gde me sve to ima

Tužna misao koja se pleše

Čekali smo visoko podignutih laktova,

sa rukom u ruci,

tvojom na mom ramenu ,

mojoj na tvojim golim leđima,

lagani dodir kukovima,

nasmejani,

sa uhvaćenim pogledima.

Imala si taj sjaj u očima,

koji samo ja mogu da primetim,

da osetim na trenutak obuzdanu strast.

A onda smo krenuli.

U očima ti se pojavio moj osmeh,

a strast je orgijala telom,

nogama , rukama…

Visoke potpetice ostavljale su iskričav trag,

kao da plešeš po žaru.

Poveo sam te preko podijuma.

Pratila si me u stopu.

Ostavljao sam prostor za iznenadne okrete.

Znam da si čigra, kad te ritam ponese.

Oko nas je bila samo blistava mešavina boja.

Muzika što je dolazila negde iz dubina,

nije nam više bila potebna,

sad su srca plesala, uhvaćena ritmom tanga

Izvijala si se u mojim rukama.

Duboki izrez na leđima haljine

otkrivao je smelu tetovažu u boji,

negde pri dnu izreza,

a niz kičmu ti se kotrljala kap znoja

i nestala u tetovaži.

Kad smo dobili odgovore

na sve što smo ovaj put u tangu tražili,

stali smo.

Naše su duše nastavile dalje,

jer se tango živi da bi mogao da se pleše.

Da, pleše se i “tužna misao” jer je deo života.

Nezaborav

Znamo se mi otkad reč postoji,

od prve rime, prvog stiha

i još mnogo ranije…

od prvog oseta , prve nagovesti,

prvog kovita ljubavi.

Zajedno smo u tom kovitu ljubavi,

samo od oseta satkani,

uzimali oblik oku prepoznatljiv

kao čigre nestašni,

kao osmeh dečiji radosni.

Bila si cvet, bila si trava ,

bila si suncokret…

prostirala se u nedogled,

za suncem si glavu okretala.

A ja bio nebo plavo, suncu staza,

prekrio te celu…

Sačekao da se sunce umori,

pa smo onda suton zarumeneli,

i zoru rumeni dočekali.

Zamirisalo je poljsko cveće,

zamirisali sa njim oseti naši,

u večnost pomerli granice ljubavi,

nezaborav smo stvorili.

Razmena

Menjam kamenčiće za školjke.

Uzmi koliko misliš da vredi tvoja školjka,

Ja ću uvek biti u dobitku,

jer tu školjku želim više nego ti,

odričeš je se, ne treba ti.

Vratiću je u more među kamenčiće,

zablistaće srećom jer tu pripada

i takva biće neprocenjiva.

Dajem ti sve što vredi u meni,

svaki otkucaj u grudima,

sva osećanja koja si u meni stvorila,

svaki miris i boju što ih s tobom povezuju,

sve to za jedan osmeh,

dok se ogledam u tvojim očima,

jer znam da ću kroz njih dodirnuti dušu tvoju,

da ću vratiti školjku u more među kamenčiće.

Razmena bez razmera.

Dajem ono što imam,

uzimam ono što dobijem,

ako se složi sa onim što želim,

ako ga bez reči podelim

sa tobom što si uzela ono što sam dao,

stvorićemo vrednost neprocenjivu,

što bez nas ne može postojati,

a sa nama, u nama,

savakog dana sve je veća.

Tajna Hilandara

Usudim se, kad sam najhrabriji, pomislih,

a istina je onda kad mi treba najviše, mir božiji

i još više ovaj svetovni, obični ljudski,

mir sa samim sobom.

Usudim se pogledati , usudim se spustiti u sebe,

pronaći dušu svoju.

A u njoj je svega što čovek kroz život pokupi ,

sve radosti i sve tuge, svi nemiri i sve bure

i tajna što sve to miri.

Tajna kao dar božji molitva iz Hilandara.

Od svih vojski sačuvana ,

jer se okom ne može videti,

jer nije zlato ni kamenje drago,

jer se rukom ne može poneti…

Mora se osetiti, spoznati

i kao življenje prihvatiti.

U svetilištu na obali Belog mora,

na temeljima sa početka vremena,

među zidinama Hilandara,

kao žar prve vatre , monasi je sačuvaše ,

molitvama u dušama svojim.

A ona je morala dalje,

jer je kao ljubav,

što se više daje to veća postaje.

Raširiše je Sveti Simeon i Sava preko loze Nemanjića,

da se primi među ljude,

da je spoznaju i osete u duši,

da je kao življenje prihvate.

Od zla je stalno čuvaju molitve iz Hilandara.

I kad god tajnu u duši otvorim,

čujem molitve iz Hilandara,

sam se sa sobom pomirim,

pružam i dajem,

pretrpim i opraštam,

volim a ne tražim…

Pesma dečaka sa malenom gitarom

Sve se utišalo , umirilo , stalo,

samo se čula anđeoska pesma dečaka,

i zvuk njegove malene gitare.

Ljudi su stajali oko njega otvorenih ustiju,

u čudnim položajima tela, zatečeni…

Čula se samo pesma dečaka ,

što ju je svakog dana satima upijao

iz tišine pustinje zagledan u nebo.

Nebo je ta prepreka, omotač,

što odvaja planetu od svemira,

što čuva i štiti ovo što oči vide kao život.

Prošao je kroz nebo mislima,

srcem punim osećanja,

sa mirom u duši što ga stvori vera

da to što traži tamo negde postiji.

I našao je to što je tražio,

zvuke kojim će stvoriti pemu,

da olakša put starici na samrti,

da joj ispuni poslednju želju.

Čula je pesmu i zvuk malene gitare,

osmehnula se i otišla zauvek

sa ona strane omotača.

Osmeh su imali na licu kad se pesma završila

i svi oni što su je zatečeni slušali…

Onda se neko setio da pesma moža da se proda…

Pesma je otišla ali ne i dečakova duša.

Oni što je budu slušali neće moći da prođu omotač,

nedostajaće im taj neki element iznad ljubavi.

Ni zemlja, ni voda, ni vazduh, ni vatra,

nego ljubav i još malo više.

Moglo bi biti da je baš šesti…

Jedno od onih jutara

Prohladno decembarsko jutro.

Dim zapeljene cigarete u grudima,

u srcu, komadići leda…

tope se u očima.

Dvorište opkoljeno zidovima,

kao zatvorski krug…

Prljavo bela garaža ,

nedostaje joj cigla na zabatu,

oluci do pola ofarbani ,

biljke što traže negu ,

a nekim čudom rastu same.

Imao sam san…

Sada gledam u teške oblake jave,

što ne znaju šta će iz njih pasti,

Hladna decembarska kiša

Ili nežne bele pahulje.

A meni je svejedno.

Ne razlikujem dan od noći.

Život je kao i ova cigareta,

jednom zapaljenoj ostaje joj da gori,

da pruži užitak, da zadovolji potrebu,

da stvori zavisnost

i da nekom ne bude po volji

što baš tu gori , baš se tu dimi.

Svi smo mi od iste mustere ,

samo su nam dezeni različiti.

Neki su u korak sa modom ,

neki traju u nekom svom vremenu,

a neki su u raskoraku.

Pripadamo nekoj od tih grupa…

Ali se pronalazimo

po teksturi i finim valerima.

Kad oni nestanu,

zbog navike, zbog taštine,

kad pustimo da izblede

jer ih nismo negovali,

napuštaju nas, napuštamo,

drage osobe sa kojima smo sretni bili

zbog tekstura i zbog svetlosti koju smo delili.

Polako, neprimetno, ostajemo sami.

Samoća je za neke odabir,

a nekome sudbina.

Nema veze da li pored sebe imaš nekoga , ili ne.

I sutra ću ujutru zapaliti cigaretu.

Biće lepo sunčano decembarsko jutro,

a po njemu i dan.

Dvorište će biti vrt najlepši,

biljke će mi šaputati pre nego što padnu u zimski san.

Ja ću im uzvratiti dodirom tople šake,

a u njoj je sve što im treba, svi prelivi svetlosti.

Naći ću svoj san,

tamo gde ga je izgubila neprospavana noć,

tamo gde ga je sakrilo ovo prohladno jutro…

Još je u meni udahnutog života.

Okači ću purpurnu sjajnu kuglu ,

zlatnim nitima o nežnu granu Božićne jelke,

i sretan gledati kako krivi moj lik u smešne grimase,

u jedan veiki razvučeni osmeh.

Banatska priča

Kada me pundravci pokrenu

da bacim pogled na okolinu

popnem se na hoklicu običnu,

da osmotrim šta se dešava

u Bašaidu, Kikindi i Mokrinu,

Melencima i Elemiru,

Tarašu i Aradcu.

Ili na nekoj drugoj strani:

u Belom Blatu, Ečki i Stajićevu,

Lukinom Selu Ili u Mihajlovu.

Nije to mnogo od Banata,

Ali, ako bi da vidiš više ili skoro ceo,

to se onda sa astala mora.

Vredi li se na astal popeti?

Sigurno da vredi.

Ima se ovde šta i videti.

Ima u Banatu zamkova ali nema vitezova.

Ima i letnjikovaca, oronulih i praznih,

još od kad nas je more napustilo.

Ima mnogo kanala, koji smiruju,

banatske pitome i široke reke

kad se napiju sveže vode otopljenog snega sa Karpata

i poprime narav gadnu, kao od rakije loše.

Ali, ne mogu se uvek zadržati bekrije,

napune kanale, probiju nasipe i dolme,

poplave njive i naselja,

pa se povuku u korita kao da ništa bilo nije.

Ima u Banatu prašine do članaka i blata do kolena.

Ima oranica plodnih, pašnjaka i slatina,

vinograda i voćnjaka,

dudova belih, što tajnu čuvaju

i plavih, što te odmah odaju.

Bilo jei šuma.

Da… i šuma je bilo.

Ima Banat i Bačku i Srem zatalasani

i oni imaju njega.

Ima i Dunav što Tisu ljubi,

reku koja cveta,

pred venčanje dok je Dunav čeka.

I tako godine svake ispočetka

A, ko zna kad je počelo .

Ne pamtim ja, a možda i retko ko, bilo je i šuma….

Da…i šuma je bilo

Igra se u Banatu, sitno banatsko,

Sa flašom ko voli tako,

Ili sa snašom,

ne sa jednom nego sa dve.

Bilo je, i ima ljudi što su svet zadužili,

što ih svet zna bolje nego mi.

Ali to, i šume neka bude za neku drugu priču.

Ja ću ovu završiti kao u naslovu Đoletove pesme:

Laganim laloškim valsom.

Jedno letnje veče

Užaren sunčev krug nestaje iza linije horizonta,

za njim se lenjo razvlači zakasnela letnja noć.

Sa večitim nemirom u sebi,

u nečujnom saglasju sa otkucajima srca,

sedim umoran od lutanja,

na još toplom stepeniku.

Gorki ukus hladnog piva klizi mi niz grlo,

udara gorčinom na gorčinu.

Izgubio sam danas neke svoje zvezde,

leže negde kraj staza lutalica.

Proćiće još jedna noć bez njih.

Neke ću pronaći sutra, neke za koji dan.

Neke nove čekaju kraj staza

da zamene nemire u saglasju.

Tama noći traži boje, traži svetlost.

Mnogo boja, mnogo snage i osećanja,

treba da bi ona dobila bar nijansu.

Ne želim da savladam tamu

jer samo ona rađa novi dan.

Ne mogu sve boje u noć dati

jer mi praznom, bez nade, bez osećanja,

bez boja, neće novi dan svanuti.

Gorki ukus hladnog piva klizi mi niz grlo,

udara gorčinom na gorčinu,

pobeđuje i osvežava…

Noć punog meseca

Da li si ikad pomislila

da u noćima punog meseca,

u noćima kao što je ova,

urlik strašne izmaštane zveri,

nije urlik gladi, ni urlik žeđi,

nije urlik besa,

nego urlik nepodeljene ljubavi,

nepodeljene strasti?

Zato sa svojom moju strast sagori,

Jer sve je u jednom otkucaju srca

i umiri sve što u meni drhti,

drhtajima svojim.

Kad započnemo ples ljubavi,

kad nam se tela dodirnu,

kad nam se misli sa radošću sretnu

na planeti tišine,

na kojoj niko nikoga ne ostavlja,

zagrli me kao u pesmi,

da te vetar ne odnese,

poljubi me bez suza,

neka ostanu sjaj u očima tvojim

i nemoj zažmuriti.

Nemoj me odbiti,

uzmi sve što ti darujem,

jer to nisu stvari, negu udisaji,

jer to nisu stvari , nego otkucaji,

uzmi ih dok nastaju,

jer ih ne mogu ponoviti.

Gledaj me u oči!

Nemoj zažmuriti.

Zvezda koja, možda, to nije

Večeras sam ponovo video zvezdu

koja to nije.

Zvezde se ne kreću, ubeđuje oko mozak.

Tačka fokusirane svetlosti,

dopusti mi da je vidim na trenutak,

pa napravi par pokrerta kao da maše,

kao da me pozdravlja

i nestane.

Možda želi prijatelja?

Dosadila joj praznina svemira,

hladnoća tog prostora toliko velikog

da je ni sve vatre, svih zvezdanih jata ne mogu zagrejati.

Dosadile joj zvezde giganti što se bezobzirno šire,

iza kojih sa za mesto u beskonačnosti prostora bore zvezde domaćini,

one, što svemirom putuju u društvu planeta,

sa toplotom dovoljnom da pokrenu život.

Možda baš to želi, baš to traži…

Dom, porodicu, toplinu ognjišta uz koje može da se sanja

a da ne sagoriš, uz ko je možeš da pričaš priče,

jer su svi tu blizu jer mogu da te čuju i osete ,

jer možeš to isto i ti.

Dosadile joj zamke svemira.

Hirovite komete lutalice,

mrak sa iluzijom svetlosti na dohvatu ruke,

meteori samoubice,

snažni usisivači materije i vremena, crne rupe,

ostaci bezobzirnih giganata što povlače u neizvesnost sve oko sebe.

A možda joj se samo svidela plava boja planete

i oni koji joj sa nje mašu,

oni koji mogu da je primate.