Kako preživljavam svaki dan(nešto kao dnevnik)

Ovo nema nigde

Krenem ti ja tako kući na taxi, kad on na zaobilaznicu, a ja pitam mojim putem ne ide, jaooo kuka on, zatvorili put, pa kako će sad, odveze me čovek skroz tamooo, pa traži, kuka, pola sata me vozio, pa stao na taxi stanicu da vidi nekog ko će da se vrati ovim putem gde ja treba da izađem, pa kad će da otvore, ne znam ni ja. A ja mislila zatvorili put jer će da rade opet, da ga popravljaju, što traje već godinama, a ono ljudi bacali neke šljunkove šta li radili, ovi što žive tamo, bune se što im ne rade put, a jes kako je nama. Misle oni ja volim što je put kao atomska bomba da je pala, ma i gore, i danas što sam se vozala sat ipo možda i više, a šta sam za to vreme mogla da uradim, eee. Srbijo, majko, šta nam radiš...ma šta ti, ovi što su na vlasti, eee, tri godine ne mogu put da završe, a ja da gubim i ono vreme što nemam, i da dajem pare što nemam. Al čini mi se da duže rade taj put, mada ko se seća...ove rupe stoje tri godine, a pre toga možda je i gore bilo, nad onom kaldrmom... Stvarno ovo nema nigde!

Jedan manje...

Nije me bilo par dana, malo sam posustala, malaksala, šta znam...kažem hoću i mogu, a sledećeg trenutka potonem i nema izlaza. Opet sam plakala celi dan, umesto da uzmem da učim nešto!!!!

Htela sam u stvari da kažem da je sa drugaricom koju sam sanjala sve okej, čule smo se, nije imala vremena, zbog faxa i posla, ne znam ni da li je spavala, mnogo brinem zbog nje. Volela bih da mogu odavde da joj pomognem nekako...

Sad je problem moj brat, koji ima neki problem, ali neće da mi kaže...i počeo je o tome kako svi prijatelji odlaze, i ne znam ni ja šta, malo smo se pokačili, ali pustila sam ga malo...neću da ga silim, kad bude mogao reći će mi, tj.kad bude hteo. A i za njega brinem, ne znam...

Možda previše brinem oko svega, možda bih trebala da mislim samo o sadašnjem trenutku, da završim školu, pa tek onda da razmišljam o tome šta ću da upišem, da li ću imati posao sa tim fakultetom i sl. Možda se previše traumiram oko nebitnih stvari, možda previše tripujem i pritiskam sebe, a pod pritiskom sam i drugih...ne znam, ali znam da sam preživela još jedan dan, i idem dalje. Kako (ne) znam...

Sunce je varljivo

Jutros me je probudio sunčev zrak i pomislila sam konačno stiže proleće, lepo vreme itd :D jer zimu stvarno ne volim. Obukla sam neku majičicu i šuškavac, a mama mi kaže da će mi biti hladno. I ja kao i uvek poslušam mamu, pa natrontam neki džemper i duks plus kaput preko pa gde će mi duša. I normalno da sam prokuvala, Bože moj. Al ipak se desilo nešto lepo danas. Otišla je profesorka tiranin i vratila se naša divna profesorka kod koje sam imala lepu ocenu :) pokušaću sad da izvučem istu tu lepu ocenu s obzirom da sam kod one tiraninke mogla da polažem, strašno, strašno. Vraćam se kući, prokuvana, ali srećna, međutim, normalno da mora nešto da pođe po zlu, i eto sad me ciklus (onaj ženski) tamani, tolike bolove imam, ma užas. Ne želim nikome ovo kroz šta ja prolazim. I pošto ništa drugo ne mogu da radim, uzmem ono što moram. Čitam lektiru, koju neću ni stići do kraja da pročitam, kad sve ostavljam za poslednji momenat. Takva sam, šta ću. Neorganizovana. Ostavljam sve životu sam da uradi, a ja ko zna kad ću mu se pridružiti. Možda nikad, a možda prekasno. Za sad želim samo da preživim ovih par meseci, samo da prođu i da odem. Posle ću se snaći nekako, bar se nadam. :)

U mojoj glavi...

Danas mi je bilo loše, nisam išla u školu. Prespavala sam skoro ceo dan, da ne bih morala da pijem lek kako bi prestali bolovi. Kad spavam ne osećam ništa. Popodne mi je bilo malo bolje, pa sam ustala da pojedem nešto. Legla sam opet i počela da razmišljam o svom životu. Ja ustvari mogu da se borim za ono što želim, čak imam plan kako ću stići do cilja, ali sam toliko lenja, ne radi mi se ništa od toga, mrzi me da se pokrenem. Razmišljala sam o ljudima koje viđam svakog dana. Nikome se ne sviđam zaista, svi bi nešto menjali na meni. Samo me je jedna osoba prihvatila ovakvu kakva sam, zato je i cenim. Kad god uradim nešto loše, svi me kritikuju a ona mi kaže bravo mico, ljubi te **** :) volim je zato što je opičena toliko i zato što je jedina uspela da me izvuče sa dna. Zato što je jedina koja me zove da pita kako sam a ne kad joj treba nešto. I zato što smo se godinu dana samo dopisivale, godinu dana se nismo videle i čule jedna drugoj glas, a ja sam je pozvala sa broja koji nema i rekla samo 'e' , a ona je odmah znala da sam to ja. Zahvalna sam što je imam u svom životu, i ako se sad ne čujemo tako često, zato što znam da njen život nije ni malo lak, grozan je, mnogo gori od mog, ali ona se izborila. U mojoj glavi i ja sam se izborila, ali mrzi me da se pokrenem bilo šta da uradim, a posebno sad kad mi je loše. Stvarno sam mnogo lenja, Bože me sačuvaj.

Drugačija, čudna, uvrnuta

Svakog dana posle škole idem sa drugaricama na piće. One su mlađe od mene, i šta znam, te mlađe generacije, sve neke ribe, frajeri, elita neka, ne znam šta tripiju. Njih dve su stalno skockane, nose firmirane stvari, i sve uklapaju, obavezno naočare za sunce, čim ga vide, iako je napolju ledeno, duva vetar, a one u kratkim jaknama, Bože me sačuvaj. Al šta ja da im pričam, imaju roditelje pa nek ih uče. I tako njih dve 'ribe' pored mene jadne u pet sloja odeće i nimalo uklopljenim stvarima, uglavnom u fazonu sve mi boje lepo stoje. Nenašminkana, bez naočara za sunce, podočnjaci do poda, sva u neredu, nikad nema vremena ni za šta, ali za njih uvek pola sata posle škole. Jedna mi stalno priča nemoj tako, nemoj ovako ponašaj se malo, a ja sam naučena da uvek kažem ono što mislim bilo to lepo ili ne. I sad će ona jelte da me nauči da budem fina sa svima, da im se uvlačim u dupe, kako da ne. Dosta je meni mojih problema i ovih par ortaka što imam, neću da mi ceo grad gura nos u život, kao da mi selo nije dovoljno :D i tako ja drugačija od njih i uvrnuta, jer neću da se družim sa svima sa kojima se i one druže, ali družim se sa njima ne znam ni ja zbog čega, valjda mi je mnogo dosadno, nikad nemam društvo. Jer ono malo ljudi sa kojima se družim žive daleko, i šta ćeš. A da, htela sam da kažem da nije tačno ono s kim si takav si. To bi bilo to za danas. Pokušaću sad da učim.

Sanjala sam...

Noćas sam sanjala najbolju drugaricu, tj.više i ne znam šta smo. Ona živi daleko, nekad smo se stalno čule, a sad veoma retko. Elem, sanjala sam kako je došla na skype, jer smo se poslednji put čule pre dve nedelje, a meni deluje kao da je prošla večnost. Od tad sam joj milion puta rekla da dođe na skype, ali ona nikako da stigne. Razumem to, jer zaista ima puno obaveza. Razmišljala sam o tome da joj napišem pismo, ali mi treba njena adresa, i tražila sam joj ali smo se raspričale o drugim temama i zaboravile. U snu je došla na skype i napisala mi da još uvek nema adresu i onda je samo nestala sa skype-a. Ne znam šta to znači, možda se bojim da ću je izgubiti. U stvari, ona je jedina koja vredi, sa njom sam svašta proživela, ona me je izvukla sa samog dna. I sada kada se ne čujemo mene uhvate neke bubice i počnem da ludim. U glavi mi je i onako haos, a kad se čujem sa njom smirim se bar na kratko. Možda mi je uteha to što je ona imala dosta teži život od mene, i da ću se i ja izboriti. Ali bez nje ne znam kako bih izdržala.

Prošla nedelja...

Počeću od prošle nedelje koja mi je bila fatalna. Bila sam mnogo nervozna, i dalje sam, i plakala sam puno jer su svi vršili pritisak na mene, a nisam navikla na to i ne mogu da izdržim. Ne mogu da izdržim zato što u školi svi pričaju o maturskom, koji treba da spremam, ali nemam vremena jer moram da učim pravo koje ima od prilike 7483748374837873873927 strana, a kući ne mogu da učim, zato što se mama i tata stalno svađaju i da ih ne bih čula, pustim muziku i plačem. Onda mama dođe da mi puni glavu šta da upišem posle srednje i ja hoću da poludim, ali se setim da sam već luda i da nemam za šta da brinem :D Zatim stupa tata na scenu sa polaganjem vozačkog, treba na još neka 3 časa da idem, a mene glava boli od svega toga. Sinoć sam opet plakala i mama mi priča da ima mnogo gorih stvari oko kojih ću u životu da se nerviram, da su sve to gluposti, a ja ne znam šta ću pre da uzmem, i onda se samo nerviram i plačem, pa me mama organizuje kao i uvek, jer me nije naučila da se sama sredim, kao da će stalno da bude tu da sređuje moj nered. Nadam se da će na kraju sve biti dobro, da će ova 3 meseca što pre da prođu, i da ću se napokon srediti. Sakupiti sve delove sebe i pronaći se. Još uvek ne znam ko sam i šta želim dalje, ali znam da je pisanje nešto od čega neću odustati. A ima i još jedna stvar.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.