Delic celine.. II deo

, 02 2013 15:44:22 +0200

"..Groblje je delovalo pusto, iako mi se cinilo da u daljini cujem korake.. Provukle smo se kroz rupu na ogradi, prošle uzanim zemljanim puteljkom izmedju grobova i izbile na glavnu betoniranu stazu. Česma ispred nas curkala je, dobujući kapima po plasticnoj flasi koji je neko tu ostavio.. Sandra je grabila stazom, sigurno i bez truncice straha, a ja sam je cutke pratila. Razmisljala sam sta bismo uopste mogle da trazimo ovde u ponoć i da li je sa Sandrom sve u redu, jer na momente mi je delovala kao da ju je zdrav razum napustio.. Jurila je ko bez glave ka Brankinom grobu skrenuvši na jednu sporednu stazu.

Zastala sam na trenutak, jer tamo u daljini, naziralo se stablo starog hrasta kraj koga je bila grobnica u kojoj su sahranjeni moji voljeni, deda i baba… Uhvatila sam u šaku drveni krstic koji mi je visio oko vrata, zatvorila oci i poslala jedan poljubac ka “njima”.

Pade mi na pamet kako bi me baba sigurno pošteno izgrdila da me vidi tu u to gluvo doba! Ta pomisao naterala mi je slabašni osmeh na lice..

- Ajde! Dodji! – trže me Sandrin glas koji je svojom snagom narusio spokojstvo noći.

Jato ptica uznemireno njenim povikom, zagrakta sa jednog drveta kom je kasna jesen vec pobrala svo lisće, pa uzjoginjenim lepetom krila nesta u mraku.

“Evo, evo” progundjah sebi u bradu pa potrčah tom sporednom stazom uzbrdo, ka njoj.

Tamo me je docekao neobičan prizor..

Sandra je vec bila upalila sveću, i nesto je šaputala, čela naslonjenog na Brankinu sliku. Ali nije me to iznenadilo. Ono sto mi je privuklo pažnju bio je čudan izgled grobnice i spomenika.. Nešto tu nije bilo u redu.. Odjednom sam se naježila od korena kose pa sve do peta…

Jedna strana grobnice od belog mermera bila je potpuno čista, kao da ju je, jos koliko juče neko pažljivo oprao, i to je bila ona strana na kojoj je ležala Branka. Secam se da su je tu spustili, na Sandrino insistiranje.. zapamtila sam taj detalj jer mi je bilo neobično što je toliko zahtevala da kovčeg sa Brankinim telom kako znaju i umeju postave baš na tu stranu prostrane porodične grobnice.

Cvece u mermernoj vazni bilo je svaze..

Ali ona druga strana grobnice, na kojoj je ležao Milovan, Sandrin otac, bila je sroz zapuštena. Njegov lik se više nije mogao nazreti na fotografiji, a debeli sloj prašine, blata i mrtvog lišća potpuno je prekrivao bele mermerne ploče. Zaključila sam da od Brankine sahrane ni jednom nije očistila celu grobnicu, već samo jednu polovinu.. Drhtavom rukom zahvatila sam gomilu lisća sa namerom da je odnesem do kante za smeće, ali Sandrin iznenadni krik me je u trenutku potpuno paralisao!
- NE!! Da se nisi usudila da čistis grob tog prokletnika! Zabranjujem ti! – urlala je, a onda drhtavim šakama prekrila usta da zaustavi jecaje.

Bol! Bes! I jos neko jezivo, meni potpuno strano osećanje prolilo se iz nje… Oduvek sam znala da postoji “to nesto” o čemu Sandra tvrdoglavo ćuti sve ove godine, naslućivala sam da je vezano za njenog oca, ali ona nije želela o tome da priča, a ja sam joj obećala da neću zapitkivati već strpljivo čekati trenutak kada će sama poželeti to da podeli sa mnom.. Taj trenutak je po svemu sudeći došao.. Prišala sam joj, predhodno ispustivši ono lišće koje sam do tog trenutka očajnički stezala u šaci.. Pogledala sam je u oči i shvatila da se otvorila.. da će me ove noći pustiti da zaronim u sve njene ponore…"

Sa tendencijom da bude nastavljeno.. :)

Delic celine...

, 31 2013 23:19:07 +0200

"..Jedne sive subotnje večeri, mučila sam muku sa glavoboljom pred kišu i ništa mi nije držalo pažnju, ni knjiga, ni film na tv-u pa sam rešila da legnem ranije. Bas u trenutku kad sam pritiskom na crveno dugme daljinskog upravljača “zaustavila” Hju Granta u nameri da poljubi Dzuliju Roberts, zazvonio mi je mobilni telefon. Bacih pogled na zidni sat. 23:48h.. Hmm, ko li je ovako kasno? Lenjo protegnuh ruku ka stolu da dohvatim telefon koji je neumorno zvonio. SANDRA :) - pisalo je na ekranu.

- Ej, otkud ti ovako kasno? Jesi li dobro? – upitah zabrinuto

Sa druge strane čuo se šum, ulicna sirena i nakon par dugih trenutaka Sandrin tih, isprekidan šapat:

- U taksiju sam, ispred tvoje zgrade. Mozes li da podjes sa mnom na jedno mesto? Potrebno mi je tvoje prisustvo.

Nešto u njenom glasu nateralo me je da se naježim, i grlo mi se u momentu osušilo. Proslo je 3 meseca od teta Brankine sahrane, i Sandra je odavala utisak da uspeva da izadje na kraj sa svojom tugom, iako sam ponekad, kad misli da je niko ne gleda, u njenim očima hvatala neku tamnu senku bola, koja joj je divljala u pogledu. Posle 10 sekundi sam se sabrala i odagnala jezu.

- Naravno! Daj mi 5 minuta da se obučem. Gde idemo?

- Samo sidji, molim te.. – prošaputala je prekidajući vezu

Uletela sam u čizme poskakujuci ka kupatilu u pokušaju da ih navučem preko farmerki. Brzim potezima prošla sam četkom kroz kosu i sa police kraj ogledala uzela gumicu da je pokupim u rep. Zgrabila sam tašnu i jaknu sa čiviluka pa žurno izašla iz stana. Dok se lift spustao ka prizemlju neki neprijatan grč stvarao mi se u stomaku. Taksi je čekao. Crvena Dacia Logan caklila se pod svetlom uličnih svetiljki.. Spazih Sandrin lik kroz staklo. Gledala je u šake koje je stiskala u krilu. Udahnula sam duboko, otvorila vrata automobila i sela na zadnje sediste kraj nje. Nije me pogledala. Po tome sam znala da plače. Prebacila sam joj ruku preko ramena i nežno je privukla u zagrljaj. Glasno je zajecala zagnjurivsi mokro lice u moj vrat.

Taksi je besumno kliznuo niz ulicu. Vozac je znao gde treba da vozi posto nas ništa nije pitao. Iz zvučnika su dopirali zvuci divne balade. Šade je steno pevala o ljubavi koja nije obična.. Prešli smo Plavi most, i svetla iz zgrada Medakovićevog naselja treperela su kao zvezde u mračnoj noći. Pitala sam se gde smo se uputile u ovo doba?! Sandrini jecaji su zamrli i ona je ćutke gledala nekud u noć, glave naslonjene na moje rame. Kola skrenuše sa glavne u jednu malu, slabo osvetljenu ulicu. Odjednom sam shvatila gde smo uputile! Na groblje! Jeza mi se rasu niz kičmu kao mlaz hladne vode.

- Gospodjice, jeste li ovde hteli da izadjete ili da vozim još? – upita taksista tražeći Sandrin lik u retrovizoru

- Ovde ćemo izaći. Hvala. – promrmlja ona vadeci novčanik da plati voznju.

- Sta ćemo ovde?!? – zabezeknuto sam pitala dok se taksi udaljavao – Molim te reci mi da ne idemo na groblje u ovo doba!?!

- Ćuti, ne paniči.. Idemo da poljubim sliku moje Branke. Uzasno mi nedostaje.. – prosaputala je gutajuci suze i povukla me preko parkinga ka donjoj kapiji groblja.

- Pa zar to nismo mogle sutra ujutru, kao sav normalan svet? Ta kapija je sigurno zaključana sad! – procedih kroz zube ne verujuci da je i dalje pratim

- I necemo ući tuda. Provući ćemo se tamo, kroz ogradu!

Sva boja iz lica pobegla mi je u pete. Gotovo sam osetila to povlačenje krvi.

- Sandra! Necu to da radim! – negodovala sam ali sam i dalje išla za njom, pomerajući grane drveća da mi se neka ne bi zabola u oko. Nije se osvrnula. Uhvatila se za jednu granu da bi lakse savladala malu klizavu uzbrdicu.

- Daj ruku! – pružila je jednu ruku ka meni držeći se drugom za metalni stub ograde.

Cvrsto sam stisla pruzenu ruku i u dva koraka našla sam se pored nje.

- Ti si načisto poludela! A i ja zajedno s tobom! – rekoh streljajući je pogledom… "

Nastavice se... a mozda i nece...

Samo naglas razmisljam o...

Delic celine.. II deo

Delic celine...