Monty

Children's Hour

slavenka — Fri, 27 Nov 2009 21:13:13 +0100

Naslov ima delimichne slichnosti sa istoimenim filmom. Kad sam bila mala, ne znam kako ni zasto, uvek sam strepela od dece maminih prijatelja. Imala sam svoj svet, fino se slagala sa mladjim bratom (koliko god je to moguce), ali te proklete vecheri kad brachni parovi dodju kod mojih roditelja na ispijanje kafe i razgovaranje, i pritom povedu par djavola (u daljem tekstu-dece), dovedu me do nervnog rastrojstva. Polome mi igrachke, pocepaju slikovnice, pobutaju sve sto sam ja lepo chuvala, izgube mi voshtane bojice koje sam brizhljivo chuvala i, kao vrhunac svega, iako cutim i kidam se u sebi, pocnu da me shtipaju i ujedaju. Iako oni ovo ne chitaju, hocu samo da kazhem "hvala Goranu, Jeleni i Marku sto su jedini bili vaspitani".

Kladim se da je svako imao slichnih muka. Da napomenem da sam jednom samo od muke Branku lupila shamar u parku kad smo imali po tri godine i da se on drao kao june, ne od bola nego od iznenadjenja. E, evo sta sam ja htela da vam kazhem. Dakle, sad imam 25 godina. Ovakve smejurije smo, po pravilu, prevazishli. Kad ono- pazi iznenadjenja, ja nisam. Malopre mi je u goste dosla jedna izvesna dama sa dva Antihrista. Nanjushila sam opasnost pre nego sto su prekorachili prag, ja sam sakrila sve igrachke koje sam chuvala. I, bila sam u pravu. Malopre su otishli, nakon dva i po sata. Nista strashno, pocepan je prekrivach sa kaucha i album sa slikama. Samo su 1 chashu soka prosuli, a flasha je bila od izdrzhljivog stakla i nije se slomila.

Ali, eto, kaze moja mama- moras se druziti sa narodom, moraju se i takve stvari deshavati. Mada, moracu ja sad da popijem jednu tabletu, osecam kako mi srce kuca u mozgu.

Svako vreme ima svoje breme

slavenka — Mon, 06 Apr 2009 06:52:19 +0200

Setim se ove umotvorine jednom godisnje, i svakog puta me razlicita stvar navede na to. Ove godine je povod bio- Dushko Dugoushko. Mi mozda nikad u Srbiji nismo napravili tako kvalitetne crtace, ali smo bar znali sta da proberemo iz tudje baste. I to se ceni. Ne moze svaka zemlja da ima sve. Medjutim, pre 3 dana sam se bas iznenadila. O cemu se radi?

Petoro Americke dece je sedelo ispred TV-a i gledali su neki crtac, noviji, jako popularan u Americi, jer se prikazuje na Diznijevom kanalu. Dvoje najmladjih ne uzimam u obzir. Hajde da ne uzmem i srednje dete u obzir, ali 2 decaka od 12 i 15 godina ne mogu da ignorisem u daljoj prici. Kazem kako taj crtac ima dobre ideje, ali nje ni problizno zabavan kao Bugs Bunny ili, kako ga mi znamo, Dusko Dugousko. Gledaju me belo. Da nisam pogresno izgovorila? Nisam. Pitam ih da li u culi za njega (a, vec razmisljam- kakvo glupo pitanje, pa ko nije cuo za njega). Nisu. Nemaju pojma ko je to. Naravno da necu Kremenka i Popaja da pomenem ikad.

Nekako mi se sve ovo ucinilo kao jako kratka prica, ali stvarno nemam sta da dodam. Moj mozak ne moze to da shvati, bas mi je to zalosno palo na srce, ali, onda, procitam naslov i mogu samo da slegnem ramenima. Pa, ni ja ne znam Kalimera. Cula sam za njega, znam za "nepravdu", ali nisam gledala nikad. Mada, ova deca ne znaju ni da je Dushko zec.

Zla teta

slavenka — Wed, 01 Apr 2009 19:41:17 +0200

Roditelji su prezauzeti, imaju 5 dece. Ja sam ta koja mora da vikne kad se svadjaju, tuku, mada, ja sam ta koja im da da jedu i stavi ih u krevet. Roditelji zele da ih vide srecne, ciste i nasmejane kad se vrate kuci, ali, zaboravljaju da su deca zeljna da izraze svoje emocije pred njima. Nekad to bude samo vriska. Zeljna su paznje i, sta bude, dobiju napade placa i "I want ice cream" vriske po podu. I, mama kaze meni : "You're the boss". Dakle, ja sam ta koja mora da bude los covek i da stalno kaze "ne moze". Pa, i ja bih volela samo da se igram i da ih hranim, a da roditeljima ostavim te "prljave" poslove, ali, avaj, njima je lakse da oni budu andjeli koji ce na kraju dana da ih spasu zle "ne moze" devojke, i kad deca placu da kazu "dace ti mama/tata cokoladu". Znam, ne treba nista da prihvatam licno, ali se stvarno iznerviram. Da li ce deca ikad da shvate da sve sto radim je za njihovo dobro?

Iznenadjenje sa neba

slavenka — Sat, 04 Oct 2008 17:14:30 +0200

Stari obicaj, zovu te na 40 dana.

Ode tako moj tata na groblje, da ispostuje taj poziv. Naravno, ljudi izneli hranu, sve i svasta na grob, okupila se masa u crnini. Crnina je primamljiva mojoj chavki, koja ionako misli da je covek, jer sa nama nesto manje od 2 godine zivi u miru i slozi. Pratila je, izgleda, tatu do groblja da je ovaj nije ni primetio i stajala na grani, gledala sta se radi, i kad se hrana iznela ona je, ne videvsi nista lose u tome, sletela na grob na ocigled zaprepascene mase koja nije znala sta ih je snaslo i odmah im je kroz glavu, pretpostavljam, proletela misao o zloslutnom znaku: ko je sledeci.

Dok su jos tako nemo gledali, ona je sletela tati na rame i time jos vise zbunila prisutne.

O, koliko jos dogodovstina imam sa njom. O tome drugi put.

Vradzbine

slavenka — Thu, 17 Jul 2008 13:38:09 +0200

Jao, ljudi, pa ja stvarno ne mogu da verujem da to jos uvek postoji! Posto kasno lezem, tj. rano ujutru, normalno je da cu do 14h biti u pidzami. I, jutros su 2 puta dolazili neki ljudi i zvonili na vrata, ja sam ih videla kroz prozor, ali sam morala da se pravim da nisam tu, jer je glupo da izadjem polugola. E, sad, imam u komsiluku jednu babu, koja je sve te posete propratila (pa, to nije nista neobicno, zar ne) i umalo me nije slog strefio. Prisunjala se do mojih ulaznih vrata i isprobala bravu, ne sluteci da je ja gledam. Cucnula je i nesto dugo radila sa nasom obucom, nesto je pipkala, stavljala po njoj i shaputala, onda je opet probala da vidi da li je otkljucano i otisla. Dakle, ona je bacala neke vradzbine, mada, ja sam odavno primetila da nam pipka vesh na zhici i svashta da radi. I, znam da se mozda tripujem, ali imam strah od nepoznatog i kazite mi sta da radim. Da potopim tu obucu? Da zovem baku da je pitam? Ili sta?

Lerkarsko uveravanje da ce popuniti uverenje

slavenka — Thu, 10 Jul 2008 11:42:16 +0200

Za vizu je neophodno i lekarsko uverenje. Ti formulari su na engleskom, pa ce lekarima biti potrebna moja pomoc i u prevodjenju. Stizem u ambulantu u 7:30. Rekose mi u agenciji da bliko koji lekar to moze da popuni. I cekam. Posle 12h sam dosla na red, dakle, cekala sam oko 6h da bi mi doktorka rekla da moze da mi popuni to i da dodjem sutra. Dobro, pomislim, nije strasno, ipak ce mi to zavrsiti, nema veze sto sam za tu 1 recenicu toliko cekala.

Dodjem jutros u zakazano vreme, ali, oni su zaboravili sta su mi obecali, pa su vec primili pacijente. No problemo! Cekam. I docekam da mi kazu da kartoni sa vakcinacijama nisu tu, da moram da idem u Rasku da to uzmem i da se tamo pregledam kod ocnog, a doktorka ce ostalo da mi ispise kad se vratim. Dobroooo. Odem na stanicu, cekam 45min bus i zadesi se da se tog dana delila penzija, tako da sam bila kao u sardini zatvorena, pored najsmrdljivijeg coveka sveta. Nisam se sekirala oko toga, pa, nije prvi ni poslednji put. Tamo peripetije, dojk stigoh svuda na red, dok sam iskopirala taj karton sa vakcinacijama, pa trci po pecate, pa dok mi ocni ispisa cilindre, uglove i zezancije i zavrsih i to! Sad opet na autobusku, da se vratim kuci kod doktorke. Naidje bus, obradujem se kao dete sto cu stici sve to da zavrsim na vreme. Naravno, da prica bude zanimljivija, ispred mene sedne onaj isti najsmrdljiviji covek sveta. Uzeo penziju. Stignem, cekam I dodjem na red i kaze meni doktorka: “Jao, ja stvarno nisam skoncentrisana to da ti pisem, bojim se da cu nesto da ti pogresim, idi ti u ponedeljak kod dr. Sneze.”

I, tako. Morala sam ovo da iskucam da ne bih skrenula i onda se lekarsko nece vaziti, jer dok mi sve to ispisu, ja cu dobiti mentalnu bolest, popusticu zivcano… Mozda vec i jesam, ali cu se praviti da nisam, da ih sve zeznem. A, ponajvise sebe. Znam ja da hoce svi pare, ali, aman, zasto su meni tako nebitne onda? Joooj, nije mi dobro sad. Moram malo da placem.

Sazaljenje? Tja!

slavenka — Mon, 02 Jun 2008 18:23:56 +0200

Ne radite nista iz sazaljenja. Nista. Ucinila sam nesto pre pola godine jer mi je tu osobu bilo zao zato sto je bolesna i tako iskomplikovala sebi zivot. Sad ne mogu da disem od te osobe. Pre par meseci sam sela na pod sama u sobi i plakala koliko sam glupa. Posle sam se sebi i smejala, ali mi je, kunem se, doslo da promenim broj mobilnog telefona koji imam 10 godina, da promenim sve! Parazit! Eto sta je! A, ja sam ovca koja ne ume nikad da vikne i kaze NE, koja ne ume da se suochi, nego samo gleda da pobegne i ceka da se sve samo resi bez mog prisustva. Ne zelim da se ljudi previse oslanjaju na mene. Ni ja to ne cinim.

Wanted

slavenka — Sat, 03 May 2008 21:12:26 +0200

Placem. Moram. Vec godinu dana imam kucnog ljubimca- chavku. Jos dok je bila zutokljunac, ispala je iz gnezda i mi smo je vratili u zivot, hranili je, pazili...Mnogo je pitoma, i nije u zatocenistvu, kao sto bi vecina prvo pomislila. Bas naprotiv, moramo da je teramo napolje iz kuce, jer je samu sebe ubedila da je covek. Ona je u stanju po ceo dan da mi spava u krilu, da se igra sa mnom... Voli da se kupa i na -15 stepeni, pije vodu iz moje case. Ponekad odleti i nema je ceo dan i popodne se vrati, kuca mi na prozor. Ja je pustim unutra i ona me kljuca da joj dam da jede, a onda mi sleti na koleno i zadrema, dok joj ja pravim “frizure”. Juce je nestala. Javili su mi da je zatvorena u stanu nekog alkoholicara. Tata je malopre isao da ga trazi. Nema nikog. A, sta ako je ona unutra, u nekom kavezu? Ona nikad nije bila zatvarana u zivotu . Sta ako je on muchi? Sta ako je vise nikad ne vidim. Umrecu od plakanja.

Luda

slavenka — Tue, 15 Apr 2008 21:30:05 +0200

“Sad ‘zapni’ i daj te ispite i ovde te ceka (verovatno) radno mesto”

“Pocni da izlazis, da se zezas, sta te briga...”

Aman! Svi znaju sta je dobro za mene i to bolje od mene same. Zavrsicu fax kad ja budem htela i mogla, a ne kad se to od mene ocekuje. Ako sam sve dala u roku imam pravo i 10 godina da blejim ako to mene cini srecnom. Zasto sad to MORA odmah? Ne studiram za njih, nego za sebe, to je MOJ zivot. I, ako me ne cini srecnom da izlazim, necu. Mozda ja volim da po ceo dan cuvam svoje ptice (uzgred, volela bih da stavim neku slichicu, ali ne umem) i da se vidjam samo sa nekoliko ljudi. Sad sam ja luda sto ne volim da izadjem u “Arenu” (neka, kao, diskoteka, sta li), a volim kao glista da setam sama po kishi. Pa, nismo svi isti.

I, sad sam mnogo nervozna. Sad svima moram da se pravdam sta sam uradila na ispitima, pa, onda, ako sam negde izasla- zasto i s kim sam izasla, sta to treba da znaci. Dok se nisam vratila kuci, 8 godina sam zivela sama i stekla prijatelje koje sad retko vidjam, pa se svi brinu sto ovde nemam nikog. Uh, bojim se, mnogo ce se nasekirati. Bolje mi je i da sam sama nego na silu da se druzim tek da bi se reklo da se druzim. Necu, neka sam i kao mazga tvrdoglava, ali necu da pravim kompromise. Znam da ima ljudi koji po meni vrede i znam da cu ih sresti kad tad.

Shanse- da ili ne?

slavenka — Sun, 16 Mar 2008 19:44:43 +0100

Gresim. Tesko mi je to da priznam, narocito ako ne budem fer prema vaznim mi osobama. Ali, istovremeno, mozak krene ubrzano da mi radi, da smislja opravdanja, resenja ili bilo sta sto moze da popravi sliku o meni u ocima tih ljudi. Ne vidim nista lose u tome. Ali, ono sto mi se u poslednje vreme desava stvarno ume da me izbaci iz koloseka.

Neko je mnogo pogresio. Ja sam tipicna glupava zenska osoba i radim tipicno naopake stvari- ja smisljam opravdanja za tu osobu, umesto ona sama da to cini. A, ni ta osoba ne sedi skrstenih ruku vec cini ono sto mene najvise ubija- cuti! Zato ja i mislim. Kad niko nece nista da ti kaze, ti moras sam da smisljas i pronalazis razloge za greske. I, eto, smislim, kao, nesto i to nagovestim, ne bi li se ta osoba na to upecala. Ne. Nista. Milion puta dam sanse toj osobi da se izvuce, recimo, ali ta osoba i dalje cuti. Nekad pocne da se koprca, a ja i dalje zivim u iluzijama da on/ona nije to mislila/htela i uporno je/ga opravdavam. Jesam li ja idiot sto to radim? Sta sam ja ovde, u ovoj prici? Cutanje me ubija. Makar i losh razgovor, ali samo nek je razgovor... Neka se i ne razumemo, ali bar da znam da smo pokusali da pricamo, da znam kako se prica zavrsila. Ne volim nista nedovrseno, jer se sve to, da citiram prijatelja, vuche kao pokidane pertle iza mene.