Svečano odelo i zlatan sat

Savet

Razmišljam nešto...

Poslednje reči koje sam mu rekla su bile "Vidimo se!"

Naivno je to. Kako samo računamo na to da će stvari biti okej.

Razmislite samo o težini tih reči. I o našoj uljuljkanosti u do sada prijatnu, normalnu stvarnost.

Mogla sam mu reći bilo šta. Ali ne, ja sam toliko sigurna u njega, i u sebe, izgovorila te reči ne shvatajući koliko su neistinite. Mogla sam reći bilo šta drugo u šta sam sigurna.

Razmislite o tome s vremena na vreme. Pokušajte ljudima oko sebe govoriti više istine. Govorite nešto u šta ste sigurni.

Recite im "Volim te!"

Zar nisu to lepe reči za izgovoriti pri napuštanju sobe, stana, grada, života?

Mahni mi i nasmej se

Sanjala sam ga.

Znam da sam vam rekla da ću vam pričati priče o njemu, ali sanjala sam ga. Kao što sam vam već rekla, prošlo je dve godine. I svi su ga sanjali. Bila sam ljubomorna na njih što ja nisam.

Kažu da kad nekog izgubite, nekog koga ne možete zameniti, taj neko se onda javlja u vašim snovima. Kažu, dođe samo da vam mahne, da vas podseti na ono na šta je potrebno podsetiti vas. Znate vi na šta mislim. Svi mi s vremena na vreme zaboravimo na neke stvari na koje nikad ne bi trebalo zaboraviti.

Jutros sam ustala. Lep dan. Lepo vreme, sunčano. Skuvala kafu. Sve kao obično. I odjednom mi je sinulo. Ne mogu da se setim sna. Ne znam šta se događalo. Ne znam da li mi je nešto rekao. Znam samo da je bio tu. I znam kako sam se osećala.

Bio je tu. Vi ne razumete. Nije bio tu već dve godine. Znate li vi šta su dve godine u mom životu koji leti? Možda i znate. Možda i vi letite tako, konstantno negde između jutra i mraka. Tako samo postojite. I onda se osvrnete i vidite da je u svoj toj žurbi prošao jedan dan, nedelja, mesec, godina... Dve godine.

Znam samo da mi se nasmejao. Toga se sećam. Znate, taj njegov osmeh... Dovoljno bi mi bilo u ovom mom životu... samo tako da mi dođe s vremena na vreme, da mi se nasmeje.

Čuješ li? Dođi mi u san opet. Da mi mahneš. I da se nasmeješ.

Svečano odelo i zlatan sat

Ne sećam se kada je bilo. Znam samo da je prošlo mnogo vremena. U tom vašem vremenu- dve godine. U mom vremenu- večnost.

Sedeo je na svojoj fotelji, kao i uvek, i nasmejan gledao u svoja stopala. Uvek bi to radio, znate, kada bi mu nešto palo na pamet. Bio je čovek pun ideja. Razmišljanje o mogućim situacijama, o mogućim pričama koje bi mogao da ispriča u nekim budućim godinama, ga je činilo srećnim.

Osmeh na licu bi ga uvek odao. Znala sam taj osmeh da prepoznam. On je bio znak početka nove priče.

Voleo je priče. Čini mi se da je zato i živeo život- da bi mogao jednom da ga ispriča. Nije mu bilo lako u životu, znate, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Danas vam pričam najvažniju priču, onu priču od koje je sve počelo. Tu priču je on meni tada ispričao.

Vedar, prolećni dan u selu u kojem je odrastao. Sedeo je u kući i posmatrao majku kako plete džemper za njega. Samo što su se izvukli iz zime, ona opet misli na sledeću. Provodio je sate posmatrajući je. Iako mali, divio se njenoj snazi. Bila je najjača žena u selu, pričali su ljudi.

Začuo je korake. Znao je ko dolazi. Prepoznavao ga je po zvuku cipela i lanca zlatnog sata, kojeg je čuvao u levom džepu. Istrčao je da ga pozdravi.

"Tata! Već si stigao!", skočio mu je u zagrljaj. Otac ga je snažno zagrlio i uneo ga u kuću.

Otac i majka su otišli u drugu sobu i pričali. On je sedeo na stolici, maloj, drvenoj, samo za njega napravljenoj. Razmišljao je o svim zabavnim stvarima na koje je toliko dugo čekao. Sada, kada mu se otac vratio, vodiće ga svuda po selu. I svi će znati da je to njegov tata, samo njegov.

Otac je izašao iz druge sobe sa zabrinutim izrazom na licu. "Hej, mališa, idem na kratko da obavim neka posla, pa ću se igrati sa tobom kad se vratim."

Pričao mi je ovu priču nekoliko puta. Nikada je ne bi završio rečima "Nikada se nije vratio."

Sve što bi rekao bilo je :"Bilo je to davno. Više ga se i ne sećam. Sećam se samo tog svečanog odela koje je uvek nosio. I zlatan sat. Imao je zlatan sat."