evropskih propisa i zakona s jedne strane, pohlepe za novcem i brzom zaradom sa druge strane, a najviše iz nekog barbarskog poriva u svima nama, kojeg se tako lako ne odričemo.“-sve se uklapalo.
Nisam išao da gledam robu u automobilu. Svejedno znao sam šta je posrijedi.
Sišao sam u pivnicu i bacio Joci ključeve od automobila.

„Imam nešto za tebe u ostavi. Ti ćeš to znati iskoristiti na najbolji način. Auto poslije skloni dvije tri ulice dalje. Ključeve možeš baciti.
Laganim korakom sam se uputio ka svom starom stojadinu. Nisam više želio da mislim o glupostima. Mislio sam na nekoga. Bio sam zaljubljen.
Jedva sam čekao sahranu da je vidim. Možda je to bilo morbidno od mene, ali to je bilo jače od mene.
Stigao sam do stojadina. I stojadin nekako s radošću pokrenu motor.

„Imaš dušu majstore.“-pohvalih svoj stari otrcani automobil koji kao da je jedva dočekao da krenemo.
„Koliko čovjek dugo bježi od opanka a da nije svjestan koliko je u njemu stalno prisutan. Ne znam kad su Italijani prestali nositi opanke, ali očito da su preskočili jednu stepenicu u razvoju. Ma briga me za njih. Opanak je još uvijek dio tradicije. Može Evropa da bježi od opanka koliko želi, ali ne može da pobjegne od dupeta, koje ovaj put preuzima inicijativu. Ko zna kako će završiti duel u restoranu. Šta će biti sa Crnim. Pokazao je Evropljanima. Neka sada nađe načina da riješi i problem njihovog primitivizma. Moj ne mora.“-pričao sam sam sa sobom.
Za nekih dvadesetak minuta iz restorana se čula galama, razbijanje čaša. Iz restorana izlazili su i neki krvavih noseva. Malo kasnije začula se i pjesma. Proradila je izgleda i šljivovica.
To nije bio dobar znak. Evropa. Šta Evropa svijet cijeli ima da poludi od šljive. Eto prilike da izbije treći svjetski rat. Šljiva donosi prkos i inat, a to nekad i nije najbolji drug.
Okrenuo sam auto prema gradu. Iznajmio sam sobu u malom prljavom hotelu.
Istuširao se toplom vodom i otišao da spavam. Spavao sam kao mala beba.

Bilo je oko podneva kad sam ustao. Ponovo sam se istuširao. U restoranu sam uzeo neki lagani ručak. Izašao sam napolje. Nisam ni primjetio da sam ostavio pušenje. Uopšte mi se nije tražila cigareta.
Sahrana je bila u 14:00 časova. Bilo je vrijeme da krenem.

Pred kućom pokojnika nije bilo mnogo svijeta. Marija me je odmah ugledala.
Bila je lijepa u crnoj haljini pripijenoj uz tijelo. Ispod tamnih naočara osjećao sam da pogledom mene traži.
Prišao sam joj i izjavio saučešće. Uzela me je pod ruku. Zajedo smo ušli u veliki crni BMW. Na mjestu vozača sjedio je Slobodan. Kraj njega sjedila je Beba. Sva ozbiljna i
dotjerana.

„Ovo je Slobodan, od sada naš glavni spoljnji saradnik.“-predstavila je Slobodana.
„Ovo je Beba, moj brat.“-blagi osmjeh pročitah na njenim usnama.

Beba je svoj posao odradila profesionalno.
Na sahrani nije bilo mnogo svijeta. Dok je pop obavljao službu kraj rake stajao sam pored Marije koja me je čvrsto stiskala za mišicu. Na momente uplaših se da i ona nije Bebi brat.
Osjetio sam kako treperi uz mene. Nisam ni ja bio ravnodušan. Morbidno.

Kad su lijes spustili u raku Marija uze buket cvijeća i baci ga. Baci ga preko ramena kao na vjenčanju.
Buket je upao nekoj starijoj ženi ravno u ruke. Jadnica se istog momenta se onesvijestila. Ne znam kako je protumačila taj znak. Za vjenčanja sigurno nije bila.

Nisam bio ponosan na sebe u čitavoj toj stvari, ali ponekad svi činimo razne gluposti. Valjda je bio došao red na mene.
U stvari ne znam da li ikako spomenuh, mada smatram da nije potrebno da je Đole bio obična svinja kao i sva njegova rodbina. Nažalost.

KRAJ

p.s. izvinte mnogo na izgubljenom vremenu Vaš mandrak72 koji je ovih dana dobro pretjerao.

Zavjera Porcellino allo spiedo (nastavak br.6)

, 27 2009 19:45:32 +0100

Ušla je neka žena. Imala je maramu na glavi te je nisam mogao prepoznati.
Osvrtala se oko sebe i pogledala na strop i tad se uputila prema mjestu gdje sam se ja nalazio.
Pokušao sam da izmigoljim, ali mi je prepriječila put.

„Miloše! Miloše stani.“-dozivala me je.
Kako je znala moje ime? Kako je znala gdje se krijem.
Skinula je maramu i onda sam je poznao. Bila je to Beba. Odahnuo sam. Nisam navikao na ovoliko napetosti u zadnje vrijeme. Obično su to bili bezazleni poslići, ali ovo je bilo nešto ozbiljno.
Stao sam i čekao je dok mi je prilazila.
„Hajdemo na kafu.“.pozvah je u mali bar otvoren 24 časa na dan.
Krenula je za mnom. Ponovo je stavila maramu na glavu.
Sjeli smo za mali okrugli stol u nepristupačnom dijelu objekta.
„Kafu. Produženu.“-naručih.
„Nes kafe“-poručila je Beba.

Konobar je nestao.
„Otkud ti? Šta ti bi da me pratiš.“-pitao sam je.
„Nisi bio moje meta, ali rekoh, sad kad sam te primjetila da te vidim.“-bezazleni osmijeh krasio je lijepo Bebino lice.
„Ženska glavo. Kad nisam crkao od straha.“-talas olakšanja oblio je moje lice.
„Otkud ti tamo? Iznenadila sam se kad sam te ugledala, ali kad te sad gledam imam osjećaj da nešto krupno njuškaš, mirišeš.“-bila je jako pronicljiva.
„Pitanje otkud ti tamo bilo bi primjerenije situaciji. Iznenadila si me. U ovo doba noći sama. Nešto kriješ ili istražuješ.“-pokušavao sam da joj laskam s namjerom da mi bar objasni svoje prisustvo.
„Moj muž. Znaš ga.“-počela je.

„Šta s tvojim mužem.“-netaktično sam i brzo izletio.
„Večeras je došao kući. Uznemireno je pozivao nekoliko brojeva. Nekome je prijetio. Spominjao je neko njuškalo. Koliko sam mogla da razumijem i tebe je spominjao. Nisam mogla da izvučem kompletnu nit njegovog razgovora.“-Beba je razvezala jezik.
„Kakve ja veze imam s njim.“-pitao sam je.
„Za početak sjediš sa njegovom ženom u kafe baru. Upucavaš se. Zar to nije sasvim dovoljno za početak.“-vragolastim pogledom me je provocirala.
„Ali ti si mene slijedila večeras.“-tražio sam opravdanje.
„To znamo samo ti i ja, a može se i drugačije interpretirati. Uostalom imali ste čast da se upoznate. Ipak on ima razloga da bude ljubomoran.“-držala je šolju sa obe ruke i nije skidala pogled sa mene dok je otpijala gutljaj Nes kaffe.
„ I pratila si ga. Do pekare.“-pretpostavljao sam tok događaja.

„Došao je kući, nakon telefonskog razgovora ponovo je izašao iz kuće. Odlučila sam da ga pratim. Sastao se sa nekim visokim tipom. Ušli su u pekaru. Čekala sam neko vrijeme. Onda sam primjetila tebe kako si se šunjao oko pekare. Vidjela sam te kad si ušao unutra. Zainteresovalo me je šta to Vas dvojica radite u pekari u isto doba. Dok sam čekala da jedan od vas izađe provozala sam se sporednim uličicama. U jednoj od njih prepoznala sam tvoje vozilo. Znaš da je prepoznatljivo. Kad sam se vratila nazad do pekare. Nisam mogla da znam je li moj muž izašao, a ni ti. Zatim sam se vratila do tvoga automobila. Znala sam da ćeš naići. Kao što vidiš našla sam te.“-ponovo je uzela šolju kaffe u ruke.
„Tražiće te muž kod kuće. Neće biti dobro ako nas ponovo poveže, barem po mene.“-rekoh.
„Neće me tražiti. Rekao je da ima neka neodložna posla, te da će tek sutra biti kod kuće, tj. danas. To bi značilo da imamo vremena, nekoliko sati.“-svojim dlanovima poklopila je moje dlanove na stolu.
„Kakvim poslovima se bavi tvoj muž. Kakva je njegova uloga u pekari.“-izvukao sam ruke ispod njenih dlanova.
„Vlasnik je ugostiteljskog objekta pored magistralnog puta. Mada mislim da se još nečim bavi, ali nisam sigurna da znam šta je to. On ne voli da priča o poslu.“-ponovo je svoje dlanove položila na moje ruke.
„Znaš li da je vlasnik pekare danas preminuo. Ustvari znaš li uopšte vlasnika pekare.“-nastavio sam ispitivanje Bebe.
Vidno iznenađena pitanjem, povukla je svoje dlanove sebi i osvrnula se oko sebe.

„Nisam imala priliku da ga upoznam, mada se znam sa njegovom suprugom. Idemo zajedno na fitnes. Moram priznati da ima lijepu i zgodnu suprugu. Nikada nismo razgovarale o muževima koji su se očigledno poznavali. A šta je uzrok smrti. Bolest ili nešto drugo.“-sviđala mi se njena pričljivost.
„Prije bih to nazvao nekim strahom. Nečega se bojao. Očigledno se bavio nečim opasnim i nepoštenim.“-više sam to rekao onako za sebe.
„Mnogo si mi ti upoznat sa njegovim slučajem. Nećeš mi valjda reći da poznaš i njegovu suprugu, Mariju.“- tragovi ljubomore provijavali su kroz njeno pitanje.
„Mariju. Ne, ne poznam je.“- odgovor nije zazvučao baš najiskrenije.

To sam odmah mogao procijeniti po njenom ponašanju koje se očigledno hladilo.
Počelo je svanjivati. Bilo je vrijeme da se krene kući. Mnogo posla očekivalo me je danas.
„Hajdemo. Vrijeme bi bilo da se pođe kući.“-ustao sam i po džepovima tražio sitniš da platim račun.
Izašli smo na različite izlaze tako da smo bili manje upadljivi. Kao dva stranca.
Stojadinom sam lagano jezdio ulicama koje su se polagano punile automobilima i pješacima. Upalio sam radio koji mi je ubrzo stavio do znanja da je 07:00.
Prve jutarnje vijesti išle su na lokalnoj rado slušanoj radio stanici.

Udarna vijest, da je preminuo poznati vlasnik pekare zainteresovala me je posebno. Kao uzrok smrti naveden je srčani udar. A datum sahrane rečeno je da će naknadno biti utvrđen.
Nisam se nimalo prijatno osjećao sa saznanjem da sam ja možda uzrok njegove smrti.
U tom momentu sjetio sam se njegove supruge Marije koja mi je dala vizit karticu. Nije ni ona bila ništa posebno pogođena muževom smrti. Zaboga milog ona je sve to vidjela na monitoru video nadzora. I pored svega tražila je da je nazovem.
„Koliko je ona stvarno znala o svim muževim poslovima?“-ponavljao sam sebi nekoliko puta.
Vidno umoran stigao sam pred vrata stana. Oprezno sam išao prema ulazu, nastojeći uočiti eventualnu oasnost. Upleo sam se u nešto veliko. Nešto neslućeno i neželjeno.
„Koliko sam ja sposoban za ovakve igre? Šta je sa Đoletom? Bio bi red da odem do njega.“-pravio sam plan današnjih aktivnosti.
Ušao sam u stan. Nije bilo nikakvih tragova opasnosti. Skinuo sam odjeću sa sebe, uzeo čisti peškir i ušao u kupatilao da se istuširam.
Hladan tuš presjekao je sve moje misli. Tresao sam se ko prut. Bojler nije radio.

„Moram hitno zamijeniti bojler.“-odlučio sam istog trenutka dok sam drhteći izlazio iz tuš kabine.
Tuširanje me je dobro razdrmalo, ali nisam uspio da se opustim ispod mlaza vode. Peškirom sam se istrljao i osušio tijelo, ali svejedno neprijatni hladni žmarci u talasima su pohodili moje tijelo. Osjetio sam nepodnošljivu glad. Ali umor je bio jači.
Legao sam na stari kauč, utoplio se i istog momenta zaspao.
Probudio sam se tek iza podneva. Ustvari probudila me glad.

U polupraznom frižideru pronašao sam neku bajatu salamu, slani sir. Hljeb je bio star i mrvio se po stolu dok sam ga kidao rukama. Godilo je. Zaboravio sam na hranu otkako sam počeo da radim na slučaju. Bilo mi je malo te sam iz frižidera uzeo i maslac.
Široko sječivo noža bljesnulo je dok se maslac kupio na njemu pripremajući se da zauzme mjesto na nepravilno odsiječenoj kriški hljeba.

„Zzzvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zzzzvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrr!“-starinsko zvono telefona presjeklo je učmalu atmosferu zagušljivog stana u kome sam jako malo vremena provodio.
„Miloše! Marija je.“-panika se oslikavala u svakoj njenoj riječi.
„Miloš je. Zdravo Marija. Kojim dobrom?“- nakon izgovorene rečenice bio sam odmah svjestan gluposti koje sam izrekao.
„Miloše pregledala sam snimke. Ima mnogo toga na njima. Na nekim snimkama koje su se dešavale prije našeg dolaska ima mnogo stvari za koje nisam znala. Bojim se Miloše. Rado bih da ti dostavim snimke. Bojim se da ih ne budu tražili kod mene. Sahrana će biti tek sutra. Kuća je puna nekih nepoznatih ljudi. Stalno dolaze i odlaze. Ne smijem ni otići u pekaru. Šta da radim?“-gotovo jecajući vapila je preko telefona.
„Marija nadam se da me ne kriviš za smrt svoga muža?“-pokušao sam da se na neki način izvinim za sve ono u čemu se odjednom našla.
„Miloše, mi nismo muž i žena već više od tri godine. Ustvari od neke nezgode na poslu, kad je izašao iz bolnice nismo spavali zajedno. Nije mi pričao o tome. Od tada se mnogo promijenio. Nenormalno se udebljao. Mislim da je sve to imalo veze sa snimcima na kaseti. Miloše to je nešto ozbiljno. Imam osjećaj da je kuća pod nekim nadzorom. Bojim se Crnog.“-tihim glasom koji se gubio Marija je plakala.
„Marija slušaj. Ja ću već sad krenuti da osmotrim okolinu tvoje kuće. Javiću ti se. Nastoj da pored sebe uvijek imaš što više poznatih i pouzdanih osoba. Vidimo se uskoro.“-bilo joj je neophodna podrška.

Desetak minuta kasnije već sam se oblačio za izlazak.

„Zzzvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zzzzvvvvvvrrrrrrrrrrr!“-telefon me je zaustavio na vratima.
Vratio sam se do telefona. Razmišljao sam da se javim. Telafon je zvonio par puta.
„Miloš je. Izvolite.“-uljudno sam se predstavio.
„Miloše trebalo mi je vremena da te nađem. Želio bih stobom da se nađem. Važno je.“-poznati glas s druge strane žice bio je gotovo naređivački.
„S kim imam čast.“-pokušaj da dobijem na vremenu prije nego odlučim brzo je propao.
„Nismo se upoznali, ali na neki način znamo se. Želim da se nađemo. Može „kod Kuma“ za pola sata. Vidimo se tamo.“-po običaju koji je vjerovatno naučio u poslu nije mi dozvolio da odbijem.

„Ok, pokušaću na brzinu da sa njim obavim razgovor.“-pomirio sam se susretu sa Crnim.
Iako mi se nije predstavio prepoznao sam njegove načine izdavanja naredbi makar kroz pitanja koja bi bila nedvosmislena.
Stigao sam na vrijeme pred ugostiteljski objekat. Odlučio sam da ga sačekam napolju i vidim da li je sam došao.
Tren kasnije veliki crni automobil stao je pred mene. Zamračena stakla nisu dozvoljavala da prepoznam likove unutra.
I tad je izašao on. Crni ili kako se već stvarno zove nisam znao.

Odlučnim korakom krenuo je prema meni. Visoki čovjek njegovana lica i začešljane kose u tamnom odijelu bio je prijatna osoba za vidjeti. Opet mi je bilo neugodno zbog mojih izanđalih odijela. Pružio mi je ruku.
„Nikola.“-pružio mi je ruku.
„Nikola, ali svi me zovu Crni. Neću zamjeriti.“-njegova atletska figura i privlačan izgled bili su mi nepojmljivi za nekoga koga bi zadovoljio rad u pekari.
„Ja sam Miloš.“-predstavio sam se mada sam bio siguran da o meni zna sve, ustvari skoro sve.
„Predložio bih ti da sjednemo u automobil da možemo na miru razgovarati.“-rukom mi je pokazao da uđem u veliki komforni automobil čini se Japanskog proizvođača.
Nisam imao kud. Nisam mogao odbiti, ne ovog momenta.

Ugodna unutrašnjost automobila djelovala je smirujuće na mene. Prijatna i nenametljiva muzika opuštala je moju ukočenost.
„Kako si me pronašao?“-odmah sam prešao u napad pokušavajući da ja vodim igru.
„Nije bilo lako, ali znaš da si bio na kapiji. Tvoja slika, nekoliko lokala, podmitljivih konobara. I evo me. Odmah sam znao da na kapiji ono nije tvoje ime. Ko bi ga iole normalan ostavio.“-po prvi put se nasmiješio.
„Isto razmišljamo.“-pogledao sam ga očekujući njegovu reakciju.
„Nadam se da iskreno misliš tako. Uostalom raduje me ovaj naš susret. Nadam se razumijevanju po svim pitanjima zbog kojih sam danas s tobom.“-nekako opuštenije i bez ona navike stalne dominacije naš razgovor je tekao glatko.
Nisam ništa prokomentarisao. Čekao sam da vidim kojim tokom će krenuti razgovor.
„Prije nekoliko godina vratio sam se u zemlju. Ostavio sam sve one tekovine modernog svijeta. Njihova dvoličnost dolazila je u svakom momentu do izražaja. Nikad nisu prestajali i pored moga uspjeha u stranoj zemlji da kod njih odagna jedan stav koji nisam mogao da istrpim. Nisam mogao da dopustim da me neko smatra primitivcem ili barbarinom, samo zato što mi imamo neke svoje navike. Ja nisam zadirao u njihove navike. Doduše njihove navike ukalupilo je i članstvo u Evropskoj Uniji. Siguran sam da im nije bilo ni teško. I kad bi izgubili svaki argument na kraju bi zaigrali prljavo na barbarizam kod mene.“-počeo je naširoko da priča, ali njegov bariton bio je prijatan za slušati.
„Vrijeme zadovoljstava počelo je biti strogo ograničeno zakonima. Za mene besmislenim, ali oni nisu naučili drugačije. Ja sam se polako povlačio u svoj mali primitivizam, koji je njima bivao interesantan, magično privlačan, ali se nisu usuđivali načiniti niti jedan korak uvijek se bojeći zakona na svakom mjestu. Ustvari bojali su se pokazati da su ljudi, a ne mašine. Uvidjevši njihovu želju da budu primitivci bez osude okoline oko sebe odlučio sam se vratiti ovamo i ponuditi im ono što su zapravo podsvjesno željeli.“-tečnim glasom besjedio je.
„Vratio sam se i započeo vlastiti posao u saradnji sa jednim poznanikom.“-nastavio je.
„Sa Janjetović Slobodanom?“-nastavih.

Vidno izenađen nije skidao pogled sa puta ispred nas. Iznenađen mojim pitanjm nastavi.
„Tako je. Posao je dobro krenuo. Ali znaš i sam kad neki poso krene mnogi požele da uzmu jedan dio kolača i za sebe. Nije bilo neprimjećeno njihovo često odsustvo iz Italije. Njihova strast pobudila je pažnju jednom paralelnom svijetu koji je htio svoj dio kolača, i tada u to vrijeme i nekako se pogodilo da naša zemlja dođe pred kapije ulaska u Evropsku Uniju. Tadašnje vlasti brže bolje su počle sa usaglašavanjem nakaradnih zakona odričući se tradicije zarad lažnih zapadnih novčanica koje niko nikada nije vidio. Djelatnost kojom sam se do tad uspješno bavio postala je zabranjena, nelegalna. Vlast je zatvarala oči u nekim slučajevima pred istim stvarima, a u mome slučaju kažnjavali su svaki moj prestup krvnički. Od terora države mogao sam se zaštiti jedino s partnerom jakim kao država. I tad sam ušao u dil s njima. Povratka nije više bilo. Mislim da razumiješ.“-pogledao me je.
Kimnuo sam glavom mada nisam bio siguran baš o čemu je riječ.
„Porcellino allo spiedo.“-nekako prevalih preko jezika.
„Porcellino allo spiedo, Arrosto di maiale, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto..., mogao bih još da nabrajam, ali svejedno.“-nastavi.
„Posao je morao preći u ilegalu. Oni su bili nemilosrdni. Nije smjelo biti kiksa. Ovo je za njih novo tržište. Trebalo je uvesti red. Nisam imao kud. I onda se pojavio Đole sa nezgodnim pitanjima. Nisam smio dopustiti da se sruši kula koju sam godinama gradio.“-završi.
„Pekara?“-postavih mu novo pitanje.

„Baš tako. Posao sam mogao jedino na takav način nastaviti. Unosan posao.“-skrenuo je sa puta na proširenje na cesti.
„Kakva je uloga Pečenkovića u svemu tome?- pitanja su sama navirala.
„U to vrijeme, bio je jedan mali pekar sa zastarjelom tehnologijom. Na jednoj sjedeljci upoznali smo se. I tad mi je pala ideja da bi mi mogao biti od koristi. Ponudio sam određena ulaganja za male usluge. Volio je novac. Sve je dao na raskoš što je brzo svima palo u oči. U takvim momentima počinju interesovanja okoline, zakona i države o porijeklu novca.“-priča je dobijala nevjerovatne razmjere.
„Kolebanja koja su se javila u njemu nisu išla na ruku mojim partnerima koji su redovno dolazili. Posao nije mogao da trpi. Konačno su imali sve ono što su smatrali barbarskim, a da ih niko za to ne prozove. Praiskonski barbarizam proradio je u njih. Htjeli su još, još i nisu umjeli stati. Morao sam izmišljati načine kako da im udovoljim. Jordan se tad uspaničio. Istraga koja ga je ispitivala poljuljala je temelj njegove jedine vjere. Novca. Htio je nazad. Nije se moglo. I kod mojih partnera došlo je do podjele.
Morao sam ga kazniti. Nisam ga smio ukloniti tek tako.“-njegov glas polako je poprimao hladne tonove.
Hladna jeza pojačana praznim autobuskim stajalištem i udaljenošću od grada tresla me je.

„Šta je onda bilo?-pažljivo sam posmatrao svaki njegov pokret tražeći u njemu pritajenu prijetnju.
„U jednom takvom komešanju, gurnuo me je. Krenuo je da skoči na mene. Prvo što mi se našlo na dohvat ruke bila je flaša koju sam razbio i vješto se njome odbranio.“-zastade.
„Nakon toga bilo je jasno da nikad više neće imati potomstva, a ni ljubavi, ako shvataš šta želim reći“-ledeni osmjeh kliznuo je preko njegova izbrijana lica.
„Đole?“-stidljivo sam pokušao da ga navedem na odgovor.

„Đole je luzer. Nije mu sve ovo trebalo na kraju. Završiće kao i svi njegovi.“-nije pokazivao ni trunke sažaljenja.
„A njegova braća i sestre.“-mada sam znao odgovor želio sam odgovor od njega.
„Oni su kolateralna šteta osviješetnog i zakonima opterećenog zapada. Da si im samo mogao vidjeti lica.“-okrenuo je auto prema gradu.
„A šta je sa pismom za mene.“-pitao sam.

„Kriva procjena. Još jedna u nizu Jordanovih grešaka. Na njega se nije moglo osloniti. Mislio je da te uplaši i da ćeš se sa malo novca povući sa slučaja. Bio je suviše pohlepan, a opet suviše mek za ovakav posao.“-pomalo nestrpljivo je stiskao papučicu gasa.
Ćutao sam. Znao sam da nešto namjerava, ali čeka moj korak. Pustiću ga da sam kaže svoju namjeru.
„Želio bih da ostaneš neutralan kako god ovo završilo. Evo pozivnica. Večeras u 20:00 časova. Želim da se sam uvjeriš.“-pružio mi je pozivnicu u koverti.
Uzeo sam pozivnicu i strpao u džep. Razmišljao sam šta krije taj njegov poziv.
Mnogo je toga još nejasno o svemu tome. Znao sam više nego jutros, ali još uvijek srž slučaja odolijevao je svim mojim nastojanjima da pronađem tanku nit koja bi povezivala sve ove likove i mnoštvo događaja iz prethodnog perioda.
Za nepunih desetak minuta stigli smo do centra. Nismo neko vrijeme razgovarali.

„Razmisli malo. Jednom se živi.“-pozdravio se sa mnom na izlazu.

Nisam rekao ništa. Bio sam zbunjen. Lik kojeg sam trebao da se plašim predstavio se u sasvim drugačijem svijetlu ili je igrao sasvim novu ulogu.

- nastaviće se -

Zavjera Porcellino allo spiedo (nastavak br.5)

, 26 2009 19:30:12 +0100

Oprezno poput mačke prilazio sam jednim napola otvorenim vratima odakle su dopirali glasovi. Stao sam iza vrata. Sa drugog kraja hodnika dopirali su koraci i tihi glasovi.
Nisam imao vremena da se vratim nazad. Panično sam tražio rješenje.

Boginja sreća bila je opet na mojoj strani. Vrata prostorije otvarala su se na vanjsku stranu. Suprotno od pravca odakle su dopirali glasvi i koraci. Vrata sam u zadnjem momentu privukao sebi i sakrio sam se iza njih.
Četvorica nepoznatih nosili su velike kutije sa ručkama. Po načinu na koji su disali i po koracima zaključio sam da nose nekakav težek teret. Kroz otvor između vrata i dovratka pokušavao sam da osmotrim plejadu likova. Prepoznao sam čovjeka koji me je doveo do Jordana Pečenkovića. Njegov hladni i bezlični glas izdavao je kratke naredbe. Tražio je i izvještaje. Očigledno je bio važna karika u poslu kojim su se bavili.
„Šta je sa starim?“-upitao je jedan od pridošlih.
„Bio je nekakav tip. Očigledno ga je nešto potreslo i starog je pogodio infarkt.“-iz njegovih riječi moglo se uočiti da ga sudbina Jordanova nije nimalo potresla.
„Ko je bio tip? Je li obaviještena policija?“-upitao je došljak.
„Ma ne. Još bi nam samo falila polocija koja bi svakodnevno njuškala ovuda. To nam nije potrebno.“-bio je razložno razuman.
„A tip?“-došljak se živo zainteresovao.
„Neko njuškalo čini mi se.“-prekinuo je dalji tok pitanja novim naredbama.
„Da vidim šta ste mi donijeli. Nije loše. Za kad je dogovorena isporuka?“-upitao je nekoga od njih.
„Sutra uveče u 19:00 časova. Ja ću lično doći. Malo me ovo zabrinjava. Otkud da se sad pojavi neko njuškalo.“-poznati glas prenuo me je.
„Taj glas se ne zaboravlja.“-pomislio sam.

Do tog momenta nisam ga čuo.
„Momci vidimo se.“-glas Bebinog muža odzvanjao je hodnikom.
Čvrstim korakom krenuo je ka vratima. Izašao je iz prostorije i brzim koracima izgubio se u pravcu odakle su maloprije četvorica nepoznatih donijela sanduke.
Nakon njegovog izlaska iz prostorije se još čulo kako su otvarali sanduke ali nisam mogao da ih vidim. Čula su se vrata koja su se otvarala i zatvarala.
„Šta ćemo sa nuškalom?“-opet onaj glas od maloprije pitao je.

„On je moja briga. Hajde pakujte i sklanjajte sanduke. Požurite nemamo čitavu noć pred sobom.“-nekuda mu se žurilo.
Nisam smio ni momenta više ostati. Na prstima sam otrčao do vrata od garderobe, šmugnuo unutra, zatvorio vrata i naslonio se na njih. Srce mi je ubrzano lupalo.
„Valjda neće ovamo.“-prostrujalo mi je kroz glavu.

Panično sam tražio pogledom po prostoriji mjesto gdje bi se mogao sakriti. Svi ormari imali su katance na vratima, osim jednog.
Brzo sam došao do njega i otvorio vrata. U njemu su bila sredstva za čišćenje i metle.
Ušao sam u njega i zatvorio vrata. Nešto sam oborio i tup zvuk ispunio je prostoriju.

Strah me je obuzeo. Ipak njih je više, a ne bi bilo dobro da me pronađu. Imao sam oružje , ali nerado bih ga potezao. Samo u slučaju krajnje nužde.
Otvoriše se vrata prostorije. Upališe svjetlo u prostoriji koje je prodiralo kroz šupljine oko vrata i u sam ormar. Prestao sam disati.
„Šta bi to moglo biti. Pogledajte malo okolo. Šta je sa prozorom?“-pitao je vođa ekipe.
Brzim koracima jedan priđe prozoru.

„Prozor nije bio zatvoren. Mora da je promaja.“-konstatova neki duboki glas.
„Hajdemo. Zaključajte sva vrata i provjerite sve prozore. Neka obezbjeđenje pojača budnost ovo dana dok ja ne procijenim drugačije.“-vođe ekipe je već izašao iz prostorije.
Nakon njega i ostali su izašli iz prostorije. Jasno je čuo ključ koji je zaključao vrata. Isti zvuk čuo je par puta, a onda se sve umirilo.
Sačekao sam još par trenutaka, a onda sam odahnuo i izašao iz ormara.

Bilo je suviše kasno da bih pratio Janjetović Slobodana, Bebinog muža koji je ko zna gdje već stigao. Bilo je vrijeme da razmislim o sebi. Nisam bio u zavidnom položaju.
Obezbjeđenje je vidno ažurnije obavljalo svoj posao. Kroz prozor sam ustanovio da su bila uključena sva svjetla oko objekta.
Šansa da neopažen izađem iz objekta svedena je na nulu.

Hiljadu misli i pitanja kopkalo me je. Da li da pokušam da provalim vrata prostorije i vrata prostorijr u kojoj su odložili robu. Da pokušam da bježim kroz prozor ujtro prije svitanja kad otupi pažnja obebjeđenja. Šta je „roba“. Kuda sa njom idu. Bio sam blokiran. Sačekaću jutro.
Sjeo sam na pod pored vrata. Sjedio sam nekih pola sata. Hladnoća je bila moj najveći neprijatelj.

„Koraci!“-prenuše me koraci koji su se čuli hodnikom.
Odlučni ženski koraci na štikli približavali su se vratima. Bilo je kasno da se skrijem u ormar. Stao sam uz vrata leđima okrenut zidu i spreman na najgore.
Koraci su zastali pred vratima. Ključ u bravi sablasno je šklocnuo. Trougao svjetlosti iz hodnika ispuni prostoriju.
Jedna sjenka šmugnu u nutra i brzo zatvori vrata.
„Ne plaši se!“-poznati ženski glas tražio je od mene da se javim.
„Tu sam!“-odmah sam se javio.

Bila je to Marija. Supruga sad već pokojnog Jordana pečenkovića.
„Kako si znala da sam ovdje?“-pitao sam je.
„Meni ništa ne može promaći. U momentu kad si bio kod Jordana, ja sam trenutak prije tebe izašla u malu prostoriju za koju je znao samo moj muž. U toj prostoriji postoji video nadzor kompletne pekare i svih prostorija. Na monitoru sam pratila Vaš razgovor. Pratila sam i mnogo šta drugog u međuvremenu. Primjetila sam i tebe kad si ušao u objekat. Čekala sam da se sve završi da dođem po tebe.“-očigledno da nije imala protiv mene.
Nisam pokušao da se pravdam. Tražio sam izlaz.
„Kako mogu da izađem odavde? Naravno neopažen.“-tražio sam izlaz.
„Ja ću ti pomoći, ali pod mojim uslovima. Odmah da znaš da u svakom momentu mogu da uključim alarm. Ipak ja sam za saradnju.“-pronicljivo me je gledala.
„Nemam ništa protiv.“-zadovoljno sam izrazio želju za saradnju.

„Idemo.“-otvorila je vrata i šmugnula u hodnik. Isto sam i ja uradio. Dugačkim hodnikom došli smo do lifta. Bešumni lift vozio me je na mjesto gdje sam danas već jednom bio.
Ušli smo u kancelariju. Nakon toga ona je pritisnula neki neprimjetni taster koji se aktivirao nogom ispod radijatora.
Kompletan jedan uski zid odškrinuo je vrata tajne prostorije. Marija je ušla unutra i brzo počela da vadi VHS kasete sa snimkama kamera video nadzora na kojima se moglo ustanoviti da je ona danas bila tu, kao i VHS kasete na kojima se mogao prepoznati Miloš. Nakon toga VHS kasete je strpala u neku veliku papirnatu vrećicu, izašla je iz prostorije i prije toga ugasila kompletan video nadzor. Ponovo je zatvorila vrata tajne prostorije.
„Sad možemo ići.“-u njenom glasu se dobro vidjelo da je znala šta radi.
Ponovo su ušli u lift i vozili se jedan sprat niže. Vrata su se otvorila i bili su u podzemnoj garaži. Hitrim koracima uputila se do velikog BMW-a sa zatamnjenim staklima.
Slijedio sam je bez pogovora.

Upalila je automobil, daljinskim upravljačem otvorila je vrata garaže i automobil je trnutak kasnije lagano jezdio prema kapiji.
„Ništa ne govori. Samo sjedi i kimni glavom ako te neko nešto bude pitao.“-davala je kratke upute.
Bojao sam se da će me prepoznati portir na kapiji. Srećom bio je neki drugi portir. Čim je prepoznao automobil gazdaričin, mahnuo je glavom da prođe. Srce je prijetilo da mi potrga košulju.
Nakon par trenutaka automobil je bešumno jezdio ulicom.
„Gdje ti je auto?“-upita me.
„Sad tek ne mogu da ga zovem autom. Odmah slijedeća ulica.“-odgovorih.
Ubrzo je stala.

„Miloše. U ovome smo do guše i ti i ja. Vrlo brzo će pronaći tajnu prostoriju i ustanoviti da nedostaju VHS kasete, kao i da je neko isključio video nadzor. Neće im biti mnogo potrebno da saberu dva i dva. Portir me je vidio. Mislim da me neće dirati dok ne prođe sahrana. Nazovi me poslije sahrane, ali ozbiljno ti govorim. Čuvaj se Crnog. Njega si već na neki način upoznao.“-očigledno da je mislila o čovjeku koji me je vodio do Jordana..
Pružila mi je vizit karticu.

Izašao sam i automobila i gledao dok je nestajala velikom brzinom niz ulicu. Miris njenog parfema još dugo je lebdio hladnog novembarskog jutra.
Pogledao sam na sat bilo je 05:10. Krenuo sam prema automobilu. Još uvijek je bio na istom mjestu. Upalio sam ga i krenuo sam prema stanu.
Istog momenta kad sam krenuo jedan automobil je krenuo za mnom Nisam ga primjetio do semafora. Ne bih ga ni onda primjetio da nije krenuo za mnom kroz jednosmjernu ulicu koju sam koristio kao prečicu do stana. Nisam ubrzavao svjestan da moj stari automobil nije za trku.
„Smiri se. Smiri se.“-gušio sam povišeni adrenalin. Ubrzo sam opet izašao na glavnu ulicu.

„Dobro je. Valjda neće ništa pokušati u prometnoj ulici.“-brzo sam tražio načine da se oslobodim automobila koji me je pratio.
Onda sam se sjetio velikog tržnog centra koji je radio svu noć. Imao je izlaze sa svake strane objekta. Autom sam se uputio u tom pravcu.
Parkiralište je bilo poluprazno. Parkirao sam bliže ulazu. Hitro sam izašao iz automobila i požurio da uđem u objekat.

U tom momentu automobil se parkirao. Ja sam već bio unutar objekta. Tražio sam da se zaklonim iza polica sa robom odakle bih imao mogućnost da osmotrim osobu koja će ući poslije mene.
Našao sam dobar položaj iza polica sa dnevnom štampom i časopisima.

Prelistavao sam neki časopis i krišom osmatrao ulaz.

- nastaviće se -

Zavjera Porcellino allo spiedo (nastavak br.4)

, 25 2009 19:46:55 +0100

Upalio sam auto i krenuo ka centru. Pošao sam da tražim pekaru gospodina Pečenkovića.
Bilo je nekoliko velikih pekara u gradu. Neke od njih znao sam gdje su, ali nisam nikad saznao ko su vlasnici istih.
Tek sa četvrtom pekarom imao sam više sreće. Portir na kapiji bio je ljubazan.

„Vidjeću sa gospodinom Pečenkovićem da li će vas primiti. Sačekajte malo“-ušao je u portirnicu i nazvao.
Za par trenutaka je izašao.
„Sačekajte trenutak. Sad će doći čovjek po Vas. Primiće Vas.“-reče portir i uđe u portirnicu.
Zaista za par minuta dolazio je čovjek. U rukama je nosio bijeli mantil.
„Obuci ovo. Pravila.“-pružio mi je mantil.

Obukao sam manti i krenuo za njim. Za nekoliko minuta ušli smo u upravnu zgradu. Bešumni lift za čas posla stigao je na treći sprat.
Besprekorna unutrašnjost me je iznenadila.
„Zar je moguće da se od peciva može ovao dobro zarađivati.“-pomislio sam.
Nepoznati čovjek me je uveo u veliku kancelariju. Za stolom je sjedio jedan čovjek.
Čovjek što me doveo, izašao je iz kancelarije, zatvorio vrata i nestao.

„Ja sam Miloš Golubović. Privatni detektiv.“-predstavio sam se kako nalažu pravila normalnog načina komuniciranja.
„Ja sam Jordan Pečenković. Pekar. Kako Vam mogu pomoći?“-odmah je prešao na stvar i pokazao mi da sjednem.
Sjeo sam na stolicu naspram njegovog radnog stola. Pažljivo sam ga osmotrio. Gojazni gospodin sa sitnim očicama rendgenski me je snimao. Lice mu je bilo jedna bezoblična masa. Grimase na licu niti su šta skrivale niti pokazivale.
„Tražim neke osobe. Neki tragovi vode ka tebi. Možda mi možete pomoći. Na slici su ljudi koje tražim. Pogledajte.“-pružih mu sliku.
Nije mogao ustati iz fotelje, te sam ustao i predao mu sliku u ruke. Mesnate i kao čekinjom obrasle ruke uzele su sliku koja je u njegovoj ruci bila smiješno mala.
„Poznate li ikoga sa slike gospodine Pečenkoviću?“-direktno sam mu postavio pitanje.
Gledao je sliku. Na licu nije pokazivao osjećaje.

„Ja sam samo pekar. Nemam mnogo kontakata osim sa zaposlenima.“- nezainteresovanim glasom odgovorio je.
„Gospodine Pečenkoviću, ja neću odustati od istrage. Riječ je o mom prijatelju. Znate li sudbinu likova sa slike.“-trudio sam se biti što jasniji.
„Ne mogu Vam ništa reći o tome.“-gospodin Pečenković nastojao je razgovor što prije da završi.
„Ne možeš ili ne želiš?-pokušao sam brzim i kratkim pitanjima da ga uhvatim u laži.
„Ne želi.., ne mogu ti ništa reći o tome.“-odmah se zbunio na brzo i kratko pitanje.
„Ako ne možeš, onda sigurno nešto i znaš.“-brzo sam izvlačio zaključke koji možda i nisu bili na mjestu, ali su bili dovoljni da od njega izvučem što više.
„Ne znam, ustvari ne smijem.Ne bi ti to razumio.“-vidno zbunjen nastavi.
„Ja sam vrlo dobro razumio. Ti vrlo dobro znaš o čemu govorim. Istraga je došla do tebe. Ako ne budem imao drugih dokaza moraću ozbiljno da se pozbavim s tobom.“-ozbiljnim glasom priprijetio sam mu.
„To je vrlo komplikovano. Svemu je kriva ova nesretna Evropska unija. Do prije par godina o ovome ne bi sad razgovarali.“-počeo je debeli da iznosi činjenice.
„Možete li biti malo konkretniji?“-pažljivo sam posmatrao crte lice koje su se mijenjale iz X-sa u Y i obratno. Na momente njegove oči nestajale bi iza sala, a potom bi munjevito sijevnule s nekom neobičnom svjetlošću.
„Kažem Vam šta znam. Ja sam beznačajna karika u tom lancu. Obavim tek dio posla a sve ostalo je tajna. Poznam većinu sa slike. Ustvari samo sam ih jednom vidio tako da ne znam njihovu sudbinu.“-odgovori Pečenković.
„Da li Vam ime PORCELLINO ALLO SPIEDO šta govori.“-išao sam u srce problema.

Trznuo se kao oparen vidjevši da znam više nego što je mislio, mada sam išao na blef.
„Ne.. ne znam ništa o njima. Nemojte me to pitati.“-uplašeno je počeo zamuckivati.
Znao sam da zna više nego što želi da kaže te sam nastavio još ubjedljivije.
„Gospodine vidio sam vašu kuću. Sumnjam da je ono sve moguće od posla kojim se bavite. Ne bih želio da čeprkam dublje od onoga što mi je neophodno. Radi se o životu i smrti. Nemojte dalje tonuti u glib.“-ovo sam naglasio tako da sam malo podigao ton.
Nisam skidao pogled sa njega, a u stvari sam mislio na njegovu ženu. Uvijek sam se pitao je li novac motiv koji pokreće ljubav.
Smrtno uplašen skočio je sa fotelje i kleknuo preda mnom.
„Nemojte molim Vas. Nemojte me miješati sa njima. Oni nemaju milosti. Oni su naučili, njima nema povrtaka Zato su opasni.“-jecao je dok mu se glas gubio.
Htio sam iskoristiti stečenu prednost.

„Kako da dođem do njih?“-ozbiljnim tonom ga upitah.
„Ako saznaju da sam im rekao mene više nema. Njih više nema ništa se tu više ne može popraviti“-slomljena glasa Pečenković je klonuo na pod.
Kao nožem istina mi je probola srce. Kako da to Đoletu kažem. Kako da to kažem Đoletu u onakvom stanju.
„Gdje se okupljaju, moraš mi reći.“-drmusao sam mu ramena.
Želio sam još informacija.

„Ko su oni. Odakle su. Kakave veze oni imaju sa Đoletovim braćom i sestrama.“-pitanja su navirala ko iz rukava.
Nisam se mogao suzdržati. Pečenković je tupo gledao. Njegov pogled nije bio ljudski.
Želio je još nešto reći. Ispružio mi je ruke. Dozivao je. Sagnuo sam se prema njemu.
Njegov glas bio je slab. Gubio se.

„Janjetović. Janjetović Slobodan. On....“-glas je nestao.
Izvrnuo je očima. Klonuo je na pod. Njegovo ogromno tijelo na podu je ležalo nedefinisanog oblika.
Panično sam se osvrnuo oko sebe. Odjurio sam prema stolu i potražio sliku. Ponovo sam se vratio do Jordana Pečenkovića. Nisam znao šta da radim.
Ponovo sam se vratio do stola. Otvarao sam ladice da bih pronašao bilo kakav trag. Ništa mi nije privlačilo pažnju. Jordan Pečenković bio je pedantan upravnik.
Vratio sam se do njega. Nije davao znake života. Pogledao sam mu u džepove. U jednom od njih pronašao sam malu ceduljicu. Strpao sam je u džep, a gospodina Jordana teškom mukom vratio u fotelju. Osvrnuo sam se oko sebe i potražio kamere u kancelariji. Nije ih bilo.
Nakon toga sam istrčao u hodnik. Derao sam se ko lud. Iz susjedne kancelarije istrčao je čovjek koji me je uveo kod Jordana Pečenkovića.
„Gospodin Pečenković. Pozlilo mu je.“-dizao sam paniku, glumeći uplašenost.

Čovjek je utrčao u kancelariju. Prišao je Jordanu, opipao bilo. Potom je prišao telefonu i obavio kratak razgovor.
„Imao je slabo srce. Opominjali smo ga za hranu, ali nije htio slušati.Pozvao sam hitnu službu. Oni će obaviti ostalo.“-objašnjavao mi je čovjek.
„Kod portira ostavite svoje podatke, ako bude neophodno da posvjedočite. Možete poći“-čovjek je bio ljubazan.
„U redu gospodine.“-pošao sam prema izlazu ohrabren što nije tražio da ostanem do dolaska hitne službe i policije.
Čini mi se da sam nakon par koraka stigao do portira.

„Gospodin Pečenković. Pozlilo mu je.“-glumeći iznenađenost prilazio sam portiru.
Portir se malo zbuni. Odlučio sam iskoristiti njegovu zbunjenost.
„Upišite moje ime, za svaki slučaj.“-nudio sam moje podatke.
Zbunjeni portir i ne zatraži moje podatke. Sam sam mu izdiktirao.
„Jovan Mišljenović, telefon 778-873, ako šta zatreba samo zovite.“-dao sam mu lažne podatke.
Portir mi se zahvali. Produžio sam prema svome automobilu. Sirene Hitne pomoći i policije parale su vazduh. U par koraka sam stigao do automobila. U brzini sam zaboravio skinuti mantil. Brzo sam ga skinuo u vožnji i pošao sam prema uredu.
Nisam želio da me iko dovede u vezu sa nedavnim slučajem.
„Janjetović Slobodan.“-motalo mi se po glavi.

Nisam mogao da se sjetim odakle mi je poznato to ime. Stigao sam pred pivnicu. Uzeo sam mantil smotao ga pod mišku i ušao u ulaz gdje mi je bio ured.
Ništa nije bilo sumnjivo. Ušao sam u kancelariju. Mantil sam odložio na stol i potražio ceduljicu koju sam našao u kaputu Jordana Pečenkovića.
Sricao sam tekst poznatog sadržaja:
„Porcellino allo spiedo, Arrosto di maiale, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto.....“-čitao sam niz koji je tekao dalje.
Ostatak teksta bio je nečitljiv. Pocijepan. Na rubovima papira mogla se primjetiti zamašćenost. Papir sam primakao nosu i ponovo osjetio onaj miris koji je bio prisutan na pismu. Papir sam odložio u džep.
Uzeo sam mantil da ga sklonim i bacim u smeće. Poznat miris zagolicao mi je nozdrve.

U potpunosti se slagao sa mirisima zatečenim na pismu i papiriću iz džepa Jordana Pečenkovića.
Pala je noć. Krenuo sam u pivnicu. Mantil sam bacio u kontejner sa smećem. U pivnici je bila gužva. To mi je odgovaralo. U gužvi neće ni primjetiti kad sam došao. Alibi je bio stvar koja nije bila suvišna u ovakvim momentima.
Našao sam slobodno mjesto na kraju šanka. Starinska pivnica obavijena dimom bila je idealno mjesto da provedem ostatak noći.
Joca me je primjetio. Nasuo je kriglu piva i donio mi je raspoloženiji nego zadnji put.
„Znaš li čovjeka po imenu Janjetović Slobodan.“-uzeo sam kriglu i povukao prvi gutljaj.
„Mislim da ga i ti jako dobro poznaješ ili brzo zaboravljaš nove lekcije. Bebin muž.“-Joca je bio direktan.
„Čim se on u stvari bavi kad se ne bije.“-zapalio sam cigaretu koja mi je jako prijala.
„Nisam siguran. Čini mi se da ima nekakav restoran ili kafanu na magistralnom putu poslije petlje.“-Joci kao da je prijao stimulans.
Bio je rječitiji i mnogo korisniji nego inače.

„Možda bih večeras mogao da malo pronjuškam oko pekare.“-u trenu sam odlučio.
Sačekao sam nekih dva sata. Na satu je bilo tek nešto iza 22 časa.
Automobilom sam stigao negdje oko 23 sata u sporednu uličicu pored pekare. Ulica je bila pusta. Nije bilo čak ni pasa lutalica niti slučajnih prolaznika. Parkirao sam ispod nekog divljeg kestena.
Krenuo sam da istražim moguće prilaze i pozicije čuvara. Ubrzo sam ustanovio da je pekara bila bolje obezbijeđena nego što je to neophodno za jednu pekaru.
Uspio sam primjetiti i sigurnosne kamere i dvojicu naoružanih čuvara dobro skrivenih u zamračenom dijelu neosvijetljena parkirališta.
Činilo se da je glavna kapija bila mjesto najslabije čuvano. Tražio sam slabe tačke i mrtve uglove kamera.

Dok sam istraživao propuste kapiji se približilo jedno dostavno vozilo. Vozač je nakratko stao, izmjenio par riječi sa portirom. Nakon toga automobil je nestao u pravcu pekare. Pred njim su se otvorila velika vrata koja su se brzo zatvorila za njim. Očigledna je bila uigranost čitavog tima.
Nisam smio gubiti ni trena. Potrčao sam preko puta. U sjeni jednog ariša preskočio sam ogradu. Nisam imao vremena mnogo na raspolaganju. Brzim koracima pretrčao sam prostor do nekolicine parkiranih vozila sa velikim natpisom „Pekara Pečenković-peciva baš za Vas“. Zastao sam i osmatrao da vidim da li sam primjećen. Ništa. Tišina je bila povremeno prekidana ponekim automobilom koji bi prolazio ulicom.
Pored ulaznih vrata nalazio se red malih prozora. Iza nekih nazirala se svjetlost, a par njih bilo je zamračeno.
Položaj ispod prozora bio je nekako slabo osvijetljen. Stajao sam skupljen ispod prozora. Oprezno sam provirio kroz jedan od prozora. Zbog straha da ne budem primjećen nisam se usudio dobro pogledati njihova lica. Odmah sam odlučio da bi bilo najpametnije ući u objekat po svaku cijenu. Išao sam od prozora do prozora. Pokušavao sam otvoriti neke od neosvijetljenih prozora. U trećem pokušaju da otvorim prozor brava je škljocnula, prozor je bio slabo zabravljen.
Jače sam gurnuo prozor i uskočio sam kroz otvoren prozor.

Našao sam se u mraku. Prozor sam pritvorio. Mrkli mrak zaslijepio mi je oči. Trebalo mi je par trnutaka da se priviknem na mrak. Prostorija u kojoj sam se našao bila je prazna. Osim ormara za garederobu radnika nije bilo ništa. Oprezno sam prišao vratima. Otvorio sam ih i provirio u hodnik.
Uski slabo osvijetljeni hodnik išao mi je na ruku.

- nastaviće se -

Zavjera Porcellino allo spiedo (nastavak br.3)

, 24 2009 19:45:10 +0100

Upalio sam auto i sjedio par minuta. Bio sam odlučan da stvar istjeram na čistac.
Stari stojadin polako je gutao prve kilometre puta. Uputio sam se u pivnicu.
„Miloše pa gdje si ti. Čitav dan je potraga za tobom.“-pozdravi me Joca barmen stari momak vječito masne i zalizane kose.
„Ko me je tražio“-zaiteresovalo me je.
„Bebin muž.“-poluglasno je izgovorio da bi ga svi mogli čuti.
Eksplozija smijeha u trenu je ispunila malu pivnicu. Nije bilo svrhe da se bunim nego sam se i sam nasmijao.

Joca mi je donio jednu domaću šljivovicu. U trenu sam je sasuo u grlo.
„Daj još jednu duplu.“-odmah sam poručio slijedeću.
Zapalio sam cigaretu i okrenuo sam leđa šanku. Poluispunjena pivnica bila je moje omiljeno mjesto u kojem se nisu okupljali lokalni foliranti. Uglavnom stalna klijentela.
Gledao sam oko sebe razmišljajući o susretu s Đoletom. Okrenuo sam se Joci.
„Poznaš li možda nekog Pečenkovića.“¬¬-obratio sam se Joci s malom nadom da će mi znati pomoći.
„Nisam siguran da poznam ikoga sa takvim prezimenom.“-bio je jasan Joca uvijek dobro obaviješten.
Gurnuo sam mu par novčanica preko šanka.

„Ako se možda sjetiš“-stavih mu do znanja da se malo raspita.
„Važi stari. Izvini za ono maloprije nisam mogao da se savladam.“-Joca mi namignu šeretski i izgubi se na drugom kraju šanka.
Pomislio sam na Bebu.
„Šteta što se onako završilo.“-pomislio sam dok sam iskapljivao zadnje kapi šljivovice.
„Joco vidimo se.“-pozdrvih ga.

Nije rekao ništa samo je namignuo.
Izašao sam na svježi vazduh. Mnogo bolje sam se osjećao negoli jutros. Praznina u stomaku jasno je govorila da mi je želudac proradio i da je bilo vrijeme da se nešto ljudski pojede. Uputio sam se u pravcu malog restorana.
Hrana je bila ukusna. Nakon bogate večere hladnim pivom utolio sam žeđ. Sjedio sam još neko vrijeme i posmatrao kroz prozor.
Na prljave ulice grada okupanog kriminalom padala je još jedna novembarska noć.
Šta li će nova noć donijeti?

Izašao sam u noć zakopčavajući svoj kaput. Kragnu kaputa podigao sam
Hladna noć štipala je obraze. U vazduhu sam osjećao napetost. Iako još nisam načinio gotovo nikakve korake na novom slučaju osjetio sam njegovu sveprisutnost. Ubrzanim korakom krenuo sam ka uredu. Iako nisam imao nekog posla tamo krenuo sam po navici.
Dok sam se penjao ka uredu iz pivnice čula se neka buka. Nije me interesovalo šta se dešava.
„Miloše!“-začuo sam promukli glas iza leđa.

„Ne okreći se. Zaboravi Đoleta radi svoga dobra.Njemu ionako više nema pomoći.“-hladan glas kao sječivo noža parao je mrak u stubištu.
Hladni žmarci bježali su niz leđa.

„S kim imam čast“-pokušao sam da dobijem na vremenu dok se ne snađem.

„Nije bitno. Zaboravi na slučaj. Naspavaj se, i sve ovo pokušaj zaboraviti. Naravno u uredu ćeš naći mali stimulans.“-nudio je pogodbu.

Pokušao sam da se okrenem. U tom momentu snažan udarac oborio me je na stepenište.Ni sam ne znam koliko sam tako ležao. Zujanje i bol u glavi bili su neizdrživi. Dobio sam snažan udarac u glavu.
Popeo sam se u ured. Oprezno sam otvorio ured. Nije bilo nikoga. Zavirio sam u ormarić, otvorio rakiju i nasuo manju čašu koju sam iskapio. Prijatna toplota iz stomaka širila se tijelom. Tek tad na stolu sam primjetio pismo.

Uzeo sam pismo,otvorio ga. Pored pisma u njemu se nalazilo i nešto novca. Nisam ga brojao, uzeo sam pismo da čitam.
„Uvaženi gospodine. Nemojte se truditi da promijenite Đoletovu sudbinu. Njemu su dani odbrojani. Nije pametno da se miješate u stvari koje dovoljno ne poznajete. Nemamo ništa protiv Vas sve dok ne ugrozite naše stvari. Uživajte u svome svijetu i ne zadirite u svijet naših zadovoljstava. PORCELLINO ALLO SPIEDO“-bilo je sve to u pismu prilično umašćenom.
Pismo sam stavio pod nos. Mirisalo je poznato, ali nisam se mogao sjetiti odakle.
Novčanice sam strpao u džep, ugasio svjetlo i krenuo u stan.
Čim sam ušao u stan otišao sam spavati.

Probudio sam se negdje oko deset sati. Obukao sam toplije odijelo i izašao napolje. Krenuo sam u pivnicu.
„Zdravo Joco“-pozdravih barmena.
Joco me je samo pogledao. Njegovo natečeno lice govorilo je da nije raspoložen.
„Šta ti je s licem, da nisi stao na koru od banane.“-pokušao sam da ga oraspoložim, a neko unutrašnje predosjećanje govorilo je da to sve ima veze sa mnom.
„Ništa.“-nije imao volju da komunicira sa mnom.
„Šta ti se dogodilo.“-nisam prestajao da pitam.
„Skupo me je koštala radoznalost.“-bilo je sve što je rekao dok mi je točio pivo.

Zapalio sam cigaretu, prvu jutarnju. Osvrnuo se oko sebe. Pogledom sam tražio osobu koja bi mogla biti kriva za njegovo neraspoloženje.
U ćošku pored prozora primjetio sam novo lice. Pred njim stajala je krigla pive gotovo netaknuta. Znao sam da onaj ko može da pije pivo u ovo doba dana ne bi pivo držao netaknuto. Čim je primjetio da ga gledam, nervozno je uzeo kriglu piva sručio je kompletno niz grlo, a zatim ustao od stola i uputio se ka izlazu.
Gledao sam za njim dok se njegovo debelo tijelo lagano ljuljuškalo prema vratima pred sobom gurajući veliki stomak.
Pogledao sam u Jocu.

„Bio je sinoć tu. Raspitivao sam se za Pečenkovića. Poslije su se pojavili njih trojica. Onda sam dobio batina. Morao sam da im kažem dasi se ti raspitivao za njega.“-Joca je pričao kao da je želio sav teret da zbaci sa sebe.
„Kako su izgledali.“-pitao sam ga.
„Nisu se ničim isticali, osim što su sva trojica bili krupnji, ustvari svi su bili dobro popunjeni možda čak i previše.“-Joco je pokušavao da mi ih opiše.
„Jesi li uopšte saznao išta o Pečenkoviću“-požurio sam da iskapim ostatak piva.
„Ništa više od toga da živi negdje pored rijeke preko mosta.“-Joco mi je referisao.
Zavukao sam ruku u džep i izvukao novac koji sam sinoć dobio u pismu. Gurnuh mu novac u ruke. Nije rekao ništa, ali mali titraj na licu pokazivao je zadovoljstvo.
„Ako još nešto saznaš, javi. Vidimo se“-krenuo sam prema izlazu.

Krenuo sam prema automobilu. Dotrajali automobil teškom mukom sam upalio. Krenuo sam ka rijeci. Za nekih desetak minuta bio sam blizu cilja. Ugasio sam automobil, upalio cigaretu.
Pokušavao sam da ostavim pušenje ali nije išlo. Nakašljao sam se. Jedva sam došao do daha. Bacio sam cigaretu i dao se u potragu.
Najbolje mjesto za početak bilo koje istarge bila je mjesto gdje su se okupljali dokoni i skloni alkoholu lokalci.
Njihovu pažnju sam lako pridobio dok su sjedili pred lokalnom prodavnicom. Naručio sam im svima po pivo. To je bio najlakši put da im priđem i nešto saznam.
Sumnjičavo su gledali neznanca koji im je platio piće. Ali njihova sumnjičavost pestala je onog momenta kada je trgovac iznio drugu turu pića, koju sam takođe platio.
Ubrzo sam saznao za jednog Pečenkovića koji je stanovao tu u blizini.

Krenuo sam tragom njihovog objašnjenja. Za par minuta nalazio sam se pred velikom kućom. Visoka kapija zaprečavala je ulaz u dvorište. Prišao sam interfonu i pozvonio.
Javio se neki ženski glas.
„Izvolite koga trebate.“-zvonki glas bio je prijatan za uši.
„Gospodina Pečenkovića.“-nastojao sam biti uljudniji od starog dotrajalog odijela na meni.
„Gospodin nije kući. Izvolite možete ostaviti svoje ime i telefon ili mu možete ostaviti poruku poštanskom sandučiću“-pokušavala je pomoći.
„Izvinite ostavio bih poruku gospodinu, ali ne znam s kime govorim. Poruka je jako važna.“-želio sam što više saznati.
Nisam namjeravao tako lako odustati.

„Ja sam njegova supruga. S kim imam čast“-pitala je.
„Miloš. Miloš Golubović.“-odgovorio sam na njegovio pitanje.
„Uđi.“-istog momenta začulo se otvaranje brave na kapiji.
Ušao sam u prostrano dvorište uređeno i puno zelenila. Tražio sam ulazna vrata i tako sam stigao iza objekta gdje se nalazio večili bazen i ležaljke za sunčanje.
„Lijepo mjesto, šteta što je jesen.“-pomislio sam kako bi bilo ugodno od ljetne žege sakriti se u hladovinu pored bazena.
Ulazna vrata su bila otvorena i na njima je stajala žena. Po izgledu moglo se zaključiti da ima četrdesetak godina. Bila je obučena sportski.
„Ja sam Marija. Ne rekoste mi čime se bavite i šta želite. Ipak uđite“-rukom mi pokaza da uđem.
Bogato opremljena unutrašnjost odavala je život na velikoj nozi.

„Izvini malo sam neadekvatno obučena. Bila sam u teretani. Današnja vremena zahtijevaju da se mora biti u dobroj formi.“-njihala je bokovima dok se penjala uz stepenište.
Imao sam priliku da bolje osmotrim tijelo žene ispred mene. Pamučna trenerka modernoga kroja više je govorila o trudu žene da ostane mlada nego njene riječi.
Ušli smo u veliki salon za goste.
„Sjedi.“-pokaza mi na sofu.

Prošla je iza malog šanka koji se izvanredno uklopio u enterijer.
„Pokušaću da pogodim Vaš ukus. Ako promašim ne zamjerite.“-zagonetno se osmjehnula.
Nasula je piće iz neke neobične boce. Pružila mi je čašu.

Čašu sam uzeo omirisao piće.
„Viljamovka.“-rekoh.
„Sa njom nikako ne možete promašiti.“-otpih prvi manji gutljaj ugodno ohlađenog pića.
Ugodna temeperatura i tolota koja je krenula iz želudca počela je da se penje prema glavi.
Iskapila je čašu.

„Volim ovaj osjećaj koji se javlja u tijelu i traje. Mada isuviše kratko, ali bar na momenat.“-ostala je nedorečena.
Otpio sam i drugi gutljaj spreman da postavljam pitanja i potražim odgovore.
„Kad bih mogao da se vidim sa vašim mužem?“-počeo sam istragu.
„Možda danas, možda sutra, a možda, ne znam.“-odgovor je bio zagonetan.
„Ja sa privatni detektiv. Želio sam par pitanja da postavim Vašem mužu. Imam osjećaj da bi mi mogao pomoći“-ustao sam sa sofe i pošao da odložim čašu na šank.
Pitanje kao da je nije iznenadilo.

„Tražim jednu osobu. Ustvari više njih. Jedan trag vodi do imena Vašeg supruga. Želio bih čuti njegovo mišljenje o tome.“-čašu sam spustio na šank.
Uzela je flašu i ponovo nasula piće. Pružila mi je čašu.
„To će te morati pitati njega. Ja se ne petljam u njegove poslove. Nastojim da mu ne odmažem.“-nasula je i sebi novo piće.
Laganim korakom uputila se ka velikom prozoru sa kojeg je imala pogled na glavnu kapiju.

„Čim se bavi vaš muž.“-krenuo sam za njom.
„Ima pekaru. Veliku.“-okrenula se prema meni, a njen pogled je bezobrazno odmjeravao moje tijelo zapakovano u ružno staro odijelo.
Bilo me je sramota moga izgleda koje nije dolikovao mjestu gdje sam se našao.
Pogledi su nam se sreli. Nije sklanjala pogled.

Zavukao sam ruku u džep i izvukao sliku.
Pružio sam joj sliku. Uzela je u ruke i nije je ni pogledala.
„Rekla sam da se uopšte ne miješam mužu u posao. Teško da ti mogu pomoći. Ni on se ne miješa u moj život.“-povukla je još jedan gutlja viljamovke. Male borice tek malo pokazaše da organizam reaguje na jako piće.
„Ipak pogledajte sliku. Možda mi možete bar malo pomoći.“-nastojao sam da pogleda sliku.
Pogledala je sliku. Nije pokazala neko zanimanje za likove na slici.

„Stvarno ne bih Vam mogla pomoći sa ovom slikom. Ne poznam dotične osobe. Ipak moraćeš da razgovaraš sa mojim mužem.“-vratila mi je sliku.
Ispružio sam ruku da uzmem sliku. Dlanovi nam se dodirnuše.

„Govori li Vam išta PORCELLINO ALLO SPIEDO“-nastojao sam da što ispravnije izgovorim neobičan potpis pisma kojeg sam dobio dan prije.
„Rekla sam Vam da se ne miješam u mužev posao kao ni on u moj.“-bila je jasna.
Izvadih vizit karticu i pružih je.

„Ako se čega sjetiš nazovi me.“-još jednom sam je pogledao.
„Nazvaću. Svakako ću nazvati“-tihim glasom pomalo razočarano je rekla.
Nije me ispratila. Izašao sam iz kuće i kroz dvorište izašao na kapiju. Kad sam sjeo u auto pogledao sam na kuću. Stajala je na prozoru. U ruci je i dalje držala čašu. Uopšte je nije smetalo kad je primjetila da je gledam.
- nastaviće se -

Zavjera Porcellino allo spiedo (nastavak br.2)

, 23 2009 19:25:51 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Zvvvvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrr“-kao grom iz vedra neba telefon je parao sobu punu strasti.

Onako goli popadasmo po podu. Imao sam osjećaj da će mi srce iskočiti. Iznenadni poziv na mrtvo me je prepao. Krupno sam disao. Zbunjen nisam znao šta da radim.

Pogledao sam u nju. Bila je zaleđena. Sluđena. Kao kantom hlade vode polivena sva se tresla.

Pribrah se. Podigoh slušalicu.

„Molim?“-nisam imao snage da se predstavim.

„Đole je. Miloše hitno mi trebaš.“-glas sa druge strane žice bio mi je dobro poznat.

„Ne mogu sad. Imam neka posla. nazvaću te kasnije.“-nastojao sam da odložim susret i razgovor.

Đoletov glas jasno je stavljao do znanja da se neću moći izvući

„Mislim da mi rade o glavi. Dolazi odmah.“-Đoletov glas očajnički zavapi.

Dok sam razgovarao Beba je došla sebi. Već se brzo oblačila. Dok sam razgovarao sa Đoletom gledao sam kako se oblači.

„Novac nije problem. Samo reci. Ali odmah dolazi.“-glas je parao slušalicu.

Beba se već obukla. Prišla mi je.

„Miloše, bojim se da nam nije suđeno.“-smirenim glasom iz kojeg se nebi dala naslutiti sva dešavanja od prije par trenutaka.

„Bebo, izvini.“-pokušavao sam da se opravdam.

„Miloše, ne bi išlo. Bolje je ovako.“-poljubila me je i krenula prema vratima.

Gledao sam za njom, a neka neobjašnjiva bol u grudima parala mi je utrobu. Nisam ništa mogao prozboriti.

Sviđala mi se ta žena. Nije mogla imati više od 30 godina. Pred očima mi je bilo njeno oblo čvrsto tijelo koje je poput dima sa njene tanke cigarete nepovratno odlzio kroz vrata.

Nisam bio svjestan momenta kad je izašla. Zapalio sam cigaretu i iz ormara nasuo čašu domaće rakije. Godila je.

Oblačio sam se. Na malom ogledalu iza vrata popravio sam kosu. Prvi tragovi sijedih vlasi šarali su moju crnu kosu. Iako se nisam brijao dva dana, brada me začudo do sad nije svrbila. Počešao sam se po bradi, obukao kaput i izašao iz ureda.

Buka glavne ulice otrijeznila me je iz pređašnjeg šoka. Pošao sam prema svome automobilu. Dvadeset godina stari Stojadin iako mlađi od mene duplo bio je u duplo lošijem stanju od mene. Tragovi hrđe su podjednako prekrivali karoseriju sa bojom.

Upalio sam auto iz više pokušaja. Nakon par minuta vožnje zastao sam na kiosku da kupim cigarete.

Prodavačica na kisku bezobrazno je gledala u mene. Nije me pokolebala. Uzvratio sam pogledom. No nije mi bilo do razgovora. Platio sam cigarete i ponovo sjeo u auto.

Razmišljao sam o Đoletu. Život ga nije mazio. Ali bio je borac. Umio je sa ženama. Ustvari vrlo dobro je umio sa ženama.

„Žigolo. Žigolo.“-ponavljao sam.

I ja sam umio sa ženama. Nisam im nešto posebno radio, ali voljele su me. Da li zbog posla privatnog detektiva, ali ni približno kao Đoleta.

Zapalio sam novu cigaretu. Za nekih desetak minuta bio sam u predgrađu.

Poznavao sam predgrađe kao svoj džep. Počeo sam u predgrađu.

Zaustavio sam automobil.

„Bože koliko već dugo nisam bio ovdje.“-par trenutaka sam posmatrao Đoletov dom.

Htio sam biti siguran da nije zamka. Đole je bio tako uspaničen.

Kada sam se uvjerio da nema nikoga sumnjivog uputio sam se uskom stazicom.

Pokucao sam. Nisam čuo odgovor. Pretrnuo sam. Svašta mi je padalo na pamet.

„Možda sam zakasnio. Pokucaću još jednom, a onda ću provaliti vrata. Samo da nije kasno.“-prolazilo mi je kroz glavu.

Pokucao sam ponovo. Jedva čujan glas reče mi da uđem.

„Đole. Šta se dešava?“- s vrata upitah Đoleta.

Đole je ležao u nekako neprirodnom položaju. Iscrpljeno lice me je uplašilo.

Pogledao sam okolo. Mora biti razlog zašto mu se sve to dešava. Znali smo se već par godina. Plijenio je jednostavnošću. Inače mišićav, vitkog struka sad je bio sav podbuno.

Svinjac. Drugačije se nije mogao zvati njegov dom.

Tragovi hrane neuredno su bili razbacani. Nesnosan smrad ispunjavao je prostoriju. Nisam mogao vjerovati da jedan onakav žigolo završi u ovom svinjcu.

Bio je uspješan u svome poslu. Gotovo svakodnevno mijenjao je ženske.

„Sjedi negdje. Oprosti na ovom svinjcu.“-nejakim glasom se pravdao Đole.

„Reci Đole šta je bilo razlog za onakav poziv.“-posmatrao sam njegov neprirodni položaj dok je ležao.

„Nisam više tako mlad. Znaš kako sam živio. Raskalašno preko svake mjere. Nemam šta zamjeriti. Dok je trajalo, trajalo je.“-zastade na ivici snage.

„Polako nemoj se uzbuđivati.“-pokušao sam da mu olakšam muke.

„Ne sjekiraj se. Neću se uzbuditi sigurno.“-oborene glave potišteno mi reče.

„Znaš kako sam živio sportskim životom. Dobra hrana, ženske. Mnogo mnogo aktivnosti i ni trun sala. A sad samo ležim i jedem. Osjećam kako se debljam. Ako ovako nastavim salo će mi izaći na usta.“-žalio mi se.

„Kad je sve to počelo.“-pitao sam

„Ima nekih dva mjeseca. Zakazao sam. Poljuljana samouvjrenost bila je taj dodatni teret na vagi. Eto sad vidiš gdje sam.“-teškom mukom izvlačio je riječi.

„Šta te je tako uplašilo?“-pitao sam ga.

„Bojim se za svoj život. Ne bojim se da sam nešto propustio u životu, ali ima nešto što sam poželio. Volio bih da mi se to ostvari prije nego okončam ovaj svoj život.“-molećivim glasom je preklinjao.

Ćutao sam. Pustio sam ga da završi priču. Bojao sam da ga pitanjima ne odvedem od srži stvari. Novi neobičan slučaj bio je preda mnom.

„Dobro me slušaj. Nemam snage da ti ponavljam.“-pokušao je da se namjesti, a onda je bolno jauknuo.

„Kao što znaš bilo nas je mnogo djece u familiji. Majka nije imala ni vremena ni snage da se svima nama jednako posveti. Bio sam najmanji. Najsitniji, tako da su sva ostala djeca lakše ostvarivali svoje ciljeve i interese.

Malo po malo osipali smo se. Svako je kretao nekim svojim putevima. Majka nam nikada nije govorila o tome.

Zadesilo se tako da sam na kraju ostao samo ja i majka. Onako nejak i šmrljav, sva roditeljska pažnja urodila je plodom. Naglo sam se razvio i izrastao u stasita mladića, što nije moglo ostati neprimjećeno kod strane ljepšeg pola.

Znaš da nisam bio izbirač. Nisam ni jednu odbijao. Dapače, od toga sam odlično živio.“-Đole zastade, zamorio se od priče.

Gledao sam okolo dok sam slušao njegovu priču.

„Nemam puno vremena. Želio bih da saznama sudbinu moje braće i sestara s kojima uopšte nisam kontaktirao od njihovog odlaska. Možeš li to učiniti za mene?“-upitao me je molećivim glasom.

Nisam mu odmah odgovorio. Čekao sam da se slegnu emocije izazvane stanjem u kojem sam zatekao Đoleta. Nije bio ni sjenka Đoleta od prije.

Zapalio sam cigaretu. Nisam bio raspoložen za bilo kakv posao, ali zbog Đoleta. Pogledao sam ga u oči.

„Jesi li svjestan da ćeš se možda razočarati u rezultate. Neće biti lako. Mnogo je vremena prošlo.“-lagano sam pravio odstupnicu usljed lošeg ishoda istrage.

„Na sve sam spreman.“-Đole odnekud izvuče neku sliku i pruži mi je.

Uzeo sam sliku i pogledao je.

„Bilo Vas je prilično.“-ne pokušavajući da brojim zaključih.

„Trinaestero. Ja sam taj najmanji.“-tihim glasom prozbori Đole.

Ponovo sam se udubio u sliku. Pogledom sam odmah prepoznao Đoleta.

„Imaš li koju svježiju fotografiju. Ovu ću uzeti sa sobom. Vratiću ti je.“-sliku sam ostavio u unutrašnji džep kaputa, odakle sam izvukao mali notes i olovku.

„Imaš li kakva saznanja gdje bi se mogli nalaziti?“-uzeo sam olovku spreman da zapišem.

„Ne, ne znam mnogo o tome. Bio sam mali.“-odgovori.

„Znaš li bar približno datume kad su odlazili od kuće?“-gledao sam u njega.

„Ne znam tačno. Znam samo da je sve počelo polovinom decembra, negdje do polovine januara. Odlazili su po jedno ili dvoje i nisu se vraćali. Majka je samo ćutala.“-Đole tiho zajeca.

„A otac?“-pitao sam ga dalje.

„Oca nismo upoznali. Majka nas je s teškom mukom podizala sama.“

„Imaš li neko ime koje bi me moglo povezati sa nekim od njih“-nisam bio siguran da sam mnogo toga saznao osim jedne stare slike.

„Ime. Jedno ime, ustvari prezime. Mislim da se često ponavljalo. Pečenković. Ime mu ne znam. Ne znam ni gdje živi.“-nije mnogo znao.

„Ok Đole. Ja sad idem. Bićemo u kontaktu.“-mahnuh mu u znak pozdrava.

„Miloše.“-pozva me tihim glasom.

Kao da mi je nešto pokušavao reći. Okrenuo se i pokazao mi tragove krvi na međunožju.

„Nisam više muško.“-zaplaka kao malo dijete.

Jecao je sav se tresući. Nisam mogao da gledam kako plače. Okrenuo sam se prema vratima.

„Ko ti je to uradio.“-upitao sam se dok sam kipio od bijesa.

„Idi, idi sad. Stišaj svoj bijes. Nemamo puno vremena.“-pokazao mi je da krenem.

Noć je padala na ulicu. Slabo osvijetljena ulica djelovala je sablasno prazno. Neka hladna jeza uvukla mi se pod ne baš topli kaput.

- nastaviće se -

Zavjera Porcellino allo spiedo

, 22 2009 20:19:34 +0100

Glava mi je bila teška. Bio sam svjestan, ali nisam mogao otvoriti oči. Pekle su me.
„Pretjerao sam sinoć.“-pokušavao sam da se sjetim šta sam sve pio i koliko sam cigareta zapalio.

Napipao sam desnom rukom sat na noćnom stoliću. Privukao sam ga sebi, otvorio oči na pola dvanaest i pogledao na sat.
Kazaljke su plesale. Nova navala mučnine i okretanja zidova iznajmljene sobe prikovale su me za ležaj.

Ponovo sam pokušao da otvorim oči.
„Pola dvanaest.“-spustio sam sat pored ležaja.
„Diži se. Diži se.“-bodrio sam samog sebe.
Nekako sam uspio da sjednem na ležaj. Oči su mi bile još napola zatvorene. Svjetlost koja je dopirala kroz stare roletne kao nož parala je ustajali zrak sobe koji je smrdio na jeftin alkohol i duvanski dim.

Spavao sam u odijelu. Pogužvana posteljina jasno je govorila da sam u gotovo besvjesnom stanju došao u sobu i onako obučen zaspao.
Slijedio sam tanku nit sjećanja da povežem događaje od jučer i jutrošnju glavobolju.
Glava me je pakleno boljela.

Teškim koracima krenuo sam ka kupatilu. Dlanovima sam zahvatao hladnu vodu i njome pljuskao lice želeći vratiti bar dio svježine. Nije vrijedilo.
Pogledao sam u ogledalo. Upale oči tupo su zurile u mene. Sasušeni trag krvi na desnoj strani čela izgubio se negdje iza uha u predjelu vrata.

Mahinalno sam rukom pošao prema čelu. Istog momenta kad sam dotakao čvorugu na glavi kao da su stotine bolnih iglica našle svoje mjesto tik iznad uha.
Zgužvano odijelo, pamtilo je bolje dane. Izlizani reveri kaputa bili su upadljivo različite boje od prsluka na kojem je nedostajalo par dugmadi.

Skinuo sam kaput i okačio ga na vješalicu. Bijela košulja bila je isflekana burnim noćnim provodima i zasluženim batinama.
„Zaista sam znao biti gad“-mrmljao sam.
Skinuo sam i košulju. Pustio sam toplu vodu iz česme, ali samo se začulo krkljanje iz cijevi i nije uslijedila uobičajen malz tople vode.
„Prokleti majstori.“-psovao sam nadrimajstore koji su trebali da poprave bojler stotinu puta popravljan.

Hladna voda iz česme naglo me je budila. Imao sam osjećaj da mi je neko kamenom pritisnuo glavu u lavabo.
Izvukao sam glavu iz lavaboa. Dok je sa glave kapljala voda, bezuspješno sam tražio peškir. Uzeo sam košulju i sa njom obrisao kosu.
Krvi više nije bilo. Bol nije minula.
Nakon toga sam se spremio, stavio šešir na glavu i izašao u hladno novembarsko popodne. Krenuo sam u ured.

Ured se nalazio u glavnoj ulici iznad pivnice. Neugledni mali prozori gledali su na glavnu ulicu i banku preko puta. Sumoran kraj.
Dok sam prilazio vratima neki nepogrešiv osjećaj tražio je opreznost.
Zavukao sam ruku ispod kaputa i naslonio na dršku pištolja.
Hladni čelik u momentu me je razbudio.
Oprezno sam prilazio vratima. Natpis na vratima jasno je stavljao do znanja da se nalazim pred uredom privatnog detektiva.
Miloš Golubović.

Da to sam ja. Neka djeca iz ulaza odgulili su par slova, ali smisao se nazirao od ostataka ljepila.
Pod je izdajnički škripnuo pod mojim cipelama sa povišenom petom.
„Gotovo je. Faktor iznenađenja je propao.“-pomislih i bacih opušak cigarete na pod i desnom petom ga ugasih.
Hrpa opušakaka stajala je u ćošku.
„Zaboravio sam platiti čistačicu.“-mrmljao sam.
U tom momentu u uredu neko je upalio svjetlo.
Ušao sam. Neko je sjedio u fotelji okrenut leđima. Od naslonjača nisam mogao znati o kome je riječ.

Miris duhanskog dima lebdio je u zraku.
To bi mogla samo biti ona. Odahnuo sam. Zaboravih opreznost i krenuh ka prozoru. Omamljenost je još trajala. Trebalo mi je još svježeg vazduha.
„Dobro jutro Miloše. Dugo te već čekam“-njezin promukli glas više je odgovarao nekoj zvijezdi kabaretske predstave.

„Kako si ušla?“-upitah je samo da dobijem na vremenu.
„Gdje ti živiš čovječe. Ljudi po mjesecu hodaju, pa što bi jedna stara vrata bila nekakva prepreka.“-reče i povuče jedan dugi dim iz tanke cigarete.
„Boli li te glava. Moj muž ima tešku ruku.“-gledala me je onim krupnim očima kojima nisam mogao ništa odbiti

Crka kosa svezana u visoku pundžu jasno je isticala lijepe crte lica. Čisto lice isijavalo je ženstvenost naglašenu elegantnim kaputom. Prekrštene noge isticale su njenu vitku figuru.
Ustala je i hodom manekenke krenula ka meni.

„Zna li tvoj muž da si sada tu?“-upitao sam je.
Nije se zbunila. Nastavila je kretanje prema meni.
Spustila je dlan na bolnu čvorugu na glavi.
Nasmijala se. Sjajni bijeli niz zuba ukrasio je široki osmijeh.
„Baš me briga. Sinoć je bilo zabavno.“-prošla mi je iza leđa i obe ruke položila na ramena. Zagrlila me je. Njen vreli dah osjetio sam na vratu dok je poljubcima kretala prema čvorugi.
„Meni baš i nije bilo zabavno. Ničega se ne sjećam.“-bezuspješno sam se migoljio pred njenim zagrljajem.
„Opusti se. Sav si napet.“-nije prestajala.

Ruke je bez imalo srama spustila na moje prepone. Jako me je stisnula.
Bolno sam jauknuo.
„Lakše malo. Ubićeš me ti ako me prije toga ne ubije tvoj muž.“-u trenu se sjetih teške ruke njenog muža.

Dvometraš izuzetno dugih ruku kojima bi kao vjetrenjača rušio sve pred sobom. Nije bilo načina da ga zaustavi. Nije ni stolica koju sam mu prebio preko leđa zaustavila tu hodajuću stijenu, čak štaviše raspalila je toga razjarenog bika.

„Moram se nekako iskupiti za ono od sinoć.“-počela je da sa sebe skida kaput.
„Izvini, mislim da ne bi bilo pam...“-stavila mi je dlan preko usta prije nego što sam završio.
Nastavila se skidati. Za nekoliko trenutaka bila je samo u ukusnom donjem vešu boje ciklame. Stajao sam kao ukopan. Bio sam uzbuđen. U ušima mi je bubnjalo.

Uhvatila me je za kravatu i povela prema fotelji. Nisam se opirao. Jednostavno takve se žene ne mogu odbiti.

Raspustile je kosu po ramenima. Talasi uzbuđenja preplavili su moje do tada bezvoljno tijelo. Bacao sam odjeću sa sebe. Ljubio sam je po vratu, ramenima. Dlanovima sam stiskao njeno čvrsto tijelo. Osjećao sam njeno ubrzano disanje.

Sve je bilo na svome mjestu. Strgao sam donji veš boje ciklame. Samo me je pogledala. Divlja vatra sijevala je iz svakog njenog pokreta.

Uzeo sam je u naručje i krenuo prema stolu. Izvijala se kao dim cigarete. Čvrsti stisak nije pružao ni najmanju šansu da se izvuče.
Razgrnuo sam papire sa stola i legao je na stol.

- nastaviće se -