Zvrljanje

Misterija 13

, 16 2013 01:44:43 +0200

Bolničari su morali brzo da reaguju. Kada su ušli u garažu prvo su na brzinu bacili pogled na sve povređene. Dva doktora iz hitne službe bila su dovoljno iskusna da odmah procene koga prvo treba zbrinuti.

Doktor Pavlović je preleteo pogledom po prisutnima.

- Molim vas , ljudi da me saslušate. Važno je. Bilo bi nam od velike pomoći da vi, koji niste povređeni, i kojima naša pomoć nije potrebna, izađete odavde. I onako nema dovoljno prostora. A ovim momcima je potrebno malo vazduha. – smireno je progovorio.

- Nema problema – poskoči Nina odmah, shvatajući ozbiljnost situacije. – Sale drži se! Biću ispred. Čekam! Doktore , molim vas ako ikako možemo da pomognemo... – drhtavim glasom je nastavila Nina brišuci suze.

- Za sad nema potrebe...ali budite blizu... Možda će nam trebati pomoć ovih momaka da prenesemo ranjene. – odgovorio je Pavlović prilazeci Ljubi pored kog su već bili doktorka Savić i dva tehničara.

- Doktore, ovaj momak , mislim da su rekli da se zove Ljuba, je u vrlo teškom stanju. Ima višestruke prelome rebara...otežano diše...Vrlo je moguće i da mu je povređeno plućno krilo. Gubi svest i od udaraca u glavu. Dehidrirao je. Ovde mu ne možemo mnogo pomoći. Hitno mora da se preveze u Klinički.- brzo je govorila doktorka Savić pružajući nešto starijem kolegi najvažnije informacije do kojih je došla.

- Nema problema. Mladeneeee! Dođi ovamo, brzo! Donesi jos jedna nosila i kragnu. I povedi nekog od tih policajaca da ti pomognu da ga preneseš! I odmah pozovi službu. Treba nam pomoć. I bar još jedno vozilo - dovikivao je Pavlović prilazeći Saši.

Saša je sedeo na podu naslonjen na hladan zid. U glavi mu je zujalo. Umor i bol su ga savlađivali lagano. Poželeo je da je Ana tu. Iznerviralo ga je što je Nina morala da izađe. A baš je hteo da je pita gde je tačno Ana i zašto nije tu. Imao je još mnogo pitanja, ali moraće da sačeka.

„ Kako si se u sve ovo uvalila,draga moja Ana? Trebalo je da znam da nećeš ostaviti misteriju nerešenu. Video sam po tebi da stalno razmišljaš o onoj ubijenoj devojci. Ma znao sam da ćeš da njuškaš naokolo. Da ćeš da guraš do kraja...“ obraćao se Saša Ani u mislima.

- Saša,Saša....Da li me čujete? Saša... – odjeknuo je glas doktorke Savić i prenuo ga iz misli.

- Da... da ... Čujem Vas...

- Uh, dobro je! Na trenutak mi se učinilo da Vas gubimo. Imate prostrelnu ranu na desnoj butini. Jedan metak je završio u vašem levom ramenu. Ne vidim izlaznu ranu. To ćemo morati hitno da rešavamo. Pretrpeli ste surove batine i nekoliko snažnih udaraca u glavu. Recite mi da li osećate ovo -govorila je doktorka Savić blago dodirujući vrhovima prstiju Sašine obraze.

- Da li imate isti osećaj sa obe strane? – nastavljala je.

- Osećam da me dodirujete po levom obrazu – reče Saša krkljajući.

- Moguće su i povrede mozga. Udarac u glavu je bio zastrašujuće snažan – obraćala se kolegi Pavloviću.

- Stiže nam još jedna ekipa u pomoć – reče Pavlović idući za nosilima na kojima je ležao Saša.

Nina je stajala ispred garaže i čekala. Cupkala je u mestu, premeštala se sa noge na nogu, vrtela se levo – desno, sedala na pod i ustajala... Nije znala šta će sa sobom i sopstvenim mislima.

- Ne brinite se gospođice, Marko će sve srediti i sve će biti OK – tešio ju je visoki policajac koji je stajao pored nje.

Ništa nije rekla. Samo ga je pogledala i pokušala da se nasmeši. Na pomen Markovog imena osetila je neku čudnu jezu. U stomaku je nešto zagolicalo poput lepeta leptirovih krila. Ili joj se samo učinilo... U misli joj se vratio njihov susret i ona noć koju su zajedno proveli.

„ Da li je ovaj ponovni susret pod ovakvim okolnostima neki znak? Nisam mislila na njega nedeljama. Možda lažem samu sebe... Uhvatila sam neku čudnu iskru u njegovom pogledu ispred policijske stanice. Hmm...“ – prepustila se Nina na trenutak mislima o Marku.

- Samo malo... Možete li da se pomerite malo levo? Hvala. Molim Vas pomozite nam malo. Nemamo dovoljno ljudi. Tehničari zbrinjavaju ranjene. Možete li da nam pomognete sa nosilima? – do Nine je dopirao glas doktora Pavlovića i ona se trgla.

Pogledala je ispred sebe i na zemlji na nosilima ugledala prvo Ljubu, a potom i Sašu. Ljubu je jedva prepoznala. Oko vrata je imao kragnu a lice mu je bilo umrljano krvlju. Delovi tela koji su virili ispod odeće bili su prekriveni otocima i podlivima. Činilo joj se da nije pri svesti. Saša je izgledao samo malo bolje od njega.

Četiri policajca su pritrčala nosilima. Odneli su ih prema kolima hitne pomoći.

Nina je potrčala za njima.

- Molim Vas dozvolite mi da pođem sa njima do bolnice – molećivo je upitala jednog od tehničara.

- Upadajte !

Uskočila je u kola i uhvatila Sašu za ruku. Pogled joj se zadržao na leđima doktora Pavlovića koji se žurnim korakom vraćao u garažu.

- Hajde da vidimo šta ćemo sa ostalima – čula je glas doktorke Savić i onda su se vrata na kolima zatvorila.

Stigla su još jedna kola hitne. Policajci su ostali na licu mesta da pomognu lekarima i da obezbeđuju prostor. Neki su već bili u potrazi za dokazima i tragovima koji bi mogli biti od koristi u istrazi koja je sledila.

***

Ani je u ušima još odzvanjao Zverkin odvratan smeh.

„ O zašto sam bila tako brzopleta?! Nisam smela tako da poletim... Sad sam previše ljudi uvalila u ovaj haos! „ – mislila je Ana koračajući za Nikolom i Zverkom.

Pokušala je nekoliko puta da uhvati Nikolin pogled. Nadala se da bi tamo našla nekakav spas. Trudila se svim silama da se smiri, da ostane pribrana.

„ Kako da navedem ovog gada da progovori o onoj devojci? Sigurna sam da on stoji iza tog ubistva. Ma nije on lično uprljao svoje ručerde...ali je izdao naređenje da je smaknu... Mora da je nešto otkrila, da je videla nešto što nikako nije smela...i ....“

- A doletele ptičice...hahahaaa... Vidi vidi... – prekide Zverka tok njenih misli.

- Govori gde je Saša? – povika Nikola iznenadivši i sebe samog.

- Ti si neki mnogo hrabar dečko,a? Ili samo hoćeš da ti se ova kurvica divi? ’- provocirao ga je Zverka.

- Nikola...molim te polako...- pokušavala je Ana da smiri loptu uporno razmisljajući o svemu što ih je čekalo.

Pred njima je bio težak zadatak.

***

U okolini su svuda bili raspoređeni Markovi ljudi. On je sedeo u kolima nedaleko od garaže. Napeto je iščekivao. Kad su mu iz vidokruga nestali Ana i Nikola obuzela ga je strepnja. I strah. Nije mu bio prvi put da bude odgovoran za ovoliko života, ali... Sad je nekako sve drugačije. Sa Nininim prisustvom priča je dobila sasvim nove razmere.

- Potvrdite svoje položaje – govorio je u motorolu odsečnim glasom.

Pošto je proverio i osmotrio teren i ljude obratio se svom dugogodišnjem kolegi i partneru Aleksandru.

- Aco, moram da obavim jedan poziv. Bicu tu, ispred auta. Molim te pazi na sve. Nemoj da se situacija otme kontroli. Vraćam se za minut – rekao je i izašao iz kola.

Nebo je bilo vedro. Prijao mu je svež vazduh. Nina...Od kad ju je video samo je na nju mislio. Bilo mu je teško da se koncentriše. Nekoliko puta je uhvatio samog sebe da se isključio, da mu misli lutaju. Vraćao se u onu noć koju su proveli zajedno. Po ko zna koji put pitao se da li su pogrešili. I ako jesu, koja je greška bila veća. Noć koju su potrošili u strasti ili jutro kad su se dogovorili da tu noć zaborave?

Izvadio je telefon iz džepa i brzo, da se ne predomisli, ukucao Ninin broj.

***

Ana i Nikola su, svako na svoj način, posmatrali garažu u koju ih je Zverka uveo. Ana se naježila i stresla. Pogledom je tražila izlaz. Osmotrila je Zverkine gorile. Svi su bili do zuba naoružani.

Nikola je bacio pogled u potrazi za nekim uređajima koji bi mogli ometati prijem signala.

- Pretresite ih! – naredi Zverka.

***

Ukolima hitne pomoći Nina se držala za jedinu slamku koju je imala. Za nadu.

„ Samo da budu dobro. Jedva čekam da vidim lice onog bednika Vuka! On će se sigurno brzo opraviti. Ovi Markovi momci su ga samo okrznuli metkom, tek da ga obore na zemlju... Samo da bude dovoljno relevantnih dokaza protiv njega. Uništiću ga za ceo život! Šta li je sa Anom i Nikolom? Samo da ne krene nešto po zlu... Kad bi samo naveli onog gada da priča.... „

Zvono na mobilnom telefonu prekinulo je tok njenih misli. Brzo je pogledala u displej. Pisalo je MARKO....

Nastaviće se...

Misterija 11

, 13 2013 20:58:55 +0200

Sasi je srce sve brze kucalo. Bio je umoran, pretucen,slomljen. Ali nije smeo da dozvoli sebi da klone. Morao je da ostane priseban i da smisli neki plan.I ma koliko to ludo zvucalo odlucio je da uspe. Odbijao je da prihvati ovu situaciju kao bezilaz. Uvek je verovao da se sve moze resiti i da ce moci da ispliva uvek…bez obzira na govna u koja se do guse uvalio.

- Ljubo, Ljubo – tiho je zvao svog prijatelja.

Nije bilo odgovora i Sasa se zabrinuo za njega. Pokusavao je da razazna obrise ovog smrdljivog mesta. Oci su mu se polako navikavale na mrak. I malo po malo uspeo je da vidi Ljubino telo nedaleko od svojih nogu. Skupio je snagu, stisnuo zube i na kolenima i laktovima , znojeci se od bolova , prisao sklupcanom prijatelju. Opipavao mu je puls na ruci. Nije nista osetio.

U panici je zaboravio na ranjeno rame, na slomljene prste, na metak u butini i uspravio se. Udario je glavom o nesto metalno. Odjeknuo je zvuk udarca i Sasa se uplasio da ce ga Vucko i onaj drugi kreten cuti. Zato se pritajio na nekoliko trenutaka. Stajao je iznad Ljubine glave. Gotovo da nije disao.

Nista se nije desavalo. Nisu se culi koraci ni glasovi. Nije bilo onog zveckanja kljuca dok se okrece u bravi.

-Nisu me culi! Dobro je!- promrmljao je sebi u bradu spustajuci se pored Ljube.

Seo je na vlazan pod, prstima je potrazio puls na Ljubinom vratu i osetio slabasne otkucaje. Preplavilo ga je odusevljenje, radost kakvu odavno nije osetio. Stavio je Ljubinu glavu u svoje krilo i poljubio mu celo.

- Bices ti dobro brate.Ucinicu sve sto mogu. Cujes li me?- saputao je plaseci se da ga ne izgubi.

- Hajde, ako me cujes , reci nesto. Potrudi se. Bice nam lakse da zajedno smisljamo plan kako da se otarasimo ovih idiota i pobegnemo odavde. – nastavljao je da prica verujuci da ce Ljubi uliti veru, nadu…i da ce smognuti snage da se zajedno bore.

- Cujem te- zacuo se iz tame poznat prijateljski glas…slabasan ali vredan , obecavajuci.

U tami garaze blesnuo je Sasin osmeh. To mu je bilo dovoljno da postane jos odlucniji i spremniji na sve sto ga ceka.

- Mozda je bolje da malo odremamo, da budemo , ako ne snazniji , ono bar odmorniji od ovih klipana koji cuvaju strazu- rece Sasa tonuci u neko bunilo.

Nije to bio san, a nije ni java. Sklopio je oci i pred njim se stvorila Ana. Video ju je u svoj njenoj zanosnoj vedrini. I taman je hteo da joj pridje i poljubi je…iza nje je izronila Vuckova glava. Kezio mu se grleci s ledja njegovu Anu. Sasa se gusio od besa. Ostar bol trgao ga je iz sna.

Nije znao koliko je vremena proslo. Ali znao je da je vec dan jer je u garazu prodiralo svetlo odnekud.

- Ljubo, hej! Dobro si?- prodrmao je usnulog prijatelja.

Jedva odvajajuci kapke i usne slepljene skorenom krvlju Ljuba progovori nesto poput OK sam…

- Slusaj, odnekud dopire svetlost u garazu. Pogledao sam prema vretima. Tamo se nista ne vidi. Negde drugo postoji neki otvor. I to veliki. Vidi koliko je svetla. Mozes li da ustanes? Hajde da probamo da zbrisemo odavde!- pun nove nade i snage govorio je Sasa.

- Mogu da ustanem. Trebace mi tvoja pomoc. Daj mi ruku. – progovori Ljuba krkljajuci.

- Ajde brate da nadjemo izlaz odavde!- rece Sasa ustajuci i pruzajuci mu ruku.

Pratili su zrak svetlosti koji se sirio po prljavom podu garaze. I samo na nekoliko koraka od duseka na kom su do malo pre bili ugledali su vrata. Obicna, drvena OTVORENA vrata.

Prisunjali su se sto su tise mogli. Bilo ih je strah da progovore. Zadrzavali su dah.

- Vidis li ti ovo?- prosaputao je Ljuba stezuci zube od bola i straha.

- Vidim . Ovo mora da je neka zamka.-promrmlja Sasa.

- Ja cu da provirim Sale , brate. Pa sta nam Bog da! Ako je zamka, nek likvidiraju mene. – odlucno rece Ljuba krecuci prema vratima i svetlosti.

Sasa nije ni stigao da ga uhvati za ruku i spreci. Ljuba je vec bio pred vratima. Napolju. Na slobodi. Sasina ruka , kojom je krenuo da ga uhvati ostala je da visi u vazduhu, tu gde je do pre nekoliko sekundi bilo Ljubino rame. Treptao je u neverici. Zazmurio je ocekujuci neku dreku, pucanj ili batine da se sruce na Ljubino telo. Ali nista se nije dogodilo.

Samo je video Ljubinu ruku kako mu mase i poziva ga van. Posao je za njim.

Nasli su se napolju. Bili su iza garaze. I prvo sto su ugledali bio je sumarak na nekoliko koraka od njih.Pogledali su se i to je bilo dovoljno. Nista ih nije moglo spreciti da pokusaju da nadju spas. Potrcali su ne mareci za bol koji im je razdirao tela. Mlado lisce prigrlilo ih je i sakrilo im trag.

- Ne mogu da verujem da smo se ovako lako izvukli- govorio je Ljuba trceci ispred Sase dok im je granje i trnje povredjivalo ionako vec premorena i izranjavljena tela.

- Cuti i trci - doviknu mu Sale jedva disuci.

Nekoliko minuta kasnije zacuo se zvuk motora. Ispred garaze su stajali Vucko i dvojica Zverkinih gorila . Proveli su noc strazareci. Pred njihovim nogama zaustavila se limuzina. Zverka je izasao iz kola i sporim pokretom ruke pokazao jednom od svojih telohranitelja da otkljuca garazu.

Culo se zveckanje kljuca . Brava je skljocnula. Zatim je grozna tutnjava metalnih garaznih vrata rasparala jutarnju tisinu.

- Kreni ispred mene pizdo- strogim glasom se Zverka obratio Vuku. – Da vidimo da li su zivi ovi tvoji bivsi pajtosi…Hahahaaa… Da malo ispitam onog Saleta… Ja cu da ga pitam, a ti pizdo, ti ces da ga drzis … nastavljao je smejuci se zlobno.

Vuk je isao ispred Zverke. Usao je u garazu i pogledao na pod gde je prethodne noci ostavio Sasu i Ljubu . I skamenio se kad je video da tu nema nikoga. Jeza je prosla celim njegovim telom poput struje. Srce mu je ubrzano lupalo. Ostajao je bez daha.

- Gde su!? – zacuo je povik iza svojih ledja.

Stresao se od pomisli sta mu sledi posle ovoga. Pozeleo je da sanja…da sve ovo nema veze sa stvarnoscu.

- Pitao sam te nesto kretencino! – orio se Zverkin glas.

Oci su mu sevale. Bio je besan kao ris. Nije znao kome prvo da se obrati ili koga prvog da udari. Vuk i njegove gorile stajali su poput kipova. Nisu nista govorili. Nisu se usudili ni da misle.

Zverka je odgurnuo ramenom Vuka i usao u garazu. Na duseku su ostali tragovi krvi. Pored duseka nasao je jednu fotografiju. Na njoj je ugledao svoje lice i…I nije mogao da veruje koga vidi pored sebe. Na slici je bio i njegov dugogodisnji partner iz Ukrajine, Vladimir, a iza Vladimira u redu su stajale prelepe devojke. Setio se da je te veceri isao na sastanak s njim.Trebalo je da kupi jos desetak devojaka i da ih svojim kanalima rasporedi po klubovima, javnim kucama, kod nas. Neke je dugove hteo da resi tako sto bi dve devojke poslao svom saradniku iz Italije, Masimu.

Treptao je u neverici.

- Niko nije znao za taj susret s Vladimirom. Cak ni moji najblizi saradnici i telohranitelji. Pa sam sam isao tamo upravo zbog toga. Da me neka gnjida ne raskrinka. Da li je moguce da je ona mala novinarka sve ovo sama provalila!? Jaoj kad je se docepam! A ko zna kakve jos informacije ima… - misli su mu letele glavom….

Skoro da je zaboravio zasto je tu. Iz misli ga je prenuo Vukov drhtav glas.

- Ja…mislim….ne znam… ne ne… ovaaaaaj… kako da kazem….mi smoooo…aaaa… ja sam….. –pokusavao je Vuk da sastavi sopstvene misli u celinu.

- Sta si ti uopste,govno jedno! Ko je tebi dao za pravo da mislis pizdo jedna!- besneo je razjareni Zverka gurajuci fotografiju u dzep.

- Ali…- pokusao je da se oglasi jedan od gorila.

- Umuknite svi! Degenerici jedni! Kako su vam pobegli? Odmah hocu da cujem objasnjenje!- dreknuo je iz sveg glasa Zverka i krenuo da kruzi po garazi nervozno koracajuci. I tad je video otvorena zadnja vrata garaze, ona koja su se nekad koristila kao izlaz u slucaju pozara. I tek tad se razbuktao bes u njemu.

- Da li je moguce da ste toliko glupi!? Ostavili ste zadnja vrata OTVORENA!!! Alooooo, majmuni! OTVORENA!!! I to SIROM! Eeeeeeej! Boze koga ja placam! S kim ja radim!!!! Ne mogu da verujem da ste toliko zaostali!!! Pa bolje da sam kokosku stavio pred vrata! Bolje bi uradila posao od vas! – nastavljao je da urla samarajuci jednog po jednog u besu.

Oni su cuteci podnosili udarce. U glavi im se vrtelo pri pomisli kakva ih kazna tek ocekuje. Hvatali su se za slamku nade da ce im Zverka postedeti zivote.

- Odmah krenite u poteru za njima, vi bednici! –viknuo je i oni potrcase.

- Ti ostani ovde-rece Zverka Vuku. – Ovde ces mi biti od vece koristi. Kakav si izdajnik i bednik, od tebe se svasta moze ocekivati! Sta znam…mozda im jos po nesto dojavis ! Sedi ovde na ovaj dusek! I govori! Sve sto ti znas da ona mala kurvica Ana zna. Sta znaju ostali i ko je sve upleten?- urlao je gurajuci Vuka na dusek.

Vuk je drhtao i cutao. Nije znao sta da kaze. Ni sam nije bio dovoljno upucen. Onaj kompjuterski frik Nikola odavno je bio protiv njega. Osecao je Vuk to. Znao je da ga je ostroumni genije provalio. Sigurno je ostalima govorio da paze sta pricaju pred njim.

- Ja..ja nisam bas u toku… mislim oni su…ja sam cuo samo delove razgovora…ovaj…pa … izmedju Ane i Sase… i… ovaj.. mmmozzdaaa… mozda…sta znam…ja….- mucao je Vucko u strahu za goli zivot.

- Ti si nevidjeni skot! Bednice! Nistarijo! – dreknu Zverka. – Markoooo!- urlao je dozivajuci jednog od svojih telohranitelja.- Markooo…ajde dolazi ovamo! Pokupi ovo govno i.. i radi s njim sta god hoces… Ali nemoj da ga dokrajcis.. Jos mi nije sve rekao… -rece Zverka ulazeci u svoja kola.

Ana, Nina i Nikola uleteli su u Ninina kola. Nikola je nosio svu opremu koju je mogao poneti. Kroz glavu mu je prolazio Vuckov lik.

- Jebeni iskompleksirani izdajnik. Da ne poverujes da covek moze tako nisko da padne. Ne znam koliko je dobio novca, ali svakako nijedna suma nije dovoljno velika da prodas prijatelja. Ma prodao je samog sebe. Bezdusni gad! Ma ni za sta na svetu ne bih mogao tako da postupim. Samo da ga se docepam! Kako bih ga rado tresnuo u onu glupu glavurdu!- nervozno je brbljao Nikola dok su se vozili prema policijskoj stanici i uporno je pokusavao da dobije Ljubu.

- Jel se javlja Ljuba- upitala je Nina motajuci svoju traku u glavi. Nadala se da je Ljuba pozitivan lik u ovoj zbrci koja je nastala. A Vuk… Pri samoj pomisli na njega podilazili su je zmarci.Nikad joj se nije dopadao.

- Nina , skreni ovuda, brze cemo- rece Ana zamisljeno.Jedva je cekala da stignu do stanice i da porazgovaraju sa inspektorom Markom. I ona je na svoj nacin duboko u sebi gajila nadu da Ljuba nije izdajnik poput ljigavog Vuka. U njoj se vodila teska borba.Plasila se za Saletov zivot i proklinjala je sebe sto ga je poslusala i pobegla.

- Nisam smela tako da ga ostavim- promrmljala je sebiu bradu.

- Ma daj Ana. Ne muci samu sebe. Sale je bio u pravu! Sigurno mu tamo ne bi bila od pomoci! Ovako je bolje.Veruj mi! Jel tako Nina? Daj utesi je nekako…Vidis da je postala neupotrebljiva. A trebace nam ta pametna glava. Borba tek pocinje!- dodavao je Nikola i dalje prebirajuci po tastaturi mobilnog telefona.

- Da, da…Ana, Nikola je sasvim u pravu! Ne mozes sebe unistavati. Ako nista drugo, ubaci sebi u glavu cinjenicu da si mu potrebna!- dodala je Nina skrecuci u ulicu u kojoj se nalazila stanica.

“ Da li sam dobar izbor napravio kad sam pozvao Marka? Nisam valjda baksuz u materinu, pa da ispadne da je i ovaj korumpirana svinja. Delovao mi je sasvim pristojno i pravicno kad smo ranije saradjivali, ali… Nikad se ne zna… Ako ovo sve ima veze sa belim robljem i ubistvom one jadne devojke… Veliki je ulog tu u igri. I sve je moguce…Zverka mora da ima dobra ledja u ovoj igri. Ko zna ko mu je sve na platnom spisku…. Hmmmm….” razmisljao je Nikola.

- Devojke, pre nego sto stignemo moramo se dogovoriti nesto. Ja sam pozvao Marka, i mislim da nisam pogresio. Ali moramo biti oprezni. Nikad se ne zna.Eto ispostavilo se da je Vuk u igri. Na zalost ne na nasoj strani… Za Ljubu nista ne znamo. Nadam se da me osecaj ne vara . Mislim da je Ljuba u istom sranju sa Saletom i da ga nece prodati ma sta da se dogodi. A Marko…Sta znam… Hajde da za pocetak pred njim ne otkrivamo sve karte… Recicemo mu sustinu…ali izostavimo par detalja… Dok ne cujemo sta Marko ima da kaze… A? Sta mislite cure?- srucio je Nikola sve svoje strepnje u dahu.

- Mislim da svakako moramo da budemo oprezni –dodala je Nina bacajuci pogled u retrovizor da vidi sta se desava u Nikolinim ocima. I tamo je procitala zebnju. Pa se i sama stresla od neke jeze…od neizvesnosti…

- Slazem se sa vama. Samo bih volela da se sto pre odmota klupko ove igre, jer se plasim za Sasu.I za Ljubu… Nadam se da ce biti ok. Daj Boze da na vreme stignemo do njih…-uz dubok uzdah rece Ana.

Svitalo je. Ispred policijske stanice vec je bio parkiran Markov automobil. Nina je smanjila gas. Osmatrala je okolinu. Parking je bio gotovo pust. Osim Markovih kola i jos dva sluzbena policijska vozila niceg vise nije bilo. Polako se parkirala blizu ulaza.

- Hocemo li drustvo?- upitala je vadeci kljuc iz brave i gaseci svetla.

- Idemo!- odgovorise gotovo u glas Ana i Nikola.

Na stepenistu ih je cekao Marko. Na sebi je imao farmerice i majicu. Videlo se da je tek ustao iz kreveta. Pozdravio ih je rukom . Nini su klecnula kolena kad je ugledala njegov sirok osmeh.

- Udjite drustvo! Unutra cemo porazgovarati… Odmah desno je moja kancelarija- obratio im se Marko ulazeci u zgradu policijske stanice.

Nastavice se…

Misterija 9

, 11 2013 10:05:46 +0200

Na Dorcolu je bilo tiho. Noc je bila tamna, bez mesecine, bez senki.Cinilo se da ceo Beograd spava cvrstim snom. Ali u Nininom stanu bilo je napeto.

Kada se Ana umila, Nikola ju je dovukao do trpezarijskog stola. Jedva je odizala stopala od tla. Malo od umora, a vise od straha za Sasin zivot, iz Ane je istekla sva snaga. Nevoljno je sela za sto prekoputa Nine.Nije podizala pogled. Hrana koja je stajala na stolu pred njom izazivala joj je mucninu u stomaku. Cinilo joj se da ce se onesvestiti. Jos uvek je mogla na sebi da oseti svu tezinu Sasinog tela. U usima joj je odzvanjao njegov glas. Nozdrvama joj se jos uvek sirio miris sveze krvi i baruta.

Nina ju je nemo posmatrala. Na Aninom licu i telu bili su vidljivi svi tragovi protekle noci. Izgledala je izmoreno, pregazeno, porazeno. Videla je da nije u stanju da govori.Dovoljno dobro ju je poznavala.

--- --- ---

Upoznale su se pre nekoliko godina . Nina je tada bila apsolvent na Pravnom fakultetu. Uspela je nekako da se ubaci u advokatsku kancelariju jednog od najpoznatijih krivicara i da tamo volontira. Vrlo brzo, svojom spretnoscu, znanjem, ostroumnoscu stekla je bezgranicno poverenje ovog advokata. On je tvrdio da ce ona zariti i paliti u Palati pravde. Tako je vrlo brzo privukla paznju na sebe. Oko nje se digla prasina . Izazvala je odusevljenje i divljenje jednih, i neizbeznu zavist i protivljenje drugih. Ali nije marila mnogo. Vodila se sopstvenim principima u zivotu. Borila se za pravdu i istinu i verovala u njih svim svojim srcem. Tokom istrage jednog zlocina srela je Anu. Razgovarale su prvo sluzbeno,a zatim su jedna u drugoj prepoznale svaka svoje osobine i posle konferencije za stampu porazgovarale off the record (nezvanicno). Tako je pocelo njihovo prijateljstvo koje se neizbezno preplitalo i sa poslovnom sferom njihovih zivota. Pomagale su jedna drugoj uvek.

--- --- ---

Nini i Nikoli se cinilo da prolaze sati dok su gledali u Anina pogurena ledja. Nisu mogli da docekaju da progovori. Nina je cutala i povremeno prstima prolazila kroz Aninu razbarusenu kosu. Nikola je uporno pokusavao da udje u trag Sasinom telefonu i tako dozna barem gde se on nalazi. Istovremeno je pokusavao da dobije Vucka i Ljubu, ali oni se nisu javljali. Svo svoje znanje o kompjuterima i informacionim tehnologijama upotrebio je da pronadje broj s kog je Ani stigla poruka. Uspeo je da otkrije prvih pet cifara. Ostalo je jos samo nekoliko minuta da u potpunosti otkrije broj. Cim to zavrsi, moci ce da probije sifre i udje u trag vlasniku broja. A onda ce se potruditi i da ga locira.

A u Ani se vodila divlja borba. Mucilo ju je to sto je ostavila Sasu. Mucili su je i pucnji koje je cula. Nije znala gde je . Nije znala da li je ziv. Nije znala mnogo toga… I kada joj je u svest jos jednom doplovila slika njegovog tela koje je stiti, njegove krvave ruke kojima ju je gurao u spas, nesto se u njoj slomilo i pocela je da jeca.

Kroz tihi plac ispricala je do detalja Nini i Nikoli sta se sve dogodilo.

- Ana, sta je pisalo u poruci koju si dobila?- pitao je Nikola citajuci nesto na monitoru.

Ana mu je pruzila svoj telefon. Brzo je pregledao folder dospelih poruka i pronasao ono sto mu je trebalo.

STOVARISTE,GARAZA 52

Skocio je kao oparen sa stolice. Poceo je nekontrolisano da govori o Sasi i Vucku. Pominjao je Veliku Zverku , njegov pretplatnicki broj…adrese…Isao je od Nine do Ane , pa opet od Ane do Nine…Kruzio je oko stola.Hvatao ih za lice i ruke i govorio unezvereno.

-Sta to pokusavas da kazes?!- vrisnula je Nina u neverici.

- Kazem vam da su Velika Zverka, Sasa i Vucko upravo sad u garazi 52 na stovaristu! – ponavljao je Nikola uzbudjeno.

-Krenimo odmah tamo!- rekla je Ana ustajuci od stola. Vratila joj se boja u lice. Nalet neke nove snage ispunio joj je zile. Bila je odlucna da nadje Sasu i da raskrinka tog gada, da ga smesti iza resetaka jednom zauvek.

--- --- ---

Sasa je pokusao da otvori oci. Cinilo mu se da mu necija ogromna ruka pritiska slepoocnice. U glavi mu je brujalo. Svaki deo tela ga je boleo. Pokusavao je da se seti gde je i sta se dogodilo. Desno oko nije mogao da otvori. Bilo je oteceno . Kapci su mu bili teski kao olovo. Zmirkajuci levim okom uspeo je da vidi stare automobilske gume poredjane jedna na drugu u nekoliko gomila. Sa desne strane nalazila su se teska dvokrilna vrata. A levo od njega bio je parkiran najnoviji Mercedes. Pravo ispred sebe mogao je da nazre par crnih cipela visokog sjaja, i dva para poprilicno prljavih patika.

Bio je vezan. Pokusao je da oslobodi ruke. Pri prvom pokretu koji je nacinio levo rame ga je tako jako zabolelo da je jedva sprecio jauk koji mu se zamalo oteo iz grla. I noga ga je bolela pri svakom pokusaju da promeni polozaj. Kroz glavu mu je proletela misao da se nece izvuci. Tanak mlaz znoja klizio je niz njegov obraz i mesao se sa zgrusanom krvlju.

I tada se svega setio. Jurnjave i pucnjave,Aninog molecivog pogleda, batina koje je dobio, voznje do ovog mesta, delova razgovora ona dva kretena … I upravo tu je nasao novi izvor snage.

“Ana je ziva! Nisu je uhvatili! Uspela je da im pobegne!” – pomislio je.

I u njemu se rodio inat pomesan s iskonskom zeljom za istinom, sa instinktom za prezivljavanje. Stisnuo je zube i naglo povukao desnu ruku. Culo se krckanje kostiju. Strasan bol razlivao mu se telom. Gotovo da je izgubio svest. Ali uspeo je da izvuce ruku i oslobodi se debelog konopca kojim je bio vezan. Polomio je nekoliko prstiju desne ruke, a levo rame nije ni osecao. Bilo mu je tesko da odveze noge. Svaki pokret bio je put u pakao.

Morao je da prati i pokrete onih cipela i patika koje su se povremeno gubile iz njegovog vidokruga. Nije cuo glasove. Bolnim prstima odvezivao je konopac koji mu je stezao noge.

-Sta radis to majmune!?- zacuo je poznat glas iznad svoje glave.

Podigao je glavu. Samar mu je pocepao donju usnu, a zatim se kisa pesnica srucila na njegovu glavu.

Posle nekoliko minuta sedeo je u cosku brisuci krv sa lica. Pogledao je prvo u patike koje su stajale levo od njega. Bile su umrljane njegovom krvlju. Zatim je podigao pogled i osmehnuo se setno vlasniku tih patika.

-Zdravo Vucko, prijatelju….- konacno je progovorio pljujuci krv.

Nastavice se…

Misterija 7

, 08 2013 23:55:11 +0200

Srce joj je ubrzano kucalo. Upirala je molecivi pogled u njegove oci koje su sijale nekim novim, njoj nepoznatim sjajem. Nije se usudjivala da progovori. Samo je duboko udahnula gledajuci u njegove ruke. U sledecem trenu odlucno je pritisnuo dugme na tastaturi i prineo telefon uhu.

I pre nego sto je uspeo bilo sta da progovori s druge strane se cuo promukao, odlucan muski glas:

-Poslednji dok u luci ispred svetionika. Kreni odmah. Ne pomisljaj da pozoves policiju ! U protivnom, znas sta te ceka!- preteci je izgovorio u jednom dahu i , ne sacekavsi bilo kakav odgovor, prekino vezu.

Sasa je bio besan. Bacio je telefon na krevet. Nervozno je setao od stola do prozora i nazad. Ani se cinilo da prelazi stotine milja u tih nekoliko koraka. Nikad ga do sad nije videla tako unezverenog i uplasenog, a opet, u isti mah odlucnog i smelog. Nije se usudjivala da ga bilo sta pita. Plasila se da ne poremeti tok njegovih misli.

-Odmah pozovi Nikolu- gotovo je uzviknuo- a ja cu da pozovem Ljubu i Vucka. –dodao je uzurbano. – Neces ici sama! To ne dolazi u obzir! Jel jasno?!- govorio je i dalje nervozno koracajuci.

Dlanovi su mu se znojili. Celim telom mu je prolazila jeza.

“Sigurno su je primetili danas. O, Boze sta da radimo? On je nece tako lako pustiti da se uvuce medju njegove ljude i rovari po coskovima.Kurvin sin sigurno ima neki plan. Ovo ce biti klasicna zamka. Ili se i on uplasio!? Pa on nikako ne moze da zna do kakvih je informacija Ana dosla!”- motalo mu se hiljadu misli i pretpostavki po glavi dok je cekao da se neko javi na telefon.

Ljuba i Vucko se nisu javljali.Vreme je odmicalo neverovatnom brzinom. I bas kad je odlucio da krenu njih dvoje sami, da Njemu i Njegovim gorilama ne bude sumnjivo sto je nema, Nikola se javio na Anin poziv.

-Daj mi ga- nestrpljivo je viknuo Sasa, otimajuci joj telefon iz ruke. Na brzinu je srucio u Nikolino uvo gomilu informacija o tome sta se desavalo u toku dana i kako se Ana nesmotreno uvalila u veliku opasnost. Hvatajuci je za ruku i upiruci prstom ka ulaznim vratima stana dao joj je do znanja da treba da krenu. Zgrabio je kljuceve svog kombija i nekoliko fotogrfija sa stola. Nastavio je razgovor sa Nikolom trceci niz stepeniste Anine zgrade.

-Nikola, moras hitno da udjes u trag ovim prikrivenim pozivima. Gledaj da budes sto brzi. Hajde, ti si hakersko cudo! Sve mozes. Mi smo krenuli tamo. Pokusaj da nas pratis i da mi brzo saljes informacije.- glas mu je postajao sve tisi kako su se priblizavali izlazu iz zgrade.

Jos uvek je drzao Aninu ruku cvrsto u svojoj. Toliko ju je stezao da je pozelela da se otrgne. Ali nije. Nekako joj je prijala njegova blizina.Ulivao joj je poverenje, osecala se sigurnom, zasticenom.

Od izlaznih vrata delilo ih je samo jos nekoliko stepenika. Stali su osluskujuci. Jedino su mogli cuti nekontrolisano lupanje sopstvenih srca i ubrzano disanje.

-Ostani ovde za tren- prosaputao je i krenuo polako niz stepenice. Priljubljen uza zid gazio je necujno, poput macke se prikradajuci vratima. Izostrio je sva svoja cula do krajnjih granica. Pogledom je obuhvatio parking ispred zgrade i deo ulice koji se mogao videti odatle. Bilo je neuobicajeno tiho i pusto.

“Nesto ovde smrdi” – pomislio je dok mu se zeludac prevrtao od neizvesnosti. “Sta nas ceka iza ovih vrata? Sta ako je zaseda postavljena bas ovde? Nemam nikakvo oruzje.Lako ce me savladati. A Ana? Sta ce posle biti s njom?” – nije dozvolio sebi da mu takve misli odvuku paznju. Vid mu se mutio od umora. Protrljao je oci i jos jednom osmotrio sve.

Gore na stepenistu Ana je drhtala. Netremice je posmatrala obrise Sasinog tela cekajuci u polutami. Gotovo je mogla da omirise strah koji joj je paraliso misli. Glava joj je bila potpuno prazna.

Sasa je pokretom ruke pozvao. Krenula je prema njemu kao omadjijana. Ponovo je potrazila stisak njegove ruke. Krenuli su zajedno prema vratima. Sasa je isao ispred nje delimicno je stiteci svojim telom. Spustio je dlan na kvaku, okrenuo se da je pogleda. “Neverovatno je lepa, nestvarno hrabra! Ja volim ovu zenu!” –pomislio je i gurnuo vrata ramenom.

U tom trenu cuo se pucanj. Sasa je gurnuo Anu na pod i legao preko nje. Parcici slomljenog stakla zarivali su mu se u dlanove .

Nastavice se…

Misterija 5

, 07 2013 20:58:24 +0200

Alkohol se razlivao njenim telom i grejao je.

Bilo joj je potrebno nekoliko minuta da cuti i razmisli kako da pocne.

Znala je da je pogresila sto je sama krenula u ovo istrazivanje. Znala je i da je tako stavila glavu u torbu.

Hrabrost nije uvek vrlina. A Ana je , pored toga sto je bila zaista neverovatno hrabra, bila i pomalo brzopleta.

Znala je da , zarad neke price poleti i pre nego sto razmisli. Znala je da rasiri krila do neslucenih granica.

Cesto je zbog toga zapadala u nevolje. Ali nekako se uvek izvlacila u poslednjem trenu.

Izgleda da sreca zaista prati hrabre.

Prebirala je po secanju. Pokusala je da se vrati u onaj trenutak pred sam pocetak ove besomucne i krajnje opasne jurnjave.

Sedela je u redakciji i pila kafu iscekujuci Sasin dolazak.

Proveravala je pristiglu elektronsku postu i povremeno bacala pogled na sat.

Pitala se zasto ga nema toliko dugo. Nije imao obicaj da kasni.

Negde oko devet sati mobilni telefon se oglasio kratkim, ali prodornim piskom. Pomislila je da joj Sasa pise i zgrabila je telefon panicno otvarajuci novu poruku.

U 10h, STOVARISTE, GARAZA 52.

AKO ZELIS PRICU BUDI TAMO.

Ponovo je pogledala u telefon. Broj je bio prikriven.

Odmah je ukucala Sasin broj.Ali on se nije javljao na telefon. Opsovala ga je u sebi. Zgrabila sa stola kljuceve od kola, mobilni telefon i fotoaparat.

"Pozvacu ga ponovo iz auta" -pomislila je trceci niz stepenice.

Pitala se da li ce stici na vreme. Zelela je da tamo bude barem nekoliko minuta pre deset. Da osmotri okolinu. Da vidi ima li koga u blizini.

-O cemu se radi? Kakva je prica po sredi? Mozda ima neke veze sa ubistvom one devojke o kojoj sam pisala...- pitala se vozeci kroz gradsku guzvu.

Nije se setila da ponovo pozove Sasu. Misli su joj lutale.

- Ana! Ana! Cujes li me? - iz misli je prenu Sasin nestrpljiv glas.

- Izvini. Zamislila sam se. Hocemo li da nazdravimo mojoj ludosti? - pitala je podizuci casu.

Nastavice se...

Misterija 3

, 06 2013 22:18:18 +0200

Trebalo joj je nekoliko sekundi da prikupi snagu, da udahne duboko...da natera telo da se pokrene.

Cinilo joj se da su joj bili potrebni sati da predje tih nekoliko koraka do vrata.

Uhvatila je kvaku rukom mokrom od znoja.

Okrenula je kljuc. Brava je tiho skljocnula.

I pred njom se nasao unezvereni Sasa.

Nestrpljivim pokretima je uhvatio njena krhka ramena i poceo da je drmusa.

- Da li si ti normalna?! - urlao je zatvarajuci vrata petom leve noge. - Mislis li da je normalno da juris za Njim potpuno sama!? - nastavljao je besno.

Ana nije mogla da dodje do reci. Samo ga je posmatrala. Zagledala se duboko u njegove tamne oci. I iznenadilo je to sto je u njima pronasla. Negda na dnu, duboko u oku svog najboljeg prijatelja, nasla je ljubav prema njoj...

" Pa on me voli" - pomislila je.

Primetio je njen prodoran pogled i blagi smesak u uglu usana. Prestao je da vice. Snazno je zagrlio i strasno poljubio.

Uzeo ju je u narucje poput deteta i ljubio joj celo, oci, kosu, obraze....

- Ana, hoces li mi, molim te, objasniti o cemu se radi?- pitao je, nezno je spustajuci pored stola na kom su lezale fotografije.

- Vrlo rado! Cim ti meni objasnis ove poljupce. - vragolasto mu je odgovorila.

Prisla mu je, zagrlila ga cvrsto, kao da ga grli poslednji put.

- Sedi i pogledaj sta sam sve fotografisala. Idem da nam sipam neko pice, pa cu ti polako sve ispricati.- rekla je.

Dok je isla prema sanku osvrnula se preko ramena. Jos nije mogla da dodje sebi od svih uzbudjenja koje joj je danas zivot priredio.

Nastavice se...

Misterija

, 05 2013 00:32:26 +0200

Ana je sedela u sobi scucurena ispod mekanog cebeta. Drhtala je.

Pred njom je lezala gomila fotografija. Sa njih joj se preteci kezio On.

Plasila ga se. Sama pomisao na Njega cinila je da pobledi, da izgubi dah.

-Oh, nadam se da me nije video sinoc - promrmljala je sebi u bradu, uvlaceci poslednji dim cigarete.

Prethodni dan provela je prateci ga. Zavlacila se u svakakve haustore, kafane, corsokake.

Na momente joj se cinilo da joj je srce u grlu, da ce je ugusiti. Navala adrenalina raspirivala je strah.

Dlanovi su joj se znojili. Nekoliko puta gotovo da je ispustila fotoaparat.

Nije smela ni da zamislja sta bi se dogodilo da ju je primetio.

Bio je strah i trepet podzemlja.Od samog pogleda na njegovo misicavo telo ledila joj se krv u zilama.

Imao je ostar pogled koji je govorio i vise nego sto je zelela da zna.

Zazvonio je telefon.

Poskocila je od uzbudjenja.Drhtavom rukom ga je prinela ocima da vidi ko je to trazi u ovo gluvo doba.

Na displeju je pisalo PRIVATE NUMBER.

Nije se javila. Telefon je uporno zvonio.

Ana se samo jos vise zavukla pod cebe. Sklupcala se poput maceta i cutala. Telefon je prestao da zvoni.

Misli su joj lutale. Tisinu je prekidalo samo dobovanje njenog srca.

Gotovo da je zadremala kad se culo kucanje na vratima.

Nastavak sledi...

Papiric 4

, 02 2013 00:07:24 +0200

Posle napornog dana i jurnjave gradskim ulicama,posle ko zna koliko vremena provedenog u cekanju zelenog svetla na semaforu, posle nekoliko stotina Dobar dan i Dovidjenja, posle raznih administracija, dokumentacija, formulara...konacno se vracam kuci.

Na vratima me docekuje moj muz.

Brizno me pita kako sam, dok ocima pokusava da skine moju masku i pronadje lik voljene zene.

-Zasto?- nestrpljivo ga pitam.

-Dolazila je D, zabrinuta je. Kaze da si istrcala iz njenog stana danas i da si bila vidno uznemirena.

-Aaaaa...to. Ma nista, bre. Znas kakva je ona. Preteruje. A kako si ti proveo dan?-bezuspesno pokusavam da odugovlacim, da skrenem razgovor na drugu stranu.

On mi prilazi,grli me, smesi mi se.

Znam da me je procitao.

Vadi iz dzepa papiric.

Pruza mi ga i vodi me u sobu.

A tamo me na stolu ceka vruca kafa i gomila starih albuma.

-Hoces li da krenemo u tu avanturu?-pita me nezno.

-Naravno-odgovaram drzeci ga za ruku.

*****

Drhtim.

Drhtim pod naletom nestrpljenja i radoznalosti.

Srce bi htelo da procita, ali telo ne slusa.

Ruke mi mirno leze u krilu.

-Jesi li ti procitao sta tu pise?- pitam ga sa nadom da jeste, da vec zna, da ce mi pomoci, da je uspeo ponesto da desifruje.

-Ne. Samo sam bacio pogled.Cekao sam te.

Ruke mi i dalje mirno leze u krilu.

- Znas, D mi je rekla da tamo pisu neka imena. I dok sam trcala niz stepenice nesto mi je dovikivala. - zurim da izrucim pred njega sve sto znam,sve o cemu razmisljam.

-Mozda je to papir iz onog tvog starog notesa. Secas se onog sarenog, gde si upisala sva nasa imena, adrese, telefone? I poneki stih...

-Verovatno je to to-kazem i konacno mi ruke krecu prema stolu da prigrle taj papir kao neku dragocenost.

Nespretno guram solju.

Socno opsujem.

Vrela kafa se proliva po stolu.

Neverovatnom brzinom je papiric upija, a ona ga rastapa pred nasim ocima.

I nestade za tren sva carolija.

Pred nama jos lezi gomila albuma.

Pogledam u muza. Posmatra me ispod oka.

-Ali slike su jos uvek tu- nezno mi sapne.

-Tu su.- promrmljam kroz jecaj.

Uzima prvi album u ruke,okrece prvu stranicu, pazljivo, kao da bere najnezniji cvet.

-Secas li se kada...-pita me ,zapocinjuci pricu o nekoj od dogodovstina...

Ali tu vec pocinje neka druga prica.

...

Papiric 3

, 31 2013 01:51:07 +0100

Istrcavam na ulicu.

U glavi mi odjekuje to ime.

Zaglusuje ga buka saobracaja, zamor prolaznika.

Hiljade bubnjeva mi udara u grudima.

U ritmu tog imena.

Ime.

Nadimak.

Znak.

Prijatelj.

Ako je to ime na papiricu, i ako, kako kaze gospodja D, tamo ima jos puno imena, onda mislim da znam koji je to papiric.

Prebiram po secanju.

Bice da je to onaj listic, istrgnut iz starog adresara,gurnut u zadnji dzep farmerica, kao podsetnik na sve one dane...i ljude.

Ali kako sam na to zaboravila!?

Izgleda da nam vreme ,poput bumeranga, vrati secanja kad najmanje ocekujemo.

Ako gospodja D nadje papiric, tamo cu naci adrese i telefonske brojeve starih prijatelja.

O, Boze! A sta ako ga ne pronadje?!

Hocu li se setiti svakoga od njih?

Jesam li zaboravila ulice, gradove i brojeve?

Imena pamtim, gradove pamtim...

Ulice i brojevi?

Nisu vise vazni... Sve se promenilo...

A mozda bi bilo lepo da probam da ih pronadjem.

***

Neko se, prolazeci pored mene, zateturao, okrznuo me ramenom, promrljao nesto poput Izvini, i nestao...

Rasprsio mi je oblacak secanja... Ostase samo pramenovi magle da mi se tope u rukama...

***

Uvlacim se u svakodnevicu... Navlacim na sebe masku prosecnosti.

Secanja ostavljam za noc.

Jer nocu nas iz tame vreba vreme...a ono daje mislima krila....

Nastavice se...

Papiric 2

, 29 2013 00:33:22 +0100

U stanu gospodje D. je stalno mracno. Okolo se siri miris proslosti. Gomila knjiga na policama.Mirisu na iskustvo.

Iz polutame posmatraju me razne keramicke figurice... Cini mi se da se smeju mojoj nestrpljivosti.

Cupkam u mestu. Premestam se sa noge na nogu. U glavi mi zuji roj odbeglih misli.

Pokusavam da se koncentrisem.Da cujem sta mi to D. govori.

Ne cujem njen glas,samo blago sustanje njene kucne haljine.

Ne vidim je.Ona ide iz prostorije u prostoriju. Otvara jedna vrata, pa druga , pa treca...

O, Boze! Pocinjem da verujem da ovo nije stan, vec omanji hotel sakriven iza tog broja 9.

Koliko jos soba ima ovde!?

Cujem je kako mi dovikuje da sednem,da pricekam... Ne seca se gde je ostavila papir.

"Evo, evo, duso. Dolazim...Samo sedi...Sad cu i kafu da pristavim...O, gde li sam ga zaturila?"

Zaturila!!!!

O ne!

U meni vice onaj radoznali crvic. Urla iz sve snage!

Strah me je da ga ne cuje i D.

Odjednom gubim kontrolu nad sopstvenim telom. Noge odbijaju poslusnost. Nece vise da me drze.

I tako se uz tresak stropostavam na stolicu u polutami trpezarije.

Dotrcava D.

"Jesi li dobro,dete drago?!"

Nemam snage da odgovorim.

D mi gura u ruku casu hladne vode i kockicu neke cokolade.

Dolazim do daha.Jedva.

Zahvaljujem se na svemu. Izvinjavam se. Zurim da zavrsim svakakve obaveze danas... Sad vec ozbiljno kasnim.

Na odlasku teska srca uspevam da izgovorim nesto poput

"Ma nema veze tetka D. Nije to toliko vazno. Vidimo se."

A onaj crvic u meni urla. Gusi se u moru radoznalosti i naglog osecaja gubitka.

Doziva me..preklinje me da jos jednom zamolim gospodju D da potrazi odbegli papiric...

Ali nekako se grlo steglo.

Ne ispusta ni glasa.

Boji se da ne izleti i onaj skriveni jecaj sto se tu scucurio.

Krecem.

Masem gospodji D.

I opet trcim niz stepenice.

Preskacem po dve,po tri...

Cini mi se da cujem kako mi D dovikuje necije ime...

Zvuci poznato, neodoljivo blisko...

Prizemlje.

Otvaram vrata i izlazim napolje.

Zaboravila sam da pogledam svoj odraz u staklu.

Ko zna na sta licim.

Ali moram dalje...

Nastavice se...