Potraži put
http://amgine.blog.rs/blog/amgine
amgine2026-06-09T10:52:09ZNedostaješ
http://amgine.blog.rs/blog/amgine/generalna/2013/12/06/nedostajes
<p>Ti ne znaš koliko mi nedostaješ. A kako bi i znao kada ne umem to da pokažem na način koji bi ti razumeo. Moje reči zvuče izlizano, prazno, neiskreno. A kada bi samo znao koliko zapravo ima istine u njima...<br /><br />Evo i sada mi je teško da se nateram da odem u krevet. Tebe tamo nema i zašto bih žurila da legnem i zagrlim jastuk samo da ne osetim prazninu pored sebe?<br />Nema te da te poljubim i pogledam onako usnulog pre nego što sklopim oči i srećna utonem u san. Nema tvoje ruke da je držim u svojoj dok ne zaspim. Nema te ruke koju ću privući do svojih usana i poljubiti, unapred joj se zahvaliti što će mi ujutru skuvati kafu.<br /><br />A jutro... Otvorim oči, a tebe opet nema. Nema mirisa kafe i tople sobe. Nemam kome da raširim ruke da mi se spusti u zagrljaj pre nego ustanem iz kreveta. Nemam kome da sednem u krilo, još pospana i u svojoj smešnoj pidžami, nemam kome da zavučem prste u kosu, koga da zarglim, osetim, udahnem, u koga opet iznova svako jutro da se zaljubim. <br /><br />Nedostaje mi da te gledam. Da upijam pogledom svaku crtu tvog lica. Da tražim sjaj u tvojim očima. Dok pričaš da posmatram te usne koje najlepše ljube. Da slušam tvoj glas i da zadrhtim kad mi kažeš "ljubavi". </p><p>U meni si, potpuno, onako kako želiš i kako bi trebao da budeš. Svaki je trenutak mog života ispunjen tobom. Jedino mi ipak tvoje fizičko prisustvo nedostaje... da mogu da te zagrlim, poljubim i da zaspim pored tebe. </p>Generalna2013-12-06T23:52:49ZamgineVerujem-ne verujem
http://amgine.blog.rs/blog/amgine/generalna/2013/06/05/verujem-ne-verujem
<p>Noćas sam shvatila zašto sam sve bliža ateizmu. Što sam starija sve mi je teže da verujem... da verujem u ono što ne vidim. Možda i može da se veruje samo srcem. Ali ja očigledno za to nisam sposobna. Ipak sam ja bila poprilično emocionalno osakaćena kada sam se onako <em>na vrat na nos</em> zaljubila. On sigurno nije verovao u to kada sam mu rekla. Da jeste, teško da bi ikada poželeo da se ja, ovakva, zaljubim u njega.</p><p>I čija sam sad muka? Svoja ili njegova? Kome li teže pada trpeti me ovakvu dok smo tako daleko jedno od drugog? </p><p>Ja ću još jednu noć da otplačem. A on? Smeje li se mojim ludostima ili se nervira zbog mene? Ne znam i istinu nikad neću o tome znati. Daleko je i ne vidim ga...</p><p>Prokleta daljina! Samo nje da se rešim i biće sve na svom mestu. Mora da bude. To je ono u šta danas jedino verujem. </p>Generalna2013-06-05T23:00:33ZamgineJedna čudna noć
http://amgine.blog.rs/blog/amgine/generalna/2013/04/12/noc
<p>Borim se noćas opet sa starim strahovima... I ne znam da li se tresem od straha ili hladnoće, ali ne osećam se prijatno. Jeza se razvlači niz kičmu, idući na dole ostavlja za sobom žmarce koji prosto bole, a kada se penje uz kičmu na kraju udara tačno u mozak. Misli mi se razlivaju. Trudim se da mislim o njemu, ali ne ide. Shvatam, nije ovde više reč o njemu. Ja sam ta koja ima problem sa kojim mora već jednom da nauči da živi.</p><p> </p><p>Ali kako? </p><p>Samo prihvatanje problema znači bol. Bol vodi u patnju, patnja u nesigurnost... a nesigurnost mi nikada nije donela ništa dobro. </p><p>Gadan neki teret vučem sa sobom. Pitam se samo hoću li ga se ikada rešiti ili je to prokletstvo koje neće nikada nestati. Po svemu sudeći, neću ga se nikada rešiti. Stara priča se opet ponavlja... U svemu tražim nešto loše...</p><p> </p><p>Noćas ću pokušati da odigram drugačije. Ovaj put moram napraviti dubok rez između onoga što je bilo i onoga što jeste. On me voli. On se odrekao svega što je moglo nama da stoji na putu. I ostalo me ne zanima. </p><p>I ja ću se sutra opet smejati, biću ona koju je zavoleo i koju može i dalje bezbrižno da voli. Neka njemu njegova prošlost. Pa ni ja svoju nisam gumicom izbrisala, tu je, u sećanju, svuda oko mene. </p><p>Ali noćas, samo još noćas, jako ću zaplakati i prokleti sudbinu koja mi je odredila pogrešno vreme i mesto za život. Ja ne pripadam ovde, ja pripadam njemu. A on, godinama i kilometrima je daleko od mene... </p><p>Ali i to je samo noćas i neku noć više. Uskoro ćemo opet biti pravi, na pravom mestu, u pravo vreme. Jer svako vreme i svako mesto je naše. Kada smo zajedno.</p><p>A ja ću još samo sada reći svom ludom srcu da ne tuguje... Uvek je lepše voleti.</p><p> </p><p> </p><p>Čudna je noć. Grizem vazduh zubima, čelo je naborano, ruke promrzle, niz kičmu prolaze žmarci... Hladno li je...? Ne znam. Oči se sklapaju, mozak odustaje, misli se stapaju u jednu, u činjenicu da ne postoji čovek koji više zaslužuje moju ljubav. Usnivam sa saznanjem da volim. Njega. Svom ljubavlju koja u meni postoji.</p><p>Jutro me mora dočekati sa osmehom... </p>Generalna2013-04-12T23:17:28ZamgineMožda
http://amgine.blog.rs/blog/amgine/generalna/2013/03/17/mozda
<p>Ušetao je u moj život, kako to obično u ljubavnim pričama biva- sasvim slučajno. Tada, naravno, nismo ni znali da će to biti ljubavna priča. Šta li nas je okrenulo u tom pravcu ni dan danas ne znam... </p><p> </p><p>Mogli smo možda biti samo prijatelji. Možda, da smo se sreli pod nekim drugim okolnostima i da ja nisam bila u fazi u kojoj sam bila- po prvi put u životu tako hladna i rešena da se nikada više ne zaljubim. Bila sam se odrekla svih starih ljubavi, ubedila sebe da nikada nikoga nisam zaista volela, da su svi moji bivši bili proizvod hira i nekog meni svojstvenog inata prema svima. Svi, pa čak i onaj kojem sam dete rodila.</p><p>A on mi je odmah rekao "videćeš da ćeš se ponovo zaljubiti onda kada to najmanje budeš očekivala". Smejala sam se svaki put kada mi to kaže, a uvek mi se sve jači strah uvlačio u misli... Nekoliko meseci kasnije sam negde pročitala: <em>Nikad žena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne sviđa kao čovek i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili poželeti</em>. I shvatila koliko istine ima u tome. Možda sam mu potsvesno i pričala o tome koliko sam ubeđena da nikada više nikoga neću voleti, jer sam očajnički želela da me neko ubedi kako je to samo maska koju ne želim više da nosim i da zapravo samo tražim nekoga ko je vredan ljubavi kako bih prestala da živim u toj laži. I nije on bio najidealniji izbor za razbijanje mojih laži, ali imao je sve što mu je u tom trenutku bilo potrebno- nazaustljivu želju da me osvoji. </p><p> </p><p>"Zašto se ne bismo malo igrali?", pomislila sam. Dosta mi je bilo kojekakvih frajera koji nisu shvatali da mi u životu ne znače ništa. Trebao mi je neko ko me može makar samo držati na jednom mestu. A on je to mogao, umeo i želeo. </p><p>Prijao mi je. Njegove reči i ono ludilo koje je budio u meni. I što sam više postajala svesna činjenice da će moja ludost i glad za zabranjenim voćem ovaj put preći sve granice, sve sam više želela da mu dopustim da on te granice slobodno pređe. </p><p>Borila sam se sama sa sobom, trudila se da svoje želje zadržim za sebe, nisam ga želela izgubiti kao prijatelja zarad eventualno jedne noći sa njim. Tada sam mislila da je previše očekivati i tu jednu noć. Ako sam ja bila spremna da ne vidim njegove godine i činjenicu da je, u kako je on govorio- srećnom braku, ne znači da je i on spreman na to. </p><p>I igrali smo se. Rečima. Svakodnevno. I gle čuda, on je već počeo da me drži na jednom mestu! Retko sam imala potrebu da se odmaknem od računara i potražim drugo društvo osim njega. Tada sam već počela da mislim o njemu kao o čoveku sa kojim je svaki sekund dragocen i pitala se da li će nam život ikada ukrstiti puteve kako bih saznala kako je provesti sa njim jedan sekund, minut, sat... jedan dan... ili noć. </p><p> </p><p>Onda sam shvatila... to više nije igra. Ja ga izistinski želim. Ne znam kako i ne znam za šta, ali želim ga. Da ga vidim, dodirnem, možda samo to i ništa više. Samo da se uverim da na svetu zaista postoji neko kao što je on. </p><p>Da li je on postao svestan svojih želja ili je samo pročitao i prihvatio moje želje, ali dao mi je ubrzo nadu da će biti moj. Makar na jedan dan. I probudio je u meni čežnju koju više ništa nije moglo da ugasi...</p>Generalna2013-03-17T22:53:04ZamginePrvi korak
http://amgine.blog.rs/blog/amgine/generalna/2013/03/12/prvi-korak
<p>Hajde da se usudim da načinim i taj prvi korak. Da ćutim više ne mogu. Osećanja sam nekada tako lepo umela da potisnem, ali reči nikad. One uvek nađu način da izlete iz mene i to najčešće u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. A teško je posle sa tim <em>pogrešnim</em> rečima... njih neko drugi mora da proguta, a ja vrlo dobro znam koliko gorke umeju da budu.</p><p>Krećem... Tražim put do samog središta svog srca. Tamo sam zakopala sve ono sa čim iz ovog ili onog razloga nisam umela da se nosim. Tamo je sve ono što sam prećutala, bilo sebi ili drugima, tamo je i sve ono što me je mučilo nakon što o nečemu progovorim. Stalno sam išla iz krajnosti u krajnost, ali više tako ne mogu, moram naučiti kad, šta i na koji način nešto treba reći ili uraditi.</p><p> </p><p>Iznenadila sam se kada sam videla koliko je lako (ponovo) voleti. I koliko je teško to pokazati kada ti život poturi gomilu prepreka koje moraš preći da bi došao do nečijeg srca. Mislim da sam se razlogom plašila da volim. Teško je stalno živeti sa saznanjem da ti je za sreću potrebno prisustvo još jedne osobe. Ne nužno fizičko prisustvo, ali bar onaj osećaj da je taj neko tvoj, gdegod bio i štagod radio. I onda, kao za baksuz, pojavi se neko ko želi, a ne može da bude samo tvoj. Neko koga ti želiš samo za sebe, a ne možeš ga imati. Neko koga ćeš tako lako zavoleti, a koga možeš tako lako izgubiti ako tu ljubav ne iskažeš na pravi način. I povrh svega, život još stavi hiljadu kilometara između vas. Da mi ta ljubav nije donela toliku sreću, smatrala bih je najobičnijom kaznom za sva nedela koja sam počinila dok nisam naišla na ovo, na ovu ljubav koju sam čitavog života tražila, bezuslovnu. Međutim, srećna sam. Verovatno i više nego što sam toga svesna, jer je u ljudskoj prirodi da ne shvata šta ima sve dok to ne izgubi.</p><p>I sada se trudim da sačuvam sve ovo za šta sam se izborila. Nailazim na problem samo kad treba da ućutim i dobro razmislim o nečemu pre nego što krenem da osuđujem i od sebe pravim nekakvu žrtvu. Podjenako je strašno ponižavati onog koga voliš, kao i pred onim koga voliš ponižavati sebe. Zato ću ga i dalje gledati kao čoveka bez prošlosti i čoveka čija sam budućnost samo ja. A ovde ću priznati da je to čovek kome sam ja još uvek samo ljubavnica...</p><p> </p><p>Kažu da je priznanje prvi korak ka izlečenju. Ali ja ne želim da se izlečim, prija mi ova ljubav. Želim samo da još malo stisnem zube i skupim snagu da ovo izguram do kraja, isto onako hrabro kao što sam i ušla u tu priču. Preživeh za godinu dana uz sve ono lepo i toliko ružnih stvari... Pa neću valjda odustati sad kada je konačno krenulo na bolje? </p>Generalna2013-03-12T23:32:40Zamgine