osam sedmina

O osećanjima...

samos — Fri, 12 Dec 2014 12:59:43 +0100

... Mojim osećanjima poslednjih nekoliko dana...

Ljuto, očajno, jadno, bedno, tužno, bolesno, neurotično, psihotično...

Boli... Do ludila boli...

Toliko boli da ne umem da nađem odgovarajući opis za tu bol...

Ne umem da prepoznam svoj lik u ogledalu... Usne više nemaju osmeh, oči više nemaju sjaj, iz ogledala me posmatra "neko" koga ne vidim... Sve mi je kao kroz maglu, kao kroz vodu... Čula su otupela...

I opet BOLI...

reči prijatelja odjekuju u ušima, al nemaju težinu, nemaju značaj, ne umanjuju bol.... :(

Nemam više volje, nemam snage, umorna sam i boli me...

Želudac odbija hranu, telo je umorno - ni ceo dan sna ne može da odmori ovaj umor.

Telefon kao da je od olova, teško je i pogledati u njega jer znam, neće biti ništa, barem, ne ono, što bi meni bilo bitno!

Zašto sam ponosna, možda bi neko pitao, zašto ja ne pozovem? Ne mogu, nema više ničega u meni... Totalno sam ubijena...

Slovo S

samos — Tue, 02 Dec 2014 12:50:02 +0100

Stojim Sasvim Sama

Suze Se Slivaju,

Sva Sećanja Su Suviše Sumorna

Strahujem Satima

Svetlost Sobe Svirepo Senči Srce

Sintagme Su Smele

Stihovi Sirovi

Sve Se Stapa

Samo Stope Susreta Samuju S`nekim Sasvim Suprotnim Svetovima

Sada Samo S`poslednjom Snagom Slova S Stoje...

Stajaće Sutra, Svugde, Sa Svima

Samo Slova S Sahraniće Svu Svetlost

Samo Slovo - Surove Stvarnosti

Sebi Stvaram Samicu

Slaba Sam Stvarno Slaba

Sigurno Sutra Svanuće Sa Senkama Staroga Stropa

Sastavljaću Samo Sva Slova S

Sa Svim Svojim Snovima

Sakrivaću Stope Svoje Sa Snegom Sivim

Sama, Svoja, Snažna, Suvišna, Sigurna, Smela, Svirepa.

Sva Svetlost Sunca Sigurnu Smrt Samom Srcu Stvara.

Slova S Suviše Su Stvarna

Sada Stoji Samo S

Siroto Sablasno

Sakupljajući Sva Slova Sa Slutnjom Sa Spremnošću

Suludi Su Svi Sati Sve Stotine, Sve Sitnice

Svanuće Sutra Sigurno....

Samo Strpljivo

Slovo S

Prvi, Drugi, i danas Treći dan...

samos — Thu, 15 May 2014 14:26:54 +0200

Prvi Dan

Sinoć smo se čuli, zamolila sam ga da mi ne piše poruke, da me ne zove... Teško je jako, ali znam da će mi biti bolje ako nemam "dokaz" da je tu negde a nije kraj mene... Rekao je da neće... Rekao je da želi da meni bude lakše i da hoće da mi pomogne (ako može), a oboje znamo da ne može... Kiša je počela da pada... Ona ista kiša koju sam želela... Padala je, pa nije, pa je sinulo sunce, pa je opet padala i sve tako... A ja sam sedela sama kod kuće uz muziku...

"I can’t live If living is without you", "don`t speak", "torn" pa opet iz početka... Gušila sam se... Stalno sam gledala u telefon, mada sam znala da je On od reči... Onda sam iz očaja spremala po kući do 101 i nazad, pa mi nije bilo dovoljno, nije pomoglo... Reče mi jedna drugarica "nauči da heklaš" a jedan prijatelj: "vidi, ja kad sam se tako osećao, odlazio sam u kafanu, da pijem, da zaboravim... I znaš šta? Nikada nisam uspeo da zaboravim zašto sam počeo da pijem..." A ja sam našla alternativu između heklanja i opijanja... Oprala sam auto i spolja i iznutra komplet ceo,ručno po prvi put u životu... Nisam zaboravila, ali mi je bilo bolje...

Drugi dan

Otišla sam u prvu smenu posle dva slobodna dana... Posla je bilo do ludila, nisam ni stigla da mislim... Ni o čemu... Posle posla sam hrabro izašla na kišu - bez kišobrana... Lilo je kao iz kabla, sa sve vetrom... A ja sam šetala, mirno, sa slušalicama u ušima dok sam kisnula i dok se sve sa mene slivalo... Kada sam došla kući, nije bilo ni milimetra suvog mesta na mojoj koži ispod odeće... I opet mi je bilo malo bolje... Odspavala sam, onako premorena, pa opet mirno zaspala jako rano uveče... Morao je doći, znala sam da hoće, u snu je bio neizbežan... A ja? Ja sam plakala i snu i govorila mu da ode, da ne brine i da ću ja biti dobro, samo ako ne piše, ne zove, ne dolazi...

Danas - Treći dan

I ponovo prva smena, i ponovo posla do iznad granice ludila... Normalno, kada je ova kiša koju sam poželela rešila da ispere sve živo i ne samo moju bol... Imam utisak da pada zbog svih onih koji sada pate i zbog onih koji su patili a ako nastavi, onda će padati i zbog onih koji će patiti... Strašno... Rekla sam, nikada više neću ništa poželiti... Malo posle 12 je koleginica prišla i rekla da će me zameniti, da mi mladje dete ima visoku temperaturu, zvali su iz vrtića... Spasila sam se abnormalno mnogo posla, ali ne i kod kuće... Uzela dete, došla, sredila nju, sredila kuću i sad pišem da sredim sebe... Ne, nije zvao, nije pisao... I bolje, lakše je tako... Imala sam jedan momenat kada sam došla kući... Onako izmorena, mokra, u krš i lom i sa malim bolesnim detetom... Uzela sam telefon, već sam htela da napišem nešto, bilo šta... Ali nisam... I neću.. Jer ako to uradim, vratiću se na staro, a to ne želim... Od juče ni ne plačem više, suze su presušile, sada je "tiha patnja" ali da, lakše je! Eto imam snage i za jedan mali osmeh!

Nulti dan

samos — Mon, 12 May 2014 22:14:07 +0200

Za mene, danas, je zemlja stala... Zašto je još uvek sve oko mene normalno? Zašto ne pada kiša satima? Ja ne smem da plačem naglas, ne smeju suze da mi teku... A vrištala bih, iz sveg glasa.. Otrčala bi negde daleko, da budem sama, i ponela iznad sebe jedan kišni oblak i onda bi pustila da iz njega pljušti... Da se ne vide suze, da niko ne zna koliko i kako boli...

Prekinula sam! Stavila sam tačku. Na sve, sem na moje srce i na dušu... I opet se setim jednog stiha koji nisam razumela kad sam bila mladja, pa sam onda stekla "privilegiju" da razumem, isto zbog jednog na slovo S...

"Eh, da je tuga snijeg da se do jutra otopi mogao bih i ja konacno kad oci zatvorim da se ne umorim"

I ponovo razumem, osećam, kako me tuga kida, i odvaja od mene deo po deo... Novi ožiljak, nova bol...

Otišla sam sa porodicom u duuugu popodnevnu vožnju i šetnju, i pravila sam se pred svima da mi je super, našminkala sam se i nabacila osmeh na lice... U autu, jedna od prvih pesama koju sam čula bila je "Smejem se, smejem se, smejem se, a plakao bi"...

U prodavnici slatkiša, gde sam htela da obradujem moje devojčice, ispred mojih očiju nizale su se čokoladice sa rumom... Skrenem pogled, a ono, opet j.... rum, samo drugi proizvođač.... Pozlilo mi je!!! I baš sa tim rumom... Nikada ih nisam primećivala mrzim te čokolade, slučajno su njemu omiljene... A meni baš bude loše od njih... U jednoj sekundi, poželeh da "slučajno" kupim jednu, i da je pojedem, u zalogaju, pa da mi stvarno pozli, da imam izgovor, da mogu reći da mi je loše i da se zatvorim u wc...

Ravno 287 dana smo trajali... Previše.... I zato sada previše boli... 287 prošlih dana...

Kažu, kada si sa nekim, i kada si zaljubljen i kada voliš i kada se prekine, treba ti dva puta više vremena od onog koje ste proveli zajedno da preboliš... znači 861 dan... A danas je nulti...

Alablaster

samos — Thu, 05 Dec 2013 14:07:55 +0100

U glavi mi je ringišpil pomešanih osećanja...

Bes, tuga, čekanje...

Znam, Bože, dosadno ti je malo a? Čekaš da vidiš koliko sam strpljiva i koliko mogu da izdržim... Stavljaš barikade i prepreke kao da si profesionalni graničar... Ne, ne brini, ja ne prelazim granice... Nemam pasoš... Ali imam sve ono drugo, što je potrebno da čekam... Pao je i Berlinski zid... Pašće i tvoje prepreke... I onda će telefon zazvoniti, a ja ću čuti ovu melodiju u čijem ritmu mi i srce kuca... I onda će sve biti u redu...

Cirkus

samos — Mon, 11 Nov 2013 08:33:28 +0100

Videla sam skoro, na tezgi sa knjigama jedan zanimljiv nasov... nesto kao "Kako se odvici od druge osobe" ili tako nesto.... Koliko vidim, bice mi jaaaaako potrebna!

A počelo je kao...

samos — Mon, 28 Oct 2013 02:32:53 +0100

Ko se više i seća kako je počelo? Samo sex? Ma nemoj... Bez emocija a? Ahaaaa... Koga si lagao? Mene ili sebe? I opet se setih Hari Potera, ni manje ni više... To je bio moj svet u koji sam "bežala" svako veče...

"Moramo da idemo na Hogvorts"

"Ne, možemo, moramo da razmislimo, da isplaniramo..."

"Budi realna, kada je i jedan naš plan uspeo? Planiramo, smislimo, a kada dođemo dotle, sve krene naopako..."

E, tako je i sa nama... Takva je i ova priča... Potpuno naopaka...

U koji žanr da strpam nas dvoje? Loša komedija? Dobra tragedija? Ima tu, Boga mi, svega... Ima i pomalo akcije i špijunaže...

"Ljudi su zavidni, kad pokažeš da si srećna, naći će načina da to unište..."

i ponovo... "Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari..."

Ostavarilo se... Bilo mi je dosadno... Bila sam depresivna, sve je upalo u kolotečinu i nisam videla izlaz... Gušila sam se...

Sada?! Pet minuta dosade... Jako bi mi prijalo...

I zašto dođavola, ne mogu da nas ostave na miru???

Opsesivno sređujem kuću... Znam, to znači da ja "nisam sređena" pokušavam da ne mislim, ali misli lete... Pokušavam da se ne prisećam, al telo drhti, srce lupa, dlanovi se znoje...

"hoćeš doći?"

"Ne"

"Zašto"

"Mi smo se posvađali, sećaš se?"

Opet, samo priča... Loša režija za još goru predstavu i najgoru publiku...

"Pa šta sada? Ako oni svi misle da smo prekinuli to znači da se nećemo viđati?"

"Videćemo se..."

A počelo je kao "samo sex, bez emocija"

Traje kao "Fatalna privlacnost"...

Jako se bojim da se ne završi kao "Romeo i Julija"...

Sedmo nebo

samos — Thu, 26 Sep 2013 02:06:50 +0200

... Ili možda osmo? Ne znam tačno koje je ovo nebo po redu, ali je visoko... Dovoljno za strmoglav pad jednog dana, ali to nije danas...

"Sve ima svoje
I vatra i led
U kap se spoje
I čemer i med
Sve ima svoje, Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh..."

i kaže "Opuštena si večeras" - ehhh, kako bi tek bila opuštena na jednom lepom vikendu u nekoj zabiti, gde ima samo jedna koliba, kamin i naravno nas dvoje...

Ovako, krademo minute, retko kada možemo da krademo sate...

Farovi automobila, zamagljena stakla... Poželim da zaustavim vreme, samo zato da ne moram da gledam na sat...

"Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu"... E moj Balaševiću, uz tebe sam provela najbolje i najgore trenutke u životu... I večeras sam slušala tvoj glas sa radija dok sam doticala "sedmo nebo" sa Njim.

Najlepše mi je kada sam sama i kada budna sanjam... Kada mogu da ponovo "preslušam" u svojoj glavi poslednjih 45 sati razgovora za 20 dana, kada mogu da čitam iznova i iznova svaki chat, kada mogu usporeno da pogledam naše ukradene minute... Al ne vredi, uvek prerano zaspim, i ne budim se, dok ne čujem zvuk dobro poznate melodije kad On zove da me budi... I tada mi dan počne osmehom... A današnji se tako i završava... Bez tenzije, bez aritmije, potpuno mirno, stabilno i sigurno - sa osmehom! Stalo mu je, vidim to... U bilo kojoj "normalnoj" situaciji to bi bilo nešto lepo, ovde bi trebalo da to bude problem... Al umesto da to saznanje unese nemir, desilo se suprotno! Dotakla sam sedmo nebo...

Hvala ti Anđele...

Emotivni krah

samos — Mon, 23 Sep 2013 11:45:56 +0200

Potpuno. Totalno. Nepopravljivo. Emotivno uništena.

Milion misli i osećanja... Izmešani komadići raznobojnog stakla, istopljeni i opet spojeni tako da ogledalo koje sam napravila od tih delova prikazuje sliku mene koju ne želim da vidim!

Slika Dorijana Greja - upravo to!

I sada ne znam šta ću.

Ne znam gde ću...

Ne znam kako ću...

Da li ja volim? Ili mrzim? I koga? Njega? Sebe? Njega? Nju?

Vrištala bih... Ali nemam glasa više!

Povredila bih sebe - sada zaista bih, ali čemu? Bar da znam da bi pomoglo...

Udaram pesnicom u zid - ne vredi, nije zid kriv...

I da, ovde bi bila potrebna jedna lepa selektivna amnezija... Ili lobotomija - sve jedno!

Hlađenje na ledu

samos — Thu, 19 Sep 2013 01:31:01 +0200

Idealno pre podne, solidno po podne... Moralo je biti loše veče...

I kako je skoro rekao da smo "na ledu", nisam mogla ni da pretpostavim da će stvarno da me "hladi" bar ne posle onog sinoć - ali jeste, a tvrdi da nije... Hmmm

Kako bi to rekao Balašević

"Hajde, pričaj mi malo o patetici
tvoji su sveci za mene tek
ubogi mali heretici
pričaj mi malo o tome, ili, nemoj..."

Ne veruješ u Boga - ne moraš... Veruješ u "znake" - Šta misliš, ko ih šalje? Ne, nije mi drago zbog toga zaista, nisam to želela, samo sam jednostavno znala i osetila kako će tačno da bude, i bila u pravu! Iznenađen? Nemoj da budeš, rekla sam ti da imam intuiciju, samo na žalost ne uvek...

Kada se steknu idealni uslovi prilike se ne propuštaju... Ali ja sve to razumem. Ne, nisam ljuta. Zaista nisam, nisam ni bila... Mogla bih reći povređena, ali shvatila sam... I cenim iskrenost...

I sve jedno je što sada postoji led... Neće ti taj dugo potrajati, ne pored vatre... :)