Nasumične misli

Ima li smisla?

mlekozder — Tue, 25 Jun 2013 18:54:29 +0200

Ima li smisla?

Proteklih dana vesti su nam se malo izmenile. Gospodu Vučića i Dačića je bacila u senku vest o "procurelim" testovima za malu maturu. Oh kakva se samo prašina digla i koliko se narod potresao. Ili možda ipak i nije.

Pre svega vest "procureli testovi za malu maturu" meni toliko smeta jer jedino o čemu me obaveštava je da nema zdravog razuma u krugu od bar sto kilometara. Dragi novinari, curiti može samo tečnost, ako želite biti poetični, makar poštedite naslove dnevnih novina te poetike. Vesti bi trebale biti jasne a naslov bi trebao da nagovesti o čemu se u tekstu piše. Zato molim vas da izostavite fraze iz naslova. Druga stvar koja mi smeta je test za malu maturu. Znam da postoje već neko vreme u našoj državi, ali i dalje mi nije logično njihovo postojanje. Šta oni treba da dokažu? Da ste završili osnovnu školu koja je obavezna?Ili možda treba da dokažu da osam godina školovanja nije bitno već je bitan završni test? Zbog čega su onda đaci svake godine ocenjivani? Zbog čega onda uče ostale predmete kada im se na kraju računaju samo maternji jezik i matematika? To mi liči na nekadašnje zaboravljeno razmišljanje kada su se deca upisivala u školu da se opismene i da nauče da sabiraju i oduzimaju i da posle toga umesto da se bave stočarstvom i poljoprivredom mogu da se bave i trgovinom. Ako današnju omladinu posle osnovne škole čeka čitava lepeza usmerenja, nemojte ih pitati samo za veštine i znanja trgovačkog putnika. Bez obzira kakva je situacija u državi i da li ima izgleda za zaposlenje. Ima li smisla da se pri upisu u srednju školu vrednuju rezultati testova takozvane male mature a ne rezultati testova sklonosti koje su potrebne za odabranu struku? Može li nešto što se zove matura i označava zrelost (od latinske reči maturus) da bude malo? Ako je već i matura pa makar i mala, ima li svoj predmet i temu koji će određenog đaka izdvojiti iz gomile, da ti mu šansu da svoju zrelost pokaže i odbrani svoj maturski rad koji se bavi onime što ga je u toku školovanja zainteresovalo. Da li postoji maturski rad i odbrana maturskog rada u sklopu male mature ili je ona previše mala? Tj. da li su učenici previše mali da bi bili zreli?

Ipak, uprskos svoj nelogičnosti male zrelosti, ljudima smeta što su testovi ukradeni. Ako su osam godina đaci krali kontrolne, pisali puškice, slali poruke jedni drugima, imali slušalice u ušima, plaćali i ucenjivali nastavnike, zašto bi bilo čudno da isto urade i na završnom ispitu. Ruku na srce, samo su radili ono što su naučili u toku školovanja kada im je sve to bilo dozvoljeno. Borili su se za ocenu bez obzira na, ono što bi škola trebala da predstavlja u njihovom životu, vaspitanje i obrazovanje. Ako sada proširimo svoje gledište na situaciju koju takođe imamo u državi, a to je stanje visokog obrazovanja, stvarno ćemo se zapitati imali sve smisla. Trenutno je visoko obrazovanje svedeno na nivo srednje škole u najboljem slučaju. Ako je nivo fakulteta degradiran i ako masa ljudi uspeva da diplomira na razne načine bez stečenog znanja koje bi bilo primereno srednjoj školi ili u nekim slučajevima i osnovnoj, ima li smisla upisivati srednju školu? Naime, ako idemo ka tome da srednja škola bude obavezna i da se očekuje da će većina završiti fakultete i svoju struku definisati fakultetom, koliku razliku pravi ko će koju srednju školu upisati? Da li zaista mislimo da odabir srednje škole određuje nečiju budućnost? Da li smo toliko uvereni u kvalitet naših škola da mislimo da će svršeni elektrotehničari imati želju da rade u struci i ako budu želeli da li će to i moći? Ili da medicinske sestre za vreme školovanja neće zamrzeti tu struku zbog loših uslova u školi i lošeg odnosa sa profesorima? Hoćemo li insistirati na tome da nam dete upiše željenu školu ukoliko znamo da će mu ona otežati upis na fakultet? Koliko sam mogao da primetim, i privatni i državni poslodavci ne očekuju da neko posle srednje škole ima bilo kakvo znanje. Čemu onda školovanje? U jednom oglasu za posao sam video da se traži diploma veterinara za rad na kasi u prodavnici opreme za kućne ljubimce. Znanje potrebno za ovaj posao se proverava na "maloj maturi". Ako je fakultetska diploma toliko degradirana, čemu služi diploma srednje škole? Možda da znamo kojim se poslom nećemo nikada baviti. Možda bi trebalo posao da tražite sistemom eliminacije. Počnite sa onime za šta ste se školovali. To prvo precrtajte sa spiska. Zatim pređite na ono što vam je zanimljivo, a zatim ono što mislite da bi ste mogli lako da savladate i da bi Vam išlo od ruke. Na kraju precrtajte ono što ne biste radili ali bi ste prihvatili ako bi ste bili dovoljno plaćeni. Ostaće Vam poslovi koje ne znate, ne želite ali sve jedno nećete ni biti plaćeni ukoliko ih prihvatite. Ovako ćete biti idealan i poželjan radnik.

Onda možda i ne treba da se potresate oko testa male zrelosti. Upišite to što vam je ostalo i ne jedite se. Ionako će vam ta struka kasnije u životu biti zabranjena. Makar ćete imati razlog da bežite sa časova, imate slab uspeh i ne poštujete profesore, a kasnije nećete moći ni prići poslu koji ionako mrzite da radite. Posle ćete upisati fakultet gde ćete ponovo učiti da pišete jer i u osnovnoj i srednjoj niste imali vremena za takve gluposti.

Mleko i Afere

mlekozder — Sat, 02 Mar 2013 13:35:29 +0100

Mleko i Afere

Po mom mišljenju, najbolja namirnica je upravo mleko. Ono sadrži vodu, proteine, minerale, vitamine, ugljene hidrate i sve što je organizmu potrebno za pravilan razvoj i život. Toliko ga volim da sam sam sebe prozvao mlekožder. Istina je da sam smanjio potrošnju mleka na jedan litar dnevno, ali i dalje veoma uživam u svežem mleku i mlečnim proizvodima. Čak verujem da bi mi telo upalo u ogroman šok ako bih iz nekog razloga prestao sa pijenjem mleka.

Trenutno su verovatno već svi u Srbiji obavešteni o dešavanjima i špekulacijama povezanim sa mlekom i aflatoksinom, pa sam pomislio da bih moga možda i ja da napišem svoje viđenje nemilih događaja. Da počnem od pozitivnog dela. Običan narod je dobio priliku da nauči novu i neobičnu reč. Hteli ljudi to ili ne, moraju da čuju za trenutno popularni otrov i da nauče njegov naziv, bez obzira što verovatno ne znaju o čemu se radi. Hvala bogu da postoji internet i gomila stranica na kojima možete dobiti razne informacije. Prema izvorima sa interneta, jedan od osnovnih simptoma kontaminacije aflatoksinom kod krava je smanjen prinos mleka. Tako da sada ja nešto razmišljam, nisam primetio da se stočari žale u poljoprivredničkim emisijama da dobijaju manje mleka od krava. Ni prijatelji koji drže krave i žive od mleka mi nikada nisu spomenuli da im slavina slabije teče. No dobro, ako ja nisam čuo, ne znači da se to ne dešava. Ipak, postoje neke druge stvari koje su čudne u vezi sa skorašnjim dešavanjima. Recimo, otrov je otkriven,ali je najveća briga javnosti bila šta određeni političari imaju da kažu o tome. Pri tom su u pitanju bili političari čije struke su vezane za pravo ili ekonomiju a ne za poljoprivredu ili medicinu. Nikada nisam ni čuo ni pročitao da je neko spomenuo neki nadležni organ koji se bavi takvim pitanjima. Sa druge strane, svi koje sam čuo da govore o problemu su kao prioritet stavljali da se pronađe krivac i da neko mora da odgovara. Nikoga nisam čuao da je rekao kako ovu situaciju moramo proučiti i uvesti mehanizam koji bi sprečio ponavljanje masovnog trovanja ljudi, ako se to uopšte i desilo. Zar je bitnije da nađemo žrtveno jagnje nego da rešimo problem koji je moguće rešiti? Na kraju se desilo to da ministar na očigled svih stanovnika srbije, bez savetovanja sa stručnjacima, kojih izgleda u srbiji nema, odluči da je sasvim u redu da u mleku bude pet procenata otrova. Kažem otrova jer ta reč ima isto značenje kao i toksin, afla-toksin. To nije rešenje problema, to je samo okretanje glave na drugu stranu! Ako sledeće godine bude otkriveno da u mleku ima deset procenata ovog otrova, hoćemo li opet pomeriti granicu? I zašto bi smo se zaustavili na mleku? Recimo da u hlebu pronađemo cijanid, hoćemo li reć da je to u redu? Ili ako u vodi iz vodovoda zasija nafta ili olovo? Hoćemo li reći: "Dok niste znali za to bilo vam je dobro, a sada vam naprasno smeta, od danas je to normalno i potpuno prihvatljivo". Šta se to sa nama dešava? Znam samo da je pre jako malo vremena napravljena Jedna druga afera sa mlekom. Zar se niko ne seća da je bila napravljena lažna nestašica mleka u Srbiji da bi se povećala cena mleka? A kada je cena mleka povećana, zvanično je objavljeno da je nestašica bila veštačka upravo iz tog razloga, i to je bilo u redu, cene su ostale i nikom ništa nije smetalo. Ja moram da se zapitam da li ove dve afere imaju veze. I ako imaju, nameće se drugo pitanje. Da li je industrija mleka zaista toliko moćna da niko ne mora da razmišlja hoće li afera biti sumnjiva, ili da li će se neko zapitati zašto dve afere u tako kratkom periodu?

I šta je poslednja stvar koja mene brine u celom ovom "rešavanju problema" sa pet procenata? Ovo sigurno deluje prostački, ali razmislite samo, pet procenata mleka koje ste platili, nije mleko. Ako jedan litar mleka košta osamdeset dinara, ja očekujem da za taj novac dobijem jedan litar mleka, a ne devetipo decilitara mleka i pola decilitra otrova. Ispada da za cenu od osamdeset dinara mi dajemo četiri dinara za otrov. Meni je jasno da je proizvodnja mleka industrionalizovana i da se u mleku ne nalazi samo mleko, ali ipak mi se ne sviđa da dajem novac za otrov.

Ne gazi ćirilicu

mlekozder — Sat, 09 Feb 2013 13:22:19 +0100

Ne gazi ćirilicu

Došlo je vreme da i ja kažem koju reč o onome o čemu se u poslednje vreme sve više govori. Na žalost, oni koji govore samo otvaraju usta i puštaju reči da izađu bez prethodnog razmišljanja. Ali hajde da malo ipak razmišljamo, makar i pogrešno.

Teško mi je da poverujem da se tolika frka pravi oko ćirilice koja se uči još pre polaska u prvi razred. Zbog čega sam zbunjen? U vreme kada sam učio da pišem u školi su me učili oba pisma, i ćirilično i latinično. Takođe sam učio i štampana i pisana slova a učio sam i još neke jezike i pisma koja oni koriste. Na časovima srpskog jezika se jasno znalo da se u prvom razredu uči ćirilica a u drugom latinica, i to u prvom polugodištu štampana slova a u drugom pisana. Zbog čega je cela država uporna da ostane na nivou pismenosti prvog razreda osnovne škole? Koliko se sećam, oko dvehiljadite godine se pojavila grupa ljudi koji su se veoma uplašili da će zbog novih tehnologija latinica prevladati potpuno istisnuti ćirilicu iz upotrebe. Primetio sam da su to većinom ljudi koji su do tada krivili stripove za neobrazovanost naroda, mada mi nikada neće biti jasno na osnovu čega su došli tog zaključka. E ovi ljudi, koji su se bojali za "budućnost svoje dece", su se udružili i osnovali neki svoj pokret. Taj je pokret je veoma predano počeo da ispisuje parole po svim ulicama, kulturnim zgradama i javnim zgradama ne razmišljajući da uklanjanje natpisa mora da košta. Ili su možda i znali? Najčešća parola je bila poznato "Ne gazi ćirilicu", koja se nalazila na trotoarima i ljudi su valjda trebali da je zaobiđu ili tako neku ludost da naprave. Kažem ludost zato što mislim da je trotoar za hodanje a ne za obilaženje ili preskakanje, a druga je ludost što se ovaj natpis mogao videti i na zidovima i veoma visokim mestima. Ipak, ovaj pokret nije nikada kažnjen za vandalizam već je u novi ustav, koji se tih dana spremao, stavljena stavka da je službeno pismo u Republici Srbiji ćirilica. Ovom jednom rečenicom je latinica apsolutno i trajno izbačena iz upotrebe u svim zvaničnim dokumentima. Sada razmislite da je najnormalnije da svako ko hoće da napiše neki tekst i da bude ozbiljno shvaćen mora koristiti službeno pismo jer će u suprotnom izgledati kao neozbiljni amater. Brzo se desilo to da su ljudi ćirilicu prihvatili kao jedino srpsko pismo a latinicu kao nešto strano. Druga strašna činjenica je da kada pitate ljude odakle onda latinica u srpskom jeziku, oni odgovaraju da se to desilo zbog nacionalnih manjina. Zamislite sada moj strašan vrisak u glavi. Havala Bogu da se prava manjina poštuju u Srbiji, i ovo neću dovoditi u pitanje jer je potpuno druga tema, ali manjine nikako nemaju apsolutnu vlast pa da mogu tako nešto da uvedu. Ne samo da nemaju moć za tako nešto, već je i potpuno nelogično. Srpska latinica je potpuno unikatna i drugi jezici je ne koriste. Istina većina slova se podudara ali svako pismo ima neki znak po kojem se zna da je to pismo određenog jezika. Logično je da ako neko želi da nametne svoj jezik ili svoje pismo da će nametati baš taj jezik odnosno pismo. Niko neće nametati drugome kulturu koja podseća na njegovu već će uvek nametati samo ono što je njegovo.

Zanimajući se za ovo, naišao sam na tekstove gde se govori da je srpski narod bio pismen i pre ćirilice. Kada kažem da je narod bio pismen, mislim na to da su se pisale knjige na srpskom. Znate li koje se pismo koristilo? Latinica. Znači ipak nije tuđa. Pa zašto se onda odbacuje? Zaista nemam pojma. Ali jedna stvar mi je jasna. Jezik predstavlja određeni narod, tj. njegovu kulturu jer je jezik kulturološka tvorevina. Pismo je naravno deo jezika. Sve što se napiše određenim pismom tj. određenim jezikom, pripada narodu čiji se jezik koristi. Ako odbacite bilo koje od dva srpska pisma, odbacićete sve što je do tada stvarano i pisano tim pismom. Od ovakvog odbacivanja neko verovatno ima neku političku korist, ali taj sigurno ne razmišlja da zbog nekoliko jabuka seče celo stablo. Nemojte se odricati onoga što je Vaše samo zato što neko drugi od Vas to traži. Poštujte i volite sebe i svoju kulturu pa ćete brzo početi da volite i druge ljude i poštujete druge kulture.

Cigani

mlekozder — Thu, 31 Jan 2013 23:51:47 +0100

CIGANI

Jesu li Vam nekada Cigani probušili loptu, ili ukrali nešto? Ili ste se možda kao dete plašili da Vas ne ukradu dotični Cigani i ne odnesu u "beli" svet? Čuj, Beli svet.

Optuživati ceo narod, ma koji bio, za neku sitnicu je složićete se glupo. Pogotovo je glupo u vremenu kada se ne može optužiti ceo narod za holokaust ili čak za istrebljenje drugih naroda. Svi zaate na koje narode se ovo odnosi. Naime, Cigani kao narod ili kao kultura. Zašto? Videćemo zašto, ali prvo da kažem da sam lično često govorio da su Romi narod a izraz "cigan" treba koristiti za karakternu osobinu čoveka koji je u stanju da zbog lične koristi ošteti drugog čoveka ili druge ljude, npr. lopov ili prevarant. Elem, kasnije sam shvatio da je naziv Romi ili romski narod nov naziv. Veoma nov. Pedesetih godina izdat je rečnik ciganskog jezika. Napraviti rečnik nekog jezika nije uvredljiva stvar, to je sigorno. Ali zašto onda kaže ciganski jezik? Takođe na nekim spomenicima stradalima u Drugom svetskom ratu navodi se počast Ciganima koji su stradali a ne Romima. Opet znači, iskazuje se počast a koristi se reč koja sada nije prihvatljiva. Znači da nije u pitanju samo karakterna osobina ili možda mržnja prema celom narodu koju niko ne želi da prikrije čak ni kada mu se daju najveće počasti. Šta se onda tu dešava? Učeni ljudi koji su se ovom problemu posvetili više od mene kažu da je u pitanju značenje jedne i druge reči. Reč "Cigan" znači nedodirljiv, prljav, gubav i sve takve neke neprijatne reči. Reč "Rom", barem kako sam čuo, znači ništa drugo nego čovek. Kada ovo znam, logično mi je da bih i ja više voleo da budem čovek nego gubav. Mada je i gubavac čovek.

Sada kada pomislimo da su Romi zbog velike stigmatizacije i segregacije tek od nedavno počeli da se obrazuju, barem u većem broju.I da se tek od nedavno u javnosti tretiraju kao prava etnička grupa. Možemo pretpostaviti da ljudi jednostavno nisu znali šta znači ime njihovog naroda, kao što i većina pripadnika drugih naroda ne razmišlja o značenju imena bilo čega a najmanje o imenu naroda. Znači to je, Cigani su počeli da se školuju, nije im se svidelo ime i rešili su da ga promene i da kao promociju imena stvore "dekadu Roma". Odmah da kažem, dekada Roma je odlična stvar i koristila je nekim ljudima. E sada, prisetio sam se nekih emisija u kojima se kaže da su romi svoj prvi put po svetu krenuli iz Indije i Egipta, i to da je veći deo iz Indije. Opet u drugom nekom izvoru sam video da u Indiji postoji sistem kasti, tj. slojeva društva koji se ne mešaju sa drugim slojevima ni u kom smislu. Znate li kako se zove najniži sloj društva u Indiji? Zovu se nedodirljivi. To su ljudi koji pripremaju mrtve za sahranu, koji se bave istrebljivanjem pacova i gamadi i sve one stvari koje drugi ne vole a uz to su i veoma prljavi i sadrže rizik od zaraze. Setite se sada značenja reči Cigan. Naravno, kada bi ste radili najgore poslove a živeli u državi gde takva osoba ne sme ni da pogleda osobu bilo kog drugog ranga, pobegli bi glavom bez obzira. Pogotovo što su takvi poslovi i slabo plaćeni jer , zašto bi nekome neko plaćao više od minimalca kada ta osoba ne sme ni da mu se obrati, a kamoli da traži neka prava. Zamislite se samo da ste najprljaviji i najsiromašniji čovek u državi i da ne smete nikoga da pitate koliko je sati a kamoli da tražite veću platu. E logično je onda da su nedodirljivi, ne svi naravno, krenuli da traže sreću u drugim krajevima sveta. Dugo vremena su živeli životom na kakav su navikli, jedino što su želeli to je da budu slobodni ali su ipak bili "neprilagođeni". Zadržali su ime i pokušali da žive kako znaju i da se izbore sa stigmatizacijom. Oni koji su uspeli, završili su škole i izborili se za dekadu Roma. Uprkos tome, od dosta Roma sam čuo da su zbunjeni ovom promenom imena. Nije im jasno zašto su do sada bili Cigani a sada su Romi. Istina, to nisu bili obrazovani ljudi, i pretpostavljam da nisu čuli za značenje jedne i druge reči. Oni se i dalje busaju u grudi i kažu da su ponosni jer su Cigani. Što se mene tiče, svako može da bude šta hoće, dokle god je čovek, mislim rom.

U svakom slučaju Vi sada razmislite da li je bolje biti Cigan ili Rom, da li se trudite da budete ljudi tj. romi, da li imate neki razlog da volite ili ne volite Rome tj. ljude. Ako se ne slažete sa nečime što sam napisao slobodno me ispravite, ili napišite svoj članak o tome, mene i onako niko ne čita.

Sve najbolje Vam želim.

Blog

mlekozder — Sun, 27 Jan 2013 21:45:49 +0100

BLOG

-početak

Već duže vreme slušam o raznim blogovima i blogerima. S vremena na vreme posetim po neki a nekoliko njih i pročitam. Uvek sam mislio da bi bilo dobro da nešto pišem. Bilo šta, samo stvari koje mi se stalno motaju po glavi a najčešće nemaju mnogo veze ni sa čim. To su uglavnom stvarikoje mi se pojave u mislima, često jedna reč ili rečenica ili neka aktuelna tema o kojoj svi polemišu i filozofiraju. Tako i ja volim da filozofiram o nebitnim stvarima. Uistinu, ne volim baš da filozofiram, jer se time bave filozofi, obrazovani i načitani ljudi koji koriste neke posebne metode sistematskog mišljenja o kojima ja ne znam apsolutno ništa. Bar za sada. Tako da ja više volim da na svoj način razmišljam o stvarima. Voleo bih kada bih sva ta moja razmišljanja mogao da objavim i da ona nekim čudom postanu genijalni zapisi. Pošto su male šanse da bi se to dogodilo, a uz to se i plašim da bi me dosta ljudi ismejalo i da bi dosta njih promenili mišljenje o meni, rešio sam da iskopam jednu rupu i da sve tamo kažem.

Dobro, ne baš rupu. To nikome ne bi bilo dostupno. Ali neki blog koji ne bih promovisao bi sasvim odgovarao. Bio bi dostupan svima koji slučajno dođu do njega a ja se ne moram potpisati imenom i prezimenom, tako da neću biti poznanicima baš na udaru. Ne planiram ni da ostanem totalno anoniman, tako da ću koristiti svoj internet nadimak koji sam sam sebi smislio. Nešto kao Neo u "Matriksu". Ako jednog dana i postanem genije moći ću to i da dokažem. Takođe se nadam da će me ova polu javnost sprečiti da pišem nešto loše o ljudima o kojima ne bih trebao, tj. da će me uopšte sprečiti da pišem loše o bilo kome i bilo čemu. Mislim da nije dobro za čoveka da priča neistine i negativne kritike bez osnova. Ne kažem da neću to raditi, samo da ću se truditi da to ne radim. Ipak ne mogu se obavezati ni da ću nastaviti da pišem. Možda će me mrzeti, ili neću imati vremena, inspiracije ili čak ruke kojima kucam. Budućnost mi je neizvesna. Zato je ne planiram. Mogu samo da kažem da je ono što sam napisao u članku moje trenutno mišljenje o navedenoj temi. S toga predviđam potpuno nasumične članke u neodređenom vremenskom periodu na nekom blogu o kojem za sada ne znam ništa. Čak ni da li je moguće negde objavljivati članke pod tim uslovima a da nije u pitanju fejsbuk. Ne bih voleo da objavljujem na fejsbuku.

Bilo kako bilo ovo je moj prvi blog ili tako nešto. Možda bi se mogao opisati i kao eksperiment bez cilja. Videćemo. Nadam se da ću kada stignem do kraja moći i da nađem razlog svome radu. Možda i neću. Opet kažem, videćemo. Za sada od mene toliko. Sve najbolje želi Vam Mlekožder, ako uopšte i postojite.

27.01.2013.