Raskršće

Raskršće http://raskrsce.blog.rs/blog/raskrsce raskrsce 2026-06-14T22:11:41Z KAZNA I NAGRADA http://raskrsce.blog.rs/blog/raskrsce/generalna/2013/10/24/kazna-i-nagrada Vaspitavanje dece je česta tema u svokdnevnim razgovorima. Postoji uvreženo mi&scaron;ljenje da svaku gre&scaron;ku koju deca naprave treba sankcionisati nekom kaznom. Te kazne za ista “nedela” vremenom su se menjale. U ne tako davnoj pro&scaron;losti decu su vrlo često kažnjavali batinama i to i kod kuće i u &scaron;koli. Fizičko kažnjavanje je vremenom zabranjeno i deca su dobijala nove kazne koje su se formulisale kao uskraćivanje. Kod nas su deca obično kažnjavana tako &scaron;to im je uskraćivana sloboda kretanja pa se deci npr zabranjivalo da izlaze iz kuće na neko vreme, u drugoj sredini npr Engleska, je za nesta&scaron;luk deci uskraćivana hrana. Tako da je dete koje je bilo kažnjeno moralo da ide na spavanje bez večere. Kazne su vremenom menjale formu ali su se i dalje uglavnom odnosile na li&scaron;avanje, uglavnom na uskraćivanje nekih zadovoljstava. Smanjivan je ili ukidan džeparac, zabrana gledanja televizije, ograničavanje igranja igrica na Play Stationu ili kompijjuteru da bi danas jedna on najvećih kazni bilo ukidanje pristupa kompijuteru i kori&scaron;ćenje nekog od sajtova socijalne mreže, Facebook, Twiter, My space. . . Da li kazna postiže cilj? Vrlo često smo čuli da kada neko priča o svom detinjstvu kaže: “Vi&scaron;e sam voleo da dobijem batine kada ne&scaron;to pogre&scaron;im nego da mi drže pridike.” Batine je bio otvoren vid agresije i potpuno jasan i konkretak dogadjaj. Kazna koja prati prekr&scaron;aj. Ne zbunjuje dete. Naravno da se ne zalažem da se deca kažnjavaju batinama, ali one su vrlo jasna i negde očekivana posledica ako dete učini gre&scaron;ku. Ako je dete kažnjeno li&scaron;avanjem od zadovoljstva to takodje može izgledati da je jasno &scaron;ta time treba da se postigne. Medjutim nije tako. Li&scaron;avanje je u stvari pasivna agresija. Pasivna agresija radja bes i ljutnju kod onoga kome je upućena. Bes i ljutnja takdoje podsiču na aktivno pražnjenje i otvorenu agresiju ali po&scaron;to je i to najče&scaron;će osujećeno, ta energija se transformi&scaron;e ponovo u neki od oblika pasivne agresije koja li&scaron;ava agresora zadovoljstva da računa na angažovanje, samoinicijativu, zalaganje i požrtvovanje deteta. Dete koje je kažnjeno postaje mirnije, želi da se manje eksponira i smanji pažnju roditelja na sebe. Tada se posledično dete pona&scaron;a tako da su mu sve aktivnosti smanjene, obuzdava radoznalost, smanjuje interesovanja. Dete je mirnije i sve to u cilju ne da pokaže da ga je kazna promenila već da ne zasluži novu kaznu. To nije bio cilj kažnjavanja. Cilj kazne je da dete promeni svoje pona&scaron;anje u željenom smislu. Medjutim sama kazna ne &scaron;alje takvu poruku. Kada se kazna izrekne ona je direktno vezna i uslovljena predhodno načinjem prekr&scaron;ajem. Ona je posledica prekr&scaron;aja. Kazna ne pretpostavlja pozitvan i željeni efekat, već podrazumeva samo patnju. Kazna Kada dete prvi put svesno doživljava otvoreno kažnjavanje za ne&scaron;to &scaron;to je učinilo? Prva kazna u životu se izriče kada dete kaže NEĆU. To je trenutak kada dete želi da pokaže da je svesno sebe, svog jedinstvenog postojanja, svojih želja i potreba. Umesto da taj važan trenutak bude slavljen kao važan momenat za dete, roditelj odmah sankcioni&scaron;e to pona&scaron;anje i kažnjava dete. Ta kazna ne potiče iz potrebe da dete bude bolje već iz straha roditelja da neće vi&scaron;e imatu kontrolu nad svojim detetom. Gubitak te kontrole deluje veoma frustrirajuće na roditelje jer se tada javlja pretnja da oni vi&scaron;e neće biti važni onoliko koliko su bili do tada. Do tada je dete bilo potpuno zavisno od njih. Oni su odlučivali o svemu &scaron;to je vezano za njihovo dete. Kada će detetu dati hranu, koliko će hrane dati, kada će dete da spava, kada će da se igra. Sve potrebe deteta zadovoljava roditelj. Dečiji život zavisi od volje drugog čoveka. To je najveća moć jednog čoveka nad drugim. Prvo NEĆU koje dete izgovori najveća je pretnja da će ta moć nestati. Čovek nije toliko svesno biće da se lako odrekne te moći. Želi da zadrži tu privilegiju po svaku cenu. Tu cenu uvek plati dete. Vremenom kako dete raste i njegova svest postaje jača, moć roditelja sve vi&scaron;e slabi. Medjutim roditelj se nikada ne odriče te moći. Ona zauvek postoji u nekom rudimentiranom obliku. Iz ovoga sledi da kažnjavanje deteta ima za cilj da svaki poku&scaron;aj deteta da uradi ne&scaron;to &scaron;to po kriterijumima roditelja nije dobro, bude vraćeno u zavistan položaj. &Scaron;to su kazne veće i drastičnije to je veći pritisak na dete da se vrati nazad i regredira. Zavisno od represije usporava se i samostalnost deteta. Nivo samostalnosti je osnov za razvoj osećanja samopo&scaron;tovanja, samokontrole i samopouzdanja. Zavisnost uslovljava nizak nivo svih ovih osećanja. Pasivna agresija roditelja razvija osećanje zavisnosti kod deteta. Otvorena agresija roditelja i snažan pritisak koji ona proizvodi prisiljava dete da regredira na najniži nivo kada se odriče svog identiteta i identifikuje se sa roditeljom agresorom tako da jednog dana i samo postaje agresor. Zavisno dete je zaustavljeno u razvoju svoje samostalnosti koja je dostigla dozvoljeni nivo, dozvoljen od strane roditelja. Taj stepen samostalnosti je takav da ne pobudjuje anksioznost kod roditelja da će izgubiti moć. Kažnjavanje dece ima samo jedan cilj, da se održi moć roditelja. Nagrada Ako isključimo kaznu kao vaspitnu meru i “prekr&scaron;aj” ne kažnjavamo, onda nam kao mogućnost da vasptavamo dete, ostaje nagradjivanje. Nepoželjeno pona&scaron;anje se niti sankcioni&scaron;e i niti nagradjuje. U tom slučaju roditelj ne nagradjuje svoje dete. Neko može reći da je odsustvo nagrade takodje mera koja podrazumeva li&scaron;avanje. Medjutim nije tako. Nagrada je posledica dobrog pona&scaron;anja. Posledica neželjenog pona&scaron;anja je NI&Scaron;TA. Ni&scaron;ta oznažava prazninu, jedan veliki prazan prostor. Ljudsko biće je stvaralačko biće, radoznalo, ima potrebu da saznaje i aktivno koristi svoje znanje u nekom stvaralačkom procesu. Praznina stvara kod čoveka napetost i potrebu da je popuni nečim. Svaku priliku da dobije nagradu čovek, pa i dete, će uvek poku&scaron;ati da iskoristi. Učiniće sve da dobije tu nagradu. Na taj način dru&scaron;tveno neprihvatljivo pona&scaron;anje vi&scaron;e nema smisla jer donosi NI&Scaron;TA. To NI&Scaron;TA niko ne želi. Pona&scaron;anje koje je poželjno se nagradjuje. Nagrada je stimulativna. Nagradjena osoba oseća zadovoljstvo, po&scaron;tovanje i samopo&scaron;tovanje. Zadovoljstvo pojačava osećanje postojanja, samostalnosti i nezavisnosti. Sve ovo ima jak stumilativni efekat i stvara potrebu da se taj osećaj ponovi a to obezbedjuje poželjno pona&scaron;anje koje okolina odobrava. Kakve nagrade mogu biti? Nagrada može imati različite oblike. Materjalna nagrada, emocionalna nagrada i socijalna nagrada, priznanje. Sve ove nagrade izazivaju zadovoljstvo kod onih koji je dobijaju. Medjutim ipak se razlikuje efekat različitih nagrada. Materijalne nagrade postižu veoma snažan efekat zadovoljstva ali je toj osećaj najkraćeg trajanja. Ostale vrste nagrada imaju slabiji efekat ali su znatno dužeg trajanja. Emocionalne i socijalne nagrade postižu dugotrajne ili trajne pozitivne rezultate. Sa njima se postiže cilj da dete zadrži poželjno pona&scaron;anje. Neko može da kaže da nagrade ne mogu da se daju svima, već samo onima koji su najbolji. Svaki čovek ima nagon i potrebu da bude najbolji u nečemu ili nekada, tako da svako ima mogućnost u nekom momentu zasluži nagradu. Medjutim dete u porodici nema veliku konkurenciju da bi bilo u kompeticiji koja umanjuje &scaron;ansu da dobije nagradu. U situaciji kada ima vi&scaron;e dece u porodici svako dete je ima istu mogućnost da dobije nagradu jer je dovoljno da odgovori zahtevima okoline. Zahtev okoline se odnosi na pona&scaron;anje koje ne remeti socijalnu homeostazu okruženja. Svako pona&scaron;anje koje dovodi do disbalansa životne sredine je nepoželjno. Poželjno pona&scaron;anje pojedinca obezbedjuje sigurnost drugog pojedinca i zajednice i treba biti nagradjeno da bi se stimulisalo njegovo održavanje. Sa ekonomskog aspekta nagradjivanje je skuplje od kažnjavanja. Kažnjavanje kao oblik vaspitanja ili obezbedjivanja socijalne homeostaze je jeftino ili najče&scaron;će besplatno. Kaznjavanje je i karakteristično za siroma&scaron;ne sredine. &Scaron;to je dru&scaron;tvo siroma&scaron;nije to su kazne represivnije. Bogata dru&scaron;tva uvidjaju besmislenost i apsurdnost kazne. U ekonomski moćnijim sredinama nagradjivanje kao mera vaspitanja i obezbedjivanja socijlne homeostaze je prihvatljivija. Medjutim siroma&scaron;ne sredine mogu da koriste druge oblike nagradjivanja koje su efikasnije od materijalnog. To su emocionalne i socijalne nagrade. Pružanje ljubavi, pažnje, naklonost, uvažavanje, priznanje. To su nagrade koje traju i podstiču svaku osobu da to da ih ponovo zasluži. Osećaj zadovoljstva koji obezbedjuje nagrada ima stimulativni efekat za razliku od osećanja besa, ljutnje i ugroženosti koje izaziva repersivna moć kazne. Generalna 2013-10-24T22:03:56Z raskrsce Da li treba ići na godišnjicu mature? http://raskrsce.blog.rs/blog/raskrsce/generalna/2013/06/02/da-li-treba-ici-na-godisnjicu-mature Sinoć sam bio na 35-oj godi&scaron;njici mature. Do&scaron;lo je samo desetak ljudi od četrdeset koliko nas je bilo u odeljenju. Za&scaron;to nisu do&scaron;li ostalih trideset? Bilo je čak i nekoliko profesora koji su se predhodno pripremili i neke su biv&scaron;e djake stvarno prepoznali a za neke su se pretvarali da ih prepoznaju medjutim i to je za svaku povalu. Do&scaron;li su pripremljeni da bar donekle znaju s kim progvode to veče. Opet se vraćam na onih na&scaron;ih trideset za&scaron;to nisu do&scaron;li. Oni nisu imali potrebu, želju ili makar obavezu. Kod mene je prelomilo osećanje obaveze. Obaveze prema sebi, drugima koji će doći i zato &scaron;to eto tako treba. Naravno nisam očekivao tu noć sa nestrpljenjem već sa blagom tremom. Da li ću prepoznati svoje biv&scaron;e &scaron;kolske drugarice i drugove i da li će oni prepoznati mene? Naravno neke sam prepoznao a neke nisam. Bilo je jako iznenadjuće za mene da su mnogi izgledali starije nego &scaron;to sam očekivao. Sedeo sam za stolom sa ljudima sa kojima imam neku preo&scaron;lost koje se dobrim delim i ne sećam. Postoje samo neki fragmenti sećanja, pomalo nejasni i bledi i nikako ne mogu da se slože u jednu sliku i da stvore neku priču. Posle razmenjenih nekoliko uobičajenih kurtoaznih rečenica uglavnom sam ćutao. Nisam znao &scaron;ta da pričam. Sme&scaron;kali smo jedni drugima i razmenjivali poglede koji ni&scaron;ta ne govore. Po&scaron;to smo večerali popili dve tri ča&scaron;e vina počela je da mi se javlja velika potreba da idem kući. Ubrzo sam to i uradio. Ujutru sam bio pod snažnim utiskom. Prolazile su mi slike svih tih ljudi koje sam nekada poznavao i sada ih vi&scaron;e ne poznajem. Sledeceg dana sam oti&scaron;ao sam na jedan porodični ručak i posle toga sve je bilo po starom. Nisam vi&scaron;e razmi&scaron;ljao o predhodnoj večeri. Da li treba ići na godi&scaron;njice mature? Generalna 2013-06-02T23:50:32Z raskrsce Ko to tamo prlja? http://raskrsce.blog.rs/blog/raskrsce/generalna/2013/03/25/ko-to-tamo-prlja Krenuli su ponovo na svest srpskog čoveka. Svi srbijanci (vazna prim. svi ljudi koji žive u Srbiji su srbijanci a ne samo srbi), su ponovo izloženi veoma agresivnom i beskrupuloznom napadu na  svest u cilju da im se skrene pažnja sa nečega &scaron;to je važno, na ne&scaron;to &scaron;to je zapanjujuće glupo i nesvakida&scaron;nje. Tako se menja svest ljudi, remeti pravi uvid u realnost &scaron;to snažno utiče na psihičko stanje svakog čoveka. U momentu kada se donose ključne odluke za Srbiju, da li će se javno odreći Kosova i kako će se uključiti u dalje evropske tokove, običnom narodu se nude skandalozne emisije na TV-u. Zna se da je TV najdostupnija i najjeftinija zabava većine. Počelo je sa serijalom "Farma", gde je odmah ispaljen prvi skandal o pedofiliji. Lako je nadjena osoba koja je to izvela. Sada se samo o tome priča i čita u novinama. Sprema se jo&scaron; jedan serijal "Veliki brat" na  drugoj TV, sa vrlo sličnim osobama kao u predhodnom reality show-u i od kojih se takodje očekuju skandali. Ta TV uporno hoće da se predstavi kao moderna televizija, prilagodjena savremenom gradjaninu koji ne pripada proseku u ovoj državi, pa mu nudi malo sofisticiraniji &scaron;ou u odnosu na predhodni medjutim sa istim ciljem. Ista "stvar" drugo pakovanje.Te metode smo već videli devedestih godina koje je koristio Milo&scaron;evićev aparat. One su bile u funkciji ali kratkoročne. Da li i danas isti ljudi rade iste stvari ili novi ljude uče od onih starih ili su stvarno toliko naivni, poku&scaron;avajući ne&scaron;to glupo, zanemarujući činjenicu da je i običan čovek, onaj prosečan, po svemu ili čak i ispod proseka sposobana da prepozna prevaru. Gradjani su medjuvremenu napredovali ali oni koji žele da ih obmanu nisu. To je dobro. Medjutim, nije dobro to da ovi koji zaostaju i dalje imaju moć i nalaze se na takvim mestima da nam uporno zagadjuju svakodnevnicu i ne daju nam mira. To je isto kao kada čistači očiste park ispred zgrade, a ujutru ponovo vidimo kese sa djubretom koje je neko bacio sa terase. Kom&scaron;ije se se sreću, pozdravljaju i pričaju da neko baca sa terase djubre, zgražavaju se nad time a ne mogu da prepoznaju da je to možda ba&scaron; njihov sagovornik.Otvorimo oči i poku&scaron;ajmo da preznamo te dvolične protuve koje nam zagadjuju okolinu i svakodnevnicu i poku&scaron;ajmo da ih makar ignori&scaron;emo. Nećemo reagovati na njihove poku&scaron;aje da nas obmanu. Ako ste sigurni ko baca djubre oko vas, vi&scaron;e im se ne javljajte i pozdravljajte ih kada ih sretnete. Svaki agresivniji vid borbe može vam se vratiti kao bumerang da ste prekoračili liniju lepog pona&scaron;anja pa će vas isti ti oni zagadjivači optužiti a oni i dalje nastaviti kri&scaron;om da zagadjuju okolinu. Moramo da prepoznamo protivnika i da se borimo mudrim načinom. Generalna 2013-03-25T11:48:02Z raskrsce “Šta možemo naučiti od životinja?” http://raskrsce.blog.rs/blog/raskrsce/generalna/2013/03/16/sta-mozemo-nauciti-od-zivotinja Kultna TV ekisija “Veče sa Lari Kingom” vi&scaron;e ne postoji. Moderan ćovek je danas zavistan od svega i svačega, droge, alkohola, različitih tableta, seksa, televizije, Mc Donalds-a, cigareta, kupovine, odlaska na posao, hrane, Coca Cole, hamburgera, “Opre”, “Veče sa Lari Kingom”, straha da će ih Rusi napasti i ko zna jo&scaron; čega. Kako će se toliki broj amerikanaca odviknuti od toga? Da li će ići na rehabilitaciju? Naravno kao i svako odvikavanje tako i ovo mora da se obavi postepeno. CNN je nastavio da i dalje reprizira neke emisije koje su bile najzanimljivije. Danas sam gledao jednu. Do&scaron;ao sam sa porodicom u Austriju na zimovanje. Na televiziji svi programi su na nemačkom jeziku. Jedino je program CNN-a na engleskom tako da ne&scaron;to mogu i da razumem. Uspeo sam da odgledam deo intervjua koji je Lari King vodio sa jednom američkom neuropsiholo&scaron;kinjom kojoj nisam upamtio ime. Tema je bila “&Scaron;ta možemo naučiti od životinja?” Ta psiholo&scaron;kinja je govorila kako životinje mogu da međusobno komuniciraju, da se zabavljaju, da imaju smiso za humor, da pevaju, da razmenjuju i pokazuju emocije kao i ljudi. Medjutim mi to sve znamo. Ali ono &scaron;to bi trebalo da ne znamo ili prosečni amerikanci verovatno ne znaju, jeste da životinje za razliku od ljudi mogu da osete magnetne i elektrićne talase iz okoline, da imaju instikte koji ih vode i &scaron;tite od opasnosti, kao da imaju moć da predvide katastrofu i da upozoravaju druge u svojoj okolini na to. Navodno kada se desio veliki cunami u Indoneziji i pro&scaron;irio se do Afrike, postoji podatak da je u &Scaron;ri Lanci poginulo vi&scaron;e od dve hiljade ljudi a da nije stradala ni jedna životinja. Životinje su navondo predvidele predstojeću katasrofu i na vreme se sklonile. Da li čovek može da predvidi katastrofu.da to nauči od životinja pa da se na vreme skloni od opasnosti? Medjutim sagovornici su prevideli jedan podatak ili ga nisu u op&scaron;te nisu znali da je jedno divlje pleme na jednom indonežanskom ostrvu takodje preživelo razarujuće posledice cunamija. Na vreme su se oti&scaron;li u brda i spasili svoje živote. Izgleda da je samo civilizovano stanovni&scaron;tvo stradalo. Ako je tako onda se postavlja pitanje, za&scaron;to? Da li je i čovek nekada imao iste osobine kao i životinje da oseti različita električna i magnetna zračenja koja emituje zemlja kada se ne&scaron;to u njenoj utrobi de&scaron;ava ili kada se zbivaju neka po čoveka ozbiljna pomeranja u atmosferi, zemlji ili vodi? Kako je to pleme koje živi na potpuno primitivnom nivou uspelo da se spasi od katastrofe? Neki sveznalci su tada rekli da ti primitivni ljudi znaju iz iskustva ili iz priča koje prenose usmenim putem da kada se more naglo povuče posle toga dolazi veliki talas koji preplavi kopno i nosi sve pred sobom i sa sobom. Kada su domoroci to videli lako su zaključili da moraju da se sklone i odu brda. Tu sada dolazi ključni momenat. Taj podatak o povlačenju mora i &scaron;ta posle sledi znali su skoro svi ljudi u u predelu pogodjenom cunamijem. Medjutim nisu se sklonili na vreme. Na Tajlandu je bilo mnogo turista iz Evrope. Mnogi medju njima su takodje znali za taj podatak. Medjutim &scaron;ta se dogodilo da se na vreme nisu sklonili. Domoroci su to lako i brzo uradili jer nisu imali okolnosti koje su ih sputavale. Bilo je potrebno da vide povlačenje mora, zaključe &scaron;ta sledi dalje i da odmah odu u brda. Sa sobom nisu nosili nikakve stvari. Sve &scaron;to ima je potrebno su oni sami lako bi oti&scaron;li dalje. Sve ostalo &scaron;to im je potrebno se nalazi oko njih. Civilizovan čovek je opterećen brojnim te&scaron;koćama. Tada dolaze do izraza svi oni nezreli mehanizmi odbrane, negacija, intelektualizacija, potiskivanje. Počinje da postavlja sebi različita pitanja i u isto vreme odgovara na njih. Možda to povlačenje mora i nije ba&scaron; uvod u cunami. Ako i jeste pa neće valjda ba&scaron; razoriti sve ove kuće i zgrade koje su napravljene od čvrstog metarijala. One ipak nisu kolibe domorodaca i “sigurno” mogu izdržati cunami. Da je to stvarno toliko opasno pa neko bi nas obavestio, do&scaron;la bi policija ili vojska i evakuisala bi stanovni&scaron;tvo. Za&scaron;to u op&scaron;te ja da sam preduzimam ne&scaron;to kad već to ne radi onaj ko je zadužen za to. Sačekaću da dobijem infromacije od neke službe za evakuaciju u slučaju opasnosti. Ja sam ne treba da brinem o tome. Naravno kada se desio zemljotres na Tajlandu odmah je zabeležen i istog časa su sve svetske službe za beleženje pomeranja zemljine kore to registrovale, Naravno te i druge odgovarajuće svetske službe su znale to &scaron;to su znali oni domoroci i to da dolazi razarajući talas, medjutim niko ni&scaron;ta nije preduzeo. Svi su čekali da to neko drugi uradi. Slu&scaron;be drugih zemalja su očekivale da će stanovni&scaron;tvo obavestiti i evakuisati domaće službe dok su ove bile pasivne ili nedovoljno aktivne jer su očekivale ozbiljnije upozorenje sa nekih svetskih značajnijih mesta koja raspolažu sa mnogo vi&scaron;e relevantnijih podataka. Ni&scaron;ta se od svega toga nije dogodilo. Narod je čekao i nastradao. Neki su se u tom čekanju i zabavljali. Stajali su na obali gledali povlačnje mora i čekali cunami. To se desilo i domaćem stanovni&scaron;tvu i turistima. Čekajući da neko drugi odluči &scaron;ta treba da urade mnogi ljudi su nestali u razarajućem talasu. Domoroci su sami odlučivali &scaron;ta da rade i spasili svoje živote. Životinje su to isto uradile. Da li su imale ranije iskustvo pa su znale &scaron;ta da rade ili su imale genetski zapis odnosno instikt ili su stvarno osetile neka zračenja koja su ih upućivala &scaron;ta dalje da rade ko to zna, medjutim životinje su se spasile od cunamija. Kako životinje razlikuju te rarličite talase? Kada se javi zemljotres na nekom ostrvu to znači da je sledeća opasnost cunami i da životinje treba da beže u vi&scaron;e predele. Medjutim kada se takodje javi zemljotrees može doći i do erpucije vulkana, onda je logično da životinje treba da se sklanjaju u niže predele gde lava ne može da dodje. Kako one to razlikuju i znaju &scaron;ta treba da rade? Kada razmi&scaron;ljam o ovome sećanja me vode u pro&scaron;lost. Znam da su se stariji ljudi vrlo često oslanjali na znake u prirodi ili u svom telu i uglavnom pogadjali meteorolo&scaron;ka zbivanja. Na primer moj deda je govorio ako obalci dolaze iz Zemuna biće jaka ki&scaron;a ili oluja. To se procenjivalo po boji i gustini oblaka. Ako je vreme “te&scaron;ko”, ako se oseća&scaron; slabo, malaksalo i spava ti se, te&scaron;ko di&scaron;e&scaron; i znoji&scaron; se a napolju je jako toplo to znači da će padati ki&scaron;a. Ako te leti boli glava ili čeoni sinusi, padaće ki&scaron;a a ako je zima padaće sneg. Stari ljudi su govorili “ne&scaron;to mi je mutno u glavi, biće neko nevreme”, ili “boli me koleno sigurno će padati ki&scaron;a”. Pa zar to nisu reakcije na neka zbivanja u atmosferi iči različita magnetna, električna ili ko zna kakva zračenja? Nekada ljudi nisu toliko ginuli od poplava, odrona zemlje, zemljotresa. Zna su li gde treba graditi kuće i kako treba graditi kuće. Izbegavali su blizinu reka koje mogu da ih poplave, nisu gradili kuće na terenima koji nestabilni, a ako je područje trusno kao u Japanu birali su materijale od koji će graditi kuče otporne na ru&scaron;enje. Japancu su gradili svoje kuće od drveta i niske, bez materijala koji bi bili opasni za onog ko živi u toj kuči ako bi ona krenula da se ru&scaron;i. Dana&scaron;nji čovek se ne oslanja na tradiciju, svoje znanje, instikte i osećaje. On čeka UPUSTVA. Ta upustva dolaze od institucija koje su zadužene za odredjene oblasti života ljudi. Čovek ne sme ni&scaron;ta sam da preduzima. Iako je ugrožen on mora da čeka jer će ga odredjena služba spasiti i skloniti iz opasnog područja. Tako mi danas gledamo na televiziji ljude koji u poplavljenim mestima sede na krovovima svojih kuća i čekaju da ih odredjena spasilačka služba spasi. Rečeno im je da je to bolje nego da kada su videli da će biti u opasnosti sami napuste ugroženo podrućje. Poplave ne nastaju odjednom već u nekom vremenu koje je obično dovoljno da čovek ne&scaron;to uadi za sebe. Sada dolazi do izražaja jo&scaron; jedan veliki problem civilizovanog čoveka. Kako ostaviti sve to &scaron;to poseduje, sve te stvari koje je kupio?. Kako sve to poneti sa sobom? Kako sve to napustiti i otići? Dok traži odgovore na ta pitanja vreme brzo prolazi i čovek postaje zarobljenik sopstvenih slabosti. E sada nastaje dilema jer niko ga nije upozorio da treba da se skloni.Poplava je samo okolnost ali ne i pravi razlog za&scaron;to je neko strado. Pre nekoliko nedelja rano ujutru u Beogradu se osetio jak zemljotres. Moj krevet je toliko podrhtavao tako da sam se probudio i istog trenutka shvatio o čemu se radi. Otrčao sam do dečlje sobe da ih probudim. Moje obe ćerke su spavale mirno jer nisu ni&scaron;ta osetile. U sobi moje mlađe ćerke, na njenom krevetu je ležala mačka. Ona je takođe spavala dubokim snom. Kada sam ugledao mačku prvo &scaron;to mi je palo na pamet jeste pa zar nije trebalo da se ona prva probudi i da nas sve upozori na zemljotres. &Scaron;ta se desilo sa njenim instiktima, da oseti električne i magnetne talase koje izaziva pomeranje zemljine kore? &Scaron;ta se dogodilo sa mačkinim čulima? Moje ćerke i mačka su izgledale potpuno mirno, sigurno i u&scaron;u&scaron;kano, Njihova čula i recepturi za opasnpost nisu bili u funkciji. Ta “obaveza”, registrovanje opasnosti i dono&scaron;enje odluka &scaron;ta raditi dalje je prenesena na roditelje. Da li treba učiti od životinja ono &scaron;to smo već nekada znali? Možda je dovoljno pronaći i probuditi u sebi sposobnosti i čula koja je priroda podelila svim živim bićima. U surovom svetu preživljavanja svako živo biće ima iste &scaron;anse da izbegne opasnost. Od toga koliko razvijamo te sposobnosti zavisi i koliko ćemo biti sposobni da brinemo o sebi. Životinje spa&scaron;avaju svoj život tako &scaron;to se oslanju na instikt. U surovim okolnistima preživljavanja koje nudi priroda i život u njoj, na isti način reaguju i ljudi u primitivnim plemenima i prate svoje instikte. &Scaron;ta mi možemo naučiti od životinja? Sve to smo nekada i sami znali ali smo to negde usput izgubili. Opijeni svojom superiorno&scaron;ću u odnosu na ostala živa bića ljudi su se menjali ne u skaladu sa promena u prirodi u kojoj su i nastali već su se menjali u skladu sa svojim potrebama koje su vremenom postale ljudske slabosti. Te slabosti su modernom čoveku postale opterećenje za koje nema re&scaron;enje. Mnoge potrebe danas postaju bolesti. Potreba za uzimanjem hrane danas je postala strast koja je uzrok brojnih bolesti, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i sl. Potreba za održanjem vrste danas je postrala potreba modernog čoveka za dokazivanjem, dobijanjem ljubavi i pažnje a posledica je promiskuitetno pona&scaron;enje koje je obavezno povezano sa različitim bolestima kao &scaron;to je SIDA, hepatitis C i dr. Nagon za dokazivanjem, postao je izvor svremenog mačo dru&scaron;tva gde nema mesta za slabe, spore i nedovoljno dobre ali niti za one koji ne žele da se dokazuju. Nagoni i instikti modernog čoveka su se deformisali i postali ne&scaron;to drugo. Čovek je promenio sebe, On vi&scaron;e nije proizvod prirode već sopstveni proizvod a tu stvaralačku ulogu mu niko nije dodelio. Generalna 2013-03-16T18:36:03Z raskrsce