Sta bi vestica sapnula zmaju...

Strah

Plasim se... sta bi bilo.... da se razbolim onako bas... Plasim se... hocu li nekad smeti da ti kazem ikad svoje snove, zelje.... plasim se da progovorim O tome sta zelim.... da ne odustanes od mene jer su moje zelje tebi smrsne, nebitne.... da ne kazes takvo sta mi ne treba, ajd ti svojim putem... tolko toga ne Znas a plasim se da progovorim...

Strah

To sam mogla da budem ja....

Juce me pogodilo... Rekvijem za gospodju J.... film okarakterisan kao komedija.... sto je mogao da okarakterise samo neko ko ne zna kako je to kada posle pola zivota provedenog sa nekim ostanes sama... kada se ugasi svetlo i izgubis tlo pod nogama, utones u neprobojnu tamu... kad se svet okrene naglavacke i vise nista nije isto... kad ne vidis nista oko sebe, sedis u rupi, u tunelu, a nigde nema svetla... I prepoznala sam sebe u mnogim scenama, setila se kako je bilo tada... Zaboravis da se smejes... zaboravis da pevas... places kada si sama... a kada te neko pita kako si, kazes: Dobro sam, sto?

A onda je dosao on... Doneo svetlost, pesmu, smeh... Ucinio si da pronadjem onu sebe koja sam nekad bila i koja sam uvek zelela da budem... Zbog njega nisam gospodja J.... Kupam se u toj radosti, uzivam u svakom dodiru, pogledu, osmehu... Svakog dana, svakog casa, svakog trenutka...

Kad se san ostvari....

Oduvek sam znala da zelim frajera.... tacno sam znala kako treba da izgleda, sta da nosi, kako da prica.... sta mu je vazno, a sta ne.... .... samo takav je bio moj san.... Nije ga bilo dugo.... prestala sam da ocekujem ..... pocela da budem sta drugi zele... zaboravila san..... I vidi.... pojavio se.... nije razumeo sto ne odustajem...... kako da mu objasnim.... ispunio mi je san bas takav kakav jeste....

Na kraju duge

Hodam izmedu svetova.... lebdim u svojoj stvarnosto... idem za svojom dugom... uvek sam tu i negde drugde...... i na pocetku i na kraju uvek si ti.... moj kovceg na kraju duge..... sve ostalo je nevazno....

Pitaš me zašto...

Volim te… jer želiš da me nasmeješ čak i kada ti je najteže....

Volim te... jer umeš da ustaneš posle poraza i kreneš dalje uzdignute glave...

Volim te... jer si nežan i osetljiv, a istovremeno čvrst i jak...

Volim te... jer te bole tuđe tuge i čine srećnim tuđe radosti...

Volim te... jer ti je stalo da sitnicama ulepšaš svet...

Volim te... jer ti je važno kako si obučen i kako mirišeš...

Volim te... jer primećuješ detalje, a vidiš širu sliku...

Volim te... jer umeš da budeš svoj, bez obzira koliko to koštalo...

Pored hiljadu drugih stvari... zato te volim...

https://www.youtube.com/watch?v=e0BRzJt_PSU

Demoni moji nasusni....

Sedim ovde i gledam kako nisam prisutna u tvojoj stvarnosti.... Potpuno nepotrebna i suvisna.... mora da ti izgledam kao pacenica... cutim... ne govorim....sedim i ne cujem se..... ne bunim se zbog dvocasovne tisine i ignorisanja..... jesam li.... pacenica..... Ili suvise zaokupljena sobom... ili kukavica koja ne sme da kaze ni reci.... jer se plasi... da bi neka moja rec povecala bes koji ne razumem.... koji odbijas da podelis sa mnom ... I pitam se..... znas li.... jesi li svestan... kako je biti kolateralna steta... sedeti naoko mirno dok demoni haraju mojim umom... sama sebi sam smesna...

Mala studija o zastupljenosti i uticaju reči: Volim te na populaciju zmajeva u novobeogradskim blokovima

Ne govorim često: Volim te… Ne rečima… Ali čeznem da ih prepoznaš u mom pogledu i glasu… Kada ti ovlaš dotaknem rame usnama, ničim izazvana… Kada mi se osmeh otme bez vidnog razloga dok te gledam… Ne izgovaram reči... ali su uvek tu… Volim te…

https://www.youtube.com/watch?v=Mk7-GRWq7wA

Iskreno pismo

Odavno nisam pisala… Ne znam ni da li uopste vise svracas ovde I citas moje crckarije… Jedan od razloga jeste to sto pokusavam sebe da nateram, da sebe naucim da umesto sto pisem ono sto mi vitla po glavi I srcu to kazem… Bojim se da nisam previse uspesna u tome… I stalno razmisljam o tome sta je uzrok tome sto preko usana ne umem I ne mogu da prevalim reci koje bih volela da cujes… Zasto ne umem da srocim u smislene recenice ono sto mi se desava u mislima… Verovatno je jedan od glavnih uzroka strah da li cu te reci reci na pravi nacin i kakva ce tvoja reakcija biti… Prednost pisanja je sto nemas sagovornika: nema replika, nema ociju koje gledaju sumnjicavo, podsmesljivo ili optuzujuce…

Vidis… moja suluda priroda, (sa kojom sam verovatno rodjena, a mozda sam je I razvila kroz zivot) koju pokusavam da obuzdam, cesto me navede na cinjenje nepromisljenih stvari… U svojoj zelji da ostvarim svoje snove iz dna duse ponekad pojurim , potrcim, nepromisljeno kazem I uradim nesto…. I istog trena shvatim koliko sam pogresila… Obicno je vec kasno… U svom nestrpljenju napravim stetu koju prepoznam istog trenutka, a koju cesto vise ne mogu da popravim… Jer ne sacekam I razmislim o tome kako ce moje reci ili dela da izgledaju sa one strane… Ne procenim da ono kako ih drugi vide ne mora nuzno da biti isto ono sto ja zelim I osecam…

Cesto govoris da sam pametna… I jaka… Volela bih da mogu I ja da vidim tu mene koju ti vidis… Znam, rekla sam da oduvek znam da je tako… Ja znam da nisam glupa, najcesce, za mnoge stvari… Ali ta moja pamet nije ni priblizno onolika kolika bi trebala da bude… Nije dovoljna da me sacuva od situacija koje mi toliko tesko padaju u zivotu… A sto se tice onoga da sam jaka… Mislim da je mnogo bolji izraz izdrzljiva… Jer jake osobe ne dolaze u situacije u kojima se ja cesto nadjem…

Volela bih, oh, kako bih volela da umem da nadjem prave reci I hrabrost da ih izgovorim… Da umem da uoblicim sve svoje sumnje, strepnje, nade, zelje I da budem dovoljno jaka da ti ih saopstim…

Iz nekog razloga vec neko vreme imam utisak da izbegavas da budem deo drustva oko tebe, sveta koji si stvorio I za koji si jednom rekao da me prihvatio zahvaljujuci tebi… Iz nekog razloga cini mi se da, svesno ili nesvesno, polako iskljucujes moje prisustvo iz te cele price… Da se razumemo, za mene je svaki trenutak koji provedem sa tobom dragocen, bilo da smo sami I gledamo filmove ili cak samo citamo novine na netu…

Ali se pitam da li pocinje da ti smeta I zasto moje prisustvo na javnim mestima sa tobom….I pitam sta je razlog sto tebi to vise ne prija… Nije li razlog to sto tebi to vise ne predstavlja zadovoljstvo, a da je nesto sto ja radim pogresno uzrok tome…

Znam, reci ces da ako mi se izlazi mogu da idem sama, sa nekim svojim drustvom, bilo je vec primedbi na tu temu s tvoje strane… Jedan od razloga sto to ne radim jeste cinjenica da svog drustva nemam… Nije da nisam pokusala… Mozda sam specificna, introvertna ili ko zna sta… Mozda nisam osoba koja ume da zivi zivot…. Jednostavno mi ti pokusaji nisu prijali, nisu uspeli, I odustala sam… Verovatno je to posledica mnogih godina koje sam provela u nekom drugom zivotu, uz nekoga ko je bio cudan I tezak, zatvoren u sebe, ko nije imao potrebu da na bilo koji nacin komunicira sa drugim ljudima… Uz njega sam se I ja zatvorila I prestala da pokusavam… Ugusila sebe iz nekog razloga, mozda zbog nedostatka hrabrosti da bilo sta promenim…

Kada je on nestao trebalo mi je mnogo vremena da izadjem iz tunela… moj zivot je dosao pred provaliju I dugo nisam znala sta dalje… Odjednom sve je prekinuto, izbacena sam iz koloseka I ravnoteze… Nesto sto sam gradila vise od dvadeset godina odjednom je prekinuto I ostavilo me potpuno bespomocnu I nespremnu… Poredjenje koje mi je tada palo na pamet jeste da sam bila u tunelu u kome je gorelo svetlo… a onda se svetlo ugasilo, a ja se nasla u potpunom mraku…

Dvadeset godina neko me sistematski ucio kako sam dobila mnogo vise od onog sto zasluzujem, kako treba da budem zahvalna I srecna sto sam imala priliku da svoj zivot vodim na odredjeni nacin… I ja sam to vremenom, ne bez otpora, prihvatila… Navikla se na to…

A onda sam morala da pocnem iz pocetka…Da krenem ponovo sama, bez ikakve pomoci I podrske… Spoticala sam se, padala, ponovo ustajala… Posao je postao moj zivot, posvetila sam se svom radu bez ostatka, nalazeci spas u njemu od jutra do mraka… A kada bih krenula kuci, vristala sam u kolima, ne znajuci sta dalje…

Pojavio si se sasvim slucajno, posle dugog vremena se pojavio neko ko je umeo da me nasmeje, ko je govorio sve prave stvari… Neko koga sam od samog pocetka prepoznala kao onog o kome sam godinama mastala pre nego sto sam se zavukla u bunar tv serija I video igrica… Ali isto tako neko kome ja zapravo nisam bila pozeljna, ko je moju naklonost I ljubav video kao trenutni hir, prelaznu fazu… Neko zbog koga sam videla sve visine I dubine svoje emotivne prirode…

Koliko puta sam tresuci se sedela u mraku svoje sobe cekajuci da se javis… Koliko puta su me sibale tvoje reci kojima si pokusavao da me oteras od sebe… Cutala sam I trpela, shvatajuci da ne mogu da promenim nista… Ni svoju ljubav prema tebi, ni tvoja osecanja prema meni… Da mogu samo da se nadam da cu jednog dana mozda, vremenom, postati neko ko ti znaci nesto u zivotu… I prihvatila mnoge stvari za koje sam mislila da nikada ni od koga ne bih prihvatila… Suocila se sa iskusenjima koja sam mislila da nikada necu moci da prevazidjem…

I veceras opet, kao mnogo puta, sedim sama u tisini svoje sobe… Pred ocima su mi slike tebe kako tamo sa nekim provodis lepe trenutke, a ja nisam tu… a toliko bih zelela da ti pozelis da ih podelis sa mnom kao sto ja zelim sve lepo da podelim sa tobom… Mozda ces se oglasiti oko ponoci kada sve prodje, kada krenes na spavanje I setis se da tamo negde ima neka luda koja je uvek spremna da ukrade makar malo naklonosti koju si spreman da joj pruzis… Koliko god da je to boli… Jer I ti trenuci su dragoceniji od svega sto sam ikada mogla I da mastam da cu imati…

Imam jedan san, bojim se da se nikada nece ostvariti…. Da vise nikada ne moram da sedim ovako I strepim kada I da li ces me pozvati…

Vidis… Ja sam u celu pricu izmedju nas dvoje usla bez prtljaga iz proslosti… Sav prtljag sam ostavila na nekom peronu I krenula dalje… Usla sam potpuno, bez sumnje I dvojbe… Spremna da pomerim planine ako je potrebno… Na samom pocetku sam to sebi obecala… Da se vise necu uzdrzavati, da necu dozvoliti da izgubim nesto tako dragoceno iz sujete, inata, zbog ustaljenih misljenja I normi kako I sta treba da radim… Da cu dati celu sebe, otvoreno pokazati sve sto osecam, pa makar bila ismejana I odbacena….Da necu dozvoliti da jednog dana pomislim: da sam uradila ovako ili onako, mozda bi stvari bile drugacije. Jer vise puta u proslosti birala sam da suzbijem sebe,svoja osecanja, da se prikazujem onakvom kakvom sam znala da neko zeli da me vidi… Povukla se jer sam se plasila da nekog opterecujem, da se namecem, da se ponizavam, na kraju krajeva… I time sebe ucinila nesrecnom, nezadovoljnom… Drugi su bili zadovoljni, o, da, umela sam veoma vesto da svakome pruzim ono sto ocekuje I sto mu prija…. I time ubila onu sustinsku sebe koju jos uvek ne umem da pokazem…

Ti svoj prtljag ne mozes da ostavis… Verovatno nikada neces… Ni ne slutis koliko me to boli… Pre svega jer mogu samo da pretpostavim koliko je tesko vuci taj bagaz za nekoga kao sto si ti… I zato sto sam stigla prekasno… Jer si toliko stvari koje bih volela da prozivim sa tobom, znajuci kolika bi bila lepota tog zajednickog prozivljavanja za mene, a mozda I za tebe, ti proziveo sa nekim drugim I ti su trenuci za tebe zauvek prosli… a za mene su zatvoreni za sva vremena…

Ako nista drugo, bar da procita...

Veceras sam sama…. I razmisljam o nama… Razmisljam o tebi… O neznosti koja me obuzima kada slusam tvoj dah kada spavas… a moja ruka uzima tvoju, stavlja je na moj obraz… O tome kako ti ljubim vedje usnule i mastam o tvojim dodirima kojih nema…. Dok sanjas neke neobicne stvari, ja kao lopov kradem ono sto ne mogu imati… Uzimam ti ruku i prelazim njome linijom svoga tela, jecajuci u sebi sto taj dodir zudim dok si budan…. Veceras sam sama… kao svake noci dok prekrstenih ruku miran lezis, dok se u mislima privijam uz tebe i usnama milujem ti kozu, a tvoje ruke me u mojoj zelji grle nezno… oci gledaju pogledom zeljnim, srecnim… Veceras sam sama… kao I tako cesto pored tebe…