Neka nova(odraslija) ja

Posle dugo vremena... :)

Zar me pitaš zašto sam tužna?

Pa pogledaj malo oko sebe, vidiš li smisla?

Ne, ne kažem da pogledaš mene,

Kažem ti, osvrni se oko sebe.

Šta vidiš?

Laskavče, lepo ti kažem, vidiš li išta?

Ja ne vidim, možda je problem u meni ipak.

Nema to veze sa tobom.

Govorim ti, pogledaj svet, pogledaj ljude,

Vidiš li nešto čudno bar?

Zar nisu svi isti, tako bezbrižno zabrinuti?

Tako prokleto isti, bez smisla.

Verujem da i oni isto kažu za mene.

Ali pre bih rekla da ih ne zanimam.

Ne zanimaju ni oni mene.

Vidiš li išta od njih?

Ili samo njihova lica i tela?

Ne znaju ni gde idu.

Znaju li gde su pošli?

Ili samo tako idu, bez cilja?

Misliš da ja ne znam gde sam krenula?

Znam ja gde idem.

Ali tužna sam.

Pogledaj bar malo oko sebe.

Ti vidiš samo ono sto se dа videti.

Ne vidiš ništa.

Mozda jesam luda.

Ali oni su svi tako prokleto isti...

Poljubac posut mastom

Spustam flasu vec poprilicno ispijenog sobersby-a na stocic ispred sebe.Toliko je nizak da ne mogu lepo da prekrstim nogu,vec kolenom udaram o njegovu nogaru,praveci sebi modricu.Drugarica se smeje dok drzi telefon da me slika.Dodaje mi nargilu,i posle par sekundi iz mojih usta izlazi dim,kao beli duh koji se izdize iznad mene i stapa se sa ostalima.Daju ovoj prepunoj prostoriji neki poseban izgled,deluje jos zatamljenije.Miris jabuke siri se oko mene,dok pod jezikom osecam njen ukus pomesan sa duvanom.Deluje umirujuce i ja se polako opustam.Iz zvucnika se jasno cuje neka house pesma.Poznata mi je,medjutim ne mogu da se setim kako se zove.Pitam drugaricu,a ona mi pokazuje na svom telefonu.Citam...waves.Bas tako,osecam se kao da sam na jednom upravo sada,polako me spusta i podize.Gledam ispred sebe macku naslikanu na zidu.Sedi na nekom sanduku,cini se bozanski,samo joj fali jos oreol oko glave da bi svi poceli da joj se klanjaju.Smiruju me natpisi na zidu,prosto pozelim da saznam sta znace ti hijeroglifi koji me okruzuju.Iznad mene nalazi se egipatski faraon sa licem neke ptice,cini mi se orla.Deluje kao da ce jednog trenutka da iskoci odatle i postane stvaran.Ne svidja mi se.Stvara u meni osecaj straha,nelagodnosti,nejasne odvratnosti.

Drugarica prica nesto,a nas tri pokusavamo da je cujemo od muzike.Okrecem se ka njima i nesto im sapucem.One se smeju,a zatim uvlace dim duboko u pluca.Par metara od nas sedi momak,praveci kruzice od dima.Pokusavamo i mi,ali koliko god se trudile,ne uspeva nam.Znam da ima posebna tehnika,da guras dim jezikom i otvoris usta kao da hoces da izgovoris slovo "O".Ne uspeva mi nikako,i ja odustajem.Moje drugarice su upornije.Smejem se gledajuci njihove neuspesne pokusaje.

Okrecem se ka prozoru i vidim neki autobus kako prolazi.Kvari citavu ovu atmosferu zbog koje se osecam kao da sam negde drugde,a ne u Beogradu.Prolazim pogledom po prostoriji,a onda ga zaustavljam na ulazu.Znam da ovo nije mesto na koje on izlazi,ali,ipak,tako bih zelela da sad prodje kroz ova vrata.Volela bih da ga vidim ove noci,da se ovlas dotaknemo ramenima i da nam se pogledi sretnu,makar to.Uzasno mi se svidja taj osecaj kao da ce mi srce iskociti iz grudi.Ono kad mi toplota prelije vrhove usiju,obraze,kada krenem nervozno da uvrcem prstima kosu...Polako,mastanje me obuzima...

...Nas dvoje jurimo biciklima po Kopenhagenu,smejuci se zaljubljeno.Vetar mi milujuci sklanja kosu sa lica.On se okrece i kaze mi da sam prelepa,da ne moze da prezivi dan ako ne cuje moj glas,ne vidi osmeh kako mi blista na licu.Pao je mrak i mi ostavljamo nas prevoz na najblizem parkingu za bicikle.Vodi me kroz park.Pun je cveca,ususkan medju visokim drvecem koje svakodnevno pravi hlad ljudima koji tuda prolaze.Verovatno je tokom dana pun dece koja se igraju,ali je i sigurno utociste za one koji samo zele da se opuste u prirodi sa prijateljima ili uz neku dobru knjigu ili muziku.Medju stablima drveca vidim da,kako se dublje zalazi u unutrasnjost ove male oaze,moze videti predivna fontana,napravljena od srebra,ukrasena obojenim kristalima.Cujem vodu kako menja tok u zavisnosti od debljine svog trenutnog korita.Deluje nestvarno,kao mali raj.

On seda na klupu,a zatim me uzima za ruku i privlaci sebi.Gnjura glavu u moj stomak,iako zna da me to nervira.Medjutim,ovog puta mi ni malo ne smeta,cak naprotim,kikocem se koliko me golica.Odmicem se lagano,ali on kao da to ne moze da podnese,opet me privlaci sebi,samo ovaj put odlucnije,sa vecom zeljom i snaznijim sjajem u ocima.Spustam se na njegovo krilo,obgrlivsi ga nogama.Gledamo se pravo u oci.Oboje cutimo.Tolika je tisina da skoro mozemo da cujemo srca kako nam probijaju iz grudi,zeleci da budu sto blize jedno drugom.Osecam njegov topli dah na svom golom ramenu.Prelazi nezno usnama po njemu,a zatim preko vrata nalazi put do mojih usana.Pocinje da me ljubi onako strastveno,a isto toliko suptilno,cineci da se sva,od glave do pete najezim.Jezici nam se preplicu u ovom poljupcu koji ne zelimo da prestane.Njegove usne imaju neki slatkast ukus,mozda meda ili neceg slicnog.Pokusavam da ga sto vise upijem,dok osecam kako mi usne bride.Vise ne znam gde sam.Jedino sto u ovom trenutku osecam je on.Njegovu dusu,telo,njegove vrele usne,i jos toplije sake koje mi sklanjaju kosu sa lica,a zatim se spustaju skroz niz moja ledja a zaustavljaju tik iznad mojih kolena.Hvata me trans,ne mogu da se osvestim i potpuno se prepustam ovom magicnom trenutku.Svoje ruke,koje su mu do tog trenutka grejale grudi,spustam nize,lagano prelazeci preko njegovog stomaka, i tu se zadrzavam,lagano dodirujuci vrhove njegovog crnog,koznog kaisa.Ljubim ga jos malo,a zatim lagano primicem svoj obraz njegovom,pa mu ljubim vrat i grickam ga za uvo,ostavljajuci tragove svog preostalog karmina po njegovoj kozi.Vracam se nazad,ponovo se susrecuci sa njegovim tamnim ocima.Pogled mi se muti,osecam njegove prste na svojoj bradi.Cujem jedno slatko:-Volim te.

-I ja tebe volim-odgovaram jedva cujno,opet lepeci svoje usne na njegov vrat.

Zabacujem glavu unazad,dajuci mu do znanja da zelim da i on poljubi moj,a zatim se polako spusti do kljucne kosti.Opet se smejurim.Dlake njegove skoro obrijane brade me golicaju sto se vise pomera.Uzasno mi prija sve to.

-Cek,samo malo...-cujem njegov promukli glas u pozadini.Pomera malo moju nogu,ne odvajajuci svoje oci koje su kao prikovane za mene.Lagano me ljuljuska u svom zagrljaju dok oboje uzivamo u tom ljubavnom zanosu.Mrak,potpuni mrak,vise nista ne vidim,ne cujem.Samo osecam slatke,nezne prste kako kruze po mojoj kozi i njegov topli dah...

Drugarica nas poziva da idemo da se prosetamo do kalemegdana kad je vec lepo vreme.Pristajemo,placamo racun i krecemo.Topli povetarac lagano mi mrsi kosu,sto najvise mrzim.Dlake se lepe za tek namazani sjaj sa mirisom,a i ukusom jagode.Krecemo polako,ostavljajuci radoznale poglede momaka pored kojih smo upravo prosle.Smejemo se,prolazimo semafor i upucujemo se ka gomili ljudi od koje centar grada prosto vrvi.Gledam unaokolo,ali nigde ni traga od zeljene osobe.Sto vise se udaljavamo,to nada da cu ga sresti polako nestaje.A,kakve smo mi devojke,od jednog pogleda,osmeha mi napravimo citavu pricu.U sebi se prisecam njegovog glasa,njegovih reci.Dok sam ga slusala delovalo mi je kao da citam neki roman.Nema lepse stvari nego kada momak zna lepo da prica,prosto da te ocara svojim glasom,dozivljajima,nacitanoscu.Primetila sam,u jednom trenutku me je pogledao zamisljeno,imao je onaj sjaj u ocima.Mislio je da nisam primetila,ali znala sam da se oseca kao i ja.Njegov pogled.Isti onaj koji sam pre samo par dana opet videla,samo na kratko,jer sam se uplasila i pobegla.Uobicajeno za mene,manjak samopouzdanja,a visak sramezljivosti i nervoze.

Vracam se kuci,kao ratnik posle izgubljene bitke.Nikada ga vise necu videti-govorim u sebi.Ulice su potpuno puste,sto za moj kraj nije nimalo neobicno,navikla sam vec.Ova setnja mi prija.Mogu lepo da razbistrim glavu,da konacno ostanem sama sa sobom,iskrene,ogoljene duse.Samo ja znam kako mi je tad.Priblizavam se kuci,a zatim tiho otkljucavam ulazna vrata.Ulazim u dnevnu sobu,medjutim nema nikog.Koristim priliku.Sedam na fotelju,uzimam telefon i pustam pesmu.Rather be od Clean Bandit-a.Nekako kada god je cujem podseti me na njega.Ne znam zasto.Ona me uspavljuje u ja polako tonem u san...

Carobna ruzaa

Bila jednom jedna crvena ruza.Ne,nije bila obican cvet,vec magijska biljka predivnog mirisa koji se mogao osetiti u celom kraju I koji je primorao svakoga ko bi prosao ulicom Divljih ruza da se okrene I osmotri tu boju krvi kojom je bila posuta.Ona nikada nije venula,bilo da je padao sneg ili sunce sijalo do iznemoglosti.Ona je uvek bila tu. Po pricama iz tog grada,tu ruzu je zasadio niko drugi do princ Plavi,naslednik kralja Valenta iz sesnaestog veka,koji je dosao cak iz Londona da pronadje svoju voljenu.Ruza je zasadjena na mestu gde su se prvi put poljubili.Po predanju,ruza je mogla pripasti samo onome cija bi ljubav bila istinska I bezuslovna,neizbezna i besmrtna.Ostali su je gledali I divili se njoj i vekovima koje je opstala. Naravno,svakog bi dana neko iz grada pokusao da je ubere,misleci da je on taj cija osecanja prevazilaze univerzum,ali su se vracali kuci samo sa velikim razocaranjem,a njihove drage bile bi zatecene.

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Zato su se jedne noci stanovnici tog malog grada okupili I odlucili da spale taj carobni,mirisni ukras po kom je ulica dobila ime.Javio se dobrovoljac koji je ruzu polio benzinom i,uz brz potez sibice zapalio njene barsunaste latice,dug zeleni vrat i listove koji su po njemu bili.Ruza je gorela,a crni dim se izvijao i pravio tunele po nebu.Mislivsi da su je se zauvek otarasili,otisli su svojim kucama i mirno zaspali.

Ali,ipak,ta ruza bila je besmrtna,kao i ljubav onog koji bi mogao da je poseduje.Odmah sutradan,prvi zraci sunca obasjavali su crveni cvet,isti onaj koji je prethodne noci bio zapaljen.Ljudi su se cudili,odmahivali glavama.Nisu mogli da veruju da je prezivela.I ne samo to.Cinilo se da je jos lepsa nego ranije.

Dani su prolazili,ljudi vise nisu pominjali cudotvornu biljku koja je prezivela vatru.Ziveli su normalno,kao i inace,ali im je svima u glavama cesto bilo pitanje:Da li ce ikada postojati neko ko ce uspeti da je zasluzi?

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Dani su prolazili,a on je uzivao u carima pored kojih je prolazio.Pecao je,kampovao,kupao se u jezeru,planinario.Ali kada je dosao dan da se vrati kuci,shvatio je da nije kupio svojoj devojci nikakav poklon.Proveo je ceo dan trazeci savrsen poklon,ali nije nasao nista sto bi se merilo sa lepotom njegove drage.

Prolazio je ulicom kada ga je privukao opojan miris.Osvrnuo se oko sebe i ugledao je ruzu.Priblizio joj se i pomilovao njene latice.Bile su meke i glatke kao koza njegove ljubavi.Bila je vitka kao ruza,a njene usne crvene i opojne kao crvena boja koja se prelivala na suncu.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3

Pustam te....

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...

Sta sanjam,a sta mi se desava

Prosaptao mi je vetar tvoje ime

i rekla sam bices moj....

Delujes mi kao daleka ceznja,

sanjam sebe u zagrljaju tvom.

Zadubim se u misli i cekam nekog da me prodrma,

da mi kaze da nisam tvoja malena,

da cu biti tuzna ako te ne vidim uskoro,

da ce mi jutro ostaviti suze na jastuku.

Sanjarim,a ono sto zelim u mislima ostaje,

prodje vreme,a ja samo uverenija postajem:

Ono sto mi je mislima blisko i milo,

to sto mi se tako slatko snilo,

to ce tu i ostati.

Ali ja cu uvek takva biti,

ne mogu protiv svojih misli,

a uvek kazem sebi:nemoj,

to se nece ostvariti

Znate kako uvek imamo onu jednu osobu koja nam se stalno mota po glavi,i na koju naprosto moramo da mislimo,iako to cesto ne zelimo;onog koga zelimo da zagrlimo,ljubimo,da se sa njim sklupcamo ispod cebeta i delimo slatke reci.I sto vise mastam,to je manja mogucnost da se to desi,valjda je to tako-baksuz,i u to sam pocela opasno da verujem.I onda kada mi tako uleti u misli nesto lepo,pokusavam da nateram sebe da ne razmisljam o tome,da pustim da prodje...

Carobna ruza

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3

Citaj mi sa ociju

Dve osobe,dva grada,dve sudbine.

Dva tela,dve srodne duse.

Svako se jednog dana sretne...

Dva srca,a kucaju istim ritmom,

Ista sudbina,dovoljno da se sretnu.

Dug je put,ali jedan jedini,

jedan pogled I sve shvatis.

Shvatis citav univerzum,zasto si rodjen,zasto zivis,

Zasto moras da trpis sve nepravde zivota

I nekad gledas nesrece ovog sveta,

znas zasto svi uprkos svemu nadju vreme za osmeh,za srecu

Pocinjes da shvatas da sve na ovom svetu ima razlog da postoji.

Cvece da mirise,sunce da greje,macka da prede,

psi da laju na,u punom sjaju,zvezde...

Ruke da grle,usne da ljube,

a oci...da se kaze ono sto recima ne moze.

Jedan pogled.dva pogleda,tri...

sedmi,osmi pogled I vec mi u venama krv vri.

Prvi osmeh,prva rec,

Ljubav uvek nadje nacin da te iznenadi.

Prvi dan,drugi dan,pa treci,

kao da sam zivela u jednoj prelepoj bajci.

Sunce blista,suza mi ni jedna ne lije,

nema kise,nema ni duge,samo sunce...

Cetvrti,peti dan,vreme je za povratak.

Pogleda su dva:"Ne znam kako,ni zasto,ali volim!"

"Volim I ja tebe,ali izvini,moram da idem"

Dva pogleda,tuzna su,ali prekrivena osmehom...I suncem sto sija.

Hvala ti horoskope!

Voz je prolazio tik pored nje,lagano praveci vetar koji joj je uvijao kosu.Gledala je cas za njim,a cas na srebrni rucni sat na levoj ruci.Bila je ubedjena da ce stici na vreme,ali je njen voz ipak kasnio,za razliku od ovoga sto je isao u suprotnom smeru.Okrenula se da potrazi slobodnu klupu u blizini,ali na stanici u Pancevu nije bilo ni jedne.Nervozno je cupkala nogom po betonu kada joj je prisao jedan muskarac i upitao je:"Cekate voz za Beograd?Jel otisao?"

Bio je u bez kapri pantalonama i nebo plavoj majici na kratke rukave.Nije izgledao starije od trideset godina onako zdravog,sportskog izgleda.

-"Pa da je otisao ja ne bih sad stajala ovde,nego bih bila u njemu"-bezvoljno je odbrusila polako se okrenuvsi prema njemu,ali je on uprkos tome raspolozeno nastavio razgovor.

-Gde me nadje sada ovaj ludak?-pomislila je,a zatim ugleda voz kako se priblizava:"Evo ga napokon!"-uzviknu.

Priblizavala se vozu,te je vec bila kod ulaza kada je stao.Odmah se popela,nadajuci se da opet nece naleteti na tog"ludaka",ali avaj,evo njega za njom,pravac pored nje na sediste.

Putovali su tako do Beograda pricajuci.On je,kao i uvek kada upozna nekoga,poceo da prica o horoskopu i o tome kako se on bavi astrologijom.Cak je pogodio da je ona vodolija,isto kao i on.Rekao joj je da predaje srpski jezik i knjizevnost u gimnaziji.Kada su napokon stigli,on joj nekako na brzinu da papir sa njegovim telefonskim brojem i trceci(kao i uvek)izadje iz voza.

Proslo je par dana kada su kod nje na poslu zene pocele da pricaju o horoskopu,kada se ona setila da ima njegov broj:"E,pa upoznala sam nekog ludaka koji se razume u horoskop,pa mogu da ga zovnem-predlozila je,a ona su se slozile.

Tog dana ga je pozvala.Zvonilo je par puta i kada je vec krenula da spusta slusalicu,on se javi.Za divno cuda,jer je vrlo retko i bio kod kuce,ali eto,srecom pa tad jeste,inace ni ja ni moj brat ne bi postojali.Moja mama vise ne bi ni pozvala tog "ludaka",tj.mog tatu.

Delovi sa dna moje fioke V

Jutro je.Noc je zašla duboko u mrak i razbacala zvezde po nebu,sve do jedne.Tako ušuškane,izronile su glavice i posmatraju.Celo nebo od njih se sja.Čini se da,ako i jedna prestane da blista,nece biti tako magično.

Voda je savršeno mirna,sve je tiho,priroda pazi da ne probudi sunce,još nije vreme za izlazak.

-"Znaš,uvek sam srećna u ovakvim situacijama;kada sam na ovako predivnom mestu sa nekom dragom osobom.Medjutim,uvek sam baš tada maštala o nečim još lepšim.Baš uvek.Ovo je prvi put da nije tako.Srećna sam i ne pada mi na pamet ništa bolje.Možda od ovoga ni ne može biti lepše;možda je ovo onaj redak trenutak kada proživljavam onoo čemu sam dugo samo sanjala,ono što sam mislila da se nikad neće ostvariti"-zatvorila je oči ,a vetra joj je mrsio kosu.Mislila je da će zaplakati od sreće,da će početi da vrišti.Poželela je da skoči u reku,da uradi nešto ludo,jer ljubav i jeste ona koja nas podstiče na to.

Darko je stajao pored nje i sa divljenjem je gledao.Nije znao kako je zaslužio njenu ljubav,kako je baš on taj kome je poklonila srce.Raširio je usne u predivan ,iskren osmeh:"Snovi se nekad stvarno ostvare.Voleo bih da mogu da kažem nešto tako lepo kao ti,ali ne mogu,ne znam kako da učinim da reči budu lepše od svega ovoga,od tebe,od nas..."

Okrenula se ka njemu:"Kažu da se prave ljubavi nikad ne ostvare,da se ljudi rastanu i nikada se više ponovo ne sretnu.I nama se to desilo,a opet,evo nas ovde,jedno pored drugog-spustila je nežno svoju ruku na njegovu-necu podneti da te još jednom izgubim..."Utopila se u njegov zagrljaj,zanemarivši kišu koja je sipila.

"A možda naša ljubav nije prava,možda nisam tvoj drugi deo,onaj kojije stvoren samo za tebe.Možda smo mi jednostavno dve osobe,dva dela koja mogu da stvore jednu veliku ljubav"-rekao je.

Nasmejala se na njegove reči:"Da,možda nije prava."Stajali su okrenuti licem jedno prema drugom,toliko blizu da su mogli da čuju disanje ovog drugog.Gledali su se u oči,razgovarali srcima.Približio je svoje usne njenim tako da je osećala njegov dah na svojim obrazima.Ostali su tako još malo,držećise za ruke.A onda je počela kiša...

Kada prodje vreme,proći će i tuga.Kada prođe tuga prestaću da mislim o tebi i počeću da zaboravljam sve što smo imali.Uspomene počinu da bole tek kada postanu samo uspomene,ona jedina stvar koja je posle nekog ostala.Možda ću i zaboraviti,ali nikad neću prestati da te volim.Jer svi mi imamo samo jedno srce,i možemo ga pokloniti samo jednoj osobi.U životu se samo jednom stvarno voli,čak iako toga nikada nećemo biti svesni,jer uvek se voli drugačije,nikada isto.A samo jednom kao tebe.

Možda te nekad ponovo sretnem,volela bih to.Treba mi još jedan takav pogled u životu,još jedan osmeh,to je dovoljno.Možda jednog dana budemo srećni zajedno,ko zna.Ako ne,bćemo srećni jedno bez drugog.Ne,ne želim da te imam,jer prava ljubav se ne može imati,ona se može samo osetiti...osetiti kao ova kiša koja ne prestaje da pada...

Delovi sa dna moje fioke IV

Brzo je koračala,ali duboko zamišljena,sa blagim,mada odlučnim izrazom lica.Obično je ono što je nosila u sebi projektovala na njega,pa su ljudi,kada bi se nasmešila,znali da joj se po glavi motaju slatke misli.Često je znala i da ih sakrije na dno duše,da ih zaključa,i tada niko ne bi mogao da zna šta je prouzrokovalo taj smešak.Duga,smeđa kosa,svezana u rep joj se pri svakom koraku podizala i spuštala,ostavljajući iza sebe opojan miris lotosa.Ponekad bi nežno ovlažila usne,pa bi postale još ružičastije,punije,mekše,i tada bi njen savršen,sedefast ten došao do izražaja.Ta lepa,visoka silueta mamila je poglede gde god bi se našla;bila je privilegija gledati to mlado,krhko biće kako posmatra zalazak sunca.

Sela je na jednu klupu i pustila vetru da se igra sa pramenovima njene kose,koja se prelivala u crveno,a zatim ponovo vraćala u njenu prirodnu boju kada bi zraci nestali u zelenim krošnjama.Stavila je torbu na krilo i iz nje izvadila žutu svesku sa tvrdim koricama i otvorila je.Nije znala odakle da krene,pa je počela od kraja:

Okrenuo se još jednom i pogledao me.U tom pogledu bilo je patnje i bola,strepnje i zbunjenosti,a negde se mogla nazreti i trunčica nade koja je čekala.Ali ja to nisam primetila,već sam gledala samo njegov osmeh i mislila da je srećan,pa sam se i ja trudila da budem.Toliko sam se dobro pretvarala da sam i sama u to poverovala,a onaj bol ostao je zakopan duboko u meni.

I onda je otišao.Između ta dva trenutka nalazila se jedna reč,ili više njih koje su ostale zarobljene u mojim mislima.Nekoliko reči za koje je potrebno mnogo hrabrosti,a ja je nisam imala.Sreća se često nalazi tamo gde nismo u hrabrosti ni da zakoračimo.Svi mi želimo da budemo srećni,i stalno smo u potrazi za njom,jer mislimo da je ona skrivena,a ne shvatamo da je ona svuda oko nas i da zbog nje nekad treba i rizikovati.Ali vreme ne može da se vrati nikada i onda shvatimo kako se u stvari sve lako dobije,a još lakše izgubi.

Čim sam ga videla želela sam da saznam sve o njemu,a i da mu ispričam sve o sebi.Kada znaš da je vaše vreme odbrojano svaki trenutak izgleda kao poslednji i zato se trudiš da bude najlepši.Kako je samo lepo znao da mi pogledima mazi kosu,vrat,obraze,rečima da me ljubi i da sa mojih usana krade osmehe.Sve to bez i jednog dodira.Kada sam bila sa njim ništa drugo nije postojalo,niko drugi,samo nas dvoje.I mada sam se pored njega osećala kao u najlepšem snu,to nije bilo ono najbitnije.Najbolje od sve bilo je to što sam sa njim uvek lako bila onakva kakva jesam,a još bolje što sam mu se baš takva dopala.U životu retko nađeš nekog sa kim se možeš smejati onako bezveze,bez ikakvog posebnog razloga,a opet tako iskreno.

Tada je nestao iz mog života,a nakratko i iz mojih misli.Istina je bila da je i dalje bio u mom srcu i bilo je samo pitanje dana kada ću to shvatiti.Jer on je bio onaj koga je oduvek želela.

Ona se osvesti i shvati da joj niz obraze cure suze.Obrisa ih rukom i pogleda na sat:bilo je vreme da krene,već je kasnila.Obukla je jaknicu,jer,iako je sunce još uvek grejalo,vetar je šibao po obrazima i golim rukama.

Pročitala je sve još jednom,a zatim ubacila svesku u torbu,gde će i ostati dok ne nastavi sa pisanjem.Ionako nije smela nikome da pročita.Volela je neke stvari da drži duboko u sebi,obično one koji su bili previše bolni i neprijatni da ju je bilo sramota da h bilo kome ispriča.Uvek joj se činilo da se,kada svoju tugu podeli sa papirom,ona umanji i onda na nju lako može da zaboravi.Ovo je bila jedna od njih...