Zapišani ćoškić i moć medija

, 28 2013 14:03:23 +0200

Možda mi mislimo da smo dovoljno jaki, samostalni i pametni da mediji ne mogu sasvim da utiču na nas. Narodski, da nas zajebu. Ipak, jedna priča iz bašbaš mog života, priča koja smrdi, ali poučava, svedoči upravo suprotno. [Čitajte do kraja, koliko god delovalo zbrda-zdola, ima smisla...]

Sećate li se svog najboljeg prijatelja, prijateljice iz detinjstva? Gde je, šta radi? Kako rastemo, kao da se stidimo svega što smo bili, pa bežimo od ljudi koji bi mogli da svedoče tim našim fazama za stid. Zato ta najranija prijateljstva često puknu.

Moja najbolja drugarica iz detinjstva sa 10 godina se preselila u inostranstvo, i to baš u onu zemlju Dembeliju. Gledali smo je razrogačenih očiju ne verujući da ide da živi tamo gde su filmovi, hamburgeri i Britni Spirs. Vrlo nas je lako bilo ubediti da je ta zemlja veća nego naš domaći svemir i da je lepše živeti tamo nego ceo dan igrati 256 igara (to nam je tada bila glavna okupacija). Ipak, jedva smo čekali da se vrati i te fore, da se igramo, pa i da priča kako je tamo, dok ljubomorno gutamo svaku njenu reč.

I vratila se. Osam godina kasnije. Punoletna i zajebanija no ikad. U međuvremenu, imala sam gomilu "najboljih drugarica", kako se to već po osnovnoj radi, a s njom nisam naročito održavala kontakt. Poneko pismo i to je to. Negde kad smo imale 17 godina, našle smo se na fejsu i raskucale... Pitam kada će da dođe i tu se ona najavi za sledeće leto. Divno! Nismo više to, "najbolje drugarice", ali u svakom slučaju će biti do jaja. Ima kuću ulicu i po od mene, a ostaje mesec dana. Grejt, maj frend!

Došla je, jedini kontakt je i dalje bio fejs. Pustila je poruku da je stigla i da će se javiti. Bilo je tu još par njih iz društva s kojima se dogovarala da će se videti, pa smo se mi svi nešto izorganizovali i mobilisali, smišljali gde ćemo da je izvedemo i to, još samo da se ona javi. Ne znam koliko puta smo je zatekli onlajn, iscimali, ali znam da nas je ona jednako toliko puta elegantno ispalila, zapalila sa četa. Prošlo je tih mesec dana... I mnogo više. I nije se javila i nismo se videli. Ono mobilisano društvo je svakako na kraju izašlo bez nje, razvalilo se i sve što ide uz to. Mada, nije nam ništa bilo jasno. Čemu ispala? Moć medija odgovara na ovo pitanje.

Naime, kasnije nam se javila sa jednim poprilično debilnim opravdanjem-objašnjenjem, zbog čega ona to nije mogla da se vidi s nama.

!!! Reče da tamo redovno gleda TV i prati situaciju u ovoj zemlji, jer, kako tvrdi, nije tikva bez korena. I njeni roditelji to pomno prate i ozbiljno tumače. Ispostavlja se da bolje znaju srpsku situaciju od onih koji ovde žive. Bar su za mene mnoge informacije koje mi je pružila bile novosti. Prema njihovoj analizi, ovde je sva omladina bez perspektive, ili se drogira, ili profitira od droge, ili se vazda opija po svakojakim žurevima.... Što se škole tiče, svi smo Bica i Dželjana, nesam školovala. Nakazni smo, agresivni, bolesni, šugavi i smrdimo. Kaže da osim rodbine nije htela nikoga da poseti, jer joj roditelji ne dozvoljavaju, jer to nije dobro za njenu bezbednost. Aha, to znači. Spomenula je i nešto trivijalno, kako se užasnula kad je prilikom svoje posete u svojoj ulici videla mladu majku kako drži devojčicu koja piški na sred ulice.

Izvinila se, što jes, ali plašila se i zato smo bili uskraćeni za njenu posetu.

Na stranu što je drugarica ispala krava. Verovatno i nije ona kriva. Meni zapada za oko ono "redovno gledam TV"... Ne znam koje to televizije Amerima razjašnjavaju našu situaciju, koja ni nama nije jasna, no mogu misliti. Čim nas tako lepo predstavljaju...

Moć medija? Očigledna! Neko ko je živeo deset godina ovde, zahvaljujući medijima, sada misli da je tih deset godina živeo u septičkoj jami sveta. I 'ajde, dete je to... Ali njeni roditelji, ljudi koji su tu proveli, ne znam, 40 godina, i njima su mediji isprali mozgove do te mere da su zaista poverovali da smo divljaci koji se kolju za pišačko mesto na ulici. Nemoguće je da je promena odnosa prema domovini došla sama od sebe. Moralo je biti spoljnog faktora, a mediji su tu verovatno najviše imali uticaja. Ne verujem baš da im je familija odavde govorila: "E znate, mi ovde bahanališemo, drogiramo decu i nemojte da dođete, neko će vas probosti!" Nevaljali mediji, nevaljali!

I onda se kroz neku maglu setim kako smo stalno išle zajedno iz škole i kako se njoj svakog dana na istom delu puta pišalo... I kako nije mogla da izdrži do kuće, čuvala sam joj stražu. Da je smela da izađe iz kuće do tog ćoškića, možda ne bi rekla (napisala) baš sve ono.

Hipnotelevizor

Zapišani ćoškić i moć medija