Photo blog KLIK KLAK

Drski i arogantni su nepopravljivi

, 20 2016 22:47:21 +0100

S obzirom da su danas moderni oblici ponašanja agresivnost, navalentnost i drskost (bez imalo suptilnosti) ističemo misli našeg nobelvca, književnika i diplomate Iva Andrića o istom.

„Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.”

S takvima se ne vredi ni raspravljati, ni “ispravljati krive Drine”. Jedino rešenje je izbegavati ih. Andrić nas i ovde nije ostavio bez odgovora, pa je i o krivim Drinama ostavio zapis.

Naime, sve su Drine ovoga sveta krive i da se nikada neće ni ispraviti, ali nikada i ne smemo prestajati da ih ispravljamo. Međutim, kako piše Peščanik, pošto Andrić nije precizirao i kako da to radimo, svako se dovija na svoj način, zavisno od dometa pameti i moći. Ako se desi da je domet jedne veći od dometa druge, tim gore po pamet.

Ja te volim, a ti kako hoćeš

, 09 2015 16:12:41 +0100

To je to.

To je ljubav.

Voliš, ne pitaš.

Ne pitaš za dozvolu.

Ne kažeš "Ej, izvini, je l' mogu da te volim?"

To ne postoji!

Sve i da je neko nekad pitao (al' stvarno, zajebancija se ne računa) i neko ti

kaže "Ne može".

I šta!? Ti, kao, prestaneš da voliš.

Malo sutra!

Voliš, ne pitaš.

I uvek voliš isto. Kako ti znaš. Ne kako treba. Ili kako je neko naručio.

I možeš da voliš, a da niko ništa ne primećuje. Ni taj neko koga voliš, ni niko,

niko :) Samo tako ćutiš i voliš. I lepo ti. Mislim, može malo i da ti ne bude lepo,

al' nije strašno što ti nije lepo, nego ti je nekako lepo što ti nije lepo :)

Zvuči komplikovano, a nije. Prosto je.

Kad nekog voliš, taj neko ne mora da radi ništa posebno, niti da izgleda nešto

posebno. Dovoljno je da postoji. Ili da je postojao i da ti tog nekog znaš.

Možeš čak i da voliš nekog ko uopšte stvarno ne postoji, nego ga je neko

izmislio, nacrtao, opisao.

Realno, ljubav je sebična. Postojiš ti i tvoja ljubav koja ne pita za dozvolu.

Ona nije nešto što je opipljivo i vidljivo, samo je tu. Ljubav može toliko

da bude sebična da može da ti bude samo ona dovoljna. Mislim, da ti ne

treba "predmet" tvoje ljubavi da tebi bude lepo, dovoljna je samo ta ljubav.

Tako možeš da voliš nekog ko je fizički veoma daleko i koga nisi dugo video,

a ljubav je i dalje tu.

S druge strane, ljubav je i nesebična. Ti kad nekog voliš, ništa ne očekuješ i ne

tražiš za uzvrat, da ti neko nešto da ili da učini nešto za tebe, da te izmasira ili

da ti nešto kupi, skuva kafu, napravi kolače. To je već trgovina. Jeste!

Trgovina je! Kad nekog voliš dovoljno je da ga vidiš. Samo da gledaš. Dobro,

ne bi bilo loše i da nekako prođe pored da možeš tu osobu i da pomirišeš.

I to Oje to! To je dovoljno. Sve drugo posle toga u kontekstu "da li bi" i

"ja bih" je trgovina.

Kažu, ima mnogo vrsta ljubavi. Nije tačno! Postoji samo jedna vrsta ljubavi -

ljubav kao takva, nema brendova. Tipa roditeljska, prijateljska, partnerska,

platonska, ova, ona. Ne! Ljubav je jedna, predmeti ljubavi se razlikuju.

Manifestacija trgovine se razlikuje.

Jedini problem kod ljubavi je taj što bi to što voliš stalno ljubio :) Mislim, to

uopšte nije problem kad je "predmet" ljubavi prisutan i on tebe isto voli

(dakle, sarađuje). Problem nastaje kad "predmet" ljubavi nije prisutan i ne

može stalno da se ljubi ili kad "predmet" ljubavi neće da sarađuje

jer nema ljubav.

Dakle, da zaključimo. Nije muka ljubav, muka je ljubljenje. Mislim, muka kad

ne može da se ljubi ljubav. I onda si tako malo tužan, i svašta te nešto boli, srce

ponajviše. Pa, se skupi, napravi se kao da ga nema. I onda ljudi koji vole, a

ne mogu da ljube, postanu tako malo hladni, kameni, a u stvari nisu, nego im se

srce skupilo. I kad neko dugo, baš baš dugo, ne može da ljubi onog koga voli,

njemu se srce toliko skupi, da postane malo kao kliker, ili kao grašak i na kraju

čak i kao zrno peska. Još je tu, al' ga nema. Pa, je nervozan, pa je ljut. Kako i ne

bi bio kad mu se srce skupilo.

I tako kad vidite nekog takvog, znajte da on nije loš, samo mu se srce skupilo

od neljubljenja onog koga voli.

I poljubite ga.

Ako smete.

Piše: Monika Novičić

Izvor: blog Mimo Sveta ( http://svetamimo.blogspot.co.at/)

CUKERBERG NAS JE SVE OŠIŠAO DO GLAVE

, 07 2015 16:39:01 +0200

Sreda, 19. 2. 2014.

Tipično jutro. Budim se oko 8:30, izležavam se, gledam TV. Već deset sati nisam bila na Fejsu. Uzimam telefon. Konektujem se na komšijin WiFi (sorry komšo). Odlazim na svoju omiljenu stranicu. Nekoliko notifikacija, poruka. Otvaram sve redom. Ništa značajno. Listam News Feed. Glupost, nebitno, simpatično, zanimljivo. Zanimljivo! Naišla sam na neku vest koja me je naterala da skočim iz kreveta, upalim laptop i, onako krmeljava, fejsbučim k’o čovek. Pročitam ono što me zanimalo, shvatam da i nije bilo onako kako sam očekivala. Nema veze. Vraćam se na News Feed i listam objave svojih 600 frendova. Sve njih sam upoznala nekad u životu i većini sam makar jednom u životu rekla “ćao”. Majke mi! U svakom slučaju, listam tako i listam. Sve je toliko glupo i nebitno da je svaki pokret prstom preko kolutića miša uzalud potrošena energija. Najžešći su mi foto pozadine sa nekim patetičnim natpisom koji potiče iz najnovijeg turbofolk hita, a svaka druga napičena frendica ga ima. “Bio si poziv koji se ne odbija”. Avaj, mala izvrnuta torto!

Nađe se, tu i tamo, nešto kvalitetno i vredno pažnje. Sveukupni utisak popravljaju objave stranica zabavnog i naučnog tipa.
Realno, ništa od ovoga i nije veliki problem. Glupe objave nepoznatih prijatelja, uzaludno trošenje ATP-a (čak mi dobro dođe pošto jedem k’o krava) lako podnosim.
Ono što me najviše iznerviralo to jutro, kao i svako prethodno, su objave službenih stranica, portala ili čega već GradPrijedora, BanjalukaLive-a, InfoPrijedora, ... pi*ke materine i svih sličnih govana. Svaki naslov počinje sa “Mladić ubio ovoga”, “Devojku silov’o neko”, “Smrtno bolesno neko dete”, “Lopov opljačkao onoga”, “Poginuo ovaj, teško povređen onaj”, ... i sve to popraćeno prigodnim fotografijama, po mogućnosti direktno sa mesta nesreće. Čak i one, naizgled, lepe vesti sa naslovom tipa “U Prijedoru u prošloj godini rođeno X broj beba”, u tekstu kriju zamku “ali broj umrlih je X puta veći, pa nam je prirodni priraštaj u ku*cu ...Tako da ste se džaba rađali i porađali i muku mučili 10 sati i zamalo iskrvarili i umrli na ginekološkom stolu i džaba ste zaradili sepsu tokom carskog reza jer je Frozzini klima u operacionoj sali džaba radila jer je u bolnici prejebeno hlano jer....svejedno ćemo kad-tad izumreti kao vrsta”. Toliko o lepim vestima.
Javila mi se misao o deaktiviranju profila, ali sam brzo odustala od ideje (ako se to može nazvati idejom).
Samo sam okačila status u kome izražavam svoje nezadovoljstvo gorepomenutim. To mi je bilo dovoljno.

Da ne dužim više. Evo šta se dalje dešavalo, u kratkim crtama:

Zahtev za prijateljstvo. Nepoznat profil. Kad, javlja se frendica, sa svog NOVOG profila.
Ja: “Jovana, jesi to ti? Šta ti se desilo?” (Dok čekam odgovor, letim na njen stari profil – deaktiviran.)
Ona: “Jesam. Htela sam da napravim fejs koji će se meni sviđati.”

Klik!
Zapravo, nekoliko klikova. I sad sam u fazonu: “Danas mi je prvi dan na novom profilu i super se osećam ...”

Piše: Arijana Knežević

Autostoper

, 17 2015 17:07:57 +0200

Mesec je visoko. Izašao sam iz Dubrovnika, ima tri sata. Prešao preko ogromnoga mosta. Gladan sam. Most je impresivan, ali posle sati hodanja, dve stotine auta koji mi nisu stali, osećam samo gorčinu, jer na njemu ne mogu stopirati. Danas sam pročitao Bukovskog, Bludnog sina. Sviđa mi se Bukovski. Sad razmišljam samo o tome, kad bi se pojavila neka pumpa, sa marketom, osećao bih se malo manje jadno. Ustvari ja pojma nemam zašto se zapravo osećam jadno, možda jadno i nije ta riječ koja mi treba. Ja sam u stvari razočaran, da, to je ta reč. U Hrvatskoj niko ne staje, ali baš niko i uopšte nisu gostoljubivi. Zaboravio sam da uopšte hodam, zaboravio bol u ramenima od teške torbe. Ah, Bukovski. U zadnjih mesec dana sam obuzet njime, nema Bog zna šta da se pročita od njega, nije genije kao Dostojevski, ali me obuzima. Možda me, kao i njega, užasava rad od osam sati, jednoličan. Žene često. Ljudi. Prija mi samom na ovom putovanju. Auta prolaze, zaboravio sam čak i da ih stopam. Čekam pumpu, ali vidim samo stene desno, liticu i more levo, asfalt napred i iza mene. Možda je i to dobro, ali meni treba pumpa ili mislim da mi treba. Neki dan, kad sam krenuo iz Herceg Novog, na putu nađem čajnu kobasicu, umotanu u beli papir sa cenom od 8.53 eura. Još je imam pola. Imam i čakiju. Bratovu, tupu, sa malom lampicom na alki. Treba mi pumpa, hleb. Moram ići, noć je već duboka, imam pola metra mesta između stena i puta, a rasvete – nema. Ne mogu više pisati. Napokon sam seo. Kada sam zadnji put pisao bilo je pola 9, sada je pola 12. Ne osećam noge, ali pijem pivo, sit sam, i dobro se osećam. Bilo bi sjajno da ja mogu bez nekog malera. Zub mi je pukao. Selo je predivno. Žao mi je što ne mogu ovde ostati zauvek.

Makarska. Otišao sam iz sela. Vraćam se na njega u mislima. Maleno selo, nekih 150 kuća. Sagrađene od belog kamena, načičkane oko male luke. Jedan supermarket, jedan kiosk, jedna pekara, dva restorana i maleni kafić sa šifrom za Wi-Fi „ja pop“. U luci sve jedrenjaci. Veliki jedrenjaci, mali jedrenjaci. Predivni su. Puno ima i drveća, ne znam koje je. Ali je maslinasto zeleno. Zavoleo sam selo. Spavao sam u nekom šumarku, uz obalu. Pored je bila katedrala, probudila me zvona, i predivan miris tog drveća. Sjajan način za buđenje. I tu sam čekao tri sata. Na kraju me povezao neki Splićanin. Dobar momak, proputovao pola sveta, zabavan. Puštao „Led Cepelin“. Kaže da će da dođe u Banjaluku, bio je nekada i svidela mu se. Počastio me je sokom i smokijem. U jednom trenutku, obojica smo skrenuli pogled sa ceste, gledali u neku prelepu curu koja je uz put čekala autobus. Bila je stvarno lepa, ali zbog nje zamalo da bude sudar. Žene ponekad imaju tu moć. Sad razmišljam kako ću kući. Iz Makarske me je trebao povesti neki čovjek, kojeg sam upoznao na stranici „tražim – nudim prevoz“. Ali, njegov telefon je isključen satima, a ja zaglavljen u Makarskoj. Odlučio sam. Idem autostopom i dalje. Putovanje je fino. Imam još nešto para, ima dobrih ljudi na svakom koraku, sit sam, napojen.

Bugojno. Autobuska stanica. Dva psa i ja. Autobus mi je u pola 12, noć je, niko ne staje u ovo doba. Srećan sam što se vraćam kući. Vidio sam svašta, stekao veliko iskustvo, upoznao ljude, upoznao sebe. Dok sam putovao, razmišljao sam o putu, sada, pred kraj puta više razmišljam o onome što mi se desilo na tom putu. Sada, dok ovde sjedim na stanici, najviše razmišljam o porodici koja me je povezla do Bugojna. To me tera da razmišljam i o ostalima koji su učinili nešto za mene na ovom putovanju. Bilo je tu mnogo ljudi, teško ih se i setiti svih iako je prošlo svega dva ili tri dana. Ali mnoge moram pomenuti i ovde. Jedan Nemac sa ženom, na putu iz Makarske. Ne razume ni reč engleskog, a ja nemačkog. Uspeo je uhvatiti ime sela, odvezao me do njega, a kada sam izašao, okrenuo je auto i vratio se. Odvezao me dalje nego što je on planirao da ide. Jedna porodica iz Dalmatinskog Zagorja mi je objasnila sve o rimo-katoličkim crkvama i svetištima na okolnom području. Poljoprivrednici, a znaju čak i godine gradnje crkve ili dešavanja čuda itd. Stojim u Aržanu, par kilometara od granice Bosne i Hercegovine. Palac u vazduhu, a na kartonu natpis, velikim, podebljanim slovima, „BiH“. Jedna cura. Lepa. Sedi u autu na parkingu obližnjeg supermarketa i gleda u mene. Izlaze joj roditelji, sedaju i ona kreće. Ona vozi, i vidim kako pita roditelje da li da stane. Stala je. Ušao sam u „tojotu“, čovjek na prednjem sedištu i žena mu na zadnjem, imaju po 50 godina. Devojka koju godinu starija od mene. Malo pričaju. On je rekao da je doktor, one ništa. Kažu samo, voziće me do Bugojna. Hrvati su. Stajemo u Tomislavgrad, trebaju oni u supermarket. Čovek me odvodi u restoran i naručuje mi večeru, kaže da ću ih dugo čekati, pa da ne dangubim. Kada smo stigli u Bugojno, ostavili su me na autobuskoj stanici, da idem autobusom kući, već je ponoć i niko više ne staje autostoperima. Pružaju mi ruku, opraštaju se tiho. A u jednoj od tih ruka, 20 KM. Zašto, pitam tu ruku? Već ste mi platili večeru. Nek ti se nađe, daleko je Banja Luka. Šta ću. Zahvalio sam se i izašao iz tojote. Dobri ljudi i lepa cura odoše kući u svojoj tojoti. Mašem im. Malo pričaju, malo i pokazuju osećanja. Ne odmahuju.

Piše: Boris Mirolović

Za neko sigurnije sutra

, 20 2014 00:04:30 +0200

Da li će se ljudi malo opametiti posle ovih borbi sa nemilosrdnim rekama, pa manje koristiti svoje automobile, motore, reciklirati otpad? Hoćemo li manje zagađivati vazduh, čuvati svoje gradove, reke, prirodu, ozonski omotač? Ipak nisu nam se ove elementarne nepogode (kao ni one drugih vrsta, a poduži je spisak) desile preko noći.

Balkan se suočava sa kataklizmom, NASA objavljuje da se ledeni „plaš“ na Antarktiku ubrzano otapa i da će za oko 200 godina nestati priobalni gradovi ukoliko se stanovnici plenete Zemlje ne urazume. A to bi značilo nestanak Londona, Venecije, Holandije, Buenos Arijesa, Floride. Prema novijim istraživanjima čovečanstvo će, ipak, imati dovoljno vremena da uspori ove alarmantne klimatske promene. Opet je možda bolje reći za 10 godina će doći do pomenute katastrofe ne bi li nekako odreagovali pravim merama i na vreme, a ne u pet do dvanaest.

Šta je potrebno da se desi čovečanstvu kako bi se opametili, postali savesniji, čuvali i poštovali svoje okruženje? Pokušavam da stvorim sliku u glavi kako će biti kad se osuši sva ova voda u kojoj plivamo danima. To će verovatno izgledati ovako: osmeh na lice, opet kafica na reci, kuće suve, suva dvorišta, sve se vratilo starom, nekima pristigla pomoć, nadoknađene (manje-više) sve štete, osim one u ljudstvu (na žalost). Pa uskoro će leto, opet optimizam i skupljanje para za more. Opet plivamo u vodi“. Meni lično more kao da će se zgaditi jer ga imam upravo sad u aprilu i previše i to u sred Balkana, pa bih ga nazvala nekim, ni crnim ni mutnim, nego baš „braon-zemljanim morem“ jer takvo i jeste.

A kad dođe septembar, oktobar pa opet kiše, pa opet poplave. Alo ljudski rode, hoćemo li se opametiti i rešiti stvari kod kuće? Hoćemo li potpisivati peticije da naše pare od pdv-a i ostalih poreza idu za podizanje bedema reka koje nemaju isti ili ćemo to prepustiti nekom drugom i čekati da se stari rešavaju same. Pa hoće li nam neko drugi vraćati kamate od kredita kuća kojih više nema i ovih novih kredita koje smo primorani da podižemo i tako o boljem i sigurnijem sutra samo da sanjamo.

Jesmo li se dovoljno uplašili raznih sila koje su nam pretile, pa evo i priroda nam sad veoma strogo zapreti na svoj vrlo originalan način. Trebalo bi da se zapitamo hoćemo li život u strahu, blatu i čemeru ili neki život dostojan ljudskog roda, ako uopšte znamo kako on izgleda.

Za Boga miloga više, tolike fakultetske diplome koje skupljaju prašinu, nezaposlenost će biti još veća, al i pamet treba da nam prati tu stopu rasta. Ne, nismo glupi, nismo lenji i nismo nehumani jer smo pokazali kojom brzinom smo u stanju da se okupimo na više mesta i gradimo „džak-brane“ oko izlivenih rečnih korita.

Pa hajmo onda malo više da koristimo svoju pamet. Ali počnimo prvo od rekreacije i prvo od pojedinca, zašto da ne. U zdravom telu zdrav i duh. Bar u ime ovih žrtava ako ni za šta drugo, da koristimo bickl kao prevozno sredstvo i hajmo što je moguće više da recikliramo taj otpad koji ni rekama, zelenilu, a ni ovom već zagađenom ozonskom omotaču ne prija, to je sigurno! Ako vam, na primer, ne daju da vozite kola na plin, jer nije legalno, kao što su poznatom dečku koji je pokušavao isto u Pančevu, pa evo ga sad u belom svetu prodaje svoju ideju, pišite peticije, objašnjavajte narodu o lokalnim problemima i koja su moguća rešenja, a rešenja uvek postoje, pa će i ta peticija imati udela i to bez sumnje. Treba samo imati dovoljno dugo strpljenja i upornosti.

Ne, nismo svi jednaki to je zaista surova realnost niti ćemo ikada biti, ali opet želimo i da ostanemo u svojim zemljama i gradimo svoje sigurnije i „suvo“ sutra, i želimo da radimo al isključivo razmišljajući svojom glavom, a to ceo svet zna pa je krajnje vreme da dokažemo i to bolje sutra nama samima u „svom dvorištu“, a ne van njega.

Kao nada da se ove poplave neće ponoviti ni u septembru, ni iduće, ni za deset godina. Evo jednog od rešenja, a stručnjaci inžinjeri nek improvizuju u skladu sa našim uslovima, svakako izgleda vrlo jednostavno i ekonomično! Tri puta brže se montira nego postavljanje džakova, tačnije montira se mobilna ograda duž rečnih korita koja bi trebala da imaju prohodan pristup, a pre toga se u dna rečnih korita usade kamenja tačno kao na slici.

Poslednje pitanje: Hoćemo li ikada napredovati?

Osnivač bloga za "eTrafiku".

Objavljeno na sajtu lista "eTrafika": http://www.etrafika.net/drustvo/32036-za-neko-sigurnije-sutra

Bubamara – strah i(ili) sreća

, 12 2013 13:32:50 +0200

S' obzirom da ovih dana bubamare napadaju Balkan, mnogi mediji ishitreno pišu kako ih se treba otarasiti što jačim sredstvima za uništenje insekata. Pa se postavlja pitanje da li je to toliko alarmantno? Da li su bubamare toliko velike štetočine? I gde je ono verovanje da nam ove tufnaste crvene bubice donose sreću?

“Već nekoliko dana milionski rojevi bubamara opsedaju pojedine gradove u BiH, Hrvatskoj i regionu....” možete pročitati i čuti u medijima. Predstavljene kao štetni insekti koji se uvlače u kućni nameštaj, odeću, zidove, pukotine.

Ove, ne mnogo moćne, bubice prvi put se pominju u kontekstu straha i bojazni da će nam naneti neku štetu koju eventualno nismo još iskusili drugim “nedaćama”. Možda ljudski mozak mora konstantno da se plaši nečega i da se stalno preventivno bori protiv istog.

I kao nastavak vesti, naravno negde na pola informacije o bubama haračima da ne kažem “bubamaračima”, stoji smanjivanje tenzije: “ipak su veterinari i dobro upućeni rekli da će bubamare otići čim zahladni”. Pa, zar se ove vesti plasiraju ne dobro upućenim kategorijama stanovništva najviše sklonijim manipulisanju ili uređivači vesti smatraju da su ova mala stvorenja toliko opasna da prete svojim pojavljivanjem.

Nekada je, da podsetimo "uplašene", bubamara bila simbol sreće, pa kad slučajno sleti na nekog nesmotreno mu izmami osmeh pun nade u neko bolje sutra. Kažu stariji ljudi, ne teraj je dok ona sama ne odleti. Tako i sada u 21. veku ne razumem pomamu oko ničega. Čak se u nekim krajevima smatra da bubamare štite decu i donose zdravlje bolesnima. Dok ih ratari koriste i za biološku kontrolu zaista štetnih insekata koji napadaju cveće i povrće, jer su sposobne da u poljima i vrtovima pojedu više od 200 istih. Zato ih smatraju korisnim, jer se hrane biljnim vašima.

I još neke informacije koje možda niste znali: bubamare žive duže od većine drugih buba svoje vrste. Odrasle bubamare obično žive od 3 do 9 meseci. Neke mogu živeti čak 2 ili 3 godine! Spadaju u tvrdokrilce, ali nisu neki letači.

Na svetu je gotovo 5000 različitih vrsta bubamara. U mnogim se državama smatra da bubamare donose sreću. Nisu opasne za ljude i nisu velike.

Na primer, u Srbiji se bubamara smatra srećnom bubom. Deca i stariji se raduju kada je nađu ili kada im sleti na ruku ili odelo, pa pevaju: “Bubamaro, let, let, u široki svet, donesi mi pismo, videli se nismo, ja i ujka Paja još od prošlog maja”.

I u drugim delovima sveta se bubamara posmatra na sličan način, a zbog svoje lepe boje i šara veoma je čest motiv na igračkama, tkaninama, zavesima i ukrasima, pa i u video igrama.

Dovoljno je njen naziv sa engleskog jezika, “lady bug”, bukvalno prevesti i dobili ste jednu damu među bubama.

A kao zaključak:

Ministarstvo zaštite životne sredine početkom 2011. godine propisalo je visoke novčane kazne za ubistvo zaštićenih vrsta životinja i insekata, među kojima je i bubumara. Iako ubistvo ovih insekata u sopstvenom stanu nije kažnjivo, za ubistvo jedne bubamare predviđena je kazna od 15.000 dinara.

Radoznalost kao najzdravija ljudska težnja

, 26 2013 13:59:47 +0100

Da je čovek dete radoznalosti ne bi bilo kraja. Svakoga bi zapitkivao po sto, bezbroj puta neumorno se hraneći tuđim znanjem. Zašto odrasli nekada ne zapitkuju mlađe, pa i decu? Zašto samo decu sve interesuje?

Srećko Lazić, psiholog, objašnjava da je naša radoznalost proistakla iz naše unutrašnje težnje da nešto doživimo, osetimo, razumemo ili postignemo.

"Radoznalost je možda najzdravija ljudska težnja. Ona je mera čovekovog psihofizičkog zdravlja i garant efikasnosti da se nešto nauči i nečim ovlada. Ako imate radoznalost koja vas nosi kroz život na dobrom ste putu. Njome kontaktiramo stvarnost bez straha da ćemo biti onemogućeni ili povređeni”, ukazuje nam Lazić.

Razmišljam. U glavama, sad već odraslih, ljudi kao da uvek nešto upozoravajuće krcka kada treba da pitamo gde je ovo, šta je ono. Uvek je bolje praviti se da znaš i ako pojma beloga nemaš ili govoriti ne razumljivo, što je danas posebno popularno, jer nikad se ne zna možda ispadneš pametan. Što više stranih reči, poštapalica kako bismo svi u “fulu” prštali od apstrakcije i pameti.

“Ubiti u detetu radoznalost je pravi greh, jednako kao odseći mu ruku ili nogu, a to se dešava svakodnevno na očigled savesti društva. Tako dobijamo društvo osiromašenih ili izvitoperenih pojedinaca. Zašto društvo sebe oblikuje na štetu i zajednice i individue? Iz jednog vulgarnog razloga, iz lakše kontrole ili upravljanja ponašanjem. Najpre roditelji, da bi lakše odgajali svoju decu, guše njihovu prirodnu radoznalost i kreativnost koja je tako neiscrpna u prvih pet-šest godina. A zatim dolazi školski sistem, pa ideološki i religiozni sistemi i razni drugi autoriteti. Svi insistiraju na jednoumlju i jednoobraznosti ponašanja, čak i osećanja. I smeh se zabranjuje na neki prećutan način”, citiraću Lazića.

Takođe, psihologija nas uči da je izvor radoznalosti ljubav prema nekom biću, pojavi ili objektu, u kojoj postoji težnja da se postigne stanje jedinstva sa onim prema čemu pokazujemo zainteresovanost. Kada ljubav i radoznalost nisu sputavane postoji neprekidan tok harmonije pojedinca i njegove okoline. Iz takve harmonije cveta zdravlje, kreativnost, zadovoljstvo i inteligencija.

“U takvom stilu življenja, gotovo je postalo anahrono baviti se sportom radi lepote telesnog izražavanja, slikati sliku iz navale inspiracije i naročitih osećanja ili baviti se politikom radi najdublje ljudske potrebe da se pomogne dobrobiti građana. Takvi ljudi se smatraju naivnim, da ne kažemo budalama", komentariše Lazić.

Ne znam za druge, ali ja i dalje imam potrebu i hoću da istražujem, da pitam, da saznajem sebe, svoj lom u sobi, druge jezike, kulture, ljude i njihove pedanterije, prirodu, ptice, kornjače, ma čitavu planetu. Ne želim uopšte da prestanem pustolovinu “čeprkanja” nepoznatog. Kažu poslovice: ne pitaj previše, ne kopaj previše, što manje znaš manje patiš, pazi da se ne opečeš. Zar treba da sedim i da mislim “šbbkbb” (šta bi bilo kad bi bilo)?

Lepo se izrazio naš pomenuti psiholog, da su dubine ljudskog bića tolike, da je naivno verovati kako čovek sebe tako olako može istražiti i da se ljudi ne zanose kako sebe dobro poznaju.

Pokrenuti se, pomeriti se sa poznate tačke u nepoznatu ne znači ništa drugo nego promeniti ritam svakodnevnevnog koraka. A svaka promena je dobra, potvrdili su mnogi.

Pa zar bi i ptica bila toliko slobodna da leti samo iznad svog gnezda.

Grad, selo, more iliti nomadski život

, 14 2013 19:50:00 +0100

Gradski, seoski, primorski, velegradski ili lokalpatriotski. Sve je to život. Najbolja kombinacija je sve po malo, mada, možda zvuči nemoguće. Svakojake su prepreke, izgovori, opravdanja koja bi nas odvratila od stapanja sa samim sobom bilo uz šum talasa, “dreku” automobila ili uz zov divljine u nekoj zabiti.

Bežim i od jednoličnog života i od problema, pa baš me briga šta vi mislite o tome. Ja bih, ako nemate ništa protiv, da promenim sredinu i “zakrečenje” u glavi od svakodnevne kolotečine. Meni bar sva rešenja stižu na točkovima, pa kako god se to zvalo. Ne dopustivo je stajati na jednom mestu i čekati da nešto padne sa neba, a još gore ne čekati ništa.

Živeti u pokretu, istraživanju i otkrivanju svega i svakoga. U stvari živeti nomadski i uklapati se u svaku sredinu, sa strahom ili bez. Nekoliko godina ili ceo život ne pripadati nigde, ni jednom gradu, ni jednoj sredini, pa to je tek neko umeće.

Donosim radikalnu odluku, apatični dremež mora se probuditi. Krećem na put odmah, pa kud puklo da puklo. Svaka promena je dobra, ako ništa bar ću saznati šta mi se ne sviđa, u krajnjem slučaju.

A šta je sa vama i vašim radikalnim odlukama? Samo bez dvoumljenja, molim.

Kafići kao mesta za učenje

, 14 2013 17:40:17 +0100

Ulazim u jedan gradski kafić i vidim samo mlade ljude, u grupama i pojedinačno za stolovima piju kafe i čajeve sa puno vode, naravno česmovače. Da, to su studenti, sve sami budući intelektulci okruženi knjigama čak i u kafićima. Ali ne, nije to običan kafić u koji izlazi gradska raja, ovaj je prepun knjiga, raznih žanrova i stilova. Zidovi su išarani citatima svetskih mudraca, od Sokrata, preko Getea, do Hesea. Pa ko voli nek nauči citat ako razume, naravno.

Probijam se od stola do stola znatiželjno posmatram stvari i grimase tih mladih ljudi. Jedan mladić broji na prste, prati pogledom nešto kao skriptu. Zastanem i prekidam ga klišeom: “Je l’ slobodno?”. Saznajem iz prve da dolazi na pauzu u ovaj kafić al i dalje se neumorno preslišava i ne odvaja od literature i pored graje, dima, muzike, ogromnog TV-a. Pa stvarno mu treba dati orden.

Zašto se povinovati mukama sedenja za stolom satima i danima, ako mozak i priroda ljudska vapi za kafanom, prirodom, druženjem. Šalu na stranu. Zaista ako se zapitamo, što se ne bi latili knjige na primer u kafiću, na klupici u parku, pored reke. Zašto robovati dosadnim, ustaljenim navikama kada inače evoluiramo ka opuštenijem, ugodnijem načinu života, bez mnogo stega i stresa. Možda ćete zvučati čudno ali probajte, predložite, inicirajte prvi da se nađete sa drugaricom na kafi sa napomenom da se ne ljuti ako ponesete neku knjigu, skriptu, crtez, lap top jer imate nešto da završavate. Naravno, i da ćete uživati ako i ona sedi pored vas i isto se lati svojih obaveza u pauzama ćaskanja, da ne kažem bla-bla razgovora.

Kada bi svi manje više tako usmeravali svoju energiju radeći i družeći se pa gde bi nam kraj bio, postali bi popularno učiti, usavršavati se bez obzira na godine. Pre svega učinili biste i sebi i drugima veliku uslugu, a veći bi bili prijatelj čak i od čuvenog Brendona iz Beverly Hills-a poznatog pod sloganom “Brendon upijač tuđih problema”. Nikad se ne zna, “od jao idem u čitaonicu” prešaltajte na ”idem na kafu da prelistam nešto”. Uostalom veliki broj poznatih, slavnih boema ne odriče se ni dan danas jutarnje kafice u obližnjem kafeu, prelistavanja novina, knjige ili piskaranja i pored ovako velike poplave on-line tekstova, vesti, knjiga, novina. Zato ne verujem da će ikada pisani, živi tekst i živa reč biti prevaziđena.

Zašto (ne)volontirati

, 14 2013 17:30:00 +0100

Raditi, a ne zaraditi. Nemati prihode a „živeti“. Ne razumem?! Kako?

Uvaženi poslodavcu,

u redu je da ja radim za tebe, ako već ne mogu biti sam svoj gazda. U redu je da me učiš kako treba zaslužiti platu i to navodno, kako kažeš, zahteva jako dug period od tri i više meseci.

A da li je u redu da ja svaki dan ustajem sa mišlju: jednog dana će se ipak isplatiti. (Ko čeka dočeka ili umre čekajući.)

Ok, prihvatam ponudu. Krećem od nule. Navodno svi su to prošli pa moram i ja da bih stigla do njihove pozicije. Svrstana sam u kategoriju tabula rasa, ampty space-a iliti prave neznalice, u prevodu kod nas, kategoriju volontera. Tako sebe i ubedim i kažem svom odrazu u ogledalu: nije to ništa loše. Međutim, iako imam neke ideje slične tebi mom nadređenom uvaženom poslodavcu ja ih ne mogu obelodaniti, jer ne može se tako olako uvažiti tuđe mišljenje jednog svežeg dođoša, neznalice, „tabula razice“.

Obrni okreni, svako volontiranje nekako zvuči kao humanitarni rad, kao da ti iz sažaljenja želiš da pomogneš toj „ugroženoj“ instituciji ili kompaniji, a oni opet tebi. Kao neki dobrovoljni uzajamni prilog. Mada taj dobrovoljni rad nije svuda ne plaćen kao kod nas. Na Balkanu neće da te plate neki mesec, dva, tri posle može doći ili otkaz ili honorarni dzeparac. Do pune pristojne plate ima da se načekaš i naradiš ili sam da pobegneš glavom bez obzira.

Ja kao novajlija koji je došao juče da doprinesem nečemu što je neko drugi za nekoliko meseci, godina. E pa neće moći! Ne mislim da sam jedino ja ta koja je olako savladala posao i da odmah treba da upadnem u prvi tim, ali jednostavno zašto ne ubrzavati proces ako se da ubrzati. Nismo li mi tako vekovima u nazad kaskali u mestu misleći da će nam se neko smilovati i odvesti nas u pravom smeru. Jedno je presudno: boriti se da što pre postaneš deo prvog tima, ma koliko to drugima smetalo. Ako treba pa i drugima u inat. Jer svako od nas može, samo je pitanje da li stvarno, iskreno hoće.

U svemu pa i ovde postoje dve strane, ako ne i tri. S toga, ima i nešto pozitivno u volontiranju. Ako svaki dan odlazim od kuće s mišlju da ću jednog dana možda i dobiti svoj „deo“ koji sam poštenim radom zaslužila, bolje odma da odustanem. Možda nije sve tako crno i belo. Postoje, u tim prvoligašima, i ljudi koji su se sami izborili za ‎svoje radno mesto, ma koliko to zvučalo ne realno u vremenu kada nepotizam, partizam i ostale vezice rešavaju „mesta pod suncem“. Ustvari nikad ne možemo znati kakve sve ljude, znanja, iskustva, preporuke možemo sresti na putu ka svom budućem zanimanju. Kažu oni iskusniji koji su prošli najmanje deset vrsta poslova da na poslu jeste bitna plata, ali da najveća motivacija za ostajanje na poslu dolazi upravo od ljudi koji rade sa tobom, tj. od radnog okruženja.