Srodna duša

“Šta radiš?” otkucao sam na telefonu. Gledao sam u taj prokleti ekran. Hteo sam to da pošaljem. Tako, niotkuda. Kako se glupo osećam. Iskreno, ništa pametnije i ne može da se smisli. Nije se javila tri dana. Morao sam nešto da uradim. Očigledno sam ja taj koji se više daje ovde. Ne smeta mi, izgleda. I evo, sasvim slučajno… Stonsi i “ANYBODY SEEN MY BABY”. Ne volim tu pesmu. Postala je kliše. Ali, kako me je pogodila. Poslao sam poruku.

Odgovorila je ubrzo. I to kako. Da nisam zaljubljen, sad bih bio. Posle primljene poruke, znao sam gde je. Udaljen tri stotine metara od nje, kucam joj odgovor. Ne smem je videti. Pijan sam. Opet. Malo mi fali da sad već sve upropastim. Dosegao sam limit. Nisam više imao kredita. A opet, treba mi samo još jedna “get out of jail” kartica. Hteo bih da budem tamo. Osećam se slabo. Sad mi je jasno šta to znači. Čuo sam nešto o tome i uvek se slatko nasmejao na činjenicu koliko jedan čovek može nisko pasti. Smešno. Taj čovek sam sada ja.

Stigla je nova poruka. Sad bih već sve uradio da je vidim. Ubio osobu ako treba. A ako bih već i mogao da biram, gađao bih onog malog u roze košulji i starkama. Sigurno joj sad prilazi takav, napaljeni skot, dok sam ja ovde, tako blizu, a opet, previše daleko da uopšte i poželim da je zagrlim. Stigla je nova poruka. Pa još jedna. Upućujem se kući. Srećan, baš kao kuče kad vidi povodac, svaki put kad čujem telefon kako pravi prepoznatljiv zvuk.

Na pola puta, sve je stalo. Minut ranije mi je kroz glavu proletela ona, čuvena, “Polako, nemoj ovo zajebati” rečenica. Ne odgovara. Trebalo je još samo malo, pa da, konačno, jedno veče legnem zadovoljan. Seo sam na prvo mesto koje mi se učinilo podobnim. Srećom, poneo sam jednu flašu koju nisam ispraznio ranije.

Uglavio sam se na betonskom prilazu neke socijalne zgrade i pio najjeftinije vino koje se može kupiti. Razmišljao sam samo o njoj. Jeste ona meni kompatibilan Homo sapiens, ali da li je stvarno vredna svega? Bilo bi lepo nazvati je “one and only, soulmate”, jer to bi, naravno, opravdalo sav trud. Koliki god on bio.

Srodna duša. Neki taj izraz stvarno koriste. Ja? Ne baš. Ipak mislim da planeta nije ravna ploča i da nas nema ukupno 700 na njoj. Žene naših života su svuda. Samo moramo prvo prihvatiti njihove mane, kako bi uživali u njihovim lepotama. Nema potrebe za guranjem i neredima. Ima ih za svakoga.

Kako sve to zvuči lepo i racionalno. Malo mi je falilo da ubedim sebe, pustim je i krenem da živim život bez nje... Da, baš... I dalje nema odgovora. Sad sam već jako povređen. Hmm... Izgleda kao da mi hitno treba tampon.

Alkohol

Eno je. Sad već daleko ispred mene. Priča, smeje se, dodiruje ga. Kako je onako savršeno veče moglo da se pretvori u ovu katastrofu? Sad već nije ni važno.

To malo kopile. Kako to da i dalje imam želju da takvim likovima postavim glavu na bankinu i stisnem desnom nogom, jako. Imam dovoljno godina da razmišljanje iz srednje škole ostavim iza sebe i klince sa boljom frizurom samo prihvatim. Moram da se saberem. Možda je ono i bila ideja. Možda je namerno htela da se osećam tako, jer opet nije uspeo da prođe dan, a da se nisam dohvatio vinske flaše. To je neka vrsta kazne. Psu nećete dati kolač, malom detetu ćete zabraniti da gleda televizor, a meni... Uskratite mi vaše normalno ponašanje i ljubav. Nije dobar osećaj, voleo bih da sam ker.

Bože, kako joj lepo stoji haljina. Stvarno je nesto posebno. Sad je jedina stvar koju nazirem, mojim pijanim pogledom, silueta njenog tela u beloj haljini. Uvek sam joj govorio da mora češće da ih nosi. Bio sam sa moja dva najbolja druga, pre nego sto je ona došla to veče. Pili smo jer se novi ispitni rok brzo bliži. Najgore od svega je što više ni moji saborci, u ovoj bitki zvanoj život, ne hodaju pored mene. Pokušavam da ih stignem dok pogađam koja noga ide sledeća. Šetanje. Toliko je komplikovano kada imate par promila alkohola u krvi, viška. Ispadam najprostiji alkoholičar u očima onih koji su mi najdraži. Uvek se branim tako sto ih ispravljam i dodajem FUNKCIONALAN na tu imenicu. Možda pijem previše, ali to je samo zato što mislim da sam tada produktivniji. Znam kako zvuči, ali… Inače sam jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji. I uvek kada završim tu rečenicu ljudi misle da sam uobražen, pun samopouzdanja i prepotentan. Iskreno, voleo bih da je to slučaj. Bolje prepotentan nego u depresiji jer si svestan koliko si prazan.

Stali su. Došli smo do mesta gde se putevi razilaze. Dočekala me je uz osmeh. Ne razumem. Uvek je njen govor tela pričao jezikom koji ne govorim. Pozdravila se sa svima, poljubila me u obraz i brzo nestala u onoj mračnoj ulici. Bilo je tada dva sata nakon ponoći. Krenuo sam pravcem svojih prijatelja, ali oni su razočarani u mene, pa, prirodno, dobijam jedan dug tretman ćutanja. Ne volim da se svađam. Posle nekog vremena se razilazim i sa njima, i krećem u pustolovinu. Do kuće imam možda jos devetsto metara. Ali kada sam pijan…

Ne znam gde je sve krenulo nizbrdo. U jednom trenutku sam joj mirisao kožu vrata, pili smo zajedno. Htela je da me skine i pogleda novu tetovažu. I ja sam hteo nju da skinem, iako nisam imao tako dobar razlog kao ona, osim što je volim i što to zelim da uradim od kad sam je prvi put ugledao. Ubrala je neki list sa drveta. Dala mi ga je i rekla da ga čuvam ili nešto. Verovatno neki novi test koji neću položiti. Nebitno. Tih par sati je sadržalo sve.

Posle kratkog vraćanja na sve to, znao sam da noć nije mogla ovako da se završi. U pola četiri, kad sam konačno uspeo da se dovučem do svog kreveta, posalo sam joj poruku. Dok sam razmišljao koliko ću se kajati sutra oko svega, slusao sam REM i punio oči muškim suzama. Ni jedna nije potekla, NARAVNO. To je najvažnije, zar ne? Samo da zadržim dostojansvo koje sam odavno izgubio. Hm, nešto tu nije imalo smisla.

Odgovorila je. Sad se već pravila da ne zna o čemu pričam kako bi izbegla nešto. I naravno, umesto samo da zaspim i prihvatim nerešen rezultat koji mi je nudila otvorenom šakom, NE. Ja sam pravi alfa mužijak i ne branim se u 88. minutu, iako je taj ishod utakmice i više nego dobar s obzirom na večerašnja dešavanja na terenu. Potegao sam još jedan dobar gutljaj španskog vina koje sam dobio kao rođendanski poklon, ubacio novog napadača u igru i krenuo na sva tri boda. Naravno, izgubio sam meč.

zivot pod anestezijom

Srodna duša

Alkohol