mandrak72

Gastarbajter fajter

, 19 2020 16:17:13 +0200

Још једна недеља ударила је рецку у камено сиво јутро села подно Грмеча. Млађи брат након бријања још једном је сапуном за бријање насапунао обријано лице, покушавајући одложити оно што се чинило неизбјежним.

Није требало нешто рећи што се већ није знало. Папири за одлазак на привремени рад у Њемачку одавно су ко кнедла у грлу уселили необичну тишину у кућу. Сваки уздах, залогај, гутљај парао је тишину која се могла сјећи бридом длана. Сваки поглед, сваки сусрет очију постао је предмет анализе. Пермутација значења прогресивно је расла у свим правцима осим у оном којим би све стране биле задовољне. Међутим такав правац није постојао.

Ако би историја из ко зна којег разлога тражила у својој дуговјечности дан кад су погледи били на изразито високој цијени, драгоцијени ко ријетки племенити метали ни слутила није да је управо несвјесно присуствовала том дану у малој сиротињској кући са кухињом и два одјељења за спавање. Једно за родитеље, а друго за петоро дјеце.

Однедавно једно од њих своју срећу ковало је под њемачким сунцем. Друго је било на корак од истог чина с намјером да биједи у кући нађе достојна противника, а нади за боља времена савезника.

Вријеме неодложног сусрета погледа неумитно се примицало. Кулминација тупог бола титрала је, прожимала је како душе родитеља, тако и млађег сина.

Није била непознато нова адреса сина у Њемачкој. И назив циглане био је исти гдје је материјално стање поправљао старији син. Исти је пут, утабана стаза према полазној станици. Све је исто. Само је бол двострука. Неиздржљива.

Дмитар је очврснуо. Тому су умногоме помогле вреле цигле које су пекле већ печене дланове, прековремени сати. Видио је то и швабо. Коврџави ћутљиви странац коју се ријетко служио шкртим и оскудним њемачким језиком говорио је искључиво оним што је знао и изнова понављао до савршенства. Тешким радом испуњавао је сваку норму без проблема, готово свакодневно подижући љествицу својих могућности далеко изнад осталих. То није остало непримећено.

Гледао је у шефа смјене Дитриха док му је полагано и стрпљиво објашњавао да уколико има брата који би дошао да ради, да би га са задовољством запослио. Иако је тада генетика ријеч коју би му Дитрих тешко гестикулацијом дочарао, било му је јасно зашто то тражи од њега.

„Управо ми треба погонски електричар“, било је оно што је најбоље разумио.

Управо због тих ријечи много шта се десило у кући. Примамљива понуда да се олакша живот у селу. Нови извор примања убрзао би план изградње нове куће. Куповину трактора, подизања дијелова имања, штала, поправке оронулих штагљева и појата. Увођење струје у домаћинство. Куповина електричног млина за жито, и још много, много жеља. Вјешто скривених од дање свјетлости, брзог и непромишљеног језика, дубоко иза очних капака. Вјешто распакиваних тек онда кад сви укућани дубоко усну. Тек онда би се јасно, готово на дохват руке указивали радио апарат, нови лонци, мараме за косу, још једна крава, гумена лопта која би се тјерала до дубоко у ноћ по ливадама, школском игралишту. Много потребних и непотребних ситница које је како бујна машта тако и животна потреба процијењивала, ломећи се као да се све ријешава ноћас у глуво доба, ту између одавно кречених зидова. Све је било готово ту. Опипљиво, готово употребљиво. Спремно да изађе из уста, с тешком муком задржано иза зуба, осим уздаха који је вјешто избјегао све препреке.

„Ех“, готово нечујан парао је тишину.

„Што не спаваш Мико?“ кобајаги љутио се Миле на супругу Милицу, у себи жалећи неке своје“грубо“ прекинуте тренутке, своју поставку потреба вјешто је слажући и предлажући као какав умјетника док обилази припремљену изложбу тражећи да му се није што поткрало и затурило.

„Ма пусти, знаш, размишљам о Слави. Требало би какво прасе уговорити, ова наша још су ситна. Срамота би било да пофали кад стигну гости, а и дјеца су се ужељела меса.“, невјешто је лагала.

Вјетар је струјао кроз тавански простор, свирао за своју душу. Имало би се шта и о чему причати. О жељама и стварним потребама.

Ћутало се тактички. Иза свега тога крило се нешто много теже и дубље. Нешто што је било извесно.

„Оде нам и Драго“, било је све оно што се вјешто избјегавало изрећи у кући. Нико није имао храбрости да макар на тренутак такву истину супростави обичним људским потребама. Да поколеба савезника за протјеривање сиромаштва с кућног прага.

Напокон, то је требао бити само одлазак на привремени рад у Њемачку. Обојица би били скупа. Могли би припажавати један на другога. Туђи је то свијет.

Драгутин је њежнији од Дмитра. Болешљив. А и најмлађа Дрена је много више везана уз њега.

Драгутин је управо завршио са бријањем.

Док се бријао пажљиво је крио поглед у огледалу. Одао би га тај поглед.

Више није било одлагања. Требало је подићи поглед. Суочити се родитељским.

„Драго, сине. А што бар ти не би остао? Дали смо Митра у свијет. Ми смо сваког дана све старији. Не би било лоше да бар један остане при кући.“, коначно се оте из уста оца.

Као да се Грмеч стровалио са Драгутинових леђа. Колико год да је желио ићи у свијет, један дио њега дубоко је желио да остане. Извадио је све потребне папире. Пасош, визу,радну дозволу. Сликао се. Све је било готово. Међутим,позив његовог оца да остане разбио је чахуру гдје се дубоко у њему угнијездила, на прагу да се успава и његова жеља да примјени своја знања стечена у школи ученика у привреди у Љубији гдје је небројено пута са оцем подијелио постељу рудничког смјештаја и ручак из рудничког ресторана.

И остао је Драгутин. Није отишао кад су многи одлазили. О томе да ли се икада покајао није причао. Нисам никада осјетио потребу за тим да га питам. Знам да је читав свој живот напорно радио да подигне кућу, дјецу.

Поред свега тога, ни оно поткровље у коме смо одрасли никада ми се није чинило тијесним. Мој пони бицикл није имао оне силне брзине и банана сиц што би било јако пожељно имати у оно вријеме. Моје патике нису имале звучна имена, али су увијек биле читаве.

У једно сам сигуран, моју наклоност није куповао скупим поклонима, сокоћалима које би убрзо прекрила прашина заборава. Умјесто тога знао је да ми покаже и да ме научи како се израђује и шемира прикључни ормар док сам још био основац и по завршеном послу да ме почасти.

Мој отац није био гастарбајтер, иначе би ову причу причао неко други. Он је био мој гастарбајтер фајтер.

То је био и јуче. Са седамдесет првом годином на леђима дошао је на село да ми помогне око неких радова.

Неке ствари једноставно немају цијену. Неко то научи прије, неко ће научити касније.

Новац је и даље само средство за трговање. Само треба пазити на висину цијене. Поготово ако плаћаш.

Blago

, 03 2014 22:18:28 +0100

„Valja se jedna vatra naložiti“, znala je moja baba reći.
„Ali baba, vidiš da je napolju vruće. Ima da se rastopimo ko maslac na vruću pogaču“, pokušavao sam da babu prizovem razumu.
„Neka, neka se i rastopimo od vrućine nego da zlo čuje“, završavala bi na tu temu dalju raspravu.

Godinama poslije toga ja konačih u svom selu. Prvi otkosi sočne zelene trave polegli po voćnjaku kojeg zasadih izležavali su se na već posustalom suncu koje nas je po čitav dan mamilo i držalo budnim. Zarudjele oranice vodile su očajničku bitku izgubivši i zadnjeg saveznika u snijegu i kiši koja je nenadano prestala i odmaglila bez traga ostavljajući zelene pašnjake i jesenje oranice na cjedilu. Na prste se moglo izbrojati još nekoliko njiva koje su se grčevito opirale traktoru i rumenom seljaku unaprijed svjesni da je pitanje dana i sata kada će nesumnjivo kapitulirati i svoju plodnu utrobu staviti seljaku na raspolaganje i svom njegovom blagu.

Još kao dijete sam umio pitati svoju „baju“, „Baba, kako krava može biti blago?“.

„E moja jabuko. Vidiš li ti sve ovo imanje, dvore i krovove?“
„Vidim baba“, rekoh.
„A vidiš li jabuko moja ona tamo brda?“, pokazivala mi je pogledom prema horizontu gdje se crna linija šumovite gomile stapala sa nepreglednim nebom.
„Vidim baba“.
„To ti je Grmeč“, značajnu pauzu napravi baba prije nego nastavi, „a jel vidiš onaj put vijugav ko zmija dole prema Kečama?“

Još jednom potvrdno kimnuh na njeno pitanje.

„Jabuko moja. Nije davno bilo kad je svijetom zavladao mrak pa udario komšija na komšiju, znanac na znanca, pa stranac na stranca. Više nisi bio siguran od koga glavu da spasavaš. Obično neznanci zaziru od šume i drže se puta, a mi kad vidimo da neka vojska struže putom, mi tutanj pravo u Grmeč. E tad se najbolje pokaže šta je pravo blago. Pokupiš ono što ti je najvrijednije pa put pod noge. Nejač i blago.“
„Blago? Zlato, dukati?“, zapitah.

A baka se sagnu pomilova me po glavi i još tiše reče.

„Krava moj Zokine. Koliko puta mi je čeljad spasila moja šarena fabrika. Usput stanem, pomuzem lonče mlijeka, nahranim djecu i put pod noge. Pravac Grmeč. Dukati se sobom ne nose. U Grmeču ne vrijede ko ni ovčiji brabonjak.“, pojasni mi baba svoju priču o blagu.

Bila je potpuno u pravu. Ta zahvalna sesoka fabrika na četri noge, vjerni pratilac siromaštva i svih ratova bila je najvrijednije blago koje se nije ni u ratu napuštalo.
Nemam kravu, ali uvijek mi osmijeh izmame te mini mljekare kad me svojim krupnim očima pogledaju i kao da žele da mi kažu, „Jel, klipane, šta si se ti uobrazio pa ni ne pozdravljaš. Još se nisi obrisao od mlijeka, a praviš se peka. Ne valja ti ta rabota moj prika.“
„Ma kakave smo ti mi prike kravo nesuvisla“, gotovo da se uzjogunih.
„Kako kakve. Tvoja baba muzla moju prababu, sir sirila i u Novi slala“.
„Aaa, tako. Onda u redu prijo.“

Šarenka kratko muknu kao da pozdravlja svoga priku, sagnu glavu i nastavi da pase.

Posmatrao sam nekoliko trenutaka to neoročeno blago kako marljivo snabdijeva fabriku iz koje će već ranog jutra put nebrkatih delija i nježnih princeza krenuti potoci mlijeka, prve kriške sira i kašike kajmaka. Zadovoljne majke će poljupcima u kosu nagraditi svoja čuda.
Blaga.

Nejač kako bi moja baba rekla.

Divnosaurus

, 02 2014 09:58:27 +0100

Ovih dana sam kontaktirao sa nacionalnom geografijom. Ovo nije prvi put da smo ostvarili kontakte. Neizostavno su potvrdili svoj dolazak. Radujem se tome.

Naučnici širom svijeta u iščekivanju nove senzacije pojačali su prisustvo na stanicama bloga mandrak72. Pored njih su tu još FBI, CIA, KGB ili kao se već sad zovu, a po prvi put i neke nevladine organizacije za zaštitu životne sredine.
Po prvi put su se javili i neki sponzori koji bi svojim imenom htjeli da proprate nastupajuće događaje. O čemu se radi.

Prije nekoliko godina istraživačke ekipe Nacionalne geografije tragom informacija o postojanju Slonoroga banuli su na moje blog stranice i vrata moga doma. Naručili su nekoliko primjeraka moje knjige gdje se prvi put spominje postojanje Slonoroga. Više o tome može da se pročita na linku ispod.

http://mandrak72.blog.rs/blog/mandrak72/price-nastale-na-vlastitim-krilima/2009/09/13/na-obali-rijeke-dok-cekao-sam-slonoroga

Dakle ovako.

U noći 31.12/01.01.2014.godine u ranim jutarnjim časovima do tada nepoznata vrsta Divnosaurus posjetio je snove jedne male djevojčice i prekinuo njene male snove.
Uplakani glas me je probudio.

„Šta je bilo sunce tatino?“
„Stlašno.“
„Šta je bilo tako strašno?“
„Divnosaurus.“
„Divnosaurus?“

Stao sam zamišljeno. Bio sam preneražen činjenicom da jedna tako egzotična a možda i okrutna životinja iskoristi praznično raspoloženje i neopaženo se ušunja u snove jedne male slatke kovrdžave djevojčice koja je zaspala sa dva Vini Pu medvjedića prijatne spoljašnosti u rukama. Umorni od proslave i oni su položili oružje pred snom te nisu spazili i adekvatno postupili sa Divnosaurusima.
Nisam se uopšte ni dvoumio kako izgleda. Dovoljan mi je bio kratki opis moje Jelene koja je više nego detaljno opisala tog neželjenog gosta u snovima.

„Stlašno, stlašno“, odzvanjalo je u meni.

Dok sam ljubio malu glavicu osjećao sam to nezvano biće u blizini. Polako je izašao iz njenog sna i zauzeo neko drugo mjesto u sobi. Pažljivo sam posmatrao sobu, tražio bilo kakvu promjenu, bilo kakav trag koji je ta strašna, okrutna i zubata životinja mogla da ostavi za sobom.

„Ako mi kažeš, da li ga poznaješ, opišeš susret s njim ispričaću ti tvoju najdražu priču“, započeh svoju istragu kao nezavisni detektiv.

Zavrnuo sam rukave pidžame i mrežicu za kosu koju nosim na spavanju zabacio sam na potiljak i naslonio se na lakat pored nje.

„Cenpakicu“, s velikim olakšanjem zatraži moja uplašena djevojčica.
„Ako treba, mada se i ja plašim zbog vuka koji možda nije zaboravio podvig moga đeda Obrada“, pomislih i odmah se složih.

„Bio je sa Pepa Prasetom“, započe svoj iskaz ohrabrena Jeca vidjevši da se radi o jednom zaista ozbiljnom detektivu koji riješava i najopasnije dječije strahove, a oni se obično kriju u malim glavicama i čekaju da sve usnije i onda kreću na svoje podle misije.

Listao sam uredno arhivirane sve zloće u podsvijesti, ali Pepa Praseta nisam imao na spisku. Možda nešto slično uoći Božića je bilo na tapetu a imalo je veze s Prasetom, ali to već ne bila tema za ovu priču, istragu i saznanje jednog uplašenog miša koji je širom otvorenih očiju učestvovao u istrazi.

„Znao sam“, blefirao sam.
„E, pa njegov brat“, dodade.
„Zar i on“, blefirao sam i jednim okom pretraživao sobu.

Drugom rukom ispod ležaja sam takođe pretraživao. Forenzika mi nije jača strana ali sam se držao odavno isprobanih metoda slavnih detektiva holivudske produkcije.
Tragova nije bilo. Sve je bilo na svom mjestu.

„Kako se zove njegov brat?“, istraga je i dalje tekla.
„Džojdž, on spava sa njim“.
„Sa Pepa Prasetom?“, pomislih da koristi lažno ime. Džordž je tako često ime, kao Džon, Smit. Mogao je to biti bilo ko.
„Ma neeee tata. On spava sa Divnosaurusom.“
„Aha. To sam čekao.“

Razmišljao sam brzo. Nisam imao mnogo vremena. Vrijeme nije bilo moj saveznik. Prvi jutarnji pijetlovi prijetili su da ubrzo do kraja potpuno poremete san moje djevojčice koju sam ušuškavao.

„Tata, pričaj mi Cenpakicu. Obećao si.“
„A Pepa Prase?“
„Nećemo se više dlužiti“, bila je više nego odlučna.

Započeo sam priču. Tek sam pobrojao kolače, nekih sedamdeset pet vrsta sitnih i par voćnih torti koje su mi pale na um i sa crvekapicom izašao na širok drum koji vodi kroz šumu do njene bake. Odlagao sam susret sa Vukom, pravdajući se ga gužvom na naplatnoj rampi, vanrednim saobraćajnim gužvamazbog praznika i gastarbajtera i patrolama i brojnim administrativnim preprekama sa ličnim dokumentima i građevinskom mafijom.

Dovoljan je bio pogled na dva oka koja su s teškom mukom držala otvorene kapke braneći se od novog sna.

„Znaš Jelo, ja ću ti sad poljubiti okice, ali ti moraš da zažmuriš, jel važi?“
„Važi tajo“, spustih dva poljupca na pospane okice.
„Nastavi da žmuriš, ja ću da ti pričam, jel važi?“
„Da“, kratko odgovori.

Crvenkapica je stigla do livade sa cvijećem. Ja sam opisivao svaki cvijet. Boju. Laticu.

„Jel me pratiš?“, upitah.

Odgovora nije bilo. Pomirisah najslađi cvijet koji nisam mogao ni zamisliti. Spustih poljubac na malo toplo čelo. Istraga je stala. Divnosaurus je napustio snove moje djevojčice. Nije bilo smisla da istražujem dalje. Ostavljam to u zadatak Nacionalne geografije kao što sam rekao na samom početku.

Meni ostaje da vidim šta će biti s Pepa Prasetom. Prećutaću neke običaje, nije u redu zbog same priče. Popravih mrežicu za kosu, otpustih rukave na pidžami i zadovoljan izvršenim zadatkom obećah sebi samo jednu stvar.

Znate koju?

Reći ću Vam sledeće godine na ovom istom mjestu. Zato ostanite sa mnom u svijetu koji krojim vlastitim krilima koja jačaju i koja sve snažnije polijeću iz gnijezda. Hm, da.
Trebaće mi pilotska dozvola da sve stignem.

Plave pidžame-stari post

, 06 2012 16:22:30 +0100

Kad s posla stižem kući nastojim kroz zavjese proniknuti i ugledati tople oči moje nevelike porodice kako me s nestrpljenjem očekuju. Kad se zavjesa razmakne 3 para srećnih očiju zaiskri kao čeličana. Pršte iskre obostrano. Trideset prsta stvara djelo na prozoru neponovljivo, još jače od prethodnog koje bi supruga oprala da spremi podlogu za sutrašnji performans još bujniji, iskreniji i srdačniji od današnjeg.

Zadovoljno bih kročio u dvorište i zatim bih primjetio mnoštvo opranog veša kojeg bi supruga sušila na terasi. U prikrajku uredno složenog veša na štriku kao dvije zastave ponosno bi vijorile dvije pidžame. Dvije plave pidžame koje sam kupio na kredit kad nismo imali djece. Kad nam u iznajmljenom stanu zima nije dozvoljavala da jutro dočekamo sneni i naspavani, već nas je budila ujutro oko pola dva da dršćemo do jutra. Pripijeni jedno uz drugo nismo se predavali, prkosili smo hladnoći. Supruga u drugom stanju a ja u trećem stanju. Bio sam momak, zatim muž, i budući otac.

U firmu su dolazili trgovci posteljinom, tekstilom i raznim proizvodima. Prišao sam i ugledao pidžame. Kroz glavu mi je sinulo eto spasa za hladne noći. Pidžame za tople zimske noći već su mi bile u rukama i žurio sam da ih ostavim u svoj Reno 5. Jedva sam dočekao kraj radnog vremena da pokažem supruzi naše nove tople pidžame. Radost je bila i u očima moje supruge dok je gledala kako uzbuđeno otvaram kupljenu robu. Dočekasmo tako i noć i vrijeme da se ide spavati. Nacifrani i u novim pidžamama, paradirali smo do dugo u noć, stalno nalazeći razloge da se još nešto obavi. Konačno dođe i taj pozni čas kad je san došao po nas. Zagrljeni i pripijeni jedno uz drugo zaspali smo sretni i zadovoljni.

Hladna i duga zimska noć počela je hladnim prstima da nas štipa oko pola tri. Razbudila nas je oboje. Ja sam naložio vatru, privukli smo ležaj na metar od peći tako da smo mogli ležeći da ložimo vatru i onako razbuđeni smo se raspričali. Vatra je pucketala pokušavajući da uplaši studen u sobi.

„Dobre su ove tvoje pidžame što si ih kupio spavali smo barem sat duže nego sinoć“-peckala me je moja trudnjača.
„Da si kupio još koju mogli smo spavati barem do šest ujutru“-nije se dala smesti moja veća polovina (u tim mjesecima).

Pričali smo do mog odlaska na posao u šest časova. Mnoge teme smo premetali, mnogo smo tada trebali, a malo imali. Imali smo jedno drugo, nešto drva, hladan stan i mnogo ljubavi koja nas je održala. Hladna zima osnažila je naš duh, očeličila naše mišiće. Možda nas te pidžame i nisu bog zna kako zagrijale, ali zauvijek su otjerale zimu iz srca, sumnju u naš zajednički život, oduvale su jedra tmurnih oblaka nadvijeno nad naše malo ostrvo sreće koje je iščekivalo dolazak novog člana posade.

Naša posada prvog člana dobila je na Đurđevdan. Najljepši mogući dan u godini za takav čin.

Pogled na dvije plave pidžame kako u paru prkose vjetru natjera me da ubrzam korak i što prije zagrlim one male tople kistove, tempere, voštane koji me svaki dan dočekaju na platnu od prozora.

Volim topli dom što sam ga stvorio i one plave pidžame, zastave naše male zajednice.

Sretna nova 2012 godina

, 01 2012 00:10:34 +0100

Mnogo zdravlja, sreće, ljubavi i svakog dobra od srca želi Vam vaš mandrak72

Lovačka

, 26 2011 19:37:57 +0100

Čitav svoj život posvetio sam lovu. Nespojivo za mene. Samo vam se čini. Lovac sam ja i te kako. Lovim otkako sam progledao. Onako ispod oka kako dolikuje pravim pravcatim lovcima.

Lovio sam ja i ptice. O daaaa. Nisam vam pričao. Pazi vako.

Načinim ti ja praćku od žice. Ne bilo kakvu, običnu šta ti ja znam. Ja i ne znam za one lijeve praćke. Moje su praćke uvijek bile prave i ubojite. Praćke pred kojom su strijepile sve komšijske mačke i mačori, kum Đurine kokoši, a tek Gogini golubovi gušani. Ja sam im bio mora. Ma stravu su im salijevali čim bi se moje ime spomenulo. Sišlo srce u pete.
Izađem ti ja u lovište a ono ni pet ni šes vrabac pred mene. Nakostriješio se ko prija Vuka pred pokojnim kum prikom Stojanom kad ju je onomad upitao nešto bezobrazno. Ma još i više. A ćuba na glavi se raširila kao u Tine Tarner bez trovremenskog tafta.
Mjerakam ja njega, mjerka ti on mena. Ja cimnu lijevo, cimnu i on.

„O sunce ti kalajisano.“-mislim tu si tico.

Nategnem ti ja praćku, nanišanim mu u grudi. On ni makac. Gleda u mene, podigao glavu prkosno izbacio grudi i podigao kljun u nebo.

„Pucaj.“-kao da mi kaže.
„O svetog ti vrapca, šta si tražio dobio si“, odapnem ti praćku put neznana delije i zauzmem busiju.

Ništa. On ni makac. Savijeni metkić od žice tupo se rikošetom odbi od krila. Muk.
Bilo bi mi mnogo lakše da sam čuo lavlju riku, arlaukanje vuka ili riku ranjena vepra, ali muk me jpš više uplaši. Zaledi mi krv u žilama. Onemoćaše ruke da načine novi potez kojim bih dokrajčio lovinu. A on se iskezi prema meni i prkosno prijeteći pokaza blistavi niz zuba. Isuka nokte kao da se sprema da čerupa kakvu lovinu ili još gore lovca, a ja ni pet ni šes nego u sedam koraka šmugnu u kuću koju zaključah te zauzeh rezervni položaj iza fotelje kako niko nikada u lovačkoj taktici nije.

Ma lovio sam ja i žabe. One zelene sa žutim trbusima. Motkom kreketuše vadio iz bare gdje su se brljali krmci. Jednom prilikom tako sam snažno izbacio žabu da se obrela na Obrenovoj kuštravoj glavi dok je čuvao ovce.

„O ljudiii pomagajte“, zavapi Obren trčeći prema kući, „žabe dobile krila, a meni jedna slećela na glavu, o gospodi Bože spasavaj žito i rakiju“.

Ma bilo je tu svega, al nekako mi najdraže bilo dok sa lovio svoju ljepšu polovinu. Kakav je to bio lov. Upoznam ti ja nju, pa se malo povučem i čekam. Čekam ti ja gotovo godinu dana. Čekam u Boss da dođe da je vidim. Odjurim prije nje u Pauk i zauzmem čeku i čekam. Čekam da se upeca i kad me ponovo vidim da ulovim ono što najviše volim na njoj. Osmijeh.

Da sam bio uspješan u lovu ne moram vam dalje pripovjedati. Ali ja i dalje lovim.
Lovim osmjeh jednog malog bića već mjesecima. I nije da se hvalim imam uspjeha. Itekako.

Nije lako lovac biti. Ulov uvelike ne mora biti adekvatno nagrađen, ali ono što ulovih dan uoči puta za Beograd nikada neću zaboraviti. U školjci snena osmijeha koji ulovih tog jutra dočeka me najljepši trofej ikad.
Biser.
Sjajni biser.
Najsjajniji biser koji je iznjedrila besna noć u školjci suzna pogleda osvojio me je za sva vremena.
Prvi zubić.
Onaj najvažniji od kojeg sve počinje.
Prvi ugriz.
Neprocjenjivo.

Nije lako lovac biti, al dok sam živ nikad neću prestati da lovim osmijeh. Onaj od srca. Tako treba i takav je red.

Pozdravlja Vas mandrak72, lovac kakve lovački ispit ne poznaje niti prepoznaje.

Oj jeseni blago meni

, 26 2011 18:26:37 +0200

Rijetko koji dan u godini uistinu može bitil lijep kao topli i sunčani jesenji dan. Njemu ravnopravno može samo da parira hladni kišni i sumorni dan. Rijetko koje godišnje doba može da izazove toliko oprečne osjećaje kao jesen. Volim je.

Volim tu sredovječnu gospođu naviklu na promjene koje idu iz krajnosti u krajnost. Svježu, umivenu i ispranu od kiše i lica izlokvana od teških pretovarenih zaprežnih kola dok ulažu posljednje atome snage da isporuče drvo za ogrijev za jednog Vladimira i Jovanu iz četvrtog ce. Iznova volim kad promičem kraj njihove kuće a njihovi uz staklo pripijeni obrazi izvuku onaj osmijeh koji može da razoruža sve riječne rakove zbijene u redove pod teškim oklopima i jednog Stanka koji se zacrveni kad god se njegov pogled sretne sa Jovaninim.

Volim tu sredovječnu gospođu, utopljenu, ušuškanu u sve one pastelne tonove kojim punimo baterije za duge zimske noći i kao pantalone dječije okraćale dane. Onako spokojne i bezbrižne kao treger spali sa ramena. Volim ono sunce koje me grije za preko mjere utopljenog i snenog visoko zabačene glave, licem prema suncu koje ugodno pecka. Zvuk lopte koja se žestoko i punim stopalom napucava od neke rumene dječice i tršave kose otkopčanih košulja u klupku koje se valja poljanom i zaraznim smijehom odmakinje zimu za još jedan korner, za još jedan gol.

Volim tu sredovječnu gospođu nakićenu svim onim raznobojnim kišobranima kojima ni najjača kiša ne skida osmijeh sa lica i sve one djevojke sa novim poluverima pletenim i rol kragnama koje sjajno idu uz pantalone i stidljive prve marame.

Volim kad jesen ispuni i oživi sva ona školska dvorišta, pa i ona sa samo jednom učionicom sa četri razreda u njemu i sa milion pitanja iždžikljalog Nemanje sa okraćalim pantalonama koji je ovog ljeta naučio kako kosovi zvižduću te se razmeće kao golub gušan ispred Slavice u oca jedine.

Volim kad zamirišu vinogradi, a ja usporim, oči zatvorim i vodim se samo meni znanim mirisnim tokovima. Volim sve one opale kruške koje kao geometar premjerim onako jedan kroz jedan i obrišem od lijevi rukav i zagrizem da svaki put iz nje prsne sok i sjuri se niz prste i dlanove.

Nije da ne volim ni sve one bundeve razbacane po njivama da bih čini mi se očas posla stigao s kraja na kraj svijeta skačući sa jedne na drugu, ako bih samo poranio i zoru prevario.

Mogao bih da još pišem danima o jeseni i meni, ali neću. Neću zbog opalog lišća i klonula suncokreta koji suzu mame. Zbog vatrometa pastelnih boja koji se na mene lijepe kao vreo pekmez na pogaču. Pa ni zbog jedne nove bore tik iznad obrva koja niti smeta niti kruha traži, a ja je eto nosim uz nos svim trendovima.

Al ima nešto što me posebno s jeseni veseli. Dok vrijedne domaćinske ruke plodove svoze u ambare i kuruzane, dok stočari zbrajaju janjce i telad, uz kotao omamljene čiče gradiraju i obnoć i obdan mučenicu koja dobro baca. Vrsan ajvar dok teglice puni i prva se vuna čušlja zarad toplih naretaka.

Al ima onaj jedan prozor na koji iznova svakodnevno pogled bacam i u njemu srećem poglede prepune sunca i topline i zarad kojih večeras prvu vatru palim iako do zime još mnogo mraza jutra će ogrnuti kabanicom bijelom. Volim one prste promrzle kad stisnem i poljubim i onaj osmijeh od kojeg kuća zvoni i sav onaj haos od igračaka o koji se saplićem.

„O djetinjstvo imal išta ljepše?“-ja kličem i uživam.

Pa jel ima neko da jesen ne voli, pa makar da se uši zacrvene i promrznu prsti koje guramo u tijesan džep od farmerki. Jel ima neko da sjetom ne ispuni lice na svadbe i mladence u nakićenim kočijama. Jel ima neko da smije reći da jesen nije lijepa kad se priče o drekavcima tiho spuste u bujne dječije mašte i na vršcima prstiju zagolicaju gole tabane koje uvlačimo ispod pokrivača dok obnoć tužni vjetri cvile.

Ja jesen volim zbog mnogo čega. A vi?

Pozdravlja Vas mandrak72, od jeseni sponzorisan kruškom zrelom i cicvarom vrelom.

U retrovizoru

, 18 2011 14:47:01 +0200

Nije uvijek sve kako se čini. S pogledima stvar je još čudnija. Pogled naprijed je i pogled unazad. Pogled u retrovizor nikako nije pogled u nazad.

Bijesni sjeverac lumpovao je kao pijan svat. Nesigurnim koracima očas bi se hvatao u kolo sa ogoljenim granama lipe i kao u bunilu izvlačio najbolje korake, dok bi potom skršen i snuždena pogleda gledao sa keja niz rijeku koja više nikad neće biti ista. Posljednji tragovi snijega po okolnim brdima odolijevali su nesigurnim nasrtajima proljeća. Kako to i biva tek jedna magla i jedan mraz useliše se u mene, gužvajući jastuk duše i spokojno se pokrivši toplim pogledom koji im uputih.

Čekao sam kraj nastave i jedne krupne oči. Njima oduvijek tjeram zimu i izvlačim najljepši osmijeh koji imam. I ne stidim se da priznam da u njima iznova učim, kako je nebo plavo i jabuke crvene. Iznova se radujem pletenici ispod toplog vunenog šešira i onom nestašnom pramenu koji je još pobjegao negdje na fizičkom vaspitanju i čekao kraj nastave da mi mahne kao drag putnik iz voza što ulazi u stanicu.

Gledao sam iz automobila u svijet koji je promicao okolo pogureno žureći nesupješno tražeći ugao da izbjegnu svaki susret sa sjevercom lice u lice. Prolazili su mladi i stariji. I obratno. Kako ispred mene tako i iza.

Tek jedan pogled u retrovizor zaokupi svu moju pažnju. Iza mene. Starac sa mnoštvom zima ispod kape koja nije mogla sakriti sve one snjegove i mrazom okovana jutra nije imao sanke. A čini se ne bi mu teško bilo unatoč godinama koje minuše da snažno povuče sanke i na njima osmijeh jedan, dvije pletenice ispod crvene pletene kape i svih deset prsta koji su se čvrsto držali za njih u rukavicama za tri prsta.

A pored njega iako pletenica već odavno nema s pletenicama na vjetru kćer. I kroz vjetar tek pahulja koja. Otima vjetar pahulje. Nosi ih. Al suzama ništa ne može.
Ne briše kćer suze, al ih ne krije.

U retrovizoru.
Jedan otac i jedna kćer.
Otac suze ne briše i on je odlazio.
Bilo je davno, ali ne ovako bolno kao sad. Smrznuo je suze. Sjeverac mu saveznik. I ja mu držim fige.

Sklanjam pogled. Gledam pred sebe. Pored promiču učenici. Među njima mnogo onih koje čekaju roditelji i sa zebnjom prate u retrovizoru budućnost koja će neminovno i brzo doći.

Još jednom gledam naprijed u retrovizor. Tako malo treba da se usmjeri pogled.
Ispred djeca i roditelji.
Iza roditelji i djeca.
Starac se nekako smanjio. Postario. A u nekom drugom retrovizoru otac.
On maše još uvijek. I ne skida pogled. U retrovizoru jasno se čita.
Spuštam pogled. Nije potrebno da gledam. Sve znam.

Preda mnom još dječice. I među njima tražim svoj pogled.
I gle.
Trči. Širom otvorene i krupne oči me traže.
Znam.
„Tu sam.“-kličem.
I ne govorim ništa. Osmjeh sve kazuje.

Retrovizor je čudo. U njemu velike krupne oči. I moj osmjeh.
Pogled unazad, pruža mi jasnije vidike.
U njima mora, planine. Ravnice i gradovi.
U njima svijet.
Budućnost.
U njima sam i ja.

U očima jednog trećaka.

Pozdravlja Vas mandrak72, predškolski sačekivač najtoplijeg pogleda i velikih vidika.

Bajke za sva vremena

, 03 2011 17:41:13 +0200

Datumi postoje da se bilježe i zapisuju. Neke od njih ne zapisujemo u hartiju koja žuti. Direktno ih u srce urezujemo. Tako je i sa današnjim datumom.

03.jula 1992. godinegolobradi vojnik djetinjeg lica ponio je teško breme devedestetih na svojim leđima. Časno i pošteno odužio svoj dug prema sebi, svojim roditeljima i narodu. Bez mrlje na duši, a ona je najteža. Toga dana sam zakoračio u svijet prerano odraslih. U svijet sa mnoštvom bitki ispred sebe s jedinim ciljem ostati čovjek i sačuvati čast.

Danas 03.jula 2011. godine stekao sam sva prava da svoju oazu nazovem kraljevstvom ma kako to danas degutantno zvučalo. Ali moje tri princeze daju mi za pravo da se tako osjećam. Dobio sam najveću bitku do sada koja će svakako ući u najljepše izvojevane pobjede koje imam iza leđa. Jutros je moja voljena na svijet donijela prelijepu djevojčicu. Bajka u životu koji gradim dobila je svoje najjasnije obrise, a ja najsjajniju krunu koja sija iz očiju moje voljene. Svijet je brojniji za još jednu Jelenu, a ja bogatiji za još jedan dragulj težak 3 kg i 900 grama i dužine od 54 cm-a.

Danas je moje srce ispunjeno. Danas je još jednom dalo zakletvu najčistijem dječijem srcu da ću sve od sebe dati za njihovo dobro, zdravlje i sreću. Bitke koje namjeravam dobiti naoružan ljubavlju jednostavno ne mogu izgubiti.

Pozdravlja Vas mandrak72, borac srcem i ljubavlju naoružan da traje i istraje.

p.s. Za sve Vas veliki pozdravi od sjajne posade kojoj bure i talasi snagu daju.

Moja Mala Novska Rujiška

, 01 2011 17:35:51 +0200

U danima kada čvorci navale svom žestinom na najslađe crvene plodove trešanja koje su se danima opirale mojim pogledima na najvišim granama, a poljem zamiriši miris košene trave tad uzmičem svim svojim čulima na jedino mjesto na svijetu gdje vrapci gledaju svoja posla, a riječni rak pozdravi svaki put kad ga sretnem pomalo čineći da izgleda zbunjen i preplašen kao kum Đurine kokoši kad se sjurim biciklom među njih po najvećoj žegi negdje oko Petrovdana.

Tako je bilo i danas.

Mjesto gdje je trava ko tepsija, a ja kosac neumoran pa prkosimo suncu neumornom. Kosilica oštrim sječivom, a ja šeširom i pjesmom. Slamni šešir široka oboda poput prstena Saturnova vješto je namicao hladovinu na moje oči kao oblak kojeg onomad vezah pletenicom upletenom od paučine s tavana kojeg iznenada i bez najave posjetih uoči svetog Ilije. Kako je kosilica svakim pokretom pratila moje kosačke zahtjeve meni ne preosta nište drugo do da glasa pustim sebi za dušu.

„Oj livado rosna travo Javore, Javoreeee,
koj po tebi čuva stado zlato mojeee.
Čuvala ga djevojčica Javore, Javoreee
od sedamnaest godinica zlato moje...“

Pjevušio sam svaku pjesmu koja je imala bilo kakve veze sa košnjom i livadom, a da mi je tog trena pala na pamet.

„Tri livade, tri livade nigdje hlada nema
samo jedna samo jedna ruža kalemljena.
Tu je ružu tu je ružu dragi kalemio
Kalemio, kalemio kad je vojnik bio...“

Otkosi su se nizali jedan za drugim. Gledao sam svoje malo pribježište kako zajedno sa mnom pjeva uglas. Podigoh ton tako snažno da skrenuh pogled svoje male posade koja se majala po hladovini čekajući da raspalim roštilj. Nisam se dao smesti te zaturih šešir na potiljak, a kap znoja kao suza kliznu niz sljepočnicu niz vrat te se izgubi negdje u zagrljaju pamučne majice koju nepažnjom naopako obukoh. I nije mi uopšte smetalo. Nije mi smetalo ni par uboda mamaca koji su se čudom čudili da toliki komad sira kosi i pjeva kao kakav pijan svat kad se onako nacvrcan vraća a ljuta gospoja ga drži pod ruku stalno nešto zanovjetajući.

„Doslen ćeš ti mene sramotiti. Šta će prija misliti, u kakvu vamiliju dade dijete. Beno moja benasta. Što ti vazda moraš svakoj dno viđeti.“
„Šta ću kući tako rano.
šta me čeka tamo.
Drage nejma da me čeka
kraj dušeka meka,....“
„Samo se ti sprdaj nesrećo jedna, nestaće i mene.“-prnjkala je i dalje ozlojeđena gospoja, a veseli svat je i dalje izazivački pjevao.

Nasmijao sam se na aluziju i pijana svata, te još jače udarih da se sve prašilo. Kosilica nije izdala, bio sam raspjevan i trijezan. Sve što me opija bilo je u hladovini. Moja ljubav i naši najdraži plodovi.

Pozdravlja Vas mandrak72, kosac i pjevač natenane pjesama i stihova koji ne blijede.