Čekala je (1. deo)

, 10 2013 00:02:18 +0200

Tog jutra se probudila sa istim osećajem. Bacila je jastuk svom svojom jutarnjom snagom, kako onaj na kom je spavala tako i onaj veći koji je služio samo za grljenje tokom posebno depresivnih večeri. Do tog jutra je pazila da ne ustane na levu nogu, doslovno rečeno. Sama se smejala toj svojoj čudnoj navici. Ali ovo jutro je bilo po svoj prilici posebno, nije je interesovalo koje će stopalo prvo dodirnuti hladan parket ili koliko je sati bilo. Želela je samo da se taj osećaj više ne vraća. Pogledala je jastuke na podu i uzdahnula, prijao joj je njihov miris, omamljivao je svake večeri i smirivao na kraju krajeva. I bila im je zahvalna, mnogo su suza progutali i prećutali previše istopljene maskare po sebi, kao i prethodne večeri.

Pokušala je da se seti svega, to je bila još jedna od navika, svakog jutra je sumirala prethodni dan, svaku sitnicu koja je u njoj probudila bilo kakvu emociju.

Ništa drugo joj se nije motalo po glavi do jedne slike: on ispred nje, bašta lokalnog kafea, zvuci automobila, ulična svetla i pomalo neprijatan razogovor. I rečenica: ''Od sad treba da znaš da ne možeš baš sve stvari i probleme da rešavaš, nešto moraš da pustiš da ostane takvo kakvo je.''

Ne! Ako je išta u ovom životu mrzela onda su to bile situacije koje su samo tako lebdele u vazduhu nerešene i neobjašnjene. Kao i uvek, i tad joj je bilo potrebno rešenje, krajnja vrednost jednačine koja je predugo bila zbunjujuća, ali nije ga dobila, bar ne ono koje je očekivala.

*dva dana ranije*

Sedeli su na klupi, svi zajedno, popakovani kao sardine, zbijeni jedno uz drugo. Ko bi rekao da prosečna klupa može da izdrži sedmoro ljudi, ili još bolje, ko bi rekao da sedmoro ljudi može odlučiti da se spakuje na jednu klupu? Takve stvari im nisu bile strane, družili su se već dve godine bez prestanka i navikli su na međusobne lude ideje, na primer kao onda kada su odlučili da posle izlaska u klub uskoče u obližnji privatni bazen sa video nadzorom.

Sedeli su i grejali su se. Nisu bili navikli na takve temperature u avgustu, bilo je zastrašujuće videti svoj dah u letnjem vazduhu . Odjednom ona ustade i poče nervozno da šeta ispred klupe tek usput slušajući njihov razogovor o festivalu na koji planiraju otići. Nije mogla da razmišlja o tom festivalu kada je znala ko je bio u kafiću pored kog su maločas proleteli. Želela je da se oslobodi onoga što ju je već dugo vreme kopkalo i kvarilo san. Zašto joj se nije javljao toliko dugo?

Nije to klasično nejavljanje, da jeste ona ne bi pridavala tome veliku pažnju ali ovo je bilo nejavljanje posebne vrste. Svakog meseca je pričao sa njenim najboljim drugom o njoj, kako je, šta radi, da li bi želela da se pomiri sa njim... I svaki put kada bi saznala za taj razgovor naježila bi se kao onda kada ga je prvi put ugledala. Nije mogla prestati da razmišlja o njemu i rečima koje je rekao: ''Ona je bila najbolja devojka koju sam imao, uvek sam jedva čekao da se nađem sa njom i popričamo.'' I tad, u 23:47, osetila je leptiriće u stomaku jer su joj se opet te reči pojavile pred očima. Ali zašto nijednom nije razgovarao sa njom i njoj rekao sve to? Zašto se plašio kog đavola?

I ovoga puta ona je morala ispasti muško u celoj priči i prići mu. To će biti večeras. Osećala je.

Hodala je unakolo još nekoliko minuta pokušavajući da prikrije nervozu iako joj nije baš uspevalo, više je izgledalo da želi da je potisne sve do stopala koja su se užurbano pomerala po hladnom betonu. Uzdahnula je i zakoračila. Više nije osećala hladan vazduh već samo misli u svojoj glavi koje su najedanput dobile masu i bile su toliko teške da su bolele. Morala je da ih izbaci.

TO BE CONTINUED...
(Priča koju planiram da nastavim, komentarišite ukoliko vam se dopadne :) )

I am the sun, I am the moon

Čekala je (1. deo)