Moje prokletstvo

, 16 2013 15:13:57 +0200

Ponekad se pitam odakle mi tolika moć da se vežem za sve što prođe kroz moj život, za svaki pogled, osmeh, omot od čokolade… Odakle mi želja da pamtim svaki detalj koji mi je izmamio smeh ili suze u nekom od davno prošlih dana? Najviše se plašim toga što, dok ovo pišem, mislim na samo jednu osobu koja se nije dugo zadržala u mom naručju ali je ipak tu biila dovoljno dugo da mi ostavi nekoliko detalja koje ću staviti u svoju kolekciju sećanja. Nekoliko desetina detalja, zapravo.I ne bi mi ova osobina toliko teško pala da mi se već duže vreme ne dešava da se vezujem za ljude mnogo jače i čvršće nego oni za mene. A to ume da zaboli, i to baš onda kada odlučiš da otvoriš onu fioku sećanja u potrazi za razlogom za osmeh i naiđeš na nešto što vas je davno vezalo i što sad nema nikakvo značenje. Osećaš da si vezan za to, dok je osobi sa druge strane svejedno. I u potrazi za osmehom, među gomilom ceduljica, omota čokolada i fotografija, naiđeš samo na bol.

Oslobađanje nepotrebnih misli iz arhive pod nazivom 'ON'

, 15 2013 13:55:20 +0200

Tih par meseci su za mene predstavljali pravi mali psihički pakao: od toga da mi je

samopouzadnje bilo u debelom minusu pa do toga da sam ponovo sebe smatrala greškom.

Jednostavno je bolela pomisao na to da sam se trudila toliko zbog nekoga koga nije bilo briga.

Prolazili su dani a ja sam ga ''zaboravljala'', bar su tako ljudi oko mene mislili. Samo sam ja bila svesna toga da ću još dugo biti u ovom stadijumu, sve dok ga petkom i subotom viđem na istom mestu, sa istim prelepim osmehom koji sada više nije imao nikakve veze sa mnom. I koliko god se ja trudila, pogled mi je često završavao na njegovom malom ožiljku iznad oka i na dva identična ožiljka na donjoj usni za koje je on imao ta simpatična objašnjenja koja su mi svaki put mogla izmamiti osmeh. (Igrao se filma ''Taxi'' sa drugarima u školi u 3. razredu i pao sa poslužavnikom za užinu. Dva puta. :) )

Ali pravila sam se da me taj raskid nije toliko doticao jer sam znala da nije ni trebalo da me dotiče, a u sebi sam se nekako cepala na komade iako se radilo samo o 41 zajedničkom danu. Ne mogu to da objasnim.

Nosila sam masku da se ne vidi da me sve dotiče, i njegova kosa, ruke, oči, pa i njegovo društvo.

A tek ono kad umesto ''škola'' u poruci napiše ''čkola''. To je tako glupo ali volela sam to samo zato što je on umeo to simpatično da izgovori kad smo zajedno. A onda sam shvatila da je sve ovo što radim suludo...

''Okani se, čoveče, vrati se na početak. Vrati se na period kada si zapravo mislila da ti je zabranjeno o njemu da razmišljaš jer ste vas dvoje u paru neostvarivi. Ponovo ti je zabranjeno.''

I tako sam ja preživela tih par meseci posle raskida. Sebi sam zabranjivala da razmišljam o njemu nazivajući to grehom, nemoralnim činom, pa sam ja, kao visoko moralna osoba, izbegavala sve vrste misli... I zato sam volela da spavam. Mada, i tad se neretko u mojim snovima pojavljivao baš on i želja s njegove strane da se pomirimo. Koliko god san smešno izgledao, svako delić njega me je pošteno izjeo svakog jutra.

Pobrisala sam sve naše poruke, ''Biće mi lakše''...

Izbrisala sam sve osim sećanja na neke lepe trenutke.

Prvi poljubac.

Prvi pravi čvrsti neću-još-da-te-pustim zagrljaj.

Prvi izlazak.

Prvo praćenje kući i šetnja uz razgovor.

Priča o ožiljcima.

Jedno veče u kafiću.

''Sad kad bih dolazio pre bih doneo gumene bombone'' poruku.

Prva zagrljena šetnja po gradu. I svaka seledeća zagrljena šetnja.

Poljubac kad me sretne, kad se nađemo, kad pomalo savije kolena i spusti se jer sam niža, kad me gleda u oči, kad mi gleda u usne, kad šeta sa mnom svuda, kad...

I tako ta sećanja i sad čuče negde u meni, potiskujem ih, ne dam im da tako često dospeju u moju svest, ne dam im da preovladaju iako bi želela.

A onda sam pogledala sve momke po kafiću i nijedan nije imao 'ono nešto' što je toliko zračilo iz njega. Isto to sam uradila i u Gimnaziji i od svoje glave dobila isti odgovor: ''Neće ti se više nikad niko sviđati kao on.''

I od tad svakog vikenda ista priča, spremam se ni za koga, radujem se ničemu, očekujem ništa. Spremam se kao da imam za koga da se spremam a zapravo nemam, radujem se susretu sa njim iako znam da ga neće ni biti a očekujem bar osmeh, ali umesto njega dobijem čašu laganog alkohola da me opusti...

I am the sun, I am the moon

Moje prokletstvo

Oslobađanje nepotrebnih misli iz arhive pod nazivom 'ON'