PRIMERI ODNOSA NEKIH KOMISIJA ZA PLANOVE PREMA PLANOVIMA GENERALNE REGULACIJE

Prošlo je deset godina od kako je prvi put donet Zakon o planiranju i izgradnji. Podsećam da su njime kodifikovani zakoni – o planiranju i uređenju prostora, o izgradnji, o građevinskom zemljištu i o legalizaciji, uvedene licence i osnovani Inženjerska komora i Republička agencija za planiranje.

Nekoliko suštinskih promena u našoj oblasti koje je taj Zakon doneo su bile povratak prostornog plana, pristup da umesto uslova (propisane izgradnje) planovi definišu pravila (široke ali jasne i konkretne opcije i sloboda izbora, uz poruku da je dozvoljeno sve što planom nije zabranjeno), obaveznost planiranja - ali primerenog lokalnim specifičnostima (sloboda izbora vrste plana iz široke skale opcija), eliminisanje svih izgovora kao prepreka za izgradnju čak i kad se planovi ne donesu (Akt o urbanističkim uslovima, Privremena pravila, Opšta pravila..), jasna podela na javno i ostalo zemljište, kao i eliminisanje potencijalnih izvora korupcije (Izvod iz plana umesto uslova, smanjeno administriranje, odgovornost na struci a ne na administraciji, itd..).

Međutim, Zakon nije nikad zaživeo kako treba. Protiv reformi koje je doneo su od početka bili mnogi (a naročito Beograd), na njegovoj promociji i afirmaciji nije se radilo ništa (sem pojedinačnih napora međunarodnih organizacija), lokalna uprava nije bila ni organizovana ni dovoljno spremna za njegovu primenu, a baš kada je postajalo jasno kakve popravke su mu potrebne - nove vlasti su odmah (od 2005.) počele da ga otupljuju i menjaju mu smisao parcijalnim izmenama suprotnim duhu Zakona. Na kraju je Zakon o planiranju i izgradnji ukinut i umesto njega 2009. donet sasvim novi Zakon, koji je, iako sa istim imenom - u suštini samo njegova loša i ružna karikatura.

Neke od suštinskih promena u našoj oblasti koje je taj novi Zakon doneo su bile povratak krute hijerarhije planova bez sloboda izbora vrste plana prema lokalnim specifičnostima, niz komplikacija i rešenja koji se mogu zlonamerno tumačiti tako da pravila moraju da propisuju uslove propisane izgradnje, povratak svih nekadašnjih izgovora kao prepreka za izgradnju kad se bilo koji plan ne donese, nove definicije gradskog građevinskog zemljišta i haotična podela na javni i pojedinačni interes, otvaranje novih izvora korupcije (lokacijska i građevinska dozvola, povećano administriranje, odgovornost na administraciji a ne na struci, itd..).

Nekadašnji protivnici reforme, a među njima naročito Beogradska uprava, su u tom novom Zakonu našli dobre oslonce za spontan ali nedvosmislen povratak u urbanizam i urbanističko projektovanje iz prošlog veka, u sistem pravne nesigurnosti, u model diskrecionog odlučivanja uprave i u novu podelu karata u kojoj profesija i struka gube i ulogu i uticaj.

Najčudnije u tom novom Zakonu je bilo to što su u njemu ostali skoro svi izvorni termini i pojmovi, kao i sistem i vrste planova, ali su svi (iako neuspešno i nepotpuno) modifikovani, s verovatnim osnovnim ciljem da se procedure i primena maksimalno iskomplikuju i podvedu pod nov i složen sistem s multiplikovanim kontrolama i administriranjima. Smisao novog Zakona se zbog toga može svesti na to da mu je namera bila da nekako izgleda da je zadržao duh starog Zakona, ali da maksimalno oteža i iskomlikuje izradu planova i dobijanje dozvola.

U praksi je većina umešanih shvatila da je time dato zeleno svetlo za temeljno brisanje svih tragova i duha starog Zakona - pa su sve slobodniji i u proizvoljnom tumačenju novog Zakona. Tu novu praksu možda najbolje ilustruje tužna sudbina planova generalne regulacije – ovaj plan je izmislio i na velika vrata afirmisao Zakon iz 2003. pa iako je nekako opstao do danas, polako gubi smisao i samo je još ogledalo nemoći struke i logike, a uvećane moći retrogradne, ignorantske, kvazipravne i nekvalifikovane sile, sa beogradskom administracijom i komisijom za planove na čelu.

Posledično, kao po nekoj nepisanoj instrukciji, ili možda samo zbog nedovoljnog samopouzdanja, postepeno se došlo do situacije da Komisije za planove u stručnim kontrolama planova generalne regulacije za naselja širom Srbije sve češće za uzor usvajaju i primenjuju sve više modela i metoda rada Komisije za planove grada Beograda. Praksa urbanizma u celoj Srbiji se zato, polako ali nezaustavljivo, kreće ka metodologiji nekadašnjeg detaljnog urbanističkog planiranja, karakterističnog za kraj prošlog veka, čiji je zadatak bio da sve precizno nacrta, da unapred definiše za sve konkretne i nedvosmislene uslove i čiji je predznak bio da ono što nije precizno nacrtano i uslovljeno - nije ni dozvoljeno.

Uz to, praksa beogradske komisije je da skoro ni ne razmatra mišljenja ili stavove obrađivača - već generalno, bez diskusije, usvaja primedbe uprave koja ih daje na osnovu nekih internih metodologija i nigde objavljenih uputstava o formi i sadržaju planova, u potpunom neskladu sa smislom, pa i duhom zakonskih rešenja.

Sličan pristup polako preuzima i Komisija ministarstva koja - da podsetim - nije nadležna da vrši naknadnu stručnu kontrolu planova koji su prošli proceduru javnog uvida, već da samo pre donošenja proverava njihovu usklađenost sa zakonom i prostornim planovima širih područja.

U Beogradu tako planovi generalne regulacije, uz obavezu da se bezbroj puta zajedno s dokumentacijom umnožavaju u analognoj formi, moraju da imaju više vrsta popisa parcela, po pojedinim granicama ili namenama, analitičko geodetske tačke i elemente svega i svačega, ulica, granica, granica između svih namena, radijuse krivina, poprečne i podužne preseke svega i svačega, postojećih i novih ulica, detaljne opise crteža ili delova crteža, popise i opise namena iz grafičkog dela plana u tekstu, obavezu da se pravila gradnje iz prostornog plana primenjuju i u urbanističkom planu, procente pretežnih i kompatibilnih namena po objektima, obavezne overe pojedinih listova iz grafike plana potpisima i licencnim pečatima odgovornih planera(?) za infrastrukturu, pa čak i stacionaže puteva kao i niz drugih elemenata koji nisu propisani ni Zakonom ni Pravilnikom, a potpuno su u neskladu sa karakterom i smislom plana generalne regulacije. Po njima planovi ne mogu u sebi da sadrže alternativne mogućnosti, suštinski ne mogu da budu završeni ako nisu rađeni na topografsko katastarskoj podlozi, a sve bliže su opredeljenju da su planovi generalne regulacije u stvari projekti.

Iz te prakse i Komisija ministarstva postepeno preuzima stavove. Uz to, republička komisija ne retko u svojim zaključcima, prema svojim kriterijumima, bez detaljnog obrazloženja, verovatno ili usled nezadrživog kreativnog napada ili tek da bi se dala neka, bilo kakva, primedba i tako zaustavilo usvajanje plana, a ne znajući pri tome ništa o naselju koje se planira, nalaže ili zahteva da se pre usvajanja plana u njemu parcijalno promene pojedina planska rešenja ili delovi plana. Po mom saznanju, ova komisija je na brojne ispravne i opšte prihvaćene planove generalne regulacije za koje su završeni javni uvidi, neargumentovano odbila saglasnost dok se ne promene pojedini elementi planskih rešenja, od indeksa, spratnosti ili pojedinih pravila gradnje, do profila ulica, formi raskrsnica ili širina trotoara.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

urbanoglifi

PRIMERI ODNOSA NEKIH KOMISIJA ZA PLANOVE PREMA PLANOVIMA GENERALNE REGULACIJE

Čestitamo