Zvrljanje

Zvrljanje http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj ivanairislj 2026-05-14T15:37:35Z Jesi li slušao vetar u krošnjama http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/05/24/jesi-li-slusao-vetar-u-krosnjama Jesi li slu&scaron;ao vetar u kro&scaron;njama kako svira ? &Scaron;ta ti je &scaron;apnula ona ptica &scaron;to je stajala međ li&scaron;ćem?   Videla sam cveće u nežnim no&scaron;njama koje vazduh pokreće i dira. Potraži u oblaku obrise tog lica &scaron;to vlada tvojim bićem.   Jesi li sanjao onu rascvetalu kru&scaron;ku kako miri&scaron;e? &Scaron;alje ti detinjstva žar i tajnu poruku.   Jesi li pustio te&scaron;ku suzu mu&scaron;ku &scaron;to smelo&scaron;ću odi&scaron;e? Ne gasi taj požar &scaron;to bukti i drži te za ruku. Poezija 2013-05-24T21:36:24Z ivanairislj O, ludosti! http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/05/01/o-ludosti Na putu od žute cigle stojim, oblake i li&scaron;će rasuto brojim. I gle! Eno onog iz Oza čarobnjaka na plastu sena u potrazi kletoj. Čini mi se da je na&scaron;ao vrh one igle &scaron;to ju je zaturila savest. Ili je to samo sena &scaron;to ju je zavist podmetnula podvaliv&scaron;i mudrosti svetoj?   Gledam u vrh njegovog &scaron;e&scaron;ira. Iz očiju mu varnice iskre. Svakim pokretom vara i dira misli moje &scaron;to su se stisle.   Pa jednim skokom i ja zaiskrim okom, dva puta kucnem čarobnim cipelicama i domu svetlom, &scaron;irokom radosno krenem zvezdanim ulicama.   Uz pomoć zanosa, navale ponosa, uz tračak svetlosti, mrvicu mladosti, pomalo radosti, stižem noseći trunčice mudrosti. O, hvala ti ludosti! Poezija 2013-05-01T23:10:23Z ivanairislj Tračak svetlosti http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/generalna/2013/04/28/tracak-svetlosti Po&scaron;tovani moji blog-prijatelji, među vama ima mnogo onih čije tekstove zaista vredi čitati. Ima među vama i onih toliko talentovanih da bi vam mogli pozavideti  i mnogi priznati i poznati spisatelji. Raduje me &scaron;to sam , igrom slučaja, dobila mogućnost da čitam va&scaron;e priče i poeziju i da neizmerno uživam u tome. Bila sam skoro izgubila veru i nadu da će se one, po meni prave vrednosti vratiti na tron. U ovom potpunom ludilu u koje smo zapali svojom ili tuđom krivicom vlada nipoda&scaron;tavanje kulture, umetnosti, obrazovanja na svim mogućim poljima. Postalo je sramota biti načitan, obrazovan, talentovan .  Do&scaron;li smo do toga da , ako želimo da nam neko ne zauzme mesto u autobusu dok smo na pauzi tokom putovanja, samo knjigu na sedi&scaron;tu smemo da ostavimo. I to odlično funkcioni&scaron;e. Ma neće je niko ni prstom pipnuti! Zaobićiće i va&scaron;e sedi&scaron;te i knjigu i vas poput stra&scaron;ne, smrtonosne zaraze. Pa do kakvog smo kulturnog posrnuća dospeli? Skoro sam poklonila knjigu jednoj poznanici. Bio joj je rođendan. Ne poznajem je najbolje, ali sam imala obavezu da se na njenoj proslavi pojavim. Znam da studira na filolo&scaron;kom fakultetu.  Stoga sam pomislila da kupujući knjigu sigurno neću moći da pogre&scaron;im. Znate li kakav sam komentar dobila od nje?! Citiraću je jer mi jo&scaron; odzvanjaju te njene reči u glavi: &bdquo; Hm... Knjiga?!... Zna&scaron;, ja ba&scaron; ne volim da čitam. Samo ono &scaron;to moram... Ali, kad si mi već ovo kupila, potrudiću se da je pročitam.“ Gledam je i ne verujem ... Sme&scaron;kam se onako , pomalo zbunjeno... Pada mi na pamet hiljadu rečenica koje želim da sručim pred nju... Ali ruke su mi vezane (ili bolje reći jezik) nekim komplikovanim odnosima ...Pa odlučujem da oćutim. U trenutku se setim i velikog Du&scaron;ka Radovića koji reče : &bdquo; Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati.“ Odrasla sam u porodici gutača knjiga. Moja baka i moja majka se mogu pohvaliti bibliotekom koja broji preko hiljadu naslova. U na&scaron;em malom stanu knjige su posvuda, na policama (dok je na njima bilo mesta), u ormanima, na podovima... Gde god se okrene&scaron; tu su knjige. Pamtim da mi je majka često govorila da nikad od knjige ne odustanem. Da čitam do kraja sve &scaron;to započnem, jer knjiga, govorila je, zna da iznenadi, i iz svake knjige(pa i iz one najdosadnije, i iz one koja možda nema neku posebnu vrednost) se može ne&scaron;to naučiti. Pa tako ja i dalje rastem čitajući i prenosim ljubav prema knjizi na svoju malenu kćer. Da ne dužim mnogo ovu priču. Kao &scaron;to već rekoh, gotovo sam bila izgubila veru i nadu, a onda sam, sasvim slučajno, na facebook-u na stranici posvećenoj velikom čika Miki Antiću naletela na izvanrednu pesmu koju je napisao mladi pesnik Elvin Dervić. Uz dopu&scaron;tenje ovog izvanrednog mladića prenosim i vama neke njegove misli i stihove. Sigurna sam da ćete ga i vi zavoleti kao &scaron;to sam i ja. I znam da će vam zagolicati ma&scaron;tu i sva čula, i da ćete posetiti njegovu stranicu na facebook-u koju vam ovde ostavljam Elvin Dervic Poetry   “Ja bih da mi poklone riječ, lahku za ponijeti, te&scaron;ku za razumijeti. Mikinu riječ.   A govori on, itekako govori; Prosjacima u džepu, bogata&scaron;ima u du&scaron;i. Zauvijek.” Odlomak iz Elvinove pesme posvećene čika Miki. “...kako čovjek može da bude Bog kad nije dovoljno jak da zaustavi da se udavi jedan mali, papirnati brod?”     &bdquo;Dragi oče,   već dugo te tražim. Svi poku&scaron;aji traganja za tobom su mi neuspjeli, a nada za tvoj pronalazak je sve manja. Negdje u najcrnjoj dubini du&scaron;e čuvam relanost, ne dam joj da ispliva. Zna&scaron;, vjerujem da će&scaron; se vratiti. Uvjerio sam sebe da si oti&scaron;ao na poslovni put i da si se izgubio na putu kući, ili si izgubio pojam o vremenu kad si sjeo pod neku staru brezu da čita&scaron;, ili možda putuje&scaron; po bijelom svijetu tražeći najljep&scaron;i cvijet za majku.“ Pismo adresirano na nebo, Elvin Dervić   &bdquo;Mnogi tako iz životinjske strasti skoče u besmisao i mada je sreća mehka pri doskoku, tvrda je krajnost od koje se lome kosti i du&scaron;a.“ Spasi me, Elvin Dervić "Ja sam stijena i planina i nepročitana knjiga. Ja sam sve &scaron;to ne može&scaron; sru&scaron;iti jer sam od sreće satkan."   Elvin i njegovi prijatelji organizuju u  Sarajevu i večeri poezije. Imaju svoj klub pisaca u kom čitaju jedni drugima svoje tekstove. Odu&scaron;evljena njegovim pisanjem, iznenadjena njegovom mlado&scaron;ću odlučila sam da mu pi&scaron;em i tražim dozvolu da ga ovde pomenem i citiram. Evo i nekoliko rečenica iz njegovog odgovora: &bdquo;Naravno da ima&scaron; moju dozvolu da pro&scaron;iri&scaron; stranicu dalje, meni je to zadovoljstvo. Drago mi je da mi želi&scaron; pomoći. Hvala tebi. Ja samo radim ono &scaron;ta osjećam da bih trebao. Trudim se da budem velik čovjek, a da nikad ne odrastem i isto tako da nikad ne prerastem druge u vlastitim mislima. Ja svoje slabosti i vrline znam, a na ljudima je da me zbog njih vole ili ne vole.“   Hvala Elvinu &scaron;to mi je vratio i veru i nadu! Hvala i vama, dragi moji , jer dok čitam va&scaron;e tekstove dobijam novu snagu, raste u meni vera, rađa se inspiracija! Svako dobro ! Generalna 2013-04-28T23:13:58Z ivanairislj Misli http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/04/27/misli Polete&scaron;e misli moje. Razlete&scaron;e se kao jato upla&scaron;enih ptica. Prati ih oko moje dok u oblacima utiskuju slike dragih lica.   Polete&scaron;e moje misli. Odjekuje lepet tanu&scaron;nih krila. Stigo&scaron;e tamo gde smo nekad kisli gde je ljubav gnezdo svila.   Poezija 2013-04-27T23:14:18Z ivanairislj Ja mogu http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/04/17/ja-mogu Ja mogu u kamen da se pretvorim i da ćutim. Da budem u večnom tihovanju. Ja mogu u pustinji bujicu da stvorim i da slutim &scaron;ta se to krije u mirovanju.   Ja mogu da porastem u cvet i da miri&scaron;em. Da korenje zarijem duboko. Ja mogu bez krila da otpočnem let i da slobodno di&scaron;em dok lebdim visoko.   Ja mogu od poplave da napravim su&scaron;u i da tugujem za uvelim li&scaron;ćem. Ja mogu u čoveku da pronađem du&scaron;u i da ljubav darujem svim svojim bićem.     Poezija 2013-04-17T00:28:59Z ivanairislj Misterija 13 http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/nastajanje/2013/04/16/misterija-13 Bolničari su morali brzo da reaguju. Kada su u&scaron;li u garažu prvo su na brzinu bacili pogled na sve povređene. Dva doktora iz hitne službe bila su dovoljno iskusna da odmah procene koga prvo treba zbrinuti. Doktor Pavlović je preleteo pogledom po prisutnima. -       Molim vas , ljudi da me saslu&scaron;ate. Važno je. Bilo bi nam od velike pomoći da vi, koji niste povređeni, i kojima na&scaron;a pomoć nije potrebna, izađete odavde. I onako nema dovoljno prostora. A ovim momcima je potrebno malo vazduha. – smireno je progovorio.   -       Nema problema – poskoči Nina odmah, shvatajući ozbiljnost situacije. – Sale drži se! Biću ispred. Čekam! Doktore , molim vas ako ikako možemo da pomognemo... – drhtavim glasom je nastavila Nina bri&scaron;uci suze.     -       Za sad nema potrebe...ali budite blizu... Možda će nam trebati pomoć ovih momaka da prenesemo ranjene. – odgovorio je Pavlović prilazeci Ljubi pored kog su već bili doktorka Savić i dva tehničara.   -       Doktore, ovaj momak , mislim da su rekli da se zove Ljuba, je u vrlo te&scaron;kom stanju. Ima vi&scaron;estruke prelome rebara...otežano di&scaron;e...Vrlo je moguće i da mu je povređeno plućno krilo. Gubi svest i od udaraca u glavu. Dehidrirao je. Ovde mu ne možemo mnogo pomoći. Hitno mora da se preveze u Klinički.- brzo je govorila doktorka Savić pružajući ne&scaron;to starijem kolegi najvažnije informacije do kojih je do&scaron;la.     -       Nema problema. Mladeneeee! Dođi ovamo, brzo! Donesi jos jedna nosila i kragnu. I povedi nekog od tih policajaca da ti pomognu da ga prenese&scaron;! I odmah pozovi službu. Treba nam pomoć. I bar jo&scaron; jedno vozilo - dovikivao je Pavlović prilazeći Sa&scaron;i. Sa&scaron;a je sedeo na podu naslonjen na hladan zid. U glavi mu je zujalo. Umor i bol su ga savlađivali lagano. Poželeo je da je Ana tu. Iznerviralo ga je &scaron;to je Nina morala da izađe. A ba&scaron; je hteo da je pita gde je tačno Ana i za&scaron;to nije tu. Imao je jo&scaron; mnogo pitanja, ali moraće da sačeka. &bdquo; Kako si se u sve ovo uvalila,draga moja Ana? Trebalo je da znam da neće&scaron; ostaviti misteriju nere&scaron;enu. Video sam po tebi da stalno razmi&scaron;lja&scaron; o onoj ubijenoj devojci. Ma znao sam da će&scaron; da nju&scaron;ka&scaron; naokolo. Da će&scaron; da gura&scaron; do kraja...“ obraćao se Sa&scaron;a Ani u mislima. -       Sa&scaron;a,Sa&scaron;a....Da li me čujete? Sa&scaron;a... – odjeknuo je glas doktorke Savić i prenuo ga iz misli.   -       Da... da ... Čujem Vas...     -       Uh, dobro je! Na trenutak mi se učinilo da Vas gubimo. Imate prostrelnu ranu na desnoj butini. Jedan metak je zavr&scaron;io u va&scaron;em levom ramenu. Ne vidim izlaznu ranu. To ćemo morati hitno da re&scaron;avamo. Pretrpeli ste surove batine i nekoliko snažnih udaraca u glavu. Recite mi da li osećate ovo -govorila je doktorka Savić blago dodirujući vrhovima prstiju Sa&scaron;ine obraze.   -       Da li imate isti osećaj sa obe strane? – nastavljala je.     -       Osećam da me dodirujete po levom obrazu – reče Sa&scaron;a krkljajući.   -       Moguće su i povrede mozga. Udarac u glavu je bio zastra&scaron;ujuće snažan – obraćala se kolegi Pavloviću.     -       Stiže nam jo&scaron; jedna ekipa u pomoć – reče Pavlović idući za nosilima na kojima je ležao Sa&scaron;a. Nina je stajala ispred garaže i čekala. Cupkala je u mestu, preme&scaron;tala se sa noge na nogu, vrtela se levo – desno, sedala na pod i ustajala... Nije znala &scaron;ta će sa sobom i sopstvenim mislima. -       Ne brinite se gospođice, Marko će sve srediti i sve će biti OK – te&scaron;io ju je visoki policajac koji je stajao pored nje. Ni&scaron;ta nije rekla. Samo ga je pogledala i poku&scaron;ala da se nasme&scaron;i. Na pomen Markovog imena osetila je neku čudnu jezu. U stomaku je ne&scaron;to zagolicalo poput lepeta leptirovih krila. Ili joj se samo učinilo... U misli joj se vratio njihov susret i ona noć koju su zajedno proveli. &bdquo; Da li je ovaj ponovni susret pod ovakvim okolnostima neki znak? Nisam mislila na njega nedeljama. Možda lažem samu sebe... Uhvatila sam neku čudnu iskru u njegovom pogledu ispred policijske stanice. Hmm...“ – prepustila se Nina na trenutak mislima o Marku. -       Samo malo... Možete li da se pomerite malo levo? Hvala. Molim Vas pomozite nam malo. Nemamo dovoljno ljudi. Tehničari zbrinjavaju ranjene. Možete li da nam pomognete sa nosilima? – do Nine je dopirao glas doktora Pavlovića i ona se trgla. Pogledala je ispred sebe i na zemlji na nosilima ugledala prvo Ljubu, a potom i Sa&scaron;u. Ljubu je jedva prepoznala. Oko vrata je imao kragnu a lice mu je bilo umrljano krvlju. Delovi tela koji su virili ispod odeće bili su prekriveni otocima i podlivima. Činilo joj se da nije pri svesti. Sa&scaron;a je izgledao samo malo bolje od njega. Četiri policajca su pritrčala nosilima. Odneli su ih prema kolima hitne pomoći. Nina je potrčala za njima. -       Molim Vas dozvolite mi da pođem sa njima do bolnice – molećivo je upitala jednog od tehničara. -       Upadajte ! Uskočila je u kola i uhvatila Sa&scaron;u za ruku. Pogled joj se zadržao na leđima doktora Pavlovića koji se žurnim korakom vraćao u garažu. -       Hajde da vidimo &scaron;ta ćemo sa ostalima – čula je glas doktorke Savić i onda su se vrata na kolima zatvorila. Stigla su jo&scaron; jedna kola hitne. Policajci su ostali na licu mesta da pomognu lekarima i da obezbeđuju prostor. Neki su već bili u potrazi za dokazima i tragovima koji bi mogli biti od koristi u istrazi koja je sledila.                                                                                                                         ***   Ani je u u&scaron;ima jo&scaron; odzvanjao Zverkin odvratan smeh. &bdquo; O za&scaron;to sam bila tako brzopleta?! Nisam smela tako da poletim... Sad sam previ&scaron;e ljudi uvalila u ovaj haos! &bdquo; – mislila je Ana koračajući za Nikolom i Zverkom. Poku&scaron;ala je nekoliko puta da uhvati Nikolin pogled. Nadala se da bi tamo na&scaron;la nekakav spas. Trudila se svim silama da se smiri, da ostane pribrana. &bdquo; Kako da navedem ovog gada da progovori o onoj devojci? Sigurna sam da on stoji iza tog ubistva. Ma nije on lično uprljao svoje ručerde...ali je izdao naređenje da je smaknu... Mora da je ne&scaron;to otkrila, da je videla ne&scaron;to &scaron;to nikako nije smela...i ....“ -       A doletele ptičice...hahahaaa... Vidi vidi... – prekide Zverka tok njenih misli.   -       Govori gde je Sa&scaron;a? – povika Nikola iznenadiv&scaron;i i sebe samog.     -       Ti si neki mnogo hrabar dečko,a? Ili samo hoće&scaron; da ti se ova kurvica divi? ’- provocirao ga je Zverka.   -       Nikola...molim te polako...- poku&scaron;avala je Ana da smiri loptu uporno razmisljajući o svemu &scaron;to ih je čekalo. Pred njima je bio težak zadatak.                                                 *** U okolini su svuda bili raspoređeni Markovi ljudi. On je sedeo u kolima nedaleko od garaže. Napeto je i&scaron;čekivao. Kad su mu iz vidokruga nestali Ana i Nikola obuzela ga je strepnja. I strah. Nije mu bio prvi put da bude odgovoran za ovoliko života, ali... Sad je nekako sve drugačije. Sa Nininim prisustvom priča je dobila sasvim nove razmere. -       Potvrdite svoje položaje – govorio je u motorolu odsečnim glasom. Po&scaron;to je proverio i osmotrio teren i ljude obratio se svom dugogodi&scaron;njem kolegi i partneru Aleksandru. -       Aco, moram da obavim jedan poziv. Bicu tu, ispred auta. Molim te pazi na sve. Nemoj da se situacija otme kontroli. Vraćam se za minut – rekao je i iza&scaron;ao iz kola. Nebo je bilo vedro. Prijao mu je svež vazduh. Nina...Od kad ju je video samo je na nju mislio. Bilo mu je te&scaron;ko da se koncentri&scaron;e. Nekoliko puta je uhvatio samog sebe da se isključio, da mu misli lutaju. Vraćao se u onu noć koju su proveli zajedno. Po ko zna koji put pitao se da li su pogre&scaron;ili. I ako jesu, koja je gre&scaron;ka bila veća. Noć koju su potro&scaron;ili u strasti ili jutro kad su se dogovorili da tu noć zaborave? Izvadio je telefon iz džepa i brzo, da se ne predomisli, ukucao Ninin broj.                                                 *** Ana i Nikola su, svako na svoj način, posmatrali garažu u koju ih je Zverka uveo. Ana se naježila i stresla. Pogledom je tražila izlaz. Osmotrila je Zverkine gorile. Svi su bili do zuba naoružani. Nikola je bacio pogled u potrazi za nekim uređajima koji bi mogli ometati prijem signala. -       Pretresite ih! – naredi Zverka.                                                 *** Ukolima hitne pomoći Nina  se držala za jedinu slamku koju je imala. Za nadu. &bdquo; Samo da budu dobro. Jedva čekam da vidim lice onog bednika Vuka! On će se sigurno brzo opraviti. Ovi Markovi momci su ga samo okrznuli metkom, tek da ga obore na zemlju... Samo da bude dovoljno relevantnih dokaza protiv njega. Uni&scaron;tiću ga za ceo život! &Scaron;ta li je sa Anom i Nikolom? Samo da ne krene ne&scaron;to po zlu... Kad bi samo naveli onog gada da priča.... &bdquo; Zvono na mobilnom telefonu prekinulo je tok njenih misli. Brzo je pogledala u displej. Pisalo je MARKO.... Nastaviće se...           Nastajanje 2013-04-16T01:44:43Z ivanairislj Sanjala sam http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/04/13/sanjala-sam Sanjala sam kako me ljubis i prstom na mojim ledjima tajnu mapu crtas. Ocima tamnim svaki moj udah gutas i srebrom meseca me budis.  Sanjala sam kako me posmatras i u san mi zavirujes. Neku neznu prevaru kujes i prelepu muziku dodirom stvaras. Poezija 2013-04-13T22:52:27Z ivanairislj Misterija 11 http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/nastajanje/2013/04/13/misterija-112 Sasi je srce sve brze kucalo. Bio je umoran, pretucen,slomljen. Ali nije smeo da dozvoli sebi da klone. Morao je da ostane priseban i da smisli neki plan.I ma koliko to ludo zvucalo odlucio je da uspe. Odbijao je da prihvati ovu situaciju kao bezilaz. Uvek je verovao da se sve moze resiti i da ce moci da ispliva uvek…bez obzira na govna u koja se do guse uvalio. -       Ljubo, Ljubo – tiho je zvao svog prijatelja. Nije bilo odgovora i Sasa se zabrinuo za njega. Pokusavao je da razazna obrise ovog smrdljivog mesta. Oci su mu se polako navikavale na mrak. I malo po malo uspeo je da vidi Ljubino telo nedaleko od svojih nogu.  Skupio je snagu, stisnuo zube i na kolenima i laktovima , znojeci se od bolova , prisao sklupcanom prijatelju. Opipavao mu je puls na ruci. Nije nista osetio. U panici je zaboravio na ranjeno rame, na slomljene prste, na metak u butini i uspravio se. Udario je glavom o nesto metalno. Odjeknuo je zvuk udarca i Sasa se uplasio da ce ga Vucko i onaj drugi kreten cuti. Zato se pritajio na nekoliko trenutaka. Stajao je iznad Ljubine glave. Gotovo da nije disao. Nista se nije desavalo. Nisu se culi koraci ni glasovi. Nije bilo onog zveckanja kljuca dok se okrece u bravi. -Nisu me culi! Dobro je!- promrmljao je sebi u bradu spustajuci se pored Ljube. Seo je na vlazan pod, prstima je potrazio puls na Ljubinom vratu i osetio slabasne otkucaje. Preplavilo ga je odusevljenje, radost kakvu odavno nije osetio. Stavio je Ljubinu glavu u svoje krilo i poljubio mu celo. -       Bices ti dobro brate.Ucinicu sve sto mogu. Cujes li me?- saputao je plaseci se da ga ne izgubi. -       Hajde, ako me cujes , reci nesto. Potrudi se. Bice nam lakse da zajedno smisljamo plan kako da se otarasimo ovih idiota i pobegnemo odavde. – nastavljao je da prica verujuci da ce Ljubi uliti veru, nadu…i da ce smognuti snage da se zajedno bore. -       Cujem te- zacuo se iz tame poznat prijateljski glas…slabasan ali vredan , obecavajuci. U tami garaze blesnuo je Sasin osmeh. To mu je bilo dovoljno da postane jos odlucniji i spremniji na sve sto ga ceka. -       Mozda je bolje da malo odremamo, da budemo , ako ne snazniji , ono bar odmorniji od ovih klipana koji cuvaju strazu- rece Sasa tonuci u neko bunilo. Nije to bio san, a nije ni java. Sklopio je oci i pred njim se stvorila Ana. Video ju je u svoj njenoj zanosnoj vedrini. I taman je hteo da joj pridje i poljubi je…iza nje je izronila  Vuckova glava. Kezio mu se grleci s ledja njegovu Anu. Sasa se gusio od besa. Ostar bol trgao ga je iz sna. Nije znao koliko je vremena proslo. Ali znao je da je vec dan jer je u garazu prodiralo svetlo odnekud.  -       Ljubo, hej! Dobro si?- prodrmao je usnulog prijatelja. Jedva odvajajuci kapke i usne slepljene skorenom krvlju Ljuba progovori nesto poput OK sam… -       Slusaj, odnekud dopire svetlost u garazu. Pogledao sam prema vretima. Tamo se nista ne vidi. Negde drugo postoji neki otvor. I to veliki. Vidi koliko je svetla. Mozes li da ustanes? Hajde da probamo da zbrisemo odavde!- pun nove nade i snage govorio je Sasa. -       Mogu da ustanem. Trebace mi tvoja pomoc. Daj mi ruku. – progovori Ljuba krkljajuci. -       Ajde brate da nadjemo izlaz odavde!- rece Sasa ustajuci i pruzajuci mu ruku. Pratili su zrak svetlosti koji se sirio po prljavom podu garaze. I samo na nekoliko koraka od duseka na kom su do malo pre bili ugledali su vrata. Obicna, drvena OTVORENA vrata. Prisunjali su se sto su tise mogli. Bilo ih je strah da progovore. Zadrzavali su dah. -       Vidis li ti ovo?- prosaputao je Ljuba stezuci zube od bola i straha. -       Vidim . Ovo mora da je neka zamka.-promrmlja Sasa. -       Ja cu da provirim Sale , brate. Pa sta nam Bog da! Ako je zamka, nek likvidiraju mene. – odlucno rece Ljuba krecuci prema vratima i svetlosti. Sasa nije ni stigao da ga uhvati za ruku i spreci. Ljuba je vec bio pred vratima. Napolju. Na slobodi. Sasina ruka , kojom je krenuo da ga uhvati ostala je da visi u vazduhu, tu gde je do pre nekoliko sekundi bilo Ljubino rame. Treptao je u neverici. Zazmurio je ocekujuci neku dreku, pucanj ili batine da se sruce na Ljubino telo. Ali nista se nije dogodilo. Samo je video Ljubinu ruku kako mu mase i poziva ga van. Posao je za njim. <div style="border-style: none none dotted; border-bottom-color: windowtext; border-bottom-width: 3pt; padding: 0in 0in 16pt"> Nasli su se napolju. Bili su iza garaze. I prvo sto su ugledali bio je sumarak na nekoliko koraka od njih.Pogledali su se i to je bilo dovoljno. Nista ih nije moglo spreciti da pokusaju da nadju spas. Potrcali su ne mareci za bol koji im je razdirao tela. Mlado lisce prigrlilo ih je i sakrilo im trag. - Ne mogu da verujem da smo se ovako lako izvukli- govorio je Ljuba trceci ispred Sase dok im je granje i trnje povredjivalo ionako vec premorena i izranjavljena tela. - Cuti i trci - doviknu mu Sale jedva disuci. </div>   Nekoliko minuta kasnije zacuo se zvuk motora. Ispred garaze su stajali Vucko i dvojica Zverkinih gorila . Proveli su noc strazareci. Pred njihovim nogama zaustavila se limuzina. Zverka je izasao iz kola i sporim pokretom ruke pokazao jednom od svojih telohranitelja da otkljuca garazu. Culo se zveckanje kljuca . Brava je skljocnula. Zatim je grozna tutnjava metalnih garaznih vrata rasparala jutarnju tisinu. -       Kreni ispred mene pizdo- strogim glasom se Zverka obratio Vuku. – Da vidimo da li su zivi ovi tvoji bivsi pajtosi…Hahahaaa… Da malo ispitam onog Saleta… Ja cu da ga pitam, a ti pizdo, ti ces da ga drzis … nastavljao je smejuci se zlobno. Vuk je isao ispred Zverke. Usao je u garazu i pogledao na pod gde je prethodne noci ostavio Sasu i Ljubu . I skamenio se kad je video da tu nema nikoga. Jeza je prosla celim njegovim telom poput struje. Srce mu je ubrzano lupalo. Ostajao je bez daha. -       Gde su!? – zacuo je povik iza svojih ledja. Stresao se od pomisli sta mu sledi posle ovoga. Pozeleo je da sanja…da sve ovo nema veze sa stvarnoscu. -       Pitao sam te nesto kretencino! – orio se Zverkin glas. Oci su mu sevale. Bio je besan kao ris. Nije znao kome prvo da se obrati ili koga prvog da udari. Vuk i njegove gorile stajali su poput kipova. Nisu nista govorili. Nisu se usudili ni da misle. Zverka je odgurnuo ramenom Vuka i usao u garazu. Na duseku su ostali tragovi krvi. Pored duseka nasao je jednu fotografiju. Na njoj je ugledao svoje lice i…I nije mogao da veruje koga vidi pored sebe. Na slici je bio i njegov dugogodisnji partner iz Ukrajine, Vladimir, a iza Vladimira u redu su stajale prelepe devojke. Setio se da je te veceri isao na sastanak s njim.Trebalo je da kupi jos desetak devojaka i da ih svojim kanalima rasporedi po klubovima, javnim kucama, kod nas. Neke je dugove hteo da resi tako sto bi dve devojke poslao svom saradniku iz Italije, Masimu. Treptao je u neverici. -       Niko nije znao za taj susret s Vladimirom. Cak ni moji najblizi saradnici i telohranitelji. Pa sam sam isao tamo upravo zbog toga. Da me neka gnjida ne raskrinka.  Da li je moguce da je ona mala novinarka sve ovo sama provalila!? Jaoj kad je se docepam! A ko zna kakve jos informacije ima… - misli su mu letele glavom…. Skoro da je zaboravio zasto je tu. Iz misli ga je prenuo Vukov drhtav glas. -       Ja…mislim….ne znam… ne ne… ovaaaaaj… kako da kazem….mi smoooo…aaaa… ja sam….. –pokusavao je Vuk da sastavi sopstvene misli u celinu.   -       Sta si ti uopste,govno jedno! Ko je tebi dao za pravo da mislis pizdo jedna!- besneo je razjareni Zverka gurajuci fotografiju u dzep.   -       Ali…- pokusao je da se oglasi jedan od gorila.   -       Umuknite svi! Degenerici jedni! Kako su vam pobegli? Odmah hocu da cujem objasnjenje!- dreknuo je iz sveg glasa Zverka i krenuo da kruzi po garazi nervozno koracajuci. I tad je video otvorena zadnja vrata garaze, ona koja su se nekad koristila kao izlaz u slucaju pozara. I tek tad se razbuktao bes u njemu.   -        Da li je moguce da ste toliko glupi!? Ostavili ste zadnja vrata OTVORENA!!! Alooooo, majmuni! OTVORENA!!! I to SIROM! Eeeeeeej! Boze koga ja placam! S kim ja radim!!!! Ne mogu da verujem da ste toliko zaostali!!! Pa bolje da sam kokosku stavio pred vrata! Bolje bi uradila posao od vas! – nastavljao je da urla samarajuci jednog po jednog u besu.   Oni su cuteci podnosili udarce. U glavi im se vrtelo pri pomisli kakva ih kazna tek ocekuje. Hvatali su se za slamku nade da ce im Zverka postedeti zivote. -       Odmah krenite u poteru za njima, vi bednici! –viknuo je i oni potrcase. -       Ti ostani ovde-rece Zverka Vuku.  – Ovde ces mi biti od vece koristi. Kakav si izdajnik i bednik, od tebe se svasta moze ocekivati! Sta znam…mozda im jos po nesto dojavis ! Sedi ovde na ovaj dusek! I govori! Sve sto ti znas da ona mala kurvica Ana zna. Sta znaju ostali i ko je sve upleten?- urlao je gurajuci Vuka na dusek. Vuk je drhtao i cutao. Nije znao sta da kaze. Ni sam nije bio dovoljno upucen. Onaj kompjuterski frik Nikola odavno je bio protiv njega. Osecao je Vuk to. Znao je da ga je ostroumni genije provalio. Sigurno je ostalima govorio da paze sta pricaju pred njim. -       Ja..ja nisam bas u toku… mislim oni su…ja sam cuo samo delove razgovora…ovaj…pa … izmedju Ane i Sase… i… ovaj.. mmmozzdaaa… mozda…sta znam…ja….- mucao je Vucko u strahu za goli zivot.   <div style="border-style: none none dotted; border-bottom-color: windowtext; border-bottom-width: 3pt; padding: 0in 0in 16pt; margin-left: 0.25in; margin-right: 0in"> -       Ti si nevidjeni skot! Bednice! Nistarijo! – dreknu Zverka.  – Markoooo!- urlao je dozivajuci jednog od svojih telohranitelja.- Markooo…ajde dolazi ovamo! Pokupi ovo govno i.. i radi s njim sta god hoces… Ali nemoj da ga dokrajcis.. Jos mi nije sve rekao… -rece Zverka ulazeci u svoja kola. </div>   Ana, Nina i Nikola uleteli su u Ninina kola. Nikola je nosio svu opremu koju je mogao poneti. Kroz glavu mu je prolazio Vuckov lik. -       Jebeni iskompleksirani izdajnik. Da ne poverujes da covek moze tako nisko da padne. Ne znam koliko je dobio novca, ali svakako nijedna suma nije dovoljno velika da prodas prijatelja. Ma prodao je samog sebe. Bezdusni gad! Ma ni za sta na svetu ne bih mogao tako da postupim. Samo da ga se docepam! Kako bih ga rado tresnuo u onu glupu glavurdu!- nervozno je brbljao Nikola dok su se vozili prema policijskoj stanici i uporno je pokusavao da dobije Ljubu.   -       Jel se javlja Ljuba- upitala je Nina motajuci svoju traku u glavi. Nadala se da je Ljuba pozitivan lik u ovoj zbrci koja je nastala. A Vuk… Pri samoj pomisli na njega podilazili su je zmarci.Nikad joj se nije dopadao.     -       Nina , skreni ovuda, brze cemo- rece Ana zamisljeno.Jedva je cekala da stignu do stanice i da porazgovaraju sa inspektorom Markom. I ona je na svoj nacin duboko u sebi gajila nadu da Ljuba nije izdajnik poput ljigavog Vuka. U njoj se vodila teska borba.Plasila se za Saletov zivot i proklinjala je sebe sto ga je poslusala i pobegla.   -       Nisam smela tako da ga ostavim- promrmljala je sebiu bradu.     -       Ma daj Ana. Ne muci samu sebe. Sale je bio u pravu! Sigurno mu tamo ne bi bila od pomoci! Ovako je bolje.Veruj mi! Jel tako Nina? Daj utesi je nekako…Vidis da je postala neupotrebljiva. A trebace nam ta pametna glava. Borba tek pocinje!- dodavao je Nikola i dalje prebirajuci po tastaturi mobilnog telefona.   -       Da, da…Ana, Nikola je sasvim u pravu! Ne mozes sebe unistavati. Ako nista drugo, ubaci sebi u glavu cinjenicu da si mu potrebna!- dodala je Nina skrecuci u ulicu u kojoj se nalazila stanica. “ Da li sam dobar izbor napravio kad sam pozvao Marka? Nisam valjda baksuz u materinu, pa da ispadne da je i ovaj korumpirana svinja. Delovao mi je sasvim pristojno i pravicno kad smo ranije saradjivali, ali… Nikad se ne zna… Ako ovo sve ima veze sa belim robljem i ubistvom one jadne devojke… Veliki je ulog tu u igri. I sve je moguce…Zverka mora da ima dobra ledja u ovoj igri. Ko zna ko mu je sve na platnom spisku…. Hmmmm….” razmisljao je Nikola. -       Devojke, pre nego sto stignemo moramo se dogovoriti nesto. Ja sam pozvao Marka, i mislim da nisam pogresio. Ali moramo biti oprezni. Nikad se ne zna.Eto ispostavilo se da je Vuk u igri. Na zalost ne na nasoj strani… Za Ljubu nista ne znamo. Nadam se da me osecaj ne vara . Mislim da je Ljuba u istom sranju sa Saletom i da ga nece prodati ma sta da se dogodi. A Marko…Sta znam… Hajde da za pocetak pred njim ne otkrivamo sve karte… Recicemo mu sustinu…ali izostavimo par detalja… Dok ne cujemo sta Marko ima da kaze… A? Sta mislite cure?- srucio je Nikola sve svoje strepnje u dahu.   -       Mislim da svakako moramo da budemo oprezni –dodala je Nina bacajuci pogled u retrovizor da vidi sta se desava u Nikolinim ocima. I tamo je procitala zebnju. Pa se i sama stresla od neke jeze…od neizvesnosti… -       Slazem se sa vama. Samo bih volela da se sto pre odmota klupko ove igre, jer se plasim za Sasu.I za Ljubu… Nadam se da ce biti ok. Daj Boze da na vreme stignemo do njih…-uz dubok uzdah rece Ana. Svitalo je. Ispred policijske stanice vec je bio parkiran Markov automobil. Nina je smanjila gas. Osmatrala je okolinu. Parking je bio gotovo pust. Osim Markovih kola i jos dva sluzbena policijska vozila niceg vise nije bilo. Polako se parkirala blizu ulaza. -       Hocemo li drustvo?- upitala je vadeci kljuc iz brave i gaseci svetla. -       Idemo!- odgovorise gotovo u glas Ana i Nikola. Na stepenistu ih je cekao Marko. Na sebi je imao farmerice i majicu. Videlo se da je tek ustao iz kreveta. Pozdravio ih je rukom . Nini su klecnula kolena kad je ugledala njegov sirok osmeh. -       Udjite drustvo! Unutra cemo porazgovarati… Odmah desno je moja kancelarija- obratio im se Marko ulazeci u zgradu policijske stanice.   Nastavice se… -           Nastajanje 2013-04-13T20:58:55Z ivanairislj Lepotica i Zver - moderno doba http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/generalna/2013/04/12/lepotica-i-zver-moderno-doba Lepotica je sedela u svojoj sobi i tiho plakala. Iz glave nije mogla da izbaci sliku svog voljenog princa. “ Oh, zasto nisi pravi princ? Zasto nisi bogat?” – mislila je Lepotica jadajuci se samoj sebi, sopstvenom srcu, savesti, Bogu…. “Zasto bas ja da se tako glupo zaljubim!?” – ljutila se na sebe , na sudbinu, na svoje srce, na Boga… Pocela bi da jeca na samu pomisao na njegove oci u kojima je mogla da pronadje citav svet, oci tako ciste i iskrene da se u njima mogla okupati i sprati sve svoje grehe, Proklinjala je sebe, sudbinu, srce, savest, Boga… U usima su joj odzvanjale reci koje je slusala cesto… “Ne traci svoju lepotu na siromahe… Predaj se nekom bogatom coveku koji ce ti pruziti sve sto pozelis…Putovaces svetom, moci ces sebi da kupis sta god pozelis… Ici ces na premijere ,na festivale…Koracaces crvenim tepihom...Pices najsladja vina…Probaces najukusnija jela…vozices se u limuzinama, suncaces se na luksuznim jahtama…Krstarices morima i okeanima…Probaces …” Previse cesto je slusala ove reci…toliko cesto da ih je prihvatila, prigrlila kao molitvu, kao staru kartu na kojoj se krije mapa zakopanog blaga…A to blago,za nju,bio je lagodan zivot… I pronasla je svog bogatog coveka…Predala mu je telo kao zalog za zivot… I sto mu se vise predavala sve je vise imala svega…i sve vise je trosila svoju dusu…i polako gasila svoje srce…I sve je vise zalila za onom zaljubljenom devojcicom koja je nekad bila…Zaljubljena u siromaha, princa cistih i iskrenih ociju… Sve vise se udaljavala od sebe same tonuci u zagrljaj svoje bogate Zveri…. Ali zivot nije bajka…Shvatila je to odavno…Samo se suvise ususkala u privid…Samo se srodila sa ovom novom , bogatom lepoticom u koju je porasla… Zna ona dobro da se Zver nece nikad pretvoriti u princa… Zna ona da zivi bajku bez srecnog kraja… Zna ona da je svojoj Zveri jos jedna od igracaka… Zna ona da vise nece moci da voli nikoga kao sto je volela onog siromaha cistih ociju…. Putuje svetom koji joj ne znaci nista , kupuje sebi sta god pozeli…i slaze u orman gomile nepotrebnih stvari…Izgubila je volju da ih nosi… Odlazi na premijere i festivale i vraca se praznog srca i umornog duha…Nema s kim da podeli osecaje koje je u njoj neka predstava izazvala…Koraca crvenim tepihom …smeska se zamisljajuci da je taj tepih sazdan od latica divljih ruza, poput onog koji joj je siromah jednom napravio… Pije najsladja vina s gorcinom u grlu…Isprobava najukusnija jela s mucninom u stomaku… Voze je u limuzinama, sunca se na luksuznim jahtama sanjajuci ciste oci onog princa i njegov mali, topli dom…Krstari morima i okeanima, ali umesto beskrajnog plavetnila vidi samo blatnjavu barustinu…Proba…ali ne oseca… Srela sam je juce… Vise nije ni lepa… Crne kolutove oko ociju, bore u uglu usana, sminkom nije prikrila… Valjda joj je dojadilo da izigrava srecnu zenu. Pored nje Zver koraca odlucno…Zraci covek nekom silnom energijom…Iz njega izbija ljubav prema sebi samom … On zuri…Ne zastaje… Samo mi u prolazu dobaci pozdrav… A ona…. U rukama drzi million kesa …Na njima mozete procitati zvucna imena iz sveta mode…. “Isla sam malo u kupovinu” – rece gotovo kao da mi se izvinjava. “Ako…” – promrmljam tek da nesto kazem… “Ne pomaze nista” – prosapuce kao uzgred…- “Nema leka za mene”- dodaje drhtavim glasom… Sta da vam kazem… Proklinje sebe, srce, sudbinu, savest, Boga…. Grlim je… Ne pitam nista… Ona cuti… Pogleda me , pa  okrece glavu na drugu stranu… Pored nas prolazi siromah cistih ociju… Nasmejan…Drzi za ruku malenu trogodisnju devojcicu… Smesi se svojoj princezi kceri… Iz ociju mu iskri vatra srece… Nije nas video…. A ona… Sta da vam kazem… Proklinje sebe, srce, sudbinu, savest, Boga…. Generalna 2013-04-12T17:30:19Z ivanairislj Prohtelo mi se http://ivanairislj.blog.rs/blog/ivanairislj/poezija/2013/04/12/prohtelo-mi-se Prohtelo mi se , eto, nocas da s tobom citav svemir pretresem. I, evo me, stizem za cas na dlanu ljubav da ti donesem.  Prohtelo mi se nocas, eto, da s tobom poberem zvezde. I moram da ti kazem sve to, sve misli sto se u meni gnezde.  Nocas mi se , eto, prohtelo da s tobom staru tugu delim. Al' ne da mi se. Visoko drzim celo. I nekom novom srecom treperim.  Poezija 2013-04-12T12:01:55Z ivanairislj