Da li je ovo društvo zaslužilo šamar?

Osvesti se

Onda, u jednom trenutku, sve postane jasno, sve postane kristalno jasno. Magla kao da se razvukla i ostalo je sve ogoljeno i realno, onako kako jeste. Moram da priznam da je proteklih nekoliko meseci bilo loše, veoma loše čak šta, a negativna energija se širi kao da si zapalio šibicu. Ali od nje nema vajde. Bačeni u džunglu ili zavijeni u svilu, dodje na isto ako se osećamo loše, jer sami smo krivi zato što se tako osećamo, sami smo sebe dotle doveli, i onda kada imamo sve, to nam nije dovoljno.Treba nam još, a nismo ni svesni da život prolazi pored nas, srećan i zadovoljan,smeje se. Sad mogu da me upucaju puškom, ali ne mogu da mi vrate osećaj da sam pregažena vozom. Sad mogu da me streljaju, ali ovu energiju ne mogu da mi oduzmu. Nikome nije lako, nikad nikome nije ni bilo. Ali ono što mi radimo jeste, ne gledamo u sebe tada, tražimo izgovore i opravdanja, ne volimu našu bit, nego tražimo neki izlaz, a izlaza nema, ili se bar tako čini. Izlaz je u srcu, u onome što osećamo. Uvek je bio, ali smo zaboravili da ga slušamo, jer smatramo da je ispravnije slušati glavu. Tu se ne slažem.
Moć je u srcu i jedino što imamo je srce, a ako nije čisto i beskrajno, onda nije u redu, samo da se zna. Umrlajno srce je odraz nezadovoljstva, a takvo srce treba pod hitno čistiti.

Vreme je krivo za sve.

Zašto sam počela svakog dana da proveravam bioprognozu? Podsećam sebe na svog oca koji je non sop govorio kako je neraspoložen zbog vremena i uvek sam smatrala da je vreme jedini način da nadje opravdanje za svoje neraspoloženje, sada sam postala ista takva. Potrebno mi je malo sunca u ovom životu. Ponekad nam se čini da sunca nema. Moramo da zamislimo da je tu. Da se setimo da je sve u našoj glavi, kao što kažu Killersi. Ne samo to, da se vratimo izgubljenim snovima, valjda nam oni daju neku snagu, kao kad smo bili deca. Ne znam za vas, ali ja nisam zadovoljna ovim vremenom u kojim živim. Znam da nikada nije savršeno, ali nekako volela bih da sam rodjena u osamdesetima. Volela bih da se vrate one žurke, djuskanje uz Duran Duran i Michael Jackson-a, sedeljke sa društvom, da momci budu momci, a devojke devojke. Šta imamo sada? Momke koje još malo, pa više i nećemo razlikovati od devojaka. Ne mogu da kažem da mi se ne svidja što imaju stila i to što vode računa ali preteruju. Obrve su im sredjenije od mojih. A i devojke, gde su se izgubile prizemne, pribrane devojke? Počinjemo da se ponašamo kao muškarci, ribetine, sa slobodnim stavom bez straha da im pridjemo i nateramo da nas časte pićem. Slabije se uklapam u celu tu priču. Bez straha da kažem da sam sama i da nemam momka, nailazim na razne "budže" i "mr. znaš ti ko je moj tata" ?!

Vratite se normalni, fini momci i devojke. Nedostajete vašoj budućoj deci :-)

Proces, druga strana

Sedeći u ovoj malenoj, zagušljivoj sobi razmišlajm o besmislu situacije u kojoj se nalazim.

Šta to treba da bude jače od čovekovog bića, njegovih misli i postupaka da bi ovako podmuklo odlučivalo o njegovom životu? Kakvo nužno zlo može da obuzima moje misli čini se, već čitavu večnost. A nema vremena, nema vremena ni za očaj, kako? Kad jedino to, u nemogućnosti izbora preostaje? I ko je sada ovaj čovek koji ulazi sada ulazi u ovu prljavu sobu? Namrgodjene face sa svojim izbledelo crnim odelom, pogrbljen, ćudljiv.. Zašto ne govori? Šta piše? Da ne piše možda o mom ponašanju? Možda i izmišlja samo, žvrlja nešto što nisam ni rekao. Zašto? Može mu se. Ko zna na kojoj lestvici ove bludonosne hijerarhije je on. I odlazi. Neka, bolje mi je samom, ionako me sopstvene misli dovoljno nagrizaju. Da sve ovo prelazi u paranoju. Više ni zdravo ne mislim. Kada bi mi samo neko rekao-zašto? Mogu li, kao čovek jednakih prava da očekujem takav odgovor?

Naravno da ne mogu. I moj posao. Koliko sam samo radio, zar ne bi trebalo da uživam u uspehu?

Treba da donesem odluku, na osnovu nečega što i ne postoji, na osnovu pomoći koju i nemam, treba da se oslonim. Na koga bih? Na sebe, rekao bih pre svega ovoga, kada bih živeo svojim uobičajenim tokom života. I sada mogu da odlučim želim li da se borim za slobodu. Zar nije pravo svakog čoveka da bude slobodan i da vodi računa o svojoj slobodi, ali ona je nemoguća. Postala je takva od jednom, nisam ni stigao da razumem kada. Nisam ni bio svestan koliko je značajna i neophodna, jer sada ja ne živim. Ovo se teško može nazvati životom. Samo se spuštam niz mračne stepenice u još dublji mrak. I ko su ovi ljudi koji sada dolaze? Je su li oni dželati moje sudbine. Kao što su i do sada bili, neumorno nagrizajući sav razum, dušu i misli svojim uplitanjem. I oni me hvataju. Ne opirem se. Zašto bih? Sve što sada mogu da sačuvam od onoga što sam bio je dostojanstvo. Njega ne želim da izgubim. A noć je tamna, mračna, kao i ovaj trenutak. Samo mesečina obasjava prostor. Divna mesečino, jedino ću tebe pamtiti , zauvek..

Srce ima carstvo koje razum ne razume

Roboti- tako su slični ljudima, mogu da rade stvari koje ljudi rade, mogu da govore, da se kreću. Činilo bi se, roboti bi mogli postati novi ljudi,a li tu je jedna velika razlika koja odvaja nas ljude od robota,kamena, planine i vatre-naše srce.

Interesantna stvar je da možemo ispitati funkcije tog organa ali ne i njegovu pravu ulogu. Stvar je u toj energiji koja nas pokreće, čini nas živima a pritom je neobjašnjiva i magična.Vodi nas u nove svetove. One za koje nismo znali ni da postoje, a sve vreme bili su skriveni u nama.Ali nikada ne možemo znati kuda će nas odvesti, hoćemo li ostati ovakvi ili postati nešto u šta nismo verovali da možemo, jer

"samo se srcem dobro vidi".

Srcem vidimo ono što očima ne možemo- ljubav,zvezdu koja sija samo za nas, beskraj i osećamo-mirise, ukuse,boje. Nije nam potrebna hrana niti voda,trebaju nam samo snovi. Treba nam sloboda i stvorićemo krila.

Naši snovi neće svima biti jasni,misliće da smo nezajažljivi, neiskusni i ludi u svojoj mladosti, ali naša duša biće uz nas,vodiće nas ka njima, neće dozvoliti da snovi izgledaju bezumno. Ona će nas usmeriti,samo joj treba dati malo slobode.

Ljudi-tako su slični robotima,neki su postali poput njih, ali ipak i oni su ljudi,samo su zaboravili da imaju srce.

Povratak u nevinost

Nije znala kako se našla ovde, niti šta je nateralo da to uradi, znala je samo da je vozila kao sumanuta po toj hladnoj i vlažnoj noći. Nije smela da stane, jer bi joj onda navrle misli koje bi puzile i puštale svoje korenje svuda po telu izazivajući drhtavicu i onda bi se zapitala "Šta to sada radim?" A odavno nije bila svesna svojih postupaka, sve kao da se odigravalo mimo nje i njenih saznanja.

Nije bila deo sopstvenog života. Zato je nastavila da vozi preko tog već izgaženog puta punog uspomena koje su joj ledile krv i gušile disajne puteve. Dobro je znala taj afalt, više nije bio topao i mio, već je mamio svojom ostarelom podmuklošću.

I to drveće okolo, kao da je krilo sve- čitav ovdašnji život, mračno u svojoj ideji i zamisli, neprijateljski suvo i tamno oronulo.

Farovi su daleko osvetljavali put i ukazivali na most. Isti kakav je pamtila a opet drugačiji, manji i beznačajniji. Iznenada nešto pretrča ispred nje. Ona zakoči naglo, tako da je skroz iskočila iz sedišta, za malo, samo za malo je zgazila to nedužno biće ludo u svojoj želji za životom, nesvesno težine i zlokobnosti istog. Izadje, zalupi vratima i pogleda krhku srnu koja otrča dalje, a mesec je mamio pogled, presijavajući se u mirnoj rečici sa obe strane okruženoj debelim drvećem i rastinjem. Rečica, izgledala je tako dobroćudno i milo, izgubljena u ovoj sredini, a opet tako prirodno sjedninjena sa ostalim činila je savršennu celinu uskomešanih osećanja.

Da, to je bilo ono što je najviše vuklo ovamo, osećaj stalnosti, mirnoće i spontanosti. Osećaj prirode koja se preliva sa vazduhom čistim i punim, crne noći koja sa sobom nosi tajne koje zaboravlja vedro jutro i opet u krug.

Saznanje da ne može da ode nigde, a da je ovo mesto ne doziva u snovima i prikupljenim sećanjima koja su se sada pretvarala u suze- teške i krupne. Suze, koje su se slivale niz lice mekano i nemirno.

Istina je da je deo ovoga, koliko god mislila da je zaboravila i da je sve bio san. Deo je celine koja nije savršena, čiji su nedostaci i veći nego dobra, ali nešto na čemu se treba raditi i na čemu je znala da mora da radi. Jer je kao reka, uskomešana sa rastinjem koja svojom lepotom obasjava sve ostalo čineći idilu. Oduvek je bila deo te slagalice. Sve ovo joj je pripadalo kao što je ona pripadala njemu, više nego što je i bila svesna.

Svež vazduh je učinio svoje, razbistrio misli i ona odluči da je vreme. Udje u auto i odveze se dobro poznatom sredinom.

A pun mesec se smešio, čudno, pomalo pokvareno, ali snažno.

Vratila se i to kao da je sve osećalo.

Moj šamar društvenom ukusu današnjice

Tog jutra, nad gradom se spustila magla, teška i neprozirna. Obukao sam sivi džemper, kako skladno, slagao se sa oblacima u potpunosti. Na moju baksuznu sreću, čim sam izašao počela je kiša, bolje reći pljusak.

Kada sam ušao u učonicu, kiša se cedila sa mene, nisam ni stigao da skinem kaput, kada me je saleteo drug iz klupe, glas mu je bio zgrožen i nekako drhtav, kao da će zaplakati. Šta li se desilo, da li mu je neko umro. Nisam ni stigao da pitam, već me je obasipao rečima, njegova majka videla je na fejsbuku sliku gde je pijan i drži džoint. Hm, nije ni čudo koliko vremena provodi na fejsbuku. Ali mi nije jasan deo kada je majka proveravala svog sina preko društvene mreže, kome još treba direktna komunikacija. Potapšao sam ga po ledjima i zagrlio, nisam mogao sa njim da raspravljam o svim tim stvarima, danas mi nije bio dan, a nisam želeo da ga povredim.

Čitavog dana sam bio mamuran, ni sam ne znam zašto. Vraćajući se kući iz škole, sretao sam hodajuće zombije. Svi obučeni nekako isto, koračaju uhodanim maršom, žure na posao ili kod zubara, možda i nešto treće. Dok čekam da se upali zeleno, prenerazim se videći prizor koji se dešava ispred. Dugački crni auto se zaustavlja naglo kočeći ispred mališana. Mali se sav savio, skupio ruke oko glave. Dobro je, pomislih. Ali onda dolazi majka i udara malom šamar. Nema sreće u glasu, zahvalnosti Bogu što je preživeo, već samo prezir i ljutnja. Govori o igrici. Mali je želeo igricu pa je potrčao, majka nije bila popustljiva po tom pitanju. Ne mora da je ima i on ako je imaju svi njegovi vršnjaci. Ili mora? Majka govori da previše vremena provodi za kompijuterom, da to nije zdravo, a da je njegova igrica nasilna. Ali mali ne razume, želi je, jer je svi žele. I dobiće je.

Napokon zeleno, skoro svi su već prešli pešački, da nisam ni primetio. Toliko sam bio zatečen. Nisam mogao da sredim svoje iskomešane misli. Hej, pa živi smo. Ne nije bitno. Nemamo svoje igrice.

Prilično rasejan po prirodi, shvatam da sam već stigao do kuće. Otvorivši vrata i ušavši u prostranu dnevnu sobu, bacam ranac i palim tv. Napokon mogu da se odmorim i ne razmišljam, gledajući neki od razgaljujućih sadržaja, ali omiljenu seriju prekidaju najnovije vesti. Uhvaćen je ministar nečega, osumnjičen za kradju. Pokrao je milione i milione. Svakog dana slušati o ljudima koji ovaj ograničeni svet vode uzdama u propast.Deprimira me to,, stvarno. Koliko god se ja trudio, možda ću sutra završiti kao nezadovoljni prodavac novina.

Umoran od misli koje me more, pokušavam da utonem u san.

Sedim na nekoj stolici, i dok razaznajem gde sam, shvatam da sam na nekom rodjendanu, magla oko mene, osećam miris marihuane i dim cigareta. A onda se prenerazim jer ugledam svoju mladju sestru, neki lik joj daje malo belog i ona uzima. Ne, derem se ali me niko ne čuje. Ali imaš samo trinaest godina. Nije bitno, kaže mi ona. Moje drugarice su već spavale sa dečkom. Vi ste deca. Više nismo.

Naglo iskakanje iz kreveta može da bude bolno. Ako udariš u naslon od stočića, i probudiš se mokar, uplašen svojim snom. Toliko mi je mučno, ne mogu da se smirim. I samo se pitam da li smo toliko navikli na ovaj svet da ne vidimo više ni kako ni gde živimo?

Kao dresirani psi. Ne znaju za bolje, i ako pokušaju drugačije od ljudskih zamisli, onda su divlji. Koliko ćemo mi tek biti divlji? Da li postajemo robovi ovog društva ne pokušavajući da učinimo nešto drugačije?

Naš je izbor hoćemo li prihvatiti stege i priključiti se hordi ili ih se otarasiti i biti lutalica.

Stara, luda neprihvaćena lutalica, koja svake večeri odlazi u svoju tamnu jazbinu i laje na zvezde.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.