UniNuNi

Dosao je i taj dan ... 12.12.

uninuni — Fri, 12 Dec 2008 07:37:51 +0100

Toliko iščekivan i toliko željeni dan je svanuo (tj. otkucalo je 5h).

S obzirom da nisam htio kući čekati porođaj i razmišljati šta se u tom trenutku dešava uputio sam se na posao. Naravno prije toga prva stanica Betanija. Pokušao sam dati makar dio doprinosa svemu tome, naravno i podrške.

Porođaj je trebao početi oko 8h ali je zbog nekih kašnjenja i pomjeranja tek otpočeo oko podneva. Za to vrijeme sam ja na poslu pokušao ne razmišljati previše (neću nikog da lažem i da kažem da mi je to uspjevalo ). Nesrećnim okolnostima tokom tog dana, porođaj nije krenuo u najboljem svjetlu. Umjesto da ide "fino i glatko" kako su doktori govorili da će ići, bebac nije htio ni da pomisli da ide napolje. Nakon dužeg iščekivanja porođaja prirodnim putem, doktori su se na kraju morali odlučiti na Carski rez. I to sve iz razloga što su cure već postale ugrožene. Naravno nije tako moralo biti da se ja pitam ....

Na svu sreću, volju i snagu mojih cura sve je završilo kako treba. U 21:05 je rođena jedna beba više u Novom Sadu (kao što sad voliš kad ti kažem pu pu ala si bila ružna ). S obzirom da si tatina ćerka (tako je bilo po svim prognozama) dobila si ime Una. Da si kojim slučajem rođena kao muški mama je bila rezervisala ime Luka . U tom momentu (kad si po prvi put ugledala svijet spolja) imala si "čak" 2850 grama i nekih 47 cm (što bi rekli manekenski ).

Zbog razvoja situacije kakva je već bila mama te nije vidila u narednih 24 h. Ali zato sam ja imao tu čast, privilegiju ili kako da nazovem to već ...

Ovo je bila tvoja prva fotografija. Tad kad sam te vidio kako se koprcaš kod ove sestrice reko sam sebi ova će biti neka žilava (vrijeme će pokazati da sam bio u pravu). Naravno nedugo zatim si se upoznala i sa mamom.

E to je bio momenat kako sam čuo .... suza na sve strane. Nije da ni ja nisam pustio koju ali ...

Nedugo zatim, već za vikend, ste stigle kući. Tad sam ustvari vidio kolika si za stvarno (ako se i imalo šta viditi ). Pa onako gišava si mogla stati u moje dvije šake :

E sad, da ne bude da sam te izbjegavao zato što si bila tako sićušna i krhka ....

Ne mogu riječima opisati te momente ... mislim da ćeš to shvatiti vremenom da nisam nešto jak na riječima (makar koliko je tvoja mama to shvatila) ... ali mogu ti reći da je osjećaj prelijep, ma neopisiv ....

Sretan ti rođendan meme moj ....

Zenče, fala još jednom puno na ovim momentima ..... volim te!

Ludi vikend ...

uninuni — Fri, 12 Sep 2008 09:10:37 +0200

Subota se završila nekako ...

Bio je to, ja mislim, najgori dan u skorijoj istoriji mog života. Ganjajući auto ulicama grada, kojeg mi je pauk odnio bukvalno ispred nosa, razmišljao sam da predstojeći dani neće biti nimalo laki. Već sam počeo osjećati i neki psihički umor. Valjda je mozak radio 100 na sat cjeli dan. Sad će neko reći odakle tebi Bosancu mozak ...

Tog dana sam bio u bolnici ne znam ni ja koliko puta. Čas odnesi neki keksić, čas neki sokić, čas ovo, čas ono .... Ma ne znam ni ja sam više gdje mi je protekao dan. Ženče je upoznala dosta žena koje su taj vikend ležale u bolnici tako da joj je bilo mnogo bolje nego meni (bar gledano sa psihičke strane). Uslijed sve te jurnjave na kraju dana sam izgledao ko isprebijana mačka. Šlag na tortu je bio kad sam nažuljao auto na parkingu :-(. Nije bilo ništa strašno ali sam polusvjesno znao da će nešto slično da se dogodi. Nakon toga sam si reko gotovo je za danas ideš odmarati ... Ogrebotinu sam ostavio kao uspomenu na te dane.

Nedelja ... sama po sebi je djelovala da će biti mnogo bolji dan. Otišao sam do bolnice da vidim kako mi je žence. I ona je bila mnogo i rasploženija. Upoznala je neku opičenu ekipu koja je nonstop prosipala neke fazone :-). Na kontroli nije bilo nikakvih promjena stanja. Sve je bilo kao i do sada ... Ok. Zbog vikenda nije bilo pravih pregleda. Čekalo se da svane ponedeljak i da počnu pravi pregledi i odluke šta dalje.

Ponedeljak ... stigao sa velikim nestrpljenjem. Otisao sam oko 6h da vidim ženče. Prije posla. Bio sam neki vid moralne podrške prije posjete doktora. Tokom dana me je nazvala .... rekla je da je bila na pregledu i da su odlučili da sutra (utorak 12.12.2006.) ide na porođaj. Kažu iće sve kako treba i bez problema. Bila je vidno uzbuđena i preplašena. Do tada je sve bilo nekako opušteno ... Vidili smo se još uveče nakon posla i pred spavanje.

Cjela bolnica je vrvila od trudnica kojima je zakazan porođaj za sutra. Osjećalo se u vazduhu, što bi rekli, da će sutra biti special dan. Ipak sve je prolazilo u zajebanciji. Valjda im je tako lakše bilo. Pala je noć ...

Uskoro ...

uninuni — Tue, 22 Jul 2008 13:37:10 +0200

... došli su i ti dani.

Dugo očekivani decembar. Ovo je prvi decembar koji sam s nestrpljenjem čekao, a da nisam čekao snijeg ... Doktori su nam još u aprilu rekli da bebac treba da pristigne 12.12., davno bilo ali eto sad se i to primaklo. Tih dana sam vježbao za kriznu situaciju (odlazak od stana do porodilišta). Nećete mi vjerovati ali duže je trajalo da lift dođe do IV sprata i da se spusti nego sve ostalo ...

Petak 08. decembra 2006. družili smo se sa kumovima u stanu. Pričali su nam da poznaju jednu babicu pa da probamo preko nje da smjestimo buduću mamu u porodilište, čisto da ima neko malo bolje da brine o njoj. Reko ajd, zlu ne trebalo, a i ako bude moglo da se uleti preko reda (kako to već inače ide) ... Te noći je radila noćnu smjenu pa smo odlučili da odemo da je upoznamo. Usput je mama napravila i pregled kod dežurne doktorke dok smo se kum i ja zezali napolju.

Kada je ženče izlazila napolje bila je vidno potrešena ... nije mi bilo svejedno. Rekla mi je da je doktorka rekla da bi morala ostati u bolnici i kako nije baš sve najbolje (nikad nismo dobili konkretan odgovor ... što bi rekli narodski rečeno u čemu je zez bio). Nekako smo izvrdali da se pojavimo rano ujutru tamo i da ipak tu noć provedemo zajedno. Bila je to na neki način duga noć ...

Ujutru, već oko 5h, smo bili na nogama. Torbe su već odavno čekale spakovane (oni iskusni znaju kako to ide, mladi će već da nauče :-) ). Već u 6h smo se pojavili u porodilištu. Ženče je otišlo da se prijavi i na pregled, a ja sam čekao u hodniku i razgledao porodilište. Vrijeme je proticalo užasno sporo. Slijedeći put kad sam je vidio bila je pomalo uplašena ali se ipak držala (mogu vam reći bolje od mene). Odveli su nas do njezine sobe i tu smo se rastali. Soba je bila na dijelu za patologiju. Tamo lože zene koje imaju problema u trudnoći. Nama nije bilo jasno koji je stvarni razlog ostanka u bolnici. Ženče nije imala trudove, nije čak počela ni prije vremena da se porađa, ali baš nikakve očekivane probleme. Na kraju su nam objasnili da je nešto oko snimanja otkucaja bebinog srca ... tu kao nešto malo valja malo ne valja. Ustvari, bilo je to da u nekim momentima nisu jasno čuli otkucaje pa su se prepali. A opet, kažu da to oće kad beba pava ... pa su se u nekim trenucima trudili i da je probude. Iako je tokom trudnoće sve bilo ok (nikakvih prijavljenih problema) došli smo u situaciju da se na kraju trudnoće počnemo brinuti oće li se sve završiti kako treba.

Nakon rastanka sa dragom krenuo sam kući. Obećao sam sebi da ću ja srediti kuću dok se oni ne vrate tako da dođu na gotovo. Kad sam izašao iz porodilišta imao sam šta i viditi ... na mjestu gdje sam parkirao auto ostala je samo ceduljica ... :-(. Noć ranije na tom mjestu je bilo gomila drugih auta i jutros sam ga parkirao na isto mjesto gdje i sinoć. Bila je to moja druga posjeta porodilištu tako da nisam znao sve pojedinosti. Priznajem da sam parkirao na zelenu površinu (inače to nikad ne radim) i slažem se da je trebalo da platim kaznu ... ali da mi pauk odnese auto ispred porodilišta ne bi sanjao ni u ludilu. Kasnije tokom dana sam vidio parking u drugoj ulici ... ali bilo je kasno. Nije mi jasno kako naši organi reda nemaju ni trunke, ali ni trunke razumjevanja ...

Sevilla

uninuni — Thu, 29 May 2008 03:23:58 +0200

Evo me .... po prvi put sam napustio zemlju, a da to nije odlazak u neku od ex-yu zemalja (tipa rodne Bosne ili Hrvatske). Davno očekivani momenat se konačno i desio.

Pripreme

U posljednjih par dana (a moglo bi se reći i nedelja) tekle su psihičke pripreme. Naravno i fizičke ali u cilju poboljšanja mojih sposobnosti oko software-a. Cijelodnevni, a moglo bi se reći i noćni rad je doprinjelo tome da budem opušten pred put. I mogu vam reći bilo je tako. Nisam puno razmišljao o problemima. Znao sam da su oni veći uveliko otklonjeni ... mada :-D.

Došla je i subota. Namjerno sam zaglavio u petak na poslu da bi mogao dan provesti sa svojim curama. Bila mi je malo frka da se razdvojimo. Uglavnom, subota je prošla u igranju. Primjećena je bila i nervoza sa svih strana. Valjda to tako mora biti prvi put. Pokušao sam izaći u susret objema, mada (priznaću :-) ) trudio sam se što više igrati sa tobom (mama će da nas razumije).

Nakon što smo te uspavali, počeli smo se pakovati ... .tj. ženče me je počelo pakovati. Ipak, ne zove ona mene džaba svojom drugom bebom :-). Spakovali smo ono što smo planirali. Torba i nije bila puna. Mada bolje .... taman će stati koja stvar za uspomenu da se ponese:-). Nakon nekoliko preslišavanja da se nešto ne zaboravi otišli smo spavati ... ako se to tako može raći.

Naravno nisam mogao da zaspem ... misli o ovome misli o onome. Ali nekako negdje oko 1 poslije ponoći što bi rekli utonuo u snove. Mada nije dugo trajalo ... već u 5 h sam bio na nogama. Nisam osjećao pospanost do pred polazak na aerodrom. Ali ajde što sam ja ustao ... nego što ste i vas dvije poranile. Obično se naspavate, ali to jutro vam se nije spavalo. Iskoristio sam još jedan sat da se družim sa vama. A onda je došao i momenat za rastanak ... Izljubio sam prvo tebepa zatim i moju veliku curu, a zatim sam vas zamolio da idete da se igrate u sobi. Nije bilo lako izaći, šta više nije mi se ni izlazilo ...

Polazak

Mali broj “iskusnih” putnika na aerodromu. Poslušno došli 2h prije međunarodnog leta, da se na vrijeme prijave za isti (predavanje prtljaga, obilazak svih mogućih čoškova). Naravno među njima i ja :-). Nedelja ... pustoš. Bar u početku bila. Kako se primicalo vrijeme za polazak aviona za Frankfurt tako su i ljudi počeli pristizati. Prvo sam pomislio da su to za neki let kasnije, ali sam onda shvatio šta je biti iskusan putnik :-).

Tu i tamo se moglo naći po koje prazno mjesto znači skoro dupke pun avion. Par momenata kasnije javlja se kapetan ... “ ... kasnimo u polasku par minuta”. Kakav uvod takav i kraj. Brz i logičan :-). I tako smo svi sjedili svjesni da kasnimo u startu. Za mene to nije bilo baš ok, pošto sam na možda najvećem aerodromu na svijetu trebao naći vezu za dalje. Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Nakon polijetanja i nekoliko minuta u vazduhu ugledam poznate dijelove naše zemlje. Bio je to Dunav. Neke poznate krivine. Jeb.... pa to je Novi Sad. Sve se vidi. Nije bilo oblaćka na tom dijelu neba. Gledam gdje ste. Kuckam na prozor i mašem sve u nadi da će me ćuti da vas u mislima dozivam.Čak sam gledao i na sat da vidim šta bi mogle raditi u tom momentu.

Prvi put

uninuni — Mon, 31 Mar 2008 16:15:24 +0200

Eto moralo je doći i do ovoga. Nekako srećom sam, kolko ja tolko i drugim obavezama, izostavljen sa spiskova ljudi koji trebaju na teren. To mi je zato dalo više vremena da se posvetim tebi i mami (možda će sad tu mama reći da lažem ali tako je - dobro malo više tebi ).

Prvi poslovni put. Trebalo je da se već odavno desi i to za Španiju, ali se odlaže iz neki meni ne tako bliskih razloga. Ali to ne znači da nisam luto u okolini . Prvo pred putovanje je bilo u Beograd po špansku vizu. Naravno već tad sam iskoristio priliku da ti nešto kupim. Nije nešto posebno, ali simpa majičica za predstojeće ljetne dane. Čak sam i veličinu potrefio iz prve . Za mamu sam spremio slatkiš ... neku special čokoladicu. Kaže da je bila extra . Kad odem malo dalje biće i više lijepih stvarčica ... naravno za obje .

Ljubim vas ...