Samo naglas razmisljam o...

Covek koji je "zidao" bajku - ANTONI GAUDI

, 25 2013 14:53:58 +0200

Na danasnji dan, pre tacno 161.god. u malom katalonskom gradicu Reus rodjen je covek magicnog duha, madjionicar arhitekture ciji stvaralacki rad ostavlja bez daha –Antoni Gaudi.

Za mene fascinantan, poseban, redak, covek koji je, kao sto rekoh u naslovu, svojim rukama zidao bajku. Pa iz tog razloga evo danas malo price o njemu, za one koji mozda ne znaju neke pojedinosti iz zivota i rada ovog velikog majstora svog zanata.

Jos kao dete oboleo je od reume.. Rano ostaje bez majke, a kako se nikada nije ozenio od oca i necake se nije odvajao.. U visoj arhitektonskoj skoli bio je prosecan djak, sa samo jednom odlicnom ocenom.. Ta ocena bila je iz geometrije.. Odbijao je da govori spanski, vecno odan svojoj rodnoj Kataloniji koju je retko napustao. Kada je zavrsio skolu jedan od njegovih profesora je rekao: “Ko zna jesmo li ovu diplomu dali ludaku ili geniju. Samo će vreme pokazati.” I pokazalo je da se covek sa takvim darom jednom radja…

U njegovim radovima ne postoji “prava linija” jer je za njega ona bila nesto vestacko, nesto sto nije bilo u skladu sa prirodom. Nepravilni oblici, mozaici od polomljenih keramickih plocica, beton, kamen, cigla, gvozdje i staklo, nalaze se u skoro svim njegovim delima, povezani na njemu svojstven, caroban nacin.

Zbog nedostatka novca u pocetku je radio kao tehnicki crtac i dizajner namestaja. Za jednu izlozbu namestaja u Parizu 1878.god. dizajnirao je vitrinu koja ce mu promeniti tok zivota. Eusebi Guelj, preduzetnik (u tekstilnoj industriji) iz Barselone, biva odusevljen tim komadom namestaja i od tada postaje glavni Gaudiev klijent i pokrovitelj, resen da mu pomogne da ostvari sve svoje ideje. Jedno od najpoznatijih Gaudievih dela, bajkoviti gradski vrt dobija naziv po njemu – Park Guelj.

Kasnije, kada je stekao mogucnost, Gaudi se posvecuje iskljucivo izgradnji svog remek-dela, cuvene katedrale Svete Porodice ( Sagrada Familia ) na cijoj izgradnji provodi 40 godina, i koja je, nazalost, ostala nezavrsena do danas..

Zivot ovog neponovljivog arhitekte i umetnika prekinuce se iznenada.. Svakog jutra, pre nego što bi otišao na gradilište katedrale svraćao bi u crkvu Sveti Filipo Neri, kako bi se pomolio. Tamo se uputio i 7. juna 1926. god., kada je na njega naleteo tramvaj. Zbog lošeg izgleda i praznih dzepova, taksisti su odbijali da ga voze u bolnicu, ne prepoznajući slavnog arhitektu. Prijatelji ga pronalaze u bolnici za siromašne. Mole ga da ga prebace u bolju bolnicu, sto on odbija.. Dva dana kasnije, citava Barselona place za njim.. U Barseloni od tog dana tramvaji ne voze..

Najznacajniji predstavnik katalonskog modernizma, buntovnik svog vremena, sahranjen je na mestu kome je posvetio život, u nedovršenoj Sagradi Familiji.

I ovde, kao po nekom nepisanom pravilu, imamo onaj besmisleni detalj: da za života, ovaj majstor nije dobio ni jednu jedinu nagradu i priznanje, da bi ga danas uvrstili u grupu ljudi koji su promenili svet… Eto.. da znate, ako vas put nekada nanese ka stenovitim obalama Katalonije, nemojte propustiti priliku da posetite Barselonu, grad u kom zgrade govore, grad fasada.. grad kojem je Antoni Gaudi u amanet ostavio magicne zgrade i parkove, savrsene kulise za druzenje, romantiku, ljubav i uzivanje.. jer njegova stvaralacka snaga i dalje zivi i zraci iz svakog njegovog dela.

”Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvaliet izgubi, izgubljena je i umetnost” - Antoni Placid Guillem Gaudi

Kutija za bol

, 16 2013 21:50:33 +0200

Dosla meni sinoc iznenada jedna drugarica na kafu i prekinula me u nekim ozbiljnim razmisljanjima...
Nadjosmo se u istoj prostoriji: Ja-zamisljena, energetski ispraznjena, pomalo smrknuta, i Ona, sva kao čigra.. ne moze covek da je prati.. zuji mi kroz kucu, sama kuva kafu, pali svece, gasi svece, pusta domacu muziku, pa menja na stranu, postavlja mi hiljadu pitanja na koja uopste i ne ceka odgovor…pretura mi po knjigama, kaze: daj neki ljubic.. ( a kod mene po policama svega sem klasicnih ljubavnih limunada.. ).. daj da gledam neke slike.. daj nesto.. ja lezim i blenem u plafon.. pokusavam da udjem bar malo u njen ritam.. ali jok, nemoguca misija.. Sta ti je, pa sta ti je?
-Meni nista, a sta je tebi?
-Zaljubila sam se, zar se ne vidi???
-Pa kad bi stajala na jednom mestu duze od 30 sekundi mozda bih i uspela nesto da vidim!
Ona se smeje.. smeh odzvanja kroz noc, sve do prizemlja..
-U onog Sasu?
-Ma joook bre, Sasa je proslost.. Sad je Milos!
-Blago tebi… Kad pre Sasu zapakova u proslost kad si ga upoznala pre 3 meseca? I kad se pre odljubi i ponovo zaljubi?
-Paaa, ja to tako, znas me…
-Znam te, al to i dalje ne daje odgovor na pitanje: kako ti to uspeva?
Ona cuti… gledam je kraickom oka, deluje mi da se zamislila… cutim i pustam je da misli, bar je mirna, i ne skace kao histericni skakavac po sobi…
-Znas…
Isteklo je mojih 5 minuta mira i tisine… ustajem i ustremljujem se kao grabljivica na soljicu sa kafom..
-…posle onoga sa Vladom, ja sam jednostavno tako resila.. Nema vise dugih veza.. nema bespotrebnog vezivanja.. nema roditelja i rodbine.. nema zajednickih prijatelja.. Postojim Ja.. I postoji On.. postojimo i Mi u onim trenucima kad smo zajedno..
Opet se zamislila, kao da meri tezinu svojih upravo izgovorenih reci..
- Dobra ti je ta taktika.. mada ne znam dokle ces moci njome da se sluzis.. samo jedno mi nije jasno, kako sebe prevaris?
-Ma ne znam, mnogo me pitas.. tako je kako je.. Necu vise da me boli i to je to. Spakovala sam bol u kutiju i sklonila ga.. I sad mi je super.. Niko me ne povredjuje jer im ne dam priliku.. cim neko pocne da me smara ja ‘vatam maglu i trazim drugog..
-Sestro slatka, koliko li si tako oziljaka sama sebi nanela a ni ne shvatas… a taj bol sto si kao sklonila i dalje te jede, potmulo i uporno, dok ti mislis da je kutija zapecacena i da si time resila stvar…
- A sta je trebalo? Da me sve to ubije? Da se pustim i potonem? Moj svet se srusio, kada je on otisao.. ma koliko ta fraza izlizana bila… Sad sam ja ta koja odlazi..
Gledam je i vidim da sva ta njena hiperaktivnost nije odraz iskrene zaljubljenosti.. Ona nije poletna, ona je besna.. nije opustena, vec u grcu.. ne oseca, vec racuna.. sva, od glave do pete obucena u strah od toga da se slucajno ponovo nezaljubi..
- Cuj, pa nema niceg loseg u onoj: cuti i boluj... ali i plivaj.. u suprotnom - tones… a sto se tice kutije za bol.. pa sad.. to je samo varka, kojoj cesto podlezemo kada smo povredjeni.. Ubedimo sebe da imamo moc da prekinemo da osecamo nesto.. a cinjenica je da nam je bol potreban isto kao i ljubav.. poenta je samo u shvatanju i prihvatanju.. jer iz bola se mnogo uci.. I te lekcije su neprocenjive. Kako bismo znali da je prisustvo ljubavi u zivotu bas toliko lepo ako bar jednom nismo iskusili bol kada ljubavi nema?...

I tako mi razvezasmo pricu do kasno u noc..
Na odlasku sam primetila da je nekako mirnija.. stalozenija.. Nekome je priznala svoje strahove.. Valjda je to dobar pocetak na putu ka oslobadjanju od istih..

Svima vam je sigurno poznat onaj umirujuci osecaj nadolazeceg svitanja kada se nadjete budni, sami i tuzni u najtamnijem predelu noci.. cinjenica da postoji suprotnost potpunoj tami utesna je i podstice nas da izdrzimo.. Zamislite samo na trenutak koliko bi bilo strasno da je nema.. Zato, iz tuge i bola ucite, iz srece i ljubavi rastite...

Kad se srce otima..

, 10 2013 18:36:07 +0200

Danima me drzi onaj osecaj kad vam je Srce ljuto na vas i vi na njega, pa se ono divljacki otima u zelji da se od vas odvoji jer ste ga povredili sumnjom, osudom, prekorom...

-kao vuk uhvacen u metalnu, ostru zamku...

-kao riba na udici, koja visi tik iznad vode, dovoljno blizu da shvati sta za nju ta voda znaci, a opet dovoljno daleko da bi je to saznanje spasilo...

-kao dete koje na silu pokusavate da uterate u kucu bas u trenutku kad se ono najlepse zaigralo...

-kao davljenik koji izbezumljeno guta vazduh i time samo pogorsava svoje stanje i smanjuje svoje sanse, umesto da ga udahne lagano i tako pomogne sebi...

-kao sto se otima ptica kad joj krila prekrijete sakama, guseci tako prirodu njenog postojanja i uskracujuci joj mogucnost da poleti i pokaze vam da je, ma koliko mala bila, u nekim stvarima ipak mocnija od vas...

Eto, tako nekako....

I od svega toga nemate mira...
i svasta vam pada na pamet...
i mozgate a nista vam nema smisla..
i ratujete a zapravo i niste raspolozeni za ratovanje..
i durite se svom liku u ogledalu, kao nevaljalo, razmazeno dete kad ne istera po svom..
a ni Srce ne popusta, tvrdoglavo brani svoje pravo da veruje i voli...
Pa se onda, u tu borbu izmedju Razuma i Srca umesaju Vera i Nada, kao dve matore, mudre tetke, pa zasednu sa strane, prekrste noge i zauzmu svoj stav, nabacujuci pritom prekorne izraze na lica...

a vi biste najradije da pobegnete iz te zbrke.. ali znate da nemate kud... pa pomirljivo sednete na pod sacinjen od svih vasih ideala, reseni da jos jednom date sve od sebe zarad pomirenja sa sopstvenim Srcem.. jer bez svega mozda jos i mozete.. ali bez njega uz vas - niti znate, niti zelite da koracate kroz zivot...

Misterija 12

, 14 2013 17:42:00 +0200

"On!" – pomisli Nina u neverici, penjuci se stepenistem iza Nikole, Ane i Marka.. Poznavala je ovog coveka.. Ali nije ga videla vise od 2 godine..

- Izvolite! – rece Marko otvarajuci im vrata svoje kancelarije. Upalio je svetla jer se napolju dan tek stidljivo radjao.. zora se lenjo rumenela iznad grada..

Pruzio je ruku Nikoli i pljesnuo ga po ramenu, onako kao drugara, kolegu, nekog poznatog i dragog.. zatim je pruzio ruku i Ani

- Inspekror Marko Nikitovic, drago mi je. – predstavi joj se prijatnim glasom koji je ulivao poverenje

- Ana… Ana Kostic, novinar.. ako je to uopste vazno… - odgovori mu ona zbunjeno i sa nelagodom.. nije znala sta sme da kaze pred njim..

- A ovo je… - okrete se Nikola ka Nini sa zeljom da je predstavi Marku

- Nina Simic, advokat, specijalizirala krivicno pravo, vrlo uspesna mlada dama.. znam.. – ideklamova Marko podatke o Nini, uz osmeh..

Ona je jos stajala na vratima, zbunjena, razmisljajuci kako da se postavi u ovoj situaciji. Nije joj bilo prijatno.. Ni na kraj pameti joj nije bilo da bi Nikola BAS njega mogao da pozove.. Cak joj ni ime “Marko” u celoj ovoj frci nije signaliziralo da bi mogla na njega da naleti. "Od brige i straha popustila ti je koncentracija, sad se snadji kako znas i umes!" - grdila je samu sebe u mislima.. Udahnula je duboko i zakoracila u prostoriju uzdignute glave

- Marko.. Dugo se nismo videli.. – rece pruzajuci mu ruku u znak pozdrava

- Sad kad te vidim, izgleda mi kao da smo se juce videli, jer... nista se nisi promenila.. Zao mi je sto se srecemo pod ovakvim okolnostima ali drago mi je sto te vidim. – rece Marko stezuci njen dlan… - Sedite ljudi, da se dogovorimo kako da resimo ovaj problem..

Svo cetvoro sedose na stolice poredjane oko masivnog crnog stola koji je dominirao prostorijom. Nikola nije uspevao da savlada znatizelju pa upita:

- Vas dvoje se znate?

Zavlada trenutak neprijatne tisine. Nina proguta knedlu, pogleda u Marka i rece:

- Da, znamo se… saradjivali smo na jednom sudjenju… Ali to je sad manje bitno. Ispricaj mu ono zbog cega smo dosli. Svaki sekund nam je vazan. – hrabrila je Nikolu da predje na stvar i okane se te neprijatne teme

Bila je zahvalna Marku sto je cutao, dozvolivsi njoj da kaze onoliko koliko zeli o njihovom poznanstvu. Nikola se nervozno promeskoljio u stolici, pozelevsi jos informacija o toj njihovoj saradnji, ali setio se svojih drugara o kojima vec satima nisu znali apsolutno nista i to ga natera da se okrene ka inspektoru i pocne sa pricom…

Ana i Nikola trudili su se da sto bolje objasne celu situaciju, Marko je pazljivo slusao i zapisivao ono sto je smatrao bitnim za dalji tok slucaja, sto je Nini dalo vremena da se mislima vrati tri godine unazad…

Prisetila se trenutka kada je prvi put ugledala Marka ispred sudnice u Palati Pravde.. Onako visok, markantan, sa tim razoruzavajucim osmehom odmah joj je zapao za oko. Sva se bila smotala, poispadali su joj papiri iz ruke, i on je prisao da joj pomogne da ih pokupi.. Neposredno pre toga zavrsila je specijalizaciju i bila pozvana od strane uvazenog advokata Ivanovica da mu asistira na jednom vaznom slucaju, na kom je i Marko radio.. I sve bi bilo dobro da se na tome zavrsilo.. Ali nije.. Kada je sudjenje zavrseno, zlocinac je poslat na izdrzavanje kazne bez prava na zalbu, a Marko je prisao da joj cestita i tom prilikom pozvao je na veceru, da proslave sto je pravda zadovoljena. Ni sama nije znala zasto je pristala.. jer je tim pristankom pogazila jedno od svojih najvaznijih pravila: >> nikad ne mesaj poslovni sa privatnim zivotom << Ali eto, poklekla je, njegov sarm je pobedio i otisli su na veceru… Nesto ju je ludacki privlacilo tom coveku.. znala je da to nije ljubav.. bar ne ona istinska.. ali je svakako bila strast. Nakon vecere, koja je protekla u nekoj cudnoj uzurbanosti i nervozi, odvezli su se do Markovog stana… bez odugovlacenja, u gotovo potpunoj tisini, samo jedno njegovo: "Hocemo do mene?" I jedno njeno: "Hocemo.." Te noci bila je intimna sa tim muskarcem koga uopste nije poznavala… Prvi put u zivotu dopustila je sebi nesto takvo.. samo se prepustila da je zelje tela vode.. mozak kao da je izvadila iz glave i stavila ga u torbu.. Noc je bila puna neobjasnive strasti i pozude dva potpuna stranca… ali jutro je donelo stid.. Njen “racio” ponovo se probudio, i kritikovao je zbog nepromisljenosti koju je sebi dopustila! Taj covek je bio kriminalni ispektor, za ime sveta! Ko zna koliko ce im se putevi u buducnosti ukrstati u sudnici.. Nije zelela tako da gradi karijeru.. Nije zelela da zavrsi na zutim stranama casopisa kao skandal majstor.. Marko je primetio njenu nervozu, pokusao da je umiri, da joj kaze da se ne sekira, da on nikada nece nikome reci da su zajedno proveli noc ukoliko ona bude odlucila da to ostane tajna. Bio je vrlo svestan osetljivosti cele situacije i razumeo je Ninine strahove.. Drustvo nije prastalo takve stvari, narocito ne na pocetku karijere.. a ona je, pored toga sto je bila izuzetno lepa, takodje bila i vrlo sposobna mlada zena, i smatrao je da ima sve predispozicije da uspe. Zato su se tog jutra pozdravili i razisli uz obostrano obecanje da ce se drzati poslovnog odnosa, da ce se uvazavati kao saradnici ako ponovo budu radili na nekom slucaju, i da ce noc koju su proveli zajedno pokusati, ne da zaborave, ali recimo, da ostave iza sebe.. I tako je i bilo.. Marko je odrzao dato obecanje, nije je vise zvao, postujuci njenu zelju. Sreli su se jos desetak puta u sudu, i sasvim korektno saradjivali, iako je Nina svaki put osecala stid, i trebalo joj je vremena da se opusti u njegovoj blizini. On, kao da je znao sta ona oseca, uvek se povlacio u stranu, dajuci joj prostora da dise.. I eto, vise od dve godine se nisu sreli ni poslovno, ni onako slucajno u gradu, do tog ranog jutra.. Nina je povratila prisebnost, prodisala je ponovo punim plucima, jer nije zelela da Nikola pomisli nesto lose o njoj i njenom poznanstvu sa Markom. Nikola… bio joj je vazan, na neki poseban nacin.. I vec duze vreme razmisljala je kako da proveri da li i on oseca isto prema njoj.. Nacin na koji primio vest o njenom poznanstvu sa Markom pokazala joj je da mozda oseca isto.. ucinilo joj se da je uhvatila trunku ljubomore u njegovom pogledu.. Marko naglo ustade sa stolice i trze je iz misli.

- Sve ce biti u redu Ana, misli pozitivno! Pozvao sam sve raspolozive ljude i krenucemo tamo, onako kako smo se dogovorili.. Budite pazljivi.. Ozvucicemo svo troje, za svaki slucaj, iako cete pred njih izaci samo vas dvoje.. Nina ce za to vreme sa grupom mojih ljudi pokusati da pronadje Sasu i Ljubu , posto ih ona poznaje. Sigurno ih drze u nekoj od garaza… Moji ljudi drzace ih na nisanu iz zasede, i na najmanji sumnjiv pokret dobice nalog da pucaju. Moras biti hrabra kao i do sad! Ti si jedino na sta ih mozemo namamiti, i znam da ti to odvratno zvuci ali ne brini, moji ljudi su obuceni za takve situacije. – objasnjavao je Marko cucnuvsi pored Anine stolice..

- Uradicu sve sto trazite! Sve! Samo da izvucemo Sasu i Ljubu zive! – placnim glasom progovori Ana – Sta mi drugo preostaje, osim da vam verujem da cete nas zastititi…

- Mozes mu verovati… Marko je covek od reci… - oglasi se Nina

Svo troje je pogledase.. Gotovo da su i zaboravili da je ona tu.. toliko su se usresredili na pravljenje plana akcije spasavanja momaka i hvatanja onih gadova.

- I ja to isto mislim.. – potvrdi Nikola

- Hvala na ukazanom poverenju! Hajde da se pokrenemo! Idite kod mog kolege Janka, da vas ozvuci, dok ja proverim da li su sva vozila spremna. Jankooo! Ozvuci ljude! Idemo! Pokret! – povika inspektor otvorivsi vrata od kancelarije

Nina, Nikola i Ana ustadose i zagrlise se..

- Ajmo, samo pozitivno! Za par sati ce valjda sve ovo biti gotovo! – rece Nikola ljubeci u kosu prvo Anu pa onda Ninu.

- Hajdemo.. – rekose one u glas

* * *

Ljuba je, osetivsi dah slobode, dobio zelju da poleti, ali telo ga nije slusalo.. posrtao je sve vise.. Sasa takodje.. ono malo snage sto su snom povratili brzo se potrosilo. Sve su sporije odmicali.. Korov koji je rastao svuda oko njih dodatno im je otezavao kretanje, hvatao ih za noge, obarao ih na tlo.. U jednom trenutku Ljuba pade i zakuka..

- Ne moguuu viseee!

Sasa se doteturao do njega vukuci ranjenu nogu.. U daljini je zacuo glasove. Oni majmuni krenuli su za njima! To saznanje ga obori na kolena..

- Samo da nisam zaspao! Da sam na vreme otkrio da su vrata otvorena! Sad bismo vec bili na sigurnom! – rece kroz suze..

Nije zaplakao jako dugo.. jos od majčine iznenadne smrti, pre 9 godina… i mislio je da nikad i nece ponovo plakati.. mislio je da je tad isplakao sve suze koje su mu bile namenjene za ovaj zivot.. mislio je… ali se prevario.. jer je tog trenutka plakao bas kao malo dete.. slomljen od nemoci i bola.. I zeleo je samo jedno: da sve prestane.. da se sve zavrsi tog istog trenutka..

- Zajebao sam brate… oprosti mi.. mogao sam da nas izvucem ranije, samo da sam ostao budan.. – ocajnicki se pravdao Ljubi stezuci mu ruku

- Ne lupaj.. nisi… mogao… da znas… – izusti Ljuba jedva cujno – Ostavi mene… bezi… imas jos sansu.. da im.. pobegnes…

- Nema sanse Ljubo… necu te ostaviti..

Glasovi su bivali sve blizi.. Culo se kako puca granje pod nogama Zverkinih gorila..

- Bezi kad kazem! – zakrklja Ljuba pokusavajuci da odgurne Sasu

"Bezi kad kazem!" – Te reci zabole su se u Sasine grudi kao milion otrovnih strela, jer upravo to su bile poslednje reci koje je uputio zeni koju voli svim srcem.. Grubim glasom ju je oterao od sebe, umesto da je iskoristio priliku i priznao joj sta oseca.. I ako sada umre, Ana ce se secati samo tih ljutitih, grubih reci i njegovih krvavih ruku kojima je gura od sebe, bas kao sto je Ljuba sad gurao njega.. Ta pomisao mu je toliko tesko pala da je gotovo mogao da cuje slom sopstvenog srca koje se raspalo u paramparcad…

- Oprosti duso… - prosaputa, podizuci pogled ka nebu koje je sve vise poprimalo boju Aninih ociju i na kom se novi dan lagano budio, pruzajuci bezbroj mogucnosti nekim drugim ljudima.. ali ne i njemu..

Jedan od gorila zaustavio se, jedva disuci, na nekih 15-tak metara on njih dvojice..

- Tu ste gnjide! Mislili ste da cete da zbrisete, a mi da najebemo zbog vas?

Jos trojica se pojavise iza njega… Sasa ih je samo nemo posmatrao… Licili su mu na zadihane, besne zveri, zeljne krvi, sto su u sustini i bili… ali on se osecao kao da vise ni jedna kap krvi u njemu nije ostala..

- Sta je zivotinje? Hocete krv? Pa nema vise, sve ste nam popili… Ostale samo kosti i.. – nije uspeo da zavrsi recenicu.. Jedan udarac u glavu bacio ga je u prijatnu, opustajucu tamu..

- Gazda, uhvatili smo ovu dvojicu – promrmlja jedan celavi grmalj u slusalicu – Da ih smaknemo?... Ali…. Ok, razumem! – ubaci telefom u dzep i okrete se ostalima - Nosite ih! I zapusite svaku, i najmanju rupu na 18-ici! Brzo! I ne smete vise da ih mlatite! Gazda je tako naredio! Kaze da mora prvo da propevaju! Jasno?

- Jasno! – odgovorise slozno ostali svesni da nije trenutak da iskusavaju Gazdino strpljenje. Vec su dovoljno gresaka napravili.

* * *

Na stovaristu, ispred garaze broj 52 zaustavio se crveni Reno Clio.. U njemu su, puni straha i zebnje sedeli Ana i Nikola. Anini dlanovi su se nekontrolisano znojili.. Nikola je osmatrao okolinu. Sve je delovalo mirno i pusto ali znao je da nije tako.. bar 20 pari ociju bilo je u tom trenutku upereno u njih i iz raznih uglova pomno posmatralo desavanja.

- Mozemo mi to Anci! Moramo! Zbog Saleta I Ljube! Nemoj sad da mi tones! Idemo? – bodrio ju je Nikola i sam ne verujuci u ono sto govori, ali morao je tako.. morali su da izguraju ovo do kraja..

- Sta god da se desi, znaj da sam ti zahvalna do neba, za sve sto si ucinio i sto i dalje cinis.. Idemo! – brzo ga je poljubila u obraz, stegla mu ruku, a zatim odlucno iskoracila iz kola.

Jedan nizak ali krupan muskarac istrcao je iz garaze, pogledao u njih a zatim se takodje trkom vratio unutra, da bi nakon nekoliko sekundi ponovo izasao u pratnji visokog muskarca sa bradom…

- Oooo vidi, vidi… Pa ko je to nama dosao u posetu? Dobro nam dosli! – pozele im Zverka “dobrodoslicu” kroz ironican, zlobom protkan smeh

Ana proguta knedlu…

* * *

Za to vreme, 6 muskaraca i jedna zena sunjali su se pazljivo kroz sumarak, osmatrajuci garaze.. Primetili su neki metez ispred jednih vrata.

- Vidis, tamo.. sigurno ih tamo drze! Mozda i ne drze njih, ali sigurno tamo ima neceg, cim se motaju tuda i toliko obigravaju bas oko te garaze..- prosaputa Nina jednom visokom muskarcu koji je stajao pored nje drzeci na nisanu nekoga od onih ljudi koje su posmatrali..

- 100% tamo ima necega.. – odgovori covek, razmenjujuci pogledom sifre sa jos dvojicom kolega koji su stajali 5 metara od njih.

Dva coveka sedose u crni dzip odvezose se, dok druga dvojica ostadose da cuvaju strazu, jedan na zadnjim vratima.. a drugi ode na prednja..

- Prepoznajes li onog coveka? – upita visoki covek Ninu prizajuci joj dvogled da bolje pogleda

Nina pogleda kroz dvogled i krv joj se zaledi u zilama!

- To je Vucko! – gotovo ciknu ona

- Sssssssss… - ucutka je covek zavrcuci prigusivac na svoje oruzje

- Ubicete ga? – upita ona preplavljena strahom

- Ne, samo cu ga onesposobiti da jedno vreme hoda… - odgovori joj covek a zatim klimanjem glave dade znak kolegama

- Sta da radim? – upita ona sapatom

- Ostanite tu, dok vas ne pozovemo da pridjete.. Molim vas, to je za vase dobro..

- U redu…

Dvojica se izdvojise iz njihove grupe, legose u gustu visoku travu i otpuzase do garaze na kojoj je stajao broj 12… Zatim se spretno i besumno uspravise i sklonise iza jednog zida, na sigurno, a onda nestadose iz vidokruga. Njihov zadatak je bio da “skinu” onog koji je cuvao prednja vrata, a covek koji je stajao do Nine trebao je da ustreli Vuka. Toliko je shvatila, posmatrajuci ih. Bili su zaista dobro uigrani. Ona preostala trojica se po nekoj, njoj nevidljivoj, komandi rasporedise na svoje pozicije spremni da reaguju ako nesto podje po zlu.

- Okrenite se, molim vas.. nemojte gledati.. – zamoli je covek

Ona mu poslusno okrete ledja i udalji se od njega metar, dva… Sekund kasnije Vuk pade kao pokosen! Ona trojica potrcase ka njemu, zgrabivsi ga i onesposobivisi da zaurla i pozove pomoc. Zatim mahnuse, coveku koji je pucao.

- Gospodjice… idemo! – naredi covek

Nina potrca za njim, posrcuci od pomahnitalog adrenalina koji joj je jurcao zilama.

Dva coveka istrcase iz haustora noseci jednog od gorila iz cije noge je jurcala krv..

Vucko se previjao po podu od bolova.. a onda otvori oci i ugleda bledu, uplasenu Ninu. U tom trenutku znao je da je gotovo.. Sve je propalo..

Covek koji je pogodio Vuka, prisao je vratima, ispalio dva besumna metka u bravu i utrcao unutra pozivajuci rukom Ninu da mu se pridruzi.

Unurta, u mraku, stenjao je Sasa.. dolazio je sebi od onog udarca.. Ljuba je bezivotno lezao pored njega..

- Sasa! – uzviknu Nina i pade na kolena grleci ga i placuci

- Ana? – upita Sasa zbunjen i jos uvek osamucen

- Nije Ana, Nina je, ali uskoro ces videti i tvoju Anci! – govorila je ljubeci ga po otecenim kapcima i brisuci mu krv sa cela i obraza.. – Sve ce biti dobro! Videces!

- Ovaj covek je u teskom stanju, ali je jos ziv.. – rece visoki covek opipavsi Ljubin puls

- Dobro je! – uzviknu Nina radosno – zovite pomoc!

- Vec jesmo, gospodjice, stizu!

Dva coveka unesose Vuka u garazu i spustise ga na pod pored zida… Njegov pogled bio je uperen u Sasu.. nije vise bilo mrznje u njemu.. samo dva prazna oka..

- Nina! Nina! Na mogu da verujem.. mislio sam da je gotovo.. da smo izgubljeni.. Kako ste uspeli? Ana?! Gde je Ana! Hocu da je vidim! – pobuni se Sasa bezuspesno pokusavajuci da pomakne svoje izmrcvareno telo..

- Polako.. smiri se.. Ana je dobro, uskoro ces je videti.. – umirivala ga je Nina

Sasa uhvati Vuckov prazan, porazeni pogled…

- Sta je sad “ljudino”? Nemas vise sta da kazes? – zareza on gledajuci svog bivseg kolegu i druga kako lezi u lokvi krvi… - Vidis jadniče.. u jednoj stvari si ipak bio u pravu.. “I nad popom ima pop”, nistarijo jedna!

U tom trenutku u garazu utrcase bolnicari sa nosilima u rukama..

Nastavice se…

Misterija 10

, 12 2013 21:40:18 +0200

Nina je skocila sa stolice i potrcala da spreči Anu u nameri da napusti stan. Sve što se desilo i što je čula te noći nije obećavalo "srecan zavrsetak".. Morali su dobro da promisle, i hladne glave odluce kako da deluju i sta da urade.

- Neces ti nigde! Vracaj se tamo da pojedeš sve iz tanjira! Brzopleta si, kao i puno puta do sad! Šta ćemo da uradimo kad dodjemo tamo? Šta? Da samo udjemo i kazemo tim zlikovcima: " ćao drustvo, mi došli!" Ne budali! Ti tipovi su opasni! Treba nam PLAN! I to dooobar! – vikala je gurajuci Anu natrag u sobu

- Ali, ti ne razumeš! Pusti me!.. Saša!.. Moram da ga izvučem! – borila se Ana sa njom, opet na ivici očaja i suza

- Nikola, molim te, pomozi! – preklinjala je Nina

Nikola je stajao, na sred sobe, drzeci se obema šakama za glavu.. Nem od šoka i straha... Paralisan Vučkovom izdajom... Sklapao je kockice u glavi.. Poruke i pozivi upućeni na Anin broj bili su sa Vučkovog telefona... Znao je on da Vučko "ne miriše" Sašu, ali ni u najluđim snovima ne bi pomislio da bi Vuk otišao toliko daleko..

- Ana, urazumi se! Nina je u pravu! Sedi, i smiri se! I prestanite da se raspravljate, ne mogu da razmišljam od vaše dreke! – podviknuo je, i devojke se umiriše, i vratiše za sto, svaka u svojim mislima..

Nije bio siguran šta da urade.. Bilo je rizično, opasno i potpuno suludo da se sami upute tamo. Treba pozvati policiju.. Poznavao je nekoliko kriminalnih inspektora, sarađivao je par puta sa njima kada je bilo potrebe da se udje u trag nekim osumnjicenim likovima preko mobilnih telefona. Ali nije znao koga od tih ljudi da pozove te noći.. Nekako je bio pun sumnje prema svima, nakon otkrića da je Vučko izdao Sašu i Anu.

- Slušajte me... Postoje dve mogućnosti da se ova zbrka objasni. Prva je ta da je Zverka uhvatio Vučka, i onda sa njegovog telefona slao poruke i zvao Anu, i ako je tako onda ga sigurno jos uvek drži tamo kao taoca, ili ona druga, ružnija ali ne i nemoguća, a to je da je Vučko u dilu sa Zverkom, i da je ovo uradio namerno, da vrati Saši neke stare "dugove"... – podelio je sa njima svoja razmišljanja

- Kako to misliš? Pa Vuk i Saša su drugari... – Ana je bila zbunjena

- Da, njih dvojica se dugo poznaju, puno su radili zajedno.. ne vidim razlog.. – i Nina je bila zbunjena i sluđena

- Jeste, ali... Ima stvari koje vas dve očigledno ne znate.. Pre nekih 7-8 godina, Saša je dobio posao koji je Vučko priželjkivao za sebe.. Bila je u pitanju neka reportaža u inostranstvu, vrlo važna i velika prica koju je trebalo dobro dokumentovati fotkama i snimcima.. Vuk se svim silama trudio da ode na taj zadatak.. i svi mi, iz redakcije, mislili smo da je ta stvar gotova. Čak je i Saša bio 100% siguran da se urednik neće predomisliti..ali urednik je ne kraju, iz čista mira, doneo odluku da na taj zadatak pošalje Sašu umesto Vuka.. nije dao objašnjenje, samo saopštenje.. Svi smo se čudili toj iznenadnoj promeni, naročito Saša koji je cak i otisao da zamoli da se zadatak vrati Vuku, znajuci koliko to ovome znači, ali šef je bio neumoljiv, pa je na kraju Sale ipak otišao, odradio odličan posao i nakon toga dobio je mnogo bolji status, ne samo u našoj redakciji, već i šire.. Otvorila su mu se mnoga vrata, pljustale su poslovne ponude, dosao je u situaciju da moze da bira sta će da radi.. Pokupio je sve one povlastice koje je Vuk želeo za sebe. Ali Saša, kao što znate, nikad nije bio sebičan i zlonameran.. Imao je odrešene ruke, i kad god je bilo prilike vodio je nekoga od nas sa sobom, pružajući tako i nama priliku da dodatno zaradimo.. Zato ga mnogi vole.. Ali ne i Vučko.. On je po prirodi jako zavidan tip, duboko iskompleksiran i očajan, primetio sam to i ranije ali nisam ni sanjao da te njegove osobine imaju tolike razmere... – trudio se Nikola da im objasni

- Ali zašto je takav? Ne razumem... Pa nije Saša kriv što je urednik promenio odluku..Tu ima još nešto, sigurno! – Ninina ispitivačka priroda tražila je još podataka, dok je Ana samo ćutke slušala i prizivala u sećanje sve situacije u kojima je bila sa Vučkom, tragajući za nekim pokazanim znakom mržnje prema Saši koji je možda previdela...

- Razloge za te njegove loše strane Ljuba i ja smo pronalazili u njegovoj teškoj životnoj priči.. Živeo je sa ocem, koji je bio neradnik i alkos, bez majke.. trpeo je svasta.. i na kraju pobegao i domogao se velikog grada sa samo jednom željom: da uspe! Jaooo! Sad sam se setio! Ljuba mi se od juče ne javlja! – skočio je Nikola izbezumljeno potrčavši ka kompjuteru

- Ni nama se nije javio, a zvali smo ga i Saša i ja, pre nego što se sve desilo! – skočila je i Ana – Da nisu i njega uhvatili???

Nikola je brzim pokretima ukucavao brojeve i slova na tastaturi, prateći dešavanja na ekranu..

- Pokusacu da ga lociram! Ako je poneo mobilni sa sobom, ne bi trebalo da bude problema.. Dajte mi par minuta mira!

Devojke se pogledase izmedju sebe i vratiše se na svoje stolice.. Anina utroba se prevrtala.. Strahovi za Sašu su se duplirali ovim novim saznanjima o Vučku i dešavanjima iz prošlosti. Gotovo je bila ubeđena da se Vuk nalazi na tom stovarištu dobrovoljno, a ne pod prisilom i to joj je stvaralo užasne slike pred očima...

Nina se nije prepustala panici, kovala je plan.. Nešto će morati da urade, da izvuku Sašu odande živog! "Samo da je još živ!" – preklinjala je u sebi...

Ana je uhvatila crnu slutnju u njenim očima..

- Pitas se da li je još živ? – upitala je tiho.. Glas joj je drhtao, i suze su se slivale niz njene obraze, nestajući na izgriženim usnama terajući je da zažmirka od neprijatnog peckanja

- Ma ne, mila.. nemoj da misliš crno... jak je on momak, izdržaće.. moramo biti pametni i pozitivni... – reče Nina prišavši da zagrli drugaricu, odjednom svesna činjenice da se te noći njihov odnos nekako produbio, dobio novu dimenziju..

Bilo joj je drago sto je Ana te noći došla baš kod nje.. što je celu tu dramu odlucila da podeli sa njom.. bio je to jasan znak da joj potpuno veruje.. Nina je volela Anu, onako, kao sestru, koju nikad nije imala a uvek je priželjkivala..

I znala je da je spremna na sve da joj pomogne..

- Jebem im sve! Oni su svi tamo! Imaju Ljubu! – preteci je zarežao Nikola udarajući šakama o kompjuterski sto. Sto se zadrma i jedna čaša pade na pod i uz prasak se rasturi na komade.

- A u pi... materinu... – opsova on kroz zube i saže se da pokupi delove

- Ljudi, šta da radimo? Ovo je mnogo ozbiljno! Moramo pozvati nekoga i tražiti pomoć! Pusti to, ja ću pokupiti.. – konstatova Nina zabrinuto, prilazeči da pomogne Nikoli

- Moramo zvati inspektora Marka. Razmišljao sam, i u njega imam najviše poverenja! – reče Nikola tražeći u imeniku inspektorov privatni broj...

- Misliš li da i je i Ljuba umešan? – sa zebnjom u glasu upita Ana

- Ma nema šanse! Ljuba je mnogo dobar lik.. pozitivac.. ne želim da poverujem u to.. Ćutite sad, zovem Marka.

Telefon na onoj strani uporno je zvonio, i svako zvono činilo je Nikolu još nervoznijim.. Devojke su zurile u njega pune nade i ocekivanja. Baš u trenutku kad je Nikola hteo da odustene od čekanja i prekine vezu sa one strane se začuo bunovan, ljutit muški glas:

- Mali, bolje po tebe da imaš dobar razlog da me probudiš! ...

- Marko, imamo veliki problem... – reče Nikola i uz uzdah poče da prepričava sve što se desilo i što su otkrili....

- Ništa mi se to ne sviđa..ali dobro si uradio što si mi javio.. Ok, samo da se obučem i krećem. Budite svo troje u stanici, za pola sata! Sredićemo tu gamad! – naredi Marko odlučnim glasom prekidajući vezu

- Idemo devojke! Pomoći će nam! Moramo mu verovati, on nam je jedina šansa.. Samo da momci izdrže još malo!

- Molim te Bože, daj im snage! – pomoli se Ana tiho, oblačeći jaknu

- Idemo mojim kolima! Ajde! – pozva ih Nina otvarajući vrata od stana....

* * *

Vučko se uneo Saši u lice, nacerio se zlobno i pljunuo ga po sred krvavog čela.

- Nemoj ti meni "prijatelju", gnjido jedna! Gospodin "uspesni, traženi fotograf" se usuđuje da bude ironičan! – siktao je Vučko izvukavši mali ali oštar nož iz džepa – Samo jedan rez može da te ućutka zauvek!

Saša se svim silama trudio da povrati prisebnost i obuzda bes koji je u njemu sve više ključao. Sve mu je bilo jasno.. Nikola je još davnih dana provalio pravo Vučkovo lice, ali je Saša uvek tražio razloge da ga opravda. Sada je znao: Vuk mu nikada nije oprostio to što je poslat da uradi onu reportazu u Brazilu, umesto njega...

- Šta hoćete od mene? Zašto me držite ovde? – pitao je, ne bi li započeo razgovor i izvukao iz Vučka neke korisne informacije.

- Čekamo da ona tvoja lutkica dođe da te spasi, a onda ćemo da te dokrajčimo. Tačnije, JA ću da te dokrajčim! – odgovori Vuk ledenim glasom, punim istinske mržnje – Hoćeš sve za sebe jel? I najbolji posao, i najbolju ribu, sve.. e pa ne može "prijatelju".. I VUČKO ZASLUŽUJE NEŠTO DOBRO! I to ću uzeti! Milom ili silom! Kad tebe ne bude bilo, onaj bradati seronja od našeg uvaženog šefa neće imati izbora, moraće sve tvoje poslove meni da prepusti.. A i Ana će da pati, pa ću ja da je tešim i na kraju će i ona biti moja! Hahahaha! Shvati gnjido, izgubio si! I nad popom ima pop!

Saši se ledila krv u žilama od onoga što je čuo! Vučko je zeleo i Anu!!!! Ne, to ne sme da se dogodi! Posao nek mu uzme ali da Ana završi u rukama takvog bolesnog lika, to nije mogao da podnese..

- Takneš li je ikada tim svojim štrokavim krvavim šapama, zažalićeš! – procedio je Saša kroz slomljene zube

- Jel? Hahahahah! Da nećeš možda ti, sa onog sveta, u tome da me sprečiš? Ne seri, budalo! Ti si mrtav čovek!

U tom trenutku teška vrata garaže otvoriše se uz užasnu buku i škripu.. Udjose tri muškarca u tamnim odelima. Saša nije uspevao dobro da im vidi lica, zaslepilo ga je svetlo sa bandere. Video je samo da se jedan od one trojice osvrće po garaži šireći ruke. Bio je visok, snažan i imao je bradu. Toliko je uspeo da primeti.

- Šta je bre ovo idioti? Pa ovo mesto liči ne jebenu klanicu! – zaurlao je na onu dvojicu.

Vučko se povukao u mračni deo garaže što je Saši jasno pokazalo da se plaši ovog tipa! Zverka! Sad mu je sinulo! Setio se da je čovek na Aninim fotografijama takodje imao bradu. To je sigurno bio on! Došao da proveri da li su njegovi bedni verni psi obavili sve što je naredio!

- Da ste olizali ovo mesto za 15minuta! Hocu da blista! Svakog časa može neko da naiđe! Ne želim da pronađu ni najmanji trag! Jasno??? Ovog soma prebacite u 18-icu, nek pravi društvo onom drugom govnaru! – izdao je naredjenja, rukom pokazujući na svu onu krv i na Sašu, a onda se žurnim korakom uputio ka izlazu.

Na vratima je zastao, okrenuo se ka njima i smrtno ozbiljnim glasom rekao

- Ti, što se kriješ tamo u mraku kao neka pizda, da si smirio doživljaj, jel jasno? U suprotnom, završićeš kao i ova dvojica! Polomljen i krvav! I na kraju mrtav!

Izgovorivši to, nestao im je iz vodokruga. Dva tipa u odelima nešto su se domunđavala u pola glasa, a Vuk je iskoračio iz senke. Oštrica noža u njegovoj ruci preteći zasja u polutami.

- Alo, budalo! Nisi čuo gazdu? Sklanjaj taj nož i pomozi da prebacimo ovog truta u auto! Brzo! – podviknu jedan od one dvojice krenuvši ka Vučku, preteći mlatarajući pesnicom

Sašu obli ledeni znoj na samu pomisao da ce ga dizati i nositi ove gorile, tako izlomljenog i ranjenog. I gde ga uopšte nose? I ko je taj "drugi" koga pominju? Ništa mu više nije bilo jasno.. pitao se gde li je Ana, da li je sa njom sve u redu... nadao se da joj neće pasti na pamet da dođe tu, sama, da ga traži... Vučko je izašao iz garaže, a ona dva majmuna uhvatila su ga, bez imalo milosti, jedan za noge, drugi za bolna ramena, i poneli ga ka kolima. Crni dzip. Na mestu vozača – Vučko. Izlazi iz kola.
- Otvaraj gepek, šta bleneš? – prodra se onaj koji je držao Sašine noge u rukama.

Vuk otvori vrata, i ova dvojica ubaciše Sašu u gepek kao da je džak krompira a ne ljudsko bice. Jeziv bol preplavi mu celo izmučeno telo i on glasno zajauka.

- Umukni! – viknu Vuk zatvarajući vrata uz tresak

Sva trojica uđoše u auto, motor vozila zaurla i točkovi se pokrenuše. Saši je znoj curio niz leđa i čelo.. Sve ga je ludački bolelo. "Moram da izdržim! Moram! Zbog Ane!" – hrabrio je sam sebe. Automobil se zaustavio. Čuo je korake, zatim užasnu buku otvaranja starih garažnih vrata, pa opet korake...

Udahnuo je sto je dublje mogao, prikupljajući snagu za jos jedan divljački "premeštaj".. Jedan glavonja otvori gepek, a onaj drugi i Vučko zgrabiše ga bezdušno i uneše u garažu broj 18. Unutra je bilo mračno, smrdelo je na benzin, na buđ i vlagu, na znoj i prašinu.. Saša se zakašlja sa bolnom grimasom na licu dok su ga spuštali na neki stari pocepani dušek. "Ovde je toliko prljavo da će mi se rane inficirati! Sigurno ima i pacova!" – razmišljao je zgrožen pri samoj pomisli na pacove koji bi mu se muvali oko otvorenih rana.

Ona trojica krenuše ka vratima i jedan gorila mu dobaci

- Ne bi bilo loše da riknete lepo sami dok se ne vratimo! Hahahaha!

Zatim spustiše teška metalna rol vrata, zaključaše ih spolja i ubrzo se udaljiše kolima. Saša je ostao u mrklom mraku i tišini. Osluškivao je... Učinilo mu se kao da čuje nečije teško disanje..

- Ej! Ima li koga?! – upitao je

Disanje koje je čuo malopre ubrzalo se.. Delovalo je kao da neko prikuplja snagu da progovori... Jeza mu se proli niz kičmu kao mlaz ledene vode i natera ga da zadrhti..

- Saša... – začuo je tih, piskav, od bola promukli glas

- Ko je to? – pitao je

- Izvini... druže... pokušao sam... da ... te upo..zo..rim...

- Ljubo? Brate! Ti si? – mucao je Saša u neverici prepoznavši glas svog dobrog druga i kolege

- Govna... smestili.. mi.. upao sam.. u ... zamku....

- Ne pričaj ništa.. znam koliko te boli.. ne brini... izvući ćemo se nekako.... Čuješ li? Ljubo? Ej!

Ali Ljuba više nije mogao da ga čuje.. bolovi su ga savladali i povukli u mrak...

Nastaviće se...

Pozdrav Suncu!

, 11 2013 09:32:15 +0200

Vec danima strahujem i pitam se zasto nema sunca u aprilu, sta se to u vasioni desava, i da li se zvezda Sunce gasi?... Sama pomisao na tu mogucnost stvara u meni jezu i strah! Mogu da zamislim dan bez sunca, mogu i nedelju, i mesec, ali vise od toga ne mogu i ne smem..

Ali, evo nama dugo ocekivanog Sunca.. Uslo mi jutros rano u sobu i celu me, onako pospanu, okupalo... Silno sam mu se obradovala.. pa sam ostala 10 minuta duze u krevetu, da se malo pomazim sa njim, da mu sapnem da mi je nedostajalo, da ga zamolim da se ugnjezdi tu i da ostane..

Otvorila sam sirom prozore... Moje lale i narcisi u vazni podigli su svoje lepe glave, radosni.. Pas vrti repom, bacajuci mi loptu pred noge.. Sa radia dopire Colin glas.. Peva o Aprilu u Beogradu.. Sve ukazuje na to da nam je prolece napokon stiglo..

Otvorite i vi sve svoje prozore sirom.. i one od doma i one od srca.. Pozdravite sunce.. Rasirite ruke i zagrlite nekog.. Smejte se, i bez razloga: sebi, suncu, svetu oko sebe, nije vazno kome.. Pomilujte psa na ulici, znacice taj gest i njemu i vama.. Zvižducite pticama.. Kupite vezu narcisa i razdelite ih slucajnim prolaznicima.. Sedite na klupu pored nekog deke ili bake i porazgovarajte malo.. Sirite pozitivnu energiju.. Budite dobri..

Pozelite danas nesto veliko i vazno.. nesto od onoga za sta mislite da vam treba cudo da bi se to ostvarilo.. jer, ko zna.. mozda se onaj gore, koji je zaduzen za "cuda" bas danas dosadjuje..:)

Otudjenost - tumor drustva

, 10 2013 14:10:16 +0200

Oni koji me poznaju, znaju i to da vrlo cesto razmisljam i govorim na temu otudjenosti medju ljudima.. Pod uticajem ovog horora koji se dogodio u Velikoj Ivanci, ne mogu, a da se ne zapitam koliko zapravo poznajemo i sebe i druge..

Realno gledano, svako od nas je tempirana bomba.. Niko nas nikada nije ucio i naucio gde su nam granice izdrzljivosti.. a mi kao ovce samo guramo, guramo, guramo u sebe svasta nesto sto odlucimo da ne izgovorimo ili pokazemo okolini i svetu.. I to se talozi.. gomila... gusi nas.. pa kad tad mora i da poplavi i preplavi..

Svi smo mi necije komsije, zar ne? Pa jesmo li onda svi i potencijalne mete? Definitivno mislim da jesmo.. jer nikad se ne zna iza cijeg pogleda cuci tihi ubica.. neko napaceno bice koje je predugo cutalo.. i predugo trpelo.. O onim, dokazano psihicki bolesnim ljudima necu da govorim. Sada razmisljam o nama koji se vodimo kao zdravi..

Nisu moja razmisljanja danas vezana samo za ovog coveka koji je po misljenju svih bio zdrav, a onda odjednom doziveo pomracenje svesti i pocinio takav zlocin.. Setimo se Brejvika koji je na Utoji pobio vise od 70 ljudi.. I on je u svojoj glavi razvijao neki poseban film, gradio neku teoriju i kovao paklene planove potpuno posvecen svojoj "misiji", misleci, iz svog mracnog ugla, da radi pravu stvar... Za njega su tek nakon zlocina "utvrdili" da je navodno bolovao od "paranoidne sizofrenije".. dovoljno da mu ne sude.. bar ne onako kako bi trebali..

Koliko je "Brejvika" medju nama? - pitam se...

Udaljili smo se jedni od drugih.. Pijemo mi kafe zajedno, pricamo o cenama, politici, poslu ili nemanju posla, ali nekako imam utisak da smo se masovno okrenuli onom nekom paralelnom zivotu koji "zivimo" na drustvenim mrezama.. Mladja populacija narocito..

Kao da smo zaboravili da se prijatelji STIČU i u SRCU cuvaju, a ne DODAJU i grupisu u kategorije tipa: bliski, poslovni, skolski itd...

Kao da smo zaboravili da je poljubac mek, vlazan i topao, a ne smajli sa napucenim ustima...

Kao da smo zaboravili da je zagrljaj lekovit, i da njegovu vaznost i snagu ne moze zameniti ni bilion kompjuterski nacrtanih srca..

Zaboravili smo i to da je fotografije sa letovanja mnogo lepse gledati u sobi punoj prijatelja, iz nekog lepog albuma, gde svaku fotku prati gomila komentara i iskren smeh i odusevljenje, a ne "Like" i "jao sto si lepa.. jao sto si sladak.. super ste.. divni ste.. bajni ste.. krasni ste..." komentar, napisan tek da se nesto napise.. da vam ne zamere "prijatelji" pa da vas obrisu sa liste ili ne daj Boze blokiraju, jer sta cete onda? Kako cete da budete u toku? Ma daj...

Secate li se sta je saputanje? Neciji vreo dah na vasem uvetu i vratu? Ili smo i to zaboravili?

Poenta je u tome da se sve manje druzimo u realnom zivotu..

sve manje imamo osmeh i razumevanje za druge..

sve manje razgovaramo, onako duboko i iskreno i sve se manje slusamo medjusobno..

sve se manje smejemo zajedno.. pa onda jedan covek ubije 13 ljudi, i niko ne zna razlog, i niko to nije ocekivao, i niko ne ume da objasni.. i niko nije slutio.. hmmm...

Pa, 'ajde za promenu da se opet malo bavimo jedni drugima.. da obratimo paznju na ljude oko sebe.. da se potrudimo da nasmejemo tuzne.. da saslusamo one koji dugo cute.. da razumemo cutanje onih koji su nekada puno govorili.. Da opet budemo bliski.. Da se opet osecamo i razumemo bez puno reci, pogledima.. Da sapucemo na mostovima posmatrajuci sumrak nad rekom, a ne na "chatovima" i u "inboxu"...

Hajde da odbacimo metalne robotske kostime...

Da ponovo budemo ljudi...

Mozemo to, znam..

I verujem...

Misterija 8

, 09 2013 23:49:05 +0200

Alarmi na automobilima ukljucili su se od pucnja i stvorili zaglusujucu buku. Sasa je glasno opsovao pomerajuci se da oslobodi Anu pritiska svog tela. Pogledao joj je lice i video da je prebledela od straha..

- Bezi! Zadrzacu ih ako krenu ovamo! Bezi kroz podrum na donji izlaz i idi kod Nine! Ne vracaj se u stan, neko je sigurno vec gore! Zvacu te! TRCI! – izbezumljeno je govorio grceci se od bolova i gurajuci je krvavim rukama ka stepenistu

- Ali ti… - mucala je Ana

- BEZI kad kazem! – zaurlao je i krenuo da izadje napolje

Ana je pomahnitalo potrcala u pravcu podruma. Trcala je kroz mrak kao da je gone demoni. Sudarala se sa zidovima, saplitala o neke daske koje stoje tu od ko zna kada… Vrele suze slivale su joj se u potocima niz lice. Strahovala je za Sasin zivot i ljutila se na sebe sto ga je poslusala i otisla. Trebala je da ostane! Ona je kriva za celu tu zbrku i haos! Sad je morala da nadje nacin da mu pomogne.

Znala je za jos jedan izlaz iz zgrade, onaj bočni, i uputila se ka njemu. Na toj strani je bila taxi stanica, a i ta vrata su bila jednokrilna, obicna, spolja su delovala kao vrata nekog strana, a ustvari su predvidjena za iznosenje smeća i kao prolaz do garaza. Ona ih je retko koristila ali sada ce joj dobro doći. Pomislila je da je manja verovatnoca da ce je tu neko cekati, i nadala se da je u pravu.

Drhtavom rukom uhvatila se za okruglu kvaku i zahvalila se Bogu sto se ta brava otvara ključem samo spolja, pošto ključ od tih vrata nikad sa sobom nije nosila.. Povukla je vrata ka sebi sto je tiše mogla i ostala da stoji zmureći u mraku, očekujući da se nesto desi.. ali sve je bilo mirno. Nakon par trenutaka usudila se da proviri napolje. Nije videla nikoga. Bilo je dosta mracno ali mogla je da vidi dva taxi vozila parkirana na stanici. Trebalo je pretrcati travnjak i ulicu do njih… nekih 30-ak metara po njenoj proceni.. Duboko je udahnula i bas u trenutku kad je htela da potrči začuo se udaljeni pucanj! Saša!! Celo telo joj je pretrnulo!

"Bože dragi, samo da on bude dobro!" - molila je u sebi

"Beži kad kažem!" – odzvanjale su joj u glavi Sašine reči, i one joj dadoše snagu da se pokrene i potrči ka taxiju. Prekrstila se i potrčala koliko su je noge nosile.

Trčala je ne osvrćući se jer se plašila šta bi mogla da vidi! Nije želela da zna da li je neko juri, znala je samo da mora da se domogne tog automobila ka kom je isla da bi mogla da pomogne Saši. Pretrcala je pustu ulicu i unezvereno uletela u kola! Taksista, koji je do tog trenutka spokojno dremao, poskočio je u sedistu:

- Kako to upadate, ko sa Marsa! Uplasili st… - govorio je dok je nije lepo pogledao a onda je zanemeo. Pred sobom je video mladu, lepu zenu, preplašenih plavih očiju u odeći koja je bila umazana krvlju.

- Vozite brzo ka gradu! Na Dorcol! Mike Alasa 56! – gotovo urlikom naredila je Ana

- Isuse, sta se dogodilo? – pitao je vidno uznemireni vozač

- Samo vozite!!!! – dreknula je tražeći mobilni telefon po džepovima

Čovek je okrenuo ključ i motor se probudio i zagrmeo, da bi vec nakon par sekundi automobil tiho kliznuo niz ulicu. Ana se okrenula da osmotri zgradu, ništa i nikoga nije videla.. ali joj se učinilo da je čula jos jedan pucanj.. Srce joj se steglo i opet su joj se suze nekontrolisano rasule po obrazima. Potražila je Ninin broj u imeniku, pritisla zelenu slušalicu na tastaturi i prislonila telefon na uvo. Jedno zvono… Drugo… Treće… I napokon Ninin sanjivi glas:

- Lujko… gde gori kad zoveš u ovo doba?

- Nina.. – jecala je Ana – molim te ustani, biću kod tebe za 10minuta.

- Sta se desilo? – pitala je Nina, potpuno razbuđena

- Dolazim, čućeš! – odgovori Ana prekidajući vezu

Sledeći broj koji je pozvala bio je Nikolin. On se javio izbezumljen:

- Šta se kog djavola dešava! Gde je Saša? Zašto se ne javlja? Gde si ti? Vi niste normalni! – izbacivao je ljutito jedno pitanje za drugim ne dozvoljavajući joj da progovori

- Sranje! Veliko! Nadam se samo da je Saša uspeo da pobegne! Pakuj se i dođi kod Nine što pre! – rekla je i prekinula vezi pre nego što je on uspeo ponovo da progovori

Bila je uplašena, ugruvana, umorna, i na rubu nervnog sloma.. Nije znala sta da radi.. Da li da pozove policiju odmah ili ne? Kako da objasni sta se zapravo dogodilo i zbog čega? U glavi joj je vladao totalni haos a jedino sto se jasno izdvajalo bio je Sašin lik.

“Bože, samo da je živ! “ – šaputala je gotovo nečujno, okrećući njegov broj

"Mobilni pretplatnik trenutno nije... " – oglasio se automat i srusio sve njene nade naterajući je da počne glasno da jeca.

- Ne znam šta se desilo, ali smirite se, sve će biti u redu.. – pokusao je taksista da je umiri prilazeći kolima ka velikoj zgradi od crvene cigle.. – Rekli ste broj 56?

- Da, stanite, izaći ću ovde. – odgovori ona brišući suze jednom, i pružajući mu novac drugom rukom.

- Samo sekund da vam dam kusur...

- Ne treba, u redu je.. i ... puno vam hvala! Laku noć.. – reče mu Ana izlazeći iz kola, glasom punim iskrene zahvalnosti... jer taj čovek možda nikada neće saznati koliko joj je zapravo pomogao...

Dva minuta kasanije gledala je svoj lik u polomljenom ogledalu, dok je stari lift lenjo nosio na peti sprat, do Nininog stana. Tamni krugovi okruzili su njene krupne oci u cijim su se uglovima caklile suze..

Na obrazu trag Sasine krvi..

Na celu bolna ogrebotina..

U kosi sitni delovi stakla..

Blede usne u grcu..

Izgledala je uzasno.. ali to je bar mogla da opise.. dok za ono sto je osecala nije uspevala da pronadje reci.. Lift stade i Nina otvori vrata sa one strane. Nikola je stajao iza nje.. Oboje su je posmatrali sa panicnim strahom u ocima ne progovarajuci ni rec. Kad je ugledala njihova draga, zabrinuta lica jednostavno se slomila.. Noge su je izdale i pala je na pod lifta, placuci bez glasa, samo krupnim, vrelim suzama..

- Ana! – viknu Nina – Nikola, podigni je molim te, unesi je unutra!

Nikola je podigao Anu, uneo je u stan i lagano je spustio na krevet. Glavom je dao znak Nini da podje sa njim u kuhinju. Ostavili su je samu, da se pribere.

- Nesto strasno se dogodilo.. ona je u soku.. moramo biti pazljivi sa njom.. Donesi joj secer i vodu, i spremi nesto da pojede, da se povrati, a ja cu je povesti da se umije. Ovo ce biti duga noc!

* * *

Noc je bila bez mesecine. Veliki crni dzip ulazio je u mracnu luku.. Dva muskarca u njemu razgovarala su u pola glasa.

- Gazda ce da poludi sto mu dovodimo ovog polumrtvog, beznacajnog fotografa umesto one slatke novinarske njuskice! Jos mi nije jasno kako nam je zbrisala!? – rece suvozac kroz zube

- Mala je pametna.. zbog nje cemo sad najebati.. samo da je se docepamo, zapamtice me. Pre nego sto je predamo gazdi malo cemo da se zabavimo! Dobra je riba! – nadovezao se vozac

- Jeste, dobra je, ali posle nas bice krs, hahahaha! – grohotom se smejao suvozac gledajuci Aninu fotografiju koju je drzao u rukama.

Na zadnjem sedistu dzipa, lezalo je telo muskarca, svo u krvi, vezanih ruku i nogu debelim konopcem. Preko ociju mu je bila vezana tamna, prljava krpa.

- Jel ziv ovaj majmun pozadi? Nemoj da mi rikne u kolima, nova su! – kezio se vozac pokazujuci glavom ka zadnjem sedistu

Suvozac udari muskarca koji je lezao pesnicom u stomak. Covek jauknu i zakaslja se.. krv koja je izletela iz njegovih usta, slivala mu se niz obraz i potonula u sediste.

- Ma ziv je, pacov, al ti je usrao sediste!

- Jaoooo izlomicu ga, ako jos ima sta da mu se polomi! Hahahaha!

Njihovi glasovi dopirali su do Sase kao iz velike udaljenosti.. Nije razumeo bas sve sto su govorili, ali cuo je ono sto ga je najvise zanimalo..

" Ana je na sigurnom! Nisu je uhvatili! " - samo mu je to bilo vazno... Nije osecao bol, vec samo hladnocu, uzasnu hladnocu koja mu se uvalcila sve do kostiju.. ali za sebe nije mario.. Sad kad zna da je ona uspela da im pobegne nekako ce valjda preziveti sve ovo.. a i ako ne prezivi, nije vazno, bar je nju zastitio.. Na momente je gubio svest.. Jedan metak ga je okrznuo po levom ramenu a drugi ga je pogodio u butinu.. toliko se secao.. A onda su ga uhvatili i tukli.. pojma nije imao sta su mu sve izlomili.. telo mu je obamrlo od bolova i cinilo mu se kao da levitira u nekom medjuprostoru izmedju sopstvenog tela i krova automobila, lagan kao pero..

- A i ako rikne zavrsice u nekom sanduku na brodu, i izbacice ga kao smece u nekom drugom gradu kao i onu malu sto su ukebali u Ukraini pa je ovde izbacili.. – razvijao je teoriju suvozac

- Cuti budalo, mozda te cuje ovaj govnar! – prekorio ga je vozac

Sasa je zatvorio oci.. " Moja pametna Anci je bila u pravu" – to je bila njegova poslednja misao pre nego sto je utonuo u san bez snova, u potpuni mrak...

Nastavice se...

Misterija 6

, 08 2013 13:23:01 +0200

- Tvoja ludost moze glave da te košta! Stvarno si ponekad nepromisljena kao dete! – režao je Saša ustajuci i pruzajuci čašu ka njenoj. Zvonki zvuk sudara dve čaše odjeknuo je prostorijom.

- Znam, znam, ali zvala sam te, nisi se javljao, a vremena je bilo malo da bih te čekala.. Izvini.. Znas da ponekad poletim..Dobila sam ovu poruku i krenula – pravdala se, spustajuci umorno telo na dvosed i pruzajuci mu telefon da pogleda poruku

Sasa je uzeo telefon, procitao tekst prikazan na ekranu i duboko uzdahnuo vrteci glavom u neverici. Pokusao je da iskontrolise svoju ljutnju koja je zamenila strah, i nadolazila kroz njegove žile kao plima..

- Ponekad?! Ne, draga, ti UVEK poletis! UVEK! Sam Bog zna kako do sad nisi nadrljala zbog toga! Znas li ko ti je poslao ovu poruku? Nemas pojma! Mogla je biti zamka! – ispio je svoje pice na iskap i spustio času na sto..

Protrljao je lice šakama pokusavajuci da se smiri..Otisao je do prozora i osmotrio parking. Nije primecivao nista sumnjivo.. Samo njegov kombi i jos 3 automobila koja su bila tu i kad je dosao.

Misli su mu jurcale u pokusaju da poveze sve detalje u celinu.. Nesto mu se tu nije dopadalo! Slutio je opasnost! Pre nekoliko meseci, les mlade zene pronadjen je u luci, i ta je prica uznemirila javnost jer je identitet devojke bio nepoznat.. Niko nije znao ni ko je ona, ni odakle se les tu stvorio, u policijskim bazama podataka nije bilo prijavljenih nestanaka ni jedne osobe koja bi odgovarala godinama i liku te mlade zene. Sumnjalo se da je prosvercovana na nekom od tovarnih brodova koji su tih dana pristali u gradsku luku.. Ana je naravno, kao pas tragac kad oseti krvav trag, danima njuskala po luci, pokusavajuci da otkrije i raskrinka taj zlocin, sto je vrlo ljutilo policiju.. Oni nisu voleli da im se novinari motaju po mestu zlocina i da svojim pretpostavkama iznetim u novinama dodatno uzburkavaju i onako vec dovoljno uzburkane strasti.

Ali Ana nije marila za to.. Uvek je smatrala da ljudima treba reci istinu, ma kakva ona bila, jer joj je bilo dosta obmana.. Mogla je pisati price o zvezdama na crvenom tepihu, prenositi ko se kako obukao i sa kim u pratnji je dosao na neku premijeru ili koncert, ali nju to nikad nije zanimalo.. To je smatrala praznim pricama, i te poslove je prepustala koleginicama iz redakcije koje su se za takve akcije bukvalno tukle!

Tip koga je prethodnog dana pratila i cije su fotografije lezale rasute po stolu bio je “velika zverka”, povezivali su ga sa švercom droge i oružja, a Ana je sumnjala da je nekako povezan i sa smrću one nepoznate devojke. Kada bi je pitao zašto tako misli, nije umela da mu objasni ali je osecala da tu postoji neka veza. I bila je resena da to ispita. Saša je osecao grcenje u stomaku i jezu duž kičme na samu pomisao da bi Ana mogla pasti u ruke takvom ljugavcu..

- Slusaj me dobro! – okrenuo se ka Ani koja je pognutih ramena ćutke sedela, stezuci šake u krilu, kao dete koje zna da je pogresilo.. – Od sad pa na dalje i zauvek zapamti jednu stvar: NIGDE vise ne smes da ides sama! NIGDE! Ako ne mozes da dobijes mene, zovi Vučka ili Ljubu da idu sa tobom! Jel ti to jasno! – opet je režao bezuspesno pokusavajuci da se savlada.

Ana je i sama svakog trenutka postajala sve više svesna u kakvu je opasnost sebe dovela. Nije se ljutila sto Saša viče, razumela je njegovu brigu, znala je da je iskren. A i bio je potpuno u pravu.

- Dobro, smiri se.. Obecavam da cu od sad biti pazljivija! Pre nego sto si ti dosao, neko me je i zvao sa skrivenog broja… nisam se javljala.. Imas li ideju kako da otkrijemo ko me je zvao i ko je poslao poruku? Da li bi Nikola mogao da nam pomogne oko toga? – pitala je gotovo šapatom, bojažljivo gledajuci Sašu pravo u oči..

Bilo joj je drago što je tu, sa njom.. Nije zelela da ostane sama. Sa njim se osecala sigurno. On je stajao sa druge strane stola, ruku duboko zavucenih u dzepove izbledelih farmerki, i razmisljao.. Oboje ih je iz misli trglo zvono njenog mobilnog telefona koji je zbog ukljucene vibracije poskakivao po glatkoj povrsini stola. Ani je srce odjednom ponovo sišlo u pete! Saša zgrabi telefon i pogleda u svetleci ekran na kom je pisalo: PRIVATE NUMBER…

- Opet skriveni broj! – procedio je kroz zube a graske znoja zasijase mu na čelu

- Ne javljaj se, molim te! – zamolila je glasom punim strepnje skočivši sa dvoseda kao oparena.. ali nesto u Sašinom pogledu govorilo joj je da je neće poslušati…

Nastavice se…

Bez pravog naslova...

, 07 2013 19:21:30 +0200