ЕЛЕКТРОНСКЕ КЊИГЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НА АМАЗОНУ

, 29 2013 21:13:14 +0200

Нова едиција електронских књига (www.e-knjige.org ) од фебруара ове године дистрибуира се преко Амазона. Циљ пројекта је да се литература настала на језицима који се говоре у Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини пренесе у медиј намењен читању на електронским читачима и афирмише се у оним земљама у којима је навика читања електронских књига у порасту.

На овај начин, читаоцима ће се понудити велики број наслова како из књижевне баштине, тако и литературе која се у овом тренутку ствара – књига „Деценија: године које смо појели скакавци“ Владимира Јокића, епска фантастика Слободана Ћурчића, која тек треба да се појави као штампано издање у Београду.

Електронске књиге на нашем језику покриваће велики број жанрова, од врхунских домета уметничке прозе до „лаке“ литературе као што су крими и љубавни романи. Циљну групу пројекта представља дијаспора из земаља бивше Југославије.

До сада је „постављено“ двадесетак наслова још десет се поставља, а до краја године планира се да их буде двестотине. Осим на Амазону, планира се дистрибуција и на другим платформама.

Међу ауторима „Е-Боок Едитионс“ су Стеван Пешић, Раша Попов, Сава Дамјанов, Босиљка Пушић, Енес Халиловић, Михал Рамач, Срдјан Стојиљковић, Дражан Гуњача, Ема Пирошла Матић, Душко Домановић, Вујица Огњеновић, Невена Симин, Драгослав Симић, Владимир Арсић, Петар Воробјев, Драшко Драшковиц, Весељко Копривица, Марија Чолпа и Градимир Пашћновић, који први пут под својим именом објављује крими романе о приватном детективу Хејзију чије су авантуре штампане у укупном тиражу од милион и шест стотина хиљада.

У овом тренутку уредници ЕЕ преговарају са још педесет писаца и врло су задовољни одзивом.

PUNA LINIJA Duško Domanović

, 21 2013 16:22:03 +0200

Biografija

Duško Domanović

Rođen u Adranima pored Kraljeva 1979. godine. Objavio zbirku poezije “Nedelja popodne” (Prometej, Novi Sad, 2005) i knjigu priča “Puna linija” (2012), za čiji je rukopis dobio godišnju nagradu Kluba književnika Kraljevo. U potonjoj knjizi nenamerno “lažirao” biografiju, verujući da će do trenutka objavljivanja diplomirati na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Još nije i ne zna da li namerava. U retkim trenucima kad poveruje da će ostariti, ponada se da će do starosti preživeti od pisanja. Trenutno piše poeziju i kratku prozu, objavljuje gde stigne, živi od novinarisanja, u NovomSadu. Uređuje i vodi emisiju “Utorkom u sredu: radioaktivna fabrika pisaca” na Radiju Novi Sad.

INTERVJU

Šta je to što, iz Vašeg iskustva, pri pisanju nikada ne treba raditi?

Ono što se u mom iskustvu pokazalo kao najfatalnija greška koju može da napravi onaj koji pokušava da piše jeste pisati po svaku cenu. Kad god sam terao sebe da pišem, dobijao sam nešto što ni u kom slučaju na mene ne liči, a ono što na mene ne liči jednostavno ne zaslužuje da bude moje, prisvajati ga kao takvo bilo bi s moje strane licemerno. Ideja mora da sazri, nošena životom, a ne nekakvom zanatskom upornošću pisca, da pokulja iz stomaka, da grebe i grize, da bude maltene do kraja uobličena, a onda, na neki način, tek “prepisana” iz onog što je samogsebevećrodilo, ispričalo, napisalo. Kad uspem sebe da kažem ne razmišljajući o formi, o jeziku, o rečenici, kad dopustim onom najiskrenijem sebi da u moje ime nesputano govori, kad ne mogu da pohvatam razloge po glavi ni prste po tastaturi, onda jednostavno znam da to što stvorim mogu bez naknadnog iščitavanja i šminkanja jednom zauvek kao svoje potpisati. Elem, pisanje, bar zamene, nije samo kad sedneš za računar, ili dohvatiš papir i olovku. Pisanje je kad voziš bicikl, gledaš u vodu, svađaš se za šankom, vrištiš u zatvorenoj sobi, blejiš u nebo, razgovaraš sa psima lutalicama, čitaš knjigu, tražiš posao, kad ti neko bez koga ne umeš da dišeš ni da hodaš kaže da je vreme da dalje nastaviš sam… Samo stavljanje svega toga na papir je tek poslednje uobličenje onoga što je samo sebe već rodilo.

Šta Vas inspiriše da pišete i šta utiče na Vaš stil pisanja?

Kao i sve drugo što čovek u životu radi, tako je, verujem, i pisanje samo želja da se sa svetom komunicira, da skočiš u taj njegov bezdani bunar, da mu daš ono što imaš, kako bi se kroz to davanje jednom možda i sam pronašao. Neki iz tog bunara uspeju da odjeknu, neki se, pak, u njemu zauvek udave. No, i udaviti se je daleko herojskije i iskrenije no sebe sebično za sebe čuvati i podmuklo proglasiti budalama one koji su spremni da propadnu na svoje dno, kako bi se do svog neba vinuli.

Najkorisnija kritika koju ste primili?

Koliko god nadobudno moglo ovo zvučati, ali jedina kritika koju prihvatam je pohvala. Verujem da sam dovoljno strog u onom što od sebe zahtevam. Ono u čemu taj zahtev prema sebi ne uspem da ispunim jednostavno u startu ubijem, uništim, izbrišem, kako god, pre no ga među ljude pustim.

Ima li istine u pričama i Vas u njima ?

I ovo može izgledati otrcano, ali ja sam zaista u svemu što napišem, drugačije ne umem. Možda nisam dovoljno maštovit da bih van sebe izmišljao svetove i živote, šta god. Ovaj moj svet je jedini u kom kako-tako umem da živim, jedini iz kog umem da govorim. Kad je on siromašan i prazan, jednostavno ni mene nema. Nisam toliko vešt zanatlija, da bih svoju prazninu umeo rečima okititi i njom se razmetati.

(delovi intervjua sa Duškom Domanovićem preuzeti su sa sajta www.diogenpro.com)

JEDNA PRIČA

Predgovor

(Čas lobotomije)

Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti.

Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Sudbina je htela da u to vreme i sam budem debeo, ne debeo kao neko simpatično-debelo detence, nego baš onako debeo, kako to bivaju ona deca koja nisu simpatično-debela. Bio sam prilično trapav i usporen, ali sam sasvim kontrolisano raspolagao svojim pokretima, zahvaljujući čemu sam bio verovatno najbolji fudbaler u razredu. Kada se tome doda još nekoliko uočljivih, ničim zasluženih talenata, kao i činjenica da sam od prvog dana bio najbolji đak, koga je učitelj strpao u otprilike šesnaest svakojakih sekcija, već se može pretpostaviti kakav sam tretman mogao uživati. Debeli, donesi loptu.Debeli, idi po vodu. Debeli, stani uza zid da te napucavamo. Debeli, aj’ žmuri, debeli, ti si u sredi. Uf! Pametan čovek bi rekao da sam imao dva izbora. Jedan je bio da ćutim i trpim, drugi da se uortačim s nekim jakim, pa da mu glumim druga. Budući od malena operisan od socijalnih integracija, ja sam, naravno, izabrao treću varijantu, na koju pomenuti pametan čovek svakako ne bi ni pomislio: gunđao sam i dobijao batine, da bih na kraju ipak uradio ono što se od mene tražilo. Drugačije nisam umeo.

Anđa je bila posve drugačija. Iako debela i tek za nijansu slabiji đak od mene, imala je stav. Od prvog dana na nju su se već ložile najjače baje iz četvrtog. Šta god bi predložila, bilo bi usvojeno. Prvi zvaničan poraz od nje doživeo sam kad je izabrana za predsednika odeljenja, potukavši me sa dvadeset četiri prema jedan. Bilo nas je ukupno dvadeset petoro.Ja sam imao samo glas tadašnjeg druga iz klupe, današnjeg kuma. Svoj sam dao Anđi.Budala. No, i to sam brzo preboleo, a svemu je doprinela i ona sama. Bez obzira na svu superiornost koju je mogla osećati u odnosu na sve ostale, kao i bez obzira na to što su me svi zajebavali ko magarca, prema meni je ipak pokazivala neskrivene simpatije, zbog čega su me drugi, naravno, još više zlostavljali, ali nećemo više o tome. Budući da je i sama bila štreber, razlozi za njenu naklonost prema meni mogu se tražiti u činjenici da sam upisao školu savršeno poznajući i ćirilicu i latinicu, zbog čega sam bio pošteđen od savladavanja osnovnih elemenata pisanja, kosa tanka, uspravna debela i slične džidža-bidže. To mi je došlo glave već krajem prvog razreda kada mi je valjalo napisati i prvo pismo, naravno Anđi, a za koje sam, budući da mi je rukopis bio k'o u medveda, morao da angažujem njenu drugaricu iz klupe. Da ne dužim, istog dana pukla je sprdnja po celoj školi, a moje pismo je na kraju bilo pročitano i u zbornici. Mislim da sam tada prvi put pomislio na samoubistvo, što je jedna od misli koje me kroz ceo život uporno prate. Ponekad se uplašim da se nikada neću ubiti i da će se, i kad umrem, zbog toga sa mnom svi sprdati. Ceo život se ubijao, a umro u devedesetoj. Puj, puj!

No, nakon bruke s pismom, Anđa je jednostavno poludela za mnom. Umesto da iskoristim njenu krizu i da je držim na kratkom lancu, bio sam, naravno, dovoljno glup da i ja poludim za njom. Pisma joj, svakako, više nisam pisao, ali je uprkos tome naša ljubav cvetala. Već u drugom smo se držali za ruke, u trećem povremeno sedeli zajedno u klupi i jednom se umalo poljubili, a početkom četvrtog sam joj dohvatio i sisu.Doduše, slučajno. Bilo je to prvi put da držim pravu sisu u ruci. Ako neko misli da to još nije bila sisa, grdno se vara.Kako god.Krajem iste školske godine, u naš razred je upao nekakav Đuro, koji je ovamo imigrirao najpre iz susedne republike, a potom i iz susednog sela, kako bi njegov ćale mogao da otvori vulkanizersku radnju kraj magistrale. Nekim čudom me prihvatio za svog druga i već prilikom jedne od prvih zajedničkih šetnji sa mnom i sa Anđom pričao je kako u kući trenutno ima bar pet hiljada maraka u kešu i da ne razume kako čovek sa manje može da živi. Isto sam pričao i ja, i on mi je još nekako i verovao. Anđa je, naravno, već bila žena u povoju i lako je shvatila da moje „point“ patike baš i ne odgovaraju pomenutom imovinskom stanju. Sutra su otišli u šetnju bez mene.Prekosutra više nisam imao devojku.U očaju, napisao sam prvu pesmu, ne znajući da sam time zapečatio svoju sudbinu.Zauvek.

Do kraja osnovne škole bilo je još dve ili tri situacije kada je Anđa odlučivala da prednost da duhovnim vrednostima, pa me ponovo proglašavala za svog momka, na dan ili dva. Onda je jednog dana, tek tako, odlučila da joj je momak neki sasvim treći bilmez, dve godine od nas mlađi, a Đuro i ja smo se najzad našli na zajedničkom terenu, provodivši dane u razgovorima o njoj. Doduše, on je govorio da je kurva, dok sam joj ja pisao pesme i čitao ih pred njim. Svako na svoj način. Škola je ubrzo bila gotova, kao i sve što je tada brzo bivalo gotovo, Đuro je ostao da krpi gume za debele pare, ja sam uleteo u razred sa trideset devojčica, a Anđa je na pola srednje eksplodirala i udala se za nekog fudbalera. Ja sam u to vreme bio taman toliko sazreo da po prvi put postanem šampion u brzom onanisanju.

Tri godine kasnije, sa zvaničnim statusom brucoša, stopirao sam po nekoj kišurini, vraćajući se iz grada. Zaustavio se auto, prilično veći no što je moj ćale mogao sebi da priušti od nekoliko gastarbajtersih godina, a za njegovim volanom sedela je Anđa. Dobila ga je, kako mi reče, od svog muža, nekakvog fudbalera na pozajmici u Grčkoj, koji joj je zajedno sa autom napakovao i sina. Više nije bila debela, iako je imala velike sise. „Kako u školi?“, pitala me je usput, motajući prema mojoj kući. Kad me pustila napolje, osećao sam se kao najsmrdljivije govno. Znam da sam i te večeri pokušao da napišem pesmu, ali mi nije išlo. Kako god, i dalje pokušavam.

Još od četvrtog osnovne, kad sam, sada to znam, pristao da budem retardirani majmun u čije ime uvek neko drugi donosi odluke, a koji sam radije bira da bude zapisničar nepostojećeg života, ponekad me neko, ko misli da se u meni nema šta razumeti, optuži da sam njanjavac koji se naokolo razbacuje svojom intimom. A ja znam da je sve to kurac. I pokušavam tek da napišem pesmu.Ja ne umem da sabiram i oduzimam. Ne umem da popravim grejalicu.Ne umem da orezujem vinograd, da pišem saopštenja za javnost, ne umem da malterišem, ne umem da šoferišem. Ne umem da navijam za Zvezdu, ni da dižem ruku prilikom glasanja, poslednji put sam glasao na izborima za predsednika odeljenja. Možda ne umem ni da pišem. Ali pokušavam.Ponekad verovatno želim da time kupim zrno pažnje, milimetar snađenosti i pronađenosti u svetu. Možda i da se odbranim od prezrivog pogleda lokalnog vulkanizera, koji ne laže kad kaže da u kući ima hiljade raznobojnih novčanica; od pogleda onih što me porede s mojim nekadašnjim drugom iz klupe, sadašnjim kumom, koji ima ženu, posao, bebu i veštačku palmu; od debele Anđe, koja mi nije dala da odrastem, kako bi doveka mogla da mi lupa ćuške. I zapravo se i ne trudim da se izlečim.Moje bolesti su moje najčistije svetinje, sve što neko nikada neće imati.Jedino što pokušavam je da napišem pesmu. A kad je napišem, uramiću je u jedan kišni oblak i dati joj ime od kog će vasiona vekovima grmeti.

PRIKAZ KNJIGE

ALEKSANDAR MARIĆ: DIJAGNOZA DUŠKA DOMANOVIĆA

www.e-knjige.org

Duško Domanović „Puna linija“ Književni klub Kraljevo 2012.

Knjiga Duška Domanovića, koja je nedavno izašla, zbir je proznih nezavisnih celina, koje čine jedan mozaik priča iz urbanog života. Taj urbani milje je ustvari Domanovićev mikro-svet u kome bitišu obični ljudi sa svim svojim manama i vrlinama i uglavnom pretovareni teretom svojih ambicija ili očekivanjima sredine u kojoj žive. Autor se u nekim pričama pojavljuje kao svedok, a u nekima je i sam protagonista svojih priča. Zbog velike doze autobiografskog, svet je u pričama neposredno doživljen, pa su u nekim momentima, likovnim jezikom rečeno, hiper-realne.

Ali šta je Domanovićeva realnost?

To je degenerisana realnost, vaseljena pala na zemlju na kojoj preovlađuje noć. Noć koja je nastupila, po Berđajevu, zalaskom dana Novog doba i nastupanjem Novog srednjovekovlja. I zaista, sve je u tmasti, sve kroz sumrak, istina snalazi Domanovićeve junake, oni se samo u dramatičnim trenucima svojih života u njoj dese, a sve ostale trenutke žive u nekoj nejasnoj, pseudorealnoj atmosferi koju stvara gradska sredina. Probuđeni likovi u svojoj muci shvataju laž oko sebe, ali nema preko potrebnog osvita. Izostaje zora, sve je zamka, samsara, pa Domanović, kao i stil života kojim je urbano prožeto ne daje spasonosne lekove. Domanović samo daje dijagnozu, beleži trenutno stanje. Kada polazi za uzrocima on nalazi ponovo pseudouzroke, koji kada se otkriju samo dupliraju ili čak multiplikuju lažnu sliku koju daju krhotine suptituta duhovnosti koje su jedine dostupne.

Jezik te snižene vaseljene je takođe, da se izrazim u duhu Domanovićevog teksta, ljosnuo o ledinu. Pošto je božansko i ushićeno proglašeno zaostalim i zastarelim, jezik sveta Domanovićeve proze umnogome je jezik uličnog žargona. Pošto na površinu i u prvi plan izlazi jezik običnog i profanog, jezik koji se upotrebljava na ulici, u kafani, baru u sve dobija karakter dramskog. Junaci govore o svojim preživljavanjima, ili ih iznosi autor stilom kojim to rade dramski pisci, kada žele da zabeleže autentični izraz i podele emocije svakome od nas svojstvene.

«Puna linija» Duška Domanovića je i prozni ventil jednog pesnika, čija se poezija na nekim mestima projavljuje u pasažima između dve prozne mase. I kada bi se zapitali gde je autor, odgovor bi mogao biti u poeziji, u kojoj se i nadomak koje se nalaze Domanovićevi junaci i on sam. U poeziji u koja je jedini zrak istine koji probija neprobojno olovno nebo duhom zakržljalog sveta urbane laži.

(tekst je preuzet sa linka http://aleksandarmaric.blogspot.com/2012/08/2012.html)

E - knjige

ЕЛЕКТРОНСКЕ КЊИГЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НА АМАЗОНУ

PUNA LINIJA Duško Domanović