gde me sve to ima
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59
ivek592026-06-18T07:07:04ZTužna misao koja se pleše
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2021/01/14/tuzna-misao-koja-se-plese
<div>Čekali smo visoko podignutih laktova,</div><div>sa rukom u ruci,</div><div>tvojom na mom ramenu ,</div><div>mojoj na tvojim golim leđima,</div><div>lagani dodir kukovima,</div><div>nasmejani,</div><div>sa uhvaćenim pogledima.</div><div>Imala si taj sjaj u očima,</div><div>koji samo ja mogu da primetim,</div><div>da osetim na trenutak obuzdanu strast.</div><div>A onda smo krenuli.</div><div>U očima ti se pojavio moj osmeh,</div><div>a strast je orgijala telom,</div><div>nogama , rukama…</div><div>Visoke potpetice ostavljale su iskričav trag,</div><div>kao da plešeš po žaru.</div><div>Poveo sam te preko podijuma.</div><div>Pratila si me u stopu.</div><div>Ostavljao sam prostor za iznenadne okrete.</div><div>Znam da si čigra, kad te ritam ponese. </div><div>Oko nas je bila samo blistava mešavina boja.</div><div>Muzika što je dolazila negde iz dubina,</div><div>nije nam više bila potebna,</div><div>sad su srca plesala, uhvaćena ritmom tanga</div><div>Izvijala si se u mojim rukama.</div><div>Duboki izrez na leđima haljine</div><div>otkrivao je smelu tetovažu u boji,</div><div>negde pri dnu izreza,</div><div>a niz kičmu ti se kotrljala kap znoja </div><div>i nestala u tetovaži.</div><div>Kad smo dobili odgovore </div><div>na sve što smo ovaj put u tangu tražili,</div><div>stali smo.</div><div>Naše su duše nastavile dalje,</div><div>jer se tango živi da bi mogao da se pleše.</div><div>Da, pleše se i “tužna misao” jer je deo života. </div><div><br /></div><div><br /></div>Poezija2021-01-14T12:23:21Zivek59Nezaborav
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2020/11/07/nezaborav
<div>Znamo se mi otkad reč postoji,</div><div>od prve rime, prvog stiha</div><div>i još mnogo ranije…</div><div>od prvog oseta , prve nagovesti,</div><div>prvog kovita ljubavi.</div><div><br /></div><div>Zajedno smo u tom kovitu ljubavi,</div><div>samo od oseta satkani,</div><div>uzimali oblik oku prepoznatljiv</div><div>kao čigre nestašni, </div><div>kao osmeh dečiji radosni.</div><div><br /></div><div>Bila si cvet, bila si trava ,</div><div>bila si suncokret…</div><div>prostirala se u nedogled,</div><div>za suncem si glavu okretala.</div><div>A ja bio nebo plavo, suncu staza,</div><div>prekrio te celu…</div><div>Sačekao da se sunce umori,</div><div>pa smo onda suton zarumeneli,</div><div>i zoru rumeni dočekali.</div><div><br /></div><div>Zamirisalo je poljsko cveće,</div><div>zamirisali sa njim oseti naši,</div><div>u večnost pomerli granice ljubavi,</div><div>nezaborav smo stvorili.</div><div><br /></div>Poezija2020-11-07T12:44:32Zivek59Razmena
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2020/10/13/razmena
<div>Menjam kamenčiće za školjke.</div><div>Uzmi koliko misliš da vredi tvoja školjka,</div><div>Ja ću uvek biti u dobitku,</div><div>jer tu školjku želim više nego ti,</div><div>odričeš je se, ne treba ti.</div><div>Vratiću je u more među kamenčiće,</div><div>zablistaće srećom jer tu pripada</div><div>i takva biće neprocenjiva. </div><div><br /></div><div>Dajem ti sve što vredi u meni,</div><div>svaki otkucaj u grudima, </div><div>sva osećanja koja si u meni stvorila,</div><div>svaki miris i boju što ih s tobom povezuju,</div><div>sve to za jedan osmeh,</div><div>dok se ogledam u tvojim očima,</div><div>jer znam da ću kroz njih dodirnuti dušu tvoju,</div><div>da ću vratiti školjku u more među kamenčiće.</div><div><br /></div><div>Razmena bez razmera.</div><div>Dajem ono što imam,</div><div>uzimam ono što dobijem, </div><div>ako se složi sa onim što želim,</div><div>ako ga bez reči podelim </div><div>sa tobom što si uzela ono što sam dao, </div><div>stvorićemo vrednost neprocenjivu,</div><div>što bez nas ne može postojati,</div><div>a sa nama, u nama,</div><div>savakog dana sve je veća.</div><div><br /></div>Poezija2020-10-13T20:58:57Zivek59Tajna Hilandara
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2019/10/14/tajna-hilandara
<div>Usudim se, kad sam najhrabriji, pomislih, </div><div>a istina je onda kad mi treba najviše, mir božiji</div><div>i još više ovaj svetovni, obični ljudski,</div><div>mir sa samim sobom.</div><div>Usudim se pogledati , usudim se spustiti u sebe, </div><div>pronaći dušu svoju. </div><div>A u njoj je svega što čovek kroz život pokupi ,</div><div>sve radosti i sve tuge, svi nemiri i sve bure </div><div>i tajna što sve to miri.</div><div><br /></div><div>Tajna kao dar božji molitva iz Hilandara.</div><div>Od svih vojski sačuvana ,</div><div>jer se okom ne može videti,</div><div>jer nije zlato ni kamenje drago, </div><div>jer se rukom ne može poneti…</div><div>Mora se osetiti, spoznati </div><div>i kao življenje prihvatiti. </div><div><br /></div><div>U svetilištu na obali Belog mora,</div><div>na temeljima sa početka vremena,</div><div>među zidinama Hilandara,</div><div>kao žar prve vatre , monasi je sačuvaše , </div><div>molitvama u dušama svojim.</div><div><br /></div><div>A ona je morala dalje,</div><div> jer je kao ljubav, </div><div>što se više daje to veća postaje.</div><div>Raširiše je Sveti Simeon i Sava preko loze Nemanjića, </div><div>da se primi među ljude,</div><div>da je spoznaju i osete u duši, </div><div>da je kao življenje prihvate.</div><div>Od zla je stalno čuvaju molitve iz Hilandara.</div><div><br /></div><div>I kad god tajnu u duši otvorim,</div><div>čujem molitve iz Hilandara,</div><div>sam se sa sobom pomirim,</div><div>pružam i dajem, </div><div>pretrpim i opraštam,</div><div>volim a ne tražim…</div><div><br /></div>Poezija2019-10-14T15:00:21Zivek59Pesma dečaka sa malenom gitarom
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2019/09/12/pesma-decaka-sa-malenom-gitarom
<div>Sve se utišalo , umirilo , stalo,</div><div>samo se čula anđeoska pesma dečaka,</div><div>i zvuk njegove malene gitare.</div><div>Ljudi su stajali oko njega otvorenih ustiju,</div><div>u čudnim položajima tela, zatečeni…</div><div><br /></div><div>Čula se samo pesma dečaka ,</div><div>što ju je svakog dana satima upijao</div><div> iz tišine pustinje zagledan u nebo.</div><div><br /></div><div>Nebo je ta prepreka, omotač,</div><div>što odvaja planetu od svemira,</div><div>što čuva i štiti ovo što oči vide kao život.</div><div>Prošao je kroz nebo mislima,</div><div>srcem punim osećanja,</div><div>sa mirom u duši što ga stvori vera</div><div>da to što traži tamo negde postiji.</div><div><br /></div><div>I našao je to što je tražio,</div><div>zvuke kojim će stvoriti pemu,</div><div>da olakša put starici na samrti,</div><div>da joj ispuni poslednju želju.</div><div><br /></div><div>Čula je pesmu i zvuk malene gitare,</div><div>osmehnula se i otišla zauvek </div><div>sa ona strane omotača. </div><div><br /></div><div>Osmeh su imali na licu kad se pesma završila</div><div>i svi oni što su je zatečeni slušali…</div><div><br /></div><div>Onda se neko setio da pesma moža da se proda…</div><div>Pesma je otišla ali ne i dečakova duša.</div><div>Oni što je budu slušali neće moći da prođu omotač,</div><div>nedostajaće im taj neki element iznad ljubavi.</div><div>Ni zemlja, ni voda, ni vazduh, ni vatra,</div><div>nego ljubav i još malo više.</div><div> </div><div>Moglo bi biti da je baš šesti…</div><div><br /></div>Poezija2019-09-12T12:44:51Zivek59Jedno od onih jutara
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2018/12/21/jedno-od-onih-jutara
<div>Prohladno decembarsko jutro.</div><div>Dim zapeljene cigarete u grudima, </div><div>u srcu, komadići leda…</div><div>tope se u očima.</div><div>Dvorište opkoljeno zidovima,</div><div>kao zatvorski krug…<span style="white-space: pre"> </span></div><div>Prljavo bela garaža ,</div><div>nedostaje joj cigla na zabatu,</div><div>oluci do pola ofarbani ,</div><div>biljke što traže negu ,</div><div>a nekim čudom rastu same.</div><div>Imao sam san…</div><div><br /></div><div>Sada gledam u teške oblake jave,</div><div>što ne znaju šta će iz njih pasti,</div><div>Hladna decembarska kiša </div><div>Ili nežne bele pahulje.</div><div>A meni je svejedno.</div><div>Ne razlikujem dan od noći.</div><div>Život je kao i ova cigareta,</div><div>jednom zapaljenoj ostaje joj da gori,</div><div>da pruži užitak, da zadovolji potrebu,</div><div>da stvori zavisnost </div><div>i da nekom ne bude po volji</div><div>što baš tu gori , baš se tu dimi. </div><div><br /></div><div>Svi smo mi od iste mustere ,</div><div>samo su nam dezeni različiti.</div><div>Neki su u korak sa modom ,</div><div>neki traju u nekom svom vremenu,</div><div>a neki su u raskoraku.</div><div>Pripadamo nekoj od tih grupa…</div><div>Ali se pronalazimo</div><div>po teksturi i finim valerima.</div><div>Kad oni nestanu, </div><div>zbog navike, zbog taštine,</div><div>kad pustimo da izblede</div><div>jer ih nismo negovali,</div><div>napuštaju nas, napuštamo,</div><div>drage osobe sa kojima smo sretni bili</div><div>zbog tekstura i zbog svetlosti koju smo delili.</div><div><br /></div><div>Polako, neprimetno, ostajemo sami.</div><div>Samoća je za neke odabir,</div><div>a nekome sudbina.</div><div>Nema veze da li pored sebe imaš nekoga , ili ne.</div><div><br /></div><div>I sutra ću ujutru zapaliti cigaretu.</div><div>Biće lepo sunčano decembarsko jutro,</div><div>a po njemu i dan.</div><div>Dvorište će biti vrt najlepši,</div><div>biljke će mi šaputati pre nego što padnu u zimski san.</div><div>Ja ću im uzvratiti dodirom tople šake,</div><div>a u njoj je sve što im treba, svi prelivi svetlosti. </div><div>Naći ću svoj san, </div><div>tamo gde ga je izgubila neprospavana noć,</div><div>tamo gde ga je sakrilo ovo prohladno jutro…</div><div>Još je u meni udahnutog života. </div><div><br /></div><div>Okači ću purpurnu sjajnu kuglu ,</div><div>zlatnim nitima o nežnu granu Božićne jelke,</div><div>i sretan gledati kako krivi moj lik u smešne grimase,</div><div>u jedan veiki razvučeni osmeh.</div><div> </div><div><br /></div>Poezija2018-12-21T00:40:03Zivek59Banatska priča
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2018/08/08/banatska-prica
<div>Kada me pundravci pokrenu</div><div>da bacim pogled na okolinu</div><div>popnem se na hoklicu običnu,</div><div>da osmotrim šta se dešava </div><div>u Bašaidu, Kikindi i Mokrinu,</div><div>Melencima i Elemiru,</div><div>Tarašu i Aradcu.</div><div>Ili na nekoj drugoj strani:</div><div>u Belom Blatu, Ečki i Stajićevu,</div><div>Lukinom Selu Ili u Mihajlovu.</div><div><br /></div><div>Nije to mnogo od Banata,</div><div>Ali, ako bi da vidiš više ili skoro ceo,</div><div>to se onda sa astala mora.</div><div><br /></div><div>Vredi li se na astal popeti?</div><div><br /></div><div>Sigurno da vredi.</div><div>Ima se ovde šta i videti.</div><div><br /></div><div>Ima u Banatu zamkova ali nema vitezova.</div><div>Ima i letnjikovaca, oronulih i praznih,</div><div>još od kad nas je more napustilo.</div><div><br /></div><div>Ima mnogo kanala, koji smiruju,</div><div>banatske pitome i široke reke </div><div>kad se napiju sveže vode otopljenog snega sa Karpata</div><div>i poprime narav gadnu, kao od rakije loše. </div><div>Ali, ne mogu se uvek zadržati bekrije,</div><div>napune kanale, probiju nasipe i dolme,</div><div>poplave njive i naselja,</div><div>pa se povuku u korita kao da ništa bilo nije. </div><div><br /></div><div>Ima u Banatu prašine do članaka i blata do kolena.</div><div>Ima oranica plodnih, pašnjaka i slatina,</div><div>vinograda i voćnjaka,</div><div>dudova belih, što tajnu čuvaju</div><div>i plavih, što te odmah odaju.</div><div>Bilo jei šuma.</div><div>Da… i šuma je bilo.</div><div><br /></div><div>Ima Banat i Bačku i Srem zatalasani</div><div>i oni imaju njega.</div><div>Ima i Dunav što Tisu ljubi, </div><div>reku koja cveta,</div><div>pred venčanje dok je Dunav čeka.</div><div>I tako godine svake ispočetka</div><div>A, ko zna kad je počelo .</div><div><br /></div><div>Ne pamtim ja, a možda i retko ko, bilo je i šuma….</div><div>Da…i šuma je bilo</div><div><br /></div><div>Igra se u Banatu, sitno banatsko,</div><div>Sa flašom ko voli tako,</div><div>Ili sa snašom,</div><div>ne sa jednom nego sa dve.</div><div><br /></div><div>Bilo je, i ima ljudi što su svet zadužili,</div><div>što ih svet zna bolje nego mi.</div><div><br /></div><div>Ali to, i šume neka bude za neku drugu priču.</div><div>Ja ću ovu završiti kao u naslovu Đoletove pesme:</div><div>Laganim laloškim valsom.</div><div><br /></div>Poezija2018-08-08T14:33:07Zivek59Jedno letnje veče
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2018/07/09/jedno-letnje-vece
<div>Užaren sunčev krug nestaje iza linije horizonta,</div><div>za njim se lenjo razvlači zakasnela letnja noć. </div><div>Sa večitim nemirom u sebi,</div><div>u nečujnom saglasju sa otkucajima srca,</div><div>sedim umoran od lutanja,</div><div>na još toplom stepeniku.</div><div>Gorki ukus hladnog piva klizi mi niz grlo,</div><div>udara gorčinom na gorčinu. </div><div><br /></div><div>Izgubio sam danas neke svoje zvezde, </div><div>leže negde kraj staza lutalica.</div><div>Proćiće još jedna noć bez njih.</div><div>Neke ću pronaći sutra, neke za koji dan.</div><div>Neke nove čekaju kraj staza </div><div>da zamene nemire u saglasju.</div><div><br /></div><div>Tama noći traži boje, traži svetlost.</div><div>Mnogo boja, mnogo snage i osećanja,</div><div>treba da bi ona dobila bar nijansu.</div><div>Ne želim da savladam tamu</div><div>jer samo ona rađa novi dan. </div><div>Ne mogu sve boje u noć dati</div><div>jer mi praznom, bez nade, bez osećanja,</div><div>bez boja, neće novi dan svanuti.</div><div><br /></div><div>Gorki ukus hladnog piva klizi mi niz grlo,</div><div>udara gorčinom na gorčinu, </div><div>pobeđuje i osvežava…</div><div><br /></div>Poezija2018-07-09T18:39:27Zivek59Noć punog meseca
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2018/04/18/noc-punog-meseca
<div>Da li si ikad pomislila</div><div>da u noćima punog meseca,</div><div>u noćima kao što je ova,</div><div>urlik strašne izmaštane zveri, </div><div>nije urlik gladi, ni urlik žeđi,</div><div>nije urlik besa,</div><div>nego urlik nepodeljene ljubavi,</div><div>nepodeljene strasti?</div><div><br /></div><div>Zato sa svojom moju strast sagori,</div><div>Jer sve je u jednom otkucaju srca</div><div>i umiri sve što u meni drhti,</div><div>drhtajima svojim.</div><div><br /></div><div>Kad započnemo ples ljubavi,</div><div>kad nam se tela dodirnu,</div><div>kad nam se misli sa radošću sretnu </div><div>na planeti tišine,</div><div>na kojoj niko nikoga ne ostavlja,</div><div>zagrli me kao u pesmi, </div><div>da te vetar ne odnese,</div><div>poljubi me bez suza,</div><div>neka ostanu sjaj u očima tvojim</div><div>i nemoj zažmuriti.</div><div><br /></div><div>Nemoj me odbiti,</div><div>uzmi sve što ti darujem,</div><div>jer to nisu stvari, negu udisaji,</div><div>jer to nisu stvari , nego otkucaji,</div><div>uzmi ih dok nastaju, </div><div>jer ih ne mogu ponoviti.</div><div>Gledaj me u oči!</div><div>Nemoj zažmuriti. </div><div><br /></div>Poezija2018-04-18T20:24:32Zivek59Zvezda koja, možda, to nije
http://ivek59.blog.rs/blog/ivek59/poezija/2018/01/25/zvezda-koja-mozda-to-nije
<div>Večeras sam ponovo video zvezdu</div><div>koja to nije.</div><div>Zvezde se ne kreću, ubeđuje oko mozak.</div><div><br /></div><div>Tačka fokusirane svetlosti,</div><div>dopusti mi da je vidim na trenutak,</div><div>pa napravi par pokrerta kao da maše,</div><div>kao da me pozdravlja</div><div>i nestane.</div><div><br /></div><div>Možda želi prijatelja?</div><div><br /></div><div>Dosadila joj praznina svemira,</div><div>hladnoća tog prostora toliko velikog </div><div>da je ni sve vatre, svih zvezdanih jata ne mogu zagrejati.</div><div><br /></div><div>Dosadile joj zvezde giganti što se bezobzirno šire,</div><div> iza kojih sa za mesto u beskonačnosti prostora bore zvezde domaćini,</div><div>one, što svemirom putuju u društvu planeta,</div><div>sa toplotom dovoljnom da pokrenu život.</div><div><br /></div><div>Možda baš to želi, baš to traži…</div><div><br /></div><div>Dom, porodicu, toplinu ognjišta uz koje može da se sanja</div><div>a da ne sagoriš, uz ko je možeš da pričaš priče,</div><div>jer su svi tu blizu jer mogu da te čuju i osete ,</div><div>jer možeš to isto i ti.</div><div><br /></div><div>Dosadile joj zamke svemira.</div><div>Hirovite komete lutalice,</div><div>mrak sa iluzijom svetlosti na dohvatu ruke,</div><div>meteori samoubice,</div><div>snažni usisivači materije i vremena, crne rupe, </div><div>ostaci bezobzirnih giganata što povlače u neizvesnost sve oko sebe.</div><div><br /></div><div>A možda joj se samo svidela plava boja planete</div><div>i oni koji joj sa nje mašu,</div><div>oni koji mogu da je primate.</div><div><br /></div>Poezija2018-01-25T19:25:38Zivek59