Volela bih da... (malo duži ali bilo bi mi veoma drago da pročitate)

, 11 2013 01:09:59 +0200

Oči su mi bile zatvorene, ali sam i tako mogla stvoriti sliku mesta na kom sam se nalazila. Miris vlage, ustajalog vazduha, buđi, neravno vlažno tlo pod nogama i kap sa plafona na mom ramenu. Bosa stopala su osećala svaku nesavršenost poda od kamena (sivog, zamišljala sam), a i svaku drugu njegovu karakteristiku, pa oči za to nisu ni bile potrebne. Nakon treće kapi koja je završila pored uha odlučila sam da otvorim oči plašeći se da pogledam u plafon. Samo još njega nisam mogla obuhvatiti svojim čulima. Lagano sam pomerila kapke i razočarala se pogledom koji sam imala. Imala sam pogled na čist mrak, bez tračka svetlosti, pa sam par puta ponovila proces širenja kapaka ne bih li videla nešto. Uzalud. Ali nije samo tama ta koja je budila strah u meni, ni kapi, ni grubo tlo, bio je to i osećaj da u ovoj prostoriji ima još nešto. Pružila bih ruku ispred sebe kada bih mogla da je vidim i usmerim ka nečemu, umesto nje odlučila sam da u vazduhu pomeram samo prste. Da ste mogli da ih vidite podsećalo bi vas na skidanje zamišljene paučine sa istih. Čulom dodira sam, baš na prstima, osetila da su u vazduhu prisutne i velike čestice opasnosti. Imale su oblik depresije.

Pomislih kako želim svetlost po cenu toga i da vidim zastrašujući prizor pred sobom. Želim da vidim buđ i prljavštinu, ne samo da znam da je prisutna. U tom momentu se začuh oštar zvuk koji me je na momenat podsetio na radionicu mog oca, onda sam ugledala svetlos neonskih sijalica i bilo mi je jasno. Prejako svetlo je ogrebalo površinu mojih očiju i naglo ih zatvorilo uz zvuk nelagodnosti. Ubrzo skidajući palac i kažiprst sa oba oka, skupila sam hrabrosti da ponovo osmotrim okolinu koju sam maločas obuhvatila kratkim pogledom.

Bilo je baš onako kako sam zamišljala. Okruživali su me izbledeli zelenkasti zidovi, mada nisam bila sigurna odakle potiče ta boja primećivala sam da su veoma stari i oronuli. Ova zastrašujuće čudna soba imala je četiri ugla, ćoška iz kojih su se neravnomerno prostirale smeđe fleke. Posebno su mi privukla pažnju gvozdena vrata koja su stajala tačno ispred kao i velika kosa pukotina koja se pružala levo od mene, po gotovo celom zidu. Spustila sam glavu i videla kameni neravni pod. ''Slika kakvu sam zamišljala'' ponosno rekoh. Sebi.

Jer, baš kao što sam priželjkivala, nikoga više nije bilo u ovoj tišini. Ostalo je još samo plafon da proverim pre nego što odlučim šta mi je činiti. Lagano zabacivanje glave u nazad me je dovelo do saznanja da su kapi koje sam osećala na ramenu bile samo proizvod zarđalih i probušenih cevi koje su prekrivale ceo plafon. Osećala sam olakšanje jer je moj bolesni mozak zamišljao mrtvo razapeto telo devojke čija krv se sliva iz utrobe niz bledu ruku do mog ramena (proizvod gledanja bolesnih horora), ali je istovremeno od straha odbacivao to kao opciju. I to je rešeno. Red je da izađem odavde. Šta raditi sa vratima? Pođoh da se uhvatim za kvaku i pomislih u jednom momentu kako bi strašno bilo kada vrata ne bi mogla da se otvore i kada bih morala doživotno ostati ovde. Tada nestade u potpunosti i ostade samo gvozdena visoka ploča kao da kvaka nikada nije ni postojala. Od straha i zbunjenosti sam se ukočila.

A onda sam shvatila o čemu se radi. Neonske sijalice su se stvorile jer sam to poželela i o tome razmišljala. Nikoga pored mene nije bilo u sobi, jer sam tako želela. Pod je bio od sivog kamena, neravan i vlažan, samo zato što sam o njemu razmišljala na taj način i podsvesno želela da bude takav. I za kraj, kvake su nestale jer sam razmišljala u tom pravcu.

Znala sam kako da izađem odavde ali sam pre toga želela nešto da proverim. Počela sam da razmišljam o tome kako bih volela da su zidovi boje vode na Azurnoj obali, da umesto pukotine stoji naslikana palma, da je hladno tlo prekriveno vrelim peskom. Nisam bila iznenađena kada sam sve to najedanput ugledala i osetila u prethodno do smrti jezivoj prostoriji.

Vrata sam otvorila, uz glasnu škripu, ali bez većih problema. Jer sam želela tako.

Još jedan bljesak je povredio moje oči i, taman kada sam pomislila da me stotinke dele od navikavanja očiju na svetlost dana, osetih: miris jastuka, izgužvanu posteljinu, hladan talas vazduha i začuh alarm.

Nisam se probudila zbunjena, ispostavilo se da sanjam jer sam to priželjkivala. Razmišljala sam dobrih sat vremena o svemu, umotana u toplo ćebe, gledajući u plafon.

Osećala sam da napokon imam moć nad nečim. Nije to bila moć jedne od sestara serije ''Čari'' ali je u neku ruku bila magična. Samo moja. Mogla sam da upravljam stvarima, doduše uvek, ali tek sam sada to shvatila. Ne, nisam mogla pogledom da pomerim čašu ili da učinim da mi se stvori doručak u krevetu ali sam mogla da upravljam svojim osećanjima i mislima, da ih usmeravam i odlučujem da li će biti negativne ili pozitivne. Tamne ili svetle. Sive ili šarene.

Jutarnja kafa, oblačenje, spremanje knjiga. Razmišljala sam o tome kako želim danas da obujem svoje starke, plitke, asfalt-sive. Uzela sam ih i pertlajući završila obuvanje.

A onda sam sedela i govorila sebi: ''To je bilo lako. Klasičan primer kako da usmeriš svoj život u pravcu u kom želiš. Ustaneš i obuješ starke ukoliko ti se obuvaju.''

Imala sam moć da biram.

Tako je i sa svim ostalim stvarima. Želiš da se osećaš dobro? Razmišljaj pozitivno, poželi da se osećaš dobro, razmišljaj u tom pravcu. Izaberi dobro. Budi svoj heroj.

I kad nastupi taman period ti zamisli neonsku sijalicu, od kamena napravi nežni pesak. Osim ako ne želiš da neko vreme ostaneš u mraku, u tom slučaju zatvori oči i isključi svet. To ću razumeti jer ponekad je i najvećim herojima potreban odmor od sopstvenih super-moći.

Nedovoljno dobar tekst

, 09 2013 22:38:47 +0200

Imaš želju za pisanjem, imaš želju za oslobađanjem od svega što te muči, svih dilema, dvoumljenja, tugovanja, imaš želju da kažeš nekome makar to bili samo pikseli. Imaš želju da neko zna i razume kako se osećaš a ne osuđuje. Ne govori ništa.

Previše toga treba da zapišeš, od previše stvari treba da se oslobodiš, previše treba da kažeš. A ne govoriš ništa jer kada dođe prilika za tako nešto ti postaješ nema lutka. Ukopan, prestravljen i izgubljen u svim dešavanjima i mislima.

I posle se pitam zašto niko ne shvata reči koje želim reći. Ono što me najviše koči je strah, svakako, ali strah od toga da nikoga ne interesuje šta imam da kažem. Čak i kada pomislim da je krajnje vreme da se oslobodim svega setim se da verovatno nikoga nije briga i da sve što imam da kažem zaslužuje da bude ignorisano, jer nisam dovoljno vredna pažnje.
A i ne želim nikoga da opterećujem i umaram svojim rečenicama. Prošle su par hiljada puta kroz moju glavu pa više nemam ni želju da ih izgovorim. Posle toliko razmišljanja o jednoj stvari i sam počinješ da gubiš utisak da je to pravi problem i da ima svrhe iznositi ga. Kada dođete do tog stadijuma, nema dalje, ili kažete sve pa kud’ puklo ili zadržite sve za sebe, kao ja na primer.
Imam previše materijala za pisanje ali sam uplašena.
Čega?
Da nisam dovoljno dobra za to. Da nisam dovoljno dobra.

Sve se vrti oko toga da nisam dovoljno dobra. ~~Ni za šta.~~

Oči govore

, 16 2013 13:39:12 +0200

Pogledaj me u oči i znaćeš šta mi je na duši. Ali ne osuđuj to, suviše dugo je potiskivano i može uništiti sve oko sebe ukoliko podlegne čak i najmanjem pritisku...

I am the sun, I am the moon

Volela bih da... (malo duži ali bilo bi mi veoma drago da pročitate)

Nedovoljno dobar tekst

Oči govore