Aikido dojo "Sensei"

Učitelj i učenik

Učitelj uči učenika ideji.
Ideja je savršena,
učitelj i učenik to nisu.

Učitelj to zna,
učenik ne.

Učitelju je učitelj
i dete od pet godina,
voda, vatra, hladnoća
i toplota...
Prijatelj,
kao i neprijatelj.

A najveći učitelj
mu je učenik.

Učitelj uči učenika,
prenoseći mu znanje koje
je učenik spreman da prihvati,
i puštajući ga da pravi greške.

Ali on sam uči i osobu, srž
to jest ono šta je, i ko,
zapravo- njegov učenik.

Učenik,
na određenom stupnju postane
gord i sujetan.

Dobar učitelj
zna sve vrline i mane svog učenika,
jer ih prati od početka,
i zna debljinu
njihovih korena,
te gordost i sujetu
učenika može baciti na kolena
jednim potezom.

No,
time se uništava učenik.

Život formira učenika,
učitelj samo ispunjava
formiran oblik istinama
i znanjem.

Loše formiran i kukavički
nastrojen učenik je
SKORO pa bezvredan
učenik.

Učitelj koji digne ruke
od takvog učenika
je loš učitelj.

Dobar učitelj
nije onaj,
koji od najboljeg
pravi najbolje,
i od Sunca svetlost,
već koji od lošeg
napravi dobro,
i osvetli i najveći
mrak, pokrenuvši ga
u svetlost.

Dobar učitelj
ne laska.

Dobar učenik
ne prihvata laskanje.

Dobar učitelj
zna da najbolji učenik
uči iz svake situacije.

Samo loši
učenici,
uče iz najboljih primera.
Nije učitelj zaslužan,
zaslužan je onaj,
ko je uspeo da nauči
i pored svega u šta je
samoubeđen.
Samoubeđen,
iz nužde,
ili sujete.

Aikido seminar u Nišu - 10.februar 2013.god.

AIKIDO UKEMI - AIKIDO PADOVI

Kada posmatrate kako dve aikidoke izvode aikido tehniku, to deluje neverovatno, vidite aikodoku koji izvodi tehniku i aikidoku koji "pada". Većina ljudi se oduševljava kako je neki majstor bacio nekog na tatami. Svi su oduševljeni izgledom aikido padova, ali ujedno to predstavlja i problem kod ljudi koji odlučuju da li da treniraju aikido. Smatraju da je aikido opasan, da padove nikad ne bi naučili... Ali sada ne bih o njima, meni su interesantniji oni koji krenu da treniraju aikido! Pitate se, verovatno, zašto?!

Kao instruktor u aikido klubu viđao sam različite tipove ljudi. Mnogi krenu da treniraju aikido kako bi savladali tehnike kojima se rade ta neverovatna bacanja, neki dođu da bi naučili da padaju, a neki dođu jer bi hteli da nešto treniraju ili su čuli negde kako je aikido super i postoji posebna grupa ljudi koja ne zna ni zašto ni gde je došla. Profila ličnosti ima puno, ali i to nije bitno, razvojni put je kod svih sličan. I svako od njih naiđe na problem!

Svi na početku žele da nauče te opasne tehnike koje dovode do bacanja napadača, ali naiđu na problem jer aikido se trenira sa partnerom i jednom i vi morate da budete bačeni! Tada dolazi do straha od pada! Neki su uporni da ih savladaju, neki beže od njih, ali na kraju svi ih nauče! Zatim dolazi do velikog ushićenja kad načinite svoj prvi Yoko ukemi! Jedan period želite što više da ukirate kako biste doživeli malo adrenalina, a potom kako vreme odmiče, ukemiji odlaze u drugi plan! Obično se ovaj fenomen javlja sa vašim napretkom, kao stariji učenici vi uglavnom osećate potrebu da uvek budete tori, ne daj bože da neko Vas baci! I sve bi to bilo super da ne naiđete na novi problem, shvatate da onda Vaša tehnika ne funkcioniše, i ukoliko ne izađete iz začaranog kruga, najverovatnije prestajete da trenirate, smorićete se! Zato ću pokušati da vam malo pojasnim ukemije i da za bolju aikido tehniku morate mnogo bolje da ukirate.

Aikidoka koji izvodi tehniku je TORI a aikidoka koji se "baca", tačnije na kojem se izvodi tehnika, je UKE. Uke nesebično daje svoje telo vama kako biste odradili i naučili tehniku. Pad je posledica dobre tehnike i zato ima naziv UKEMI. Ukemiji nisu samo fizičo bacanje po tatamiju već je to način na koji UKE podučava Torija tehnici. U borilačkom smislu UKE je taj koji je napao Torija, kada Tori izvede dobru tehniku Uke da bi spasao sebe povrede ili smrti u samurajsko vreme pribegava ukemiju, odakle traži mogućnost za novi napad ili možda ako ima propusta u torijevoj tehnici za kontra tehniku. Dakle, da bi ukemi bio dobar morate da razumete ukiranje. To je sve deo aikido tehinke, jer jedino kada su torijeva tehnika i ukijev ukemi u harmoniji aikido tehnika ima smisla. Većina učenika smatra da se njihovo ukiranje završava sa ispucavanjem udarca i ne žele da se kreću dalje jer smatraju da je to kraj njihovog napada. Zato ih podsećam da moraju da se ponašaju kao pravi borci i da dalje napadaju jer tek onda dolazi do izražaja ukemi, kroz kontinuiranu tehniku i njihov konstantan napad dolazi do potrebne harmonije. Kada dolazi do fizičkog pada, kada je pravi trenutak? Do pada dolazi kada ukija torijeva tehnika dovede do narušavanja ravnoteže gde pad predstavlja bezbedan izlaz. Znači da tek kad dođemo do tog pravog trenutka, koji mora da se oseti kroz konstantno vežbanje, vi radite ukemi. Tada se neće javaljati greške tipa prevremenog bacanja, ili problem bolnih tehnika i još bolnijih padova.

Ono što je najvažnije, što više vremena utrošite na dobro ukiranje i uvežbavanje UKEMI-ja, to je razumevanje aikido tehnika bolje i samim tim počinjete da shvatite da napredak u aikido-u je u suštini u istovremenom vežbanju ne samo aikioda tehnika već i ukemija.

Mehanizam disanja i zašto radimo vežbe disanja u AIKIDO-u?

Sastavni deo svakog aikido treninga jesu vežbe disanja. Baveći se aikido-om, primetio sam da mnoge aikidoke slabo obraćaju pažnju na disanje. Jedan od glavnih razloga je to što se ne poznaje fiziološki mehanizam disanja i zašto su bitne vežbe disanja.

Disanje je spontan, ritmičan i složen proces razmene gasova koji ima za cilj snabdevanje organizma kiseonikom i eliminaciju štetnih proizvoda iz organizma, tačnije ugljendioksida i vodonika.

Centar za disanje se nalazi u mozgu a regulacija disanja se odvija kontinuiranim emitovanjem impulsa (signala). Stvoreni signal se iz mozga, kroz moždano stablo, kičmenu moždinu, kranijalne i spinalne živce prenosi do grkljana, ždrela, pluća i kardiovaskularnog sistema. CIlj regulacije disanje je stvaranje povoljnih koncentracija kiseonika, ugljen dioksida i vodonika u telesnim tečnostima. Povećanje koncetracije ugljen dioksida i vodonika, dovodi do nadraživanja centra za disanje što ima za posledicu ubrzano disanje i izbacivanje štetnih proizvoda iz organizma.

U krvnim sudovima postoje receptori koji detektuju povećani nivo ugljen dioksida ili smanjen nivo kiseonika, oni šalju informaciju moždanom stablu. Moždano stablo šalje signale disajnim mišićima da se poveća dubina i tempo disanja. Glavni respiratorni mišići za disanje su dijafragma (razdvaja trbuh i grudni koš) i međurebarni mišići. Normalno disanje se postiže povlačenjem kupole dijafragme naniže, čime se povećava obim grudnog koša i smanjuje pritisak unutar pluća. Time se stvara nizak pritisak vazduha u plućima, vazduh ulazi kroz nozdrve, putuje niz dušnik i dolazi do pluća - udisaj. U sledećoj faza dovodi do opuštanja dijafragme, smanjuje se obim grudne šupljine, povećava se pritisak u plućima što za posledicu ima izbacivanje vazduha iz pluća – izdisaj.

Tokom psihofizičkih napora u procesu disanja angažovani su i međurebarni mišići, prilikom udaha istovremno sa spuštanjem dijaframe, dolazi i do kontrakcije međurebarnih mišića koji dovode do podizanje rebara gore i prema spolja, samim tim se dodatno povećava obim grudnog koša to jest grudne šupljine a samim tim može više vazduha da uđe u pluća. Udeo u disanju imaju još mišići vrata i trbuha koji mogu da uspore ili da ubrzaju protok vazduha i stabilizuju kičmeni stub što se naročito dešava prilikom naglih i eksplozivnih pokreta u aikido-u.

Disanje je proces na koji možemo da utičemo voljom. Činjenicu da psihofizički stres utiče na brzinu, dubinu disanja i da svesnom kontrolom disanja čovek može da utiče na stres znali su mnogi narodi pa su razvijali određene vežbe disanja. Ovaj podatak je naročito bio važan za ratnike koji su bili izloženi stalnim psihofizičkim naporima.

Zamislite samuraja kome je život bio stalno ugrožen, gde je konstantno trebao da se bori. Mislite da to nije stres! Samuraji su znali da samo konstantnom vežbom uma i tela mogu da se nose sa svim izazovima, pa su često praktikovali razne vežbe disanje. Vežbama su postizali da um očiste od nečistih misli, da se fokusiraju, da postignu smirenost i telo pripreme za povećane napore.prilikom bitke. Prilikom borbe sa više napadača kontolom disanja štedeli su svoju energiju i ujedno su nastojali da poremete protivnikovo disanje kako bi dobili borbu. To se danas koristi u aikido-u kao i u drugim borilačkim veštinama.

Prilikom izvođenje aikido tehnike bitno je očuvati normalan ritam disanja. Zna se kada se radi izdah a kada udah. Problem aikidoka je da zaborave da pravilno dišu, zaustavljaju dah ili pokušavaju pojačanim i ubrzanim disanjem da odrade tehniku. Rezultat toga je zamor, pad koncentracije i gubljenje volje za vežbanjem a česte su i povrede.

Disanje se u aikidou povezuje sa “KI” ili “Životnom energijom”.i smatra se da nema napretka ako se vežbanjem aikidoa ne utiče i na psihofizičko stanje čoveka. Osnovni princip aikido veštine je da čovek svesno bude fokusiran na SEIKA TANDEN (nalazi se na oko pet centimetra ispod pupka i fizičko je središte glavnih grupa mišića, predstavlja izvor energije čoveka) prilikom izvođenja tehnika, odnosno da um i telo postanu jedno, a u japanskoj kulturi veruje se da se disanjem postiže jedinstvo uma i tela odnosno “širenje KI-ja”.

Nepravilno disanje je generalno problem modernog čoveka. Napretkom tehnike i društva, čovek je gubio instinkt preživljavanja, smanjila se fizička aktivnost što je dovelo i do poremećaja u samom disanju. Moderan čovek ima danas nepravilno držanje tela, slabe mišiće a samim tim je došlo do toga da moderan čovek diše plitko - na taj način se organizmu obezbeđuje dovoljna koncentracija kiseonika samo za održavanje vitalnih funkcija i obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

Problemi nastaju kada modernog čoveka izložite povećanim psihofizičkim naporima! Tada su organizmu potrebne veće količine kiseonika, a organizam koji nije utreniran onda doživljava stres. To je ujedno razlog i za nastanak mnogih bolesti. Ovo su samo neki od fizičkih problema koje se javljaju prilikom pojačanog mišićnog napora: upala, otežano disanje, kašalj, bol ispod desnog rebarnog luka, povraćanje, vrtoglavice a mogući je i gubitak svesti. Poremećaj pažnje, pad koncentracije, anksioznost su samo par stvari koje se javljaju usled psihičkog stresa. Obično se ove tegobe javljaju udruženo.

Dobra stvar je što su ljudi postali svesni toga, pa se trude da se bave sportom, idu na izlete, planinu i more. Neki dođu i na AIKIDO! Sve to ima za cilj da se udahne malo više čistog vazduha to jest da se unese više kiseonika.

Ne možete da promenite svoje zdravlje za dve nedelje u godini dana, već se to mora činiti svakodnevnim vežbanjem ili, ako niste u mogućnosti, bar tri do četiri puta nedeljno. Zato su treninzi aikidoa, na kojima se između ostalog rade vežbe disanja pravi put za poboljšanje psihofizičkog stanja čoveka!

“Ako poznaješ umetnost disanja imaš snagu, mudrost i hrabrost deset tigra.“

– Kineska izreka -

Dr Ivan Tašić

HOMBO DOJO 3.DAN

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.