Photo blog KLIK KLAK

Delfini opet pokazali ko je šampion Evrope

, 23 2016 22:55:11 +0100

Reprezentacija Srbije je večeras, 23.januara, pred oko 16.000 gledalaca u ''Kombank Areni'' zaokružila fantastičan nastup na Evropskom prvenstvu i treći put uzastopno osvojila titulu prvaka Evrope.

U uzbudljivom finalu naši vaterpolisti su savladali Crnu Goru sa 10:8, a tim povodom je u 21 čas ispred gradske Skupštine u Beogradu organizovano slavlje na kojem su se okupile hiljade ljudi, i pored velikog temperaturnog minusa.

A kako su šampioni Evrope (Gojko Pijetlović, Živko Gocić, Dušan Mandić, Sava Ranšelović, Miloš Ćuk, Duško Pijetlović, Slobodan Nikić, Milan Aleksić, Nikola Jakšić, Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Branislav Mitrović i selektor Dejan Savić) proslavili svoj novi veliki uspeh, pogledajte u fotografijama u prilogu.

Izvor: Sportske

Foto: Starssport i Betaphoto/Branislav Božić

Kad Banjalučanke šutiraju penal, na tribinama nastaje muk

, 02 2015 13:20:23 +0200

Sport koji mnogi nazivaju najvažnijom “sporednom” stvari na svetu, često se čuje i pod nadimkom ples na travi, što nije daleko od istine, ali kad žene zaplešu u ritmu fudbala niti je pompezno niti se promoviše kao muški fudbal, daleko od toga. Zato za KLIK KLAK Marija Aleksić kapiten ženskog fudbalskog kluba "Banjaluka" i Zoran Dimitrić, trener asistent istog otkrivaju koje su čari ženskog fudbala, ima li razlike između ženskog i muškog fudbala, šta FIFA radi po tom pitanju i da li se na Balkanu ljude čude kada “ona” šutira penal.

"Fudbal treniram već sedmu godinu. Pitanje kako sam se odlučila da igram fudbal novinari nam najčešće postavljaju. Zašto da ne, na primer zašto odbojkašice igraju odbojku ili košarkašice košarku, to je sasvim normalno i sastavni deo je našeg svakodnevnog života", posle utakmice sa fudbalerkama iz Novog Travnika, 22. marta, objašnjava Marija Aleksić (17).

Marija je počela da igra fudbal uz strarijeg brata, malo na ulici pa sa njegovim drugarima. Počela je od muškog kluba, a sad je sa svojih 17 godina kapiten ženskog fudbalskog kluba.

Na pitanje o razlici između muškog i ženskog fudbalskog kluba i njihovih treninga, ona kaže da su treninzi isti kao i za muškarce.

"Naš trener je 50 godina u fudbalu a od toga 49 u radu sa muškarcima. Isto treniramo bez ikakvih razlika. Fudbal je sport koji je jednako pristupačan i za muškarce i za žene. Tako da nas pomalo i vređa kad nas pitaju zašto smo se opredelile baš za fudbal", ponosno i sa osmehom komentariše kapitenka ženskog fudbalskog kluba (ŽFK) Banjaluka.

"Žao mi je što niste imali priliku da prisustvujete našoj tradicionalnoj noći i da vidite koliko fudbalerke mogu biti ženstvene u haljini i na visokim potpeticama", argumentuje Marija česte komentare i čuđenja velikog broja Balkanaca.

Takođe, ambicije ne manjkaju u ovom A timu. Iako je kapitenka Marija ima i drugih obaveza.

"Prvo sebi postavljam male ciljeve, da završim školu i ono što sam započela sa pomenutim klubom pa ću posle graditi karijeru. U nekoj daljoj budućnosti volela bi da odem u Beč i da zaigram u njihovom ženskom fudbalskom klubu. Pre osamnaeste godine ne smemo da napuštamo klub, ali iz inostranstva ima interesovanja. Ipak strani fudbalski klubovi uglavnom gledaju starije igračice", skromno razmišlja ona.

Za KLIK KLAK priča i Jovana Milinković (19) koja već desetu godinu trenira fudbal.

"Trenirala sam i druge sportove al sam ostale baš u fudbalu sticajem okolnosti. Sa osnovnom školom sam išla na neko takmičenje u fudbalu i od tada do danas odlučno bez ikakvog dvoumljenja aktivno igram", rekla je Jovana koja pored redovnih treninga završava i turističku školu.

Ona se nada prvo nekoj tituli u zemlji pa onda bi i ona volela da zaigra u Evropi.

"Videćemo još, imamo dobar plasman sa ŽFK Banjaluka. Jednog dana volela bih da napravim karijeru u inostrantvu, posle toga da postanem trener ili da osnujem svoj klub", optimistična je Jovana i dalje navodi da ženski fudbal ima svoju svetlu budućnost s obzirom da se sve više promoviše.

"Pre nije bilo nikakvih reklama i promocija sad ih ima svuda najviše na sajtovima i medijima", ističe ona.

Kako se ovaj klub "probudio iz dubokog sna", o rejtingu ženskog fudbala u svetu i treninzima govori u svom stilu i Zoran Dimitrić, trener asistent ŽFK "Banjaluka", koji postoji četiri godine i broji oko pedeset registrovanih igračica u A i B timu.

"Ženski fudbalski klub Borac se ugasio 2010. godine. Zaživeo je 2011. godine pod novim nazivom ŽFK Banjaluka. Takmičili smo se u Prvoj ligi RS, a sada u Premijer ligi BiH i dve godine smo osvajači duple krune u RS", priča za KLIK KLAK Zoran.

ŽFK Banjaluka je prošle godine zauzeo drugo mesto u Kupu BiH. Kako je Fudbalski savez BIH osnovao zajedničku Premijer ligu na nivou cijele države, posle utakmice sa ŽFK iz Novog Travnika, u okviru XV kola BiH Premijer lige za žene tim je zabeležio nove pobede i opet se nalaze na zavidnom drugom mestu.

"Pod imenom Banjaluka klub je dobio izmene i ozbiljan pomak u radu i organizaciji. Mi smo trenutno jedan od najozbiljnih klubova u BiH. Izašli smo iz amaterskog igranja i zakoračili u profesionalne vode. Igračice vredno rade 8 puta nedeljno po sat i po, jedan trening nedeljno u teretani i jedan u bazenu, što je kao u svim profesionalnim klubovima, a što nije slučaj sa ostalim klubovima u BiH", objašnjava Zoran.

Kako nam je Zoran rekao, žene podležu većim opterećenjima od muškaraca, jer su izdržljivije. Najstarija devojka u ŽFK Banjaluka ima 25 godina al generalno žene koje se odluče da ne rađaju mogu do neke 34 godine da treniraju. Međutim, i posle trudnoće vraćaju se na teren.

„Gledao sam statistiku sa Svetskog prvenstva u fudbalu za žene, svaka igračica u proseku na Svetskom prvenstvu pretčala je otprilike oko 11,50 km po utakmici što je jednako proseku muškog trčanja na svetskom prvenstvu“, zadivio nas je Zoran ovim informacijama i dodao da je razlika samo u brzinskoj izdržljivosti i to što muškarci mogu da izdrže više puta kratke sprinteve a generalno ženama se daje i veće opterećenje.

Takođe, pre utakmice su obavezni karantini. Dvadesetčetiri sata pre svake utakmice se oduzimaju mobilni telefoni i zabranjuje kontakt sa internetom kako bi se igračice koncentrisale isključivo na utakmicu koja sledi.

Na pitanje kako se pomenuti klub bori sa finansijama i hoće li se razvijati ženski fudbal u budućnosti za Zoran otkriva da FIFA sponzoriše Premijer ligu BiH i ona ne bi bila moguća bez pomoći FIFA-e.

„FIFA ima svoj ambiciozni plan da do 2030. godine svaki čovek na svetu ima neki dodir sa fudbalom, bio on posmatrač, novinar koji prati ili igrač i pokušava da izjednači muški i ženski fudbal. Uz podršku FIFA-e i Fudbalskog saveza BiH koji izuzetno ulaže i izdvaja sredstva i napore, sigurno ima budućnost“, nada se on.

Pored toga što je fudbal sport u kojem se i oko kojeg se obrće najveći novac, ŽFK Banjaluka nema generalnog sponzora ali ima prijatelje koji pomažu klubu i za sad stabilno egzistira.

„Moram reći da nam je liga, možda ne kvalitetnija, ali zanimljivija od srpske, a definitivno kvalitetnija od Hrvatske, Makedonske i lige Crne Gore“, dalje ističe on.

„Plan je u budućnosti uz nekog generalnog sponzora da sledeće godine napadnemo titulu koja bi nas odvela u kvalifikacije za žensku Ligu šampiona koja je pandan muškoj. Tako bi onda imali izlazak na međunarodnu scenu, jer šampion države ide u kvalifikacije za Ligu šampiona. To je naš primarni cilj. Kad smo napravili klub sastavili smo svoj petogodišnji plan da za tih par godina izađemo na međunarodnu scenu. Korak po korak i mislim da ćemo uspeti“, ukazuje Zoran.

ŽFK Banjaluka igra često i van granica svoje države, pa i Balkana. Primer je utakmica sa šampionom Rusije koji je profesionalni klub na nivou evropskih muških klubova protiv koga su izgubili sa 2:1, ali to nisu shvatili kao poraz.

„Taj Ruski klub „Rusijanka“ bili su među osam najboljih u Evropi. Izgubili smo 2:1 i to nam daje motiv da radimo i da smo blizu te Evrope. Igrali smo i međunarodne turnire u Srbiji gde smo pobeđivali klub iz Mađarske, kao i vicešampiona Slovenije koga smo dva puta dobili na prijateljskim utakmicama. Kao dodatni izvor energije i mentalne snage imamo i mi treneri koji posećujemo često seminare omogućenih od Fudbalskog saveza BiH, a koji su besplatni za nas koji radimo u ženskom fudbalu“, detaljno nam Zoran približava poziciju kluba.

Kako on kaže, svaki igrač ima ambiciju da ode u inostranstvo da igra u jačoj Ligi i da napreduje, a to je i njegov cilj kao trenera. Već tri bivše igračice ŽFK Banjaluka su potpisale profesionalne ugovore sa klubovima van BiH.

Za kraj, na pitanja ko može da se prijavi da igra, kada je upis u ovaj ŽFK i koju poruku ostavlja mladim fudbalerkama, uopšte profesionalnim sportistkinjama sa Balkana, ovaj mladi asistent trenera odgovara, „pošto je ženski fudbal u povoju nemamo pravo da biramo. Sve devojke od 7 godina su dobrodošle, a treninzi se održavaju na stadionu dr Nele Karajlić u Česmi”.

Kako on zaključuje, devojke koje se odluče da igraju fudbal to su devojke koje baš vole ovaj sport i to je tolika strast i tolika ljubav da zaista nema potrebe za dodatnom motivacijom. Što se tiče ženskog fudbala najveći „vetar u leđa“ treba da im bude što u klubu imamo 11 ili 12 reprezentativki koje igraju za Crnu Goru, Omladinsku reprezentaciju Srbije i mladu reprezentaciju BiH. Te devojke imaju dodatni razlog da zaigraju u inostranstvu gde će kroz reprezentaciju da predstavljaju svoju zemlju, a to je sigurno svakom sportisti cilj da na neki način bude ambasador svoje zemlje.

"To je neka moja poruka, jer u ženskom fudbalu generalno nema novca kojim bi cure rešile egzistenciju. On postoji samo u tri države na svetu. ZAto taj status sportiste-ambasadora omogućava igračicama kasnije da se zaposle u FIF-i ili UEF-i ili sličnim institucijama", smatra Zoran Dimitrić.

"Plači na treningu da bi se smijao na borilištu"

, 18 2015 14:23:47 +0100

Jedna od nastarijih i napošrovanijih japanskih borilačkih veština, a danas i jedan od najpopularnijih borilačko-takmičarski sportova jeste džiu-džicu.

Za sve ljubitelje ovog sporta, pitali smo Milana Savičića trenera JJK "MINOTAUR" iz Banja Luke, da nam objasni šta je džiu-džica, s obzirom da su upravo iz redova ovog kluba osvajači najsjajnijih Balkanskih, Evropskih i svjetskih medalja.

„Džiu-džicu (eng. Jiu-Jitsu), Džu-Džucu, Džu-Džicu ili Javara (nježan način, nježna nauka, ili nauka popusta) je japanska borilačka veština i obuhvata u prvom redu borbu bez oružja (udaranje i hrvanje) a u daljem i upotrebu oružja“, upoznaje nas Savičić sa ovim sportom i dodaje da se u drevno vreme koristila od strane japanskih ratnika-samuraja kada bi tokom borbe izgubili oružje.

Jedno od načela je preživiti napad od jednog ili više naoružanih ili nenaoružanih napadača koji koriste hladno ili vatreno oružje. Baš iz ovoga razloga džiu-džicu je do pre 15 godina bila dobro čuvana i tajna veština specijalnih policijskih i vojnih snaga širom svijeta a u velikoj se meri primjenjuje kao najefikasnija kod „ultimate fight“ boraca i takmičara.

Kada je počeo ovaj sport da se razvija kod nas?

Milan Savičić: Ovaj sport se, mogu reći za Republiku Srpsku, počeo razvijati pre nekih 15 godina i iz dana u dan Savez RS broji sve više članova i klubova. Džiu-džicu je sport koji je u velikoj ekspanziji u Republici Srpskoj, Balkanu generalno, zemljama Evrope i svijeta. Kod nas konkretno trenutno postoji oko 10 klubova u RS kao i manji broj koji radi u FBiH.

Koja je donja starosna granica, sa koliko godina nije kasno početi sa treninzima?

Milan: Donja granica u JJK "MINOTAUR" B.Luka za početak treninga je uzrast dece od 5 godina ali nam konstantno dolaze i starija deca, tinejdžeri ali i odrasli koji se ovim sportom žele baviti rekreativno.

Koliko ima naših sportista džiu-dica koji su svetski proslavljeni?

Milan: Što se tiče naših boraca na međunarodnoj sceni, možemo se pohvaliti jer u našem klubu imamo osvajače najsjajnijih Balkanskih, Evropskih i svetskih medalja.

Kako gledate na uspeh i 21 osvojenu medalju mladog Ognjena Glišića?

Ognjen Glišić je jedan od naših takmičara za kojeg mi kao treneri u JJK "MINOTAUR" B.Luka imamo samo reči hvale. I ove godine je pokazao da je vanserijski talenat na kojem se može mnogo raditi i u budućnosti će siguno doneti još puno medalja kako za klub tako i za reprezentaciju RS uz naravno njegov naporan rad.

Da podsetimo, ova mlada nada, svetski prvak u džiu-džicu, sa svojih 11 godinaima ukupno dvadeset medalja od kojih 15 zlatnih i pet srebrnih. Njegov je i pehar za najperspektivnijeg takmičara godine. Trenira tri puta sedmično, a kad se priprema za neko veće takmičenje onda se i trenirg povećava. Za svetsko takmičenje u Bukureštu trenirao je skoro svaki dan, čak i kod kuće.

Kako nam je Ognjen rekao, nema idola, jer ne može biti neko drugi, pa nam je samim tim otkrio i tajnu svakog uspeha.

Da li mogu i odrasli da treniraju ovaj sport radi rekreacije ili je ovo isključivo takmičarski sport?

Milan: Da. Ovim sportom se mogu baviti i odrasli jer je dćiu-džicu i sinonim za samoodbranu tako da je super stvar pogotovo za dame.

Kako motivisati ljude da se bave sportom danas?

Milan: Mišljenja sam da svaki roditelj treba odlučiti da svoje dete upiše u neku školu sporta jer će se njihovo dete kroz trenažne procese i druženje sa drugom decom pravilno razvijati kako u fizičkom tako i u psihičkom smislu pa je samim tim to i najbolja preporuka.

S obzirom da je ovo japanski sport, koja filozofska misao prati džiudžicu majstore, imate li neku poruku mladima za kraj?

Milan: Neke od najmudrijih Japanskih izreka koje se odnose na džiu-džicu su: "Plači na treningu da bi se smijao na borilištu" i "Crni pojasevi su bijeli koji nikada ne odustaju od svojih vizija i snova". Zato nikad ne odustajte.

Pozivajući sve zainteresovane da postanu deo šampionskog tima, Milan Savičić uz sportski pozdrav i par djiuždjicu pokreta zahvalio se na razgovoru.

Autor bloga za http://mondo.ba/

Objavljeno na: http://mondo.ba/a537939/Sport/Ostali-sportovi/Placi-na-treningu-da-bi-se-smijao-na-borilistu.html