Crvena Jabuka, Milica i vozovi

Obrt

Prvo sam pomislila kako će ovaj put da me pusti da prebolim.

A onda sam rešila da JA ne dozvolim da me on ne pusti da prebolim. E!

Sad mi je stvarno pun K**** svega! Al stvarno.

Zašto?

Zašto taman kada nekoga rešim da prebolim i počnem to da radim uspešno, taj neko me nazove taj dan?

ZAAAŠTOOOO?

Ljubavi

Ljubav života mog/tvog? Koliko ih imamo takvih? Da li samo jednu? Hm... I šta uopšte pod tim podrazumevamo?

Pa veeeeliku ljubav. Onu ogromnu, onu zbog koje kolena klecaju i za koju su leptirići mala maca.

Svaki put kada sam kukala zbog jedne persone kuma mi je govorila da je to zato što je ostalo nedovršeno. Zato je toliko teško, intrigantno, zato toliko dugo još uvek razmišljam o tome, o njemu, o svemu... Zato još uvek imam taj osećaj u sebi.

A meni tako, uvek u glavi nešto ozvanja: "Sve prave ljubavi su tužne!" ili kako već beše...

Padaju mi na pamet moje, čak tri, takve ljubavi. Jedna se ostvarila u praksi davno, ali je neizvodljiva i na neki način zabranjena. Druga je ta... nedovršena. I od nje se broje godine. Treća je tu ali je mučna ponekad.

A šta je sa mužem? On tu ne spada?

Ne spada brate! To je nešto drugo.

Muž treba da je zgodan, lep (onako za pod ruku i za prikazivanje, i da pravi lepu i zdravu decu), da ima dobru onu stvar, da dobro jebe, da ima što manje interesovanja sličnih mojim, da zna šta hoće i šta voli, da je vredan, da ima svoje društvo, da je ambiciozan i posvećen svom poslu, i da mogu po ceo dan da se svadjam i raspravljam sa njim a da mi to uopšte ne dosadi i ne smuči život. I obavezno da umemo i da ćutimo zajedno!

Uz to ide ponekad i malo romantike, ali ne idu muke, maštanja, čežnja, posvećene pesme i sve one pesme u čijim tekstovima se pronalazimo. Jer ponavljam, sve velike ljubavi su tužne i da nije njih ne bi tolike pesme bile napisane i ispevane i ne bi se svi oni čežnjivi pronalazili u njima.

Da da, imam sve to!

Za danas mi je falilo samo malo cinizma. Dobila sam i to, i sada sam komlpletirana :)

I uopšte ne moram da ga pitam, da li više voli bivšu koja ga je šutnula ili sadašnju koja je zauzeta?

A sad malo o prijateljstvu

Najbolji izlazak na svetu je kad sa svojih 30 godina izadješ sa drugarima koje poznaješ od šeste godine života. Bez njihovih momaka, devojaka, muževa i žena i ostalih boljih polovina :)

A sad, odgovor na ono često pitanje: da li postoji prijateljstvo izmedju muškarca i žene! Kako da znaš da li ste stvarno prijatelji na najčistiji mogući način bez skrivenih misli?

Kada odemo na piće nas četvoro, moja drugarica, ja i naša dva druga iz razreda iz osnovne. I kada se naduvamo kao džukele i kada nastavimo da sedimo za istim stolom, gledamo se, smejemo i pričamo, a da ni u jednom trenutku ne poželiš da kresneš nikoga od njih, i kada niko od njih ne pokuša niti poželi da kresne tebe!!! Al stvarno.

To je onaj momenat, kada kvantitet preovladava nad kvalitetom. Znači nije bitno koliko smo se kad i kako družili, vidjali i pričali, nego to koliko se dugo znamo. Pa kada nekoga znaš skoro četvrt veka, i kada ste neke dane i sate provodili zajedno u dobru i u zlu, a do sad se niste nikad smuvali, onda te ljude prosto i jednostavno gledaš rodjenije nego rodjenu sestru ili brata!

A još bolji osećaj je onaj, kada me neko od njih troje pogleda, kada se ja jako široko nasmejem i kada sve znaju šta je i kako je bez da im i jednu reč ispričam ;) :D :)

Ovih dana sam u D - molu

Prvo sam 3 puta odslušala Rahmanjinov treći koncert.

A onda sam nastavila sa domaćim D molom :)

"Odlutaš ponekad i sanjam sam, prizajem ne ide ali pokušavam,

i uvek dodje D mol...

Spusti se ko lopov po žicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama i teško prodje sve to!"

Pitam se. Kako to da se nisam nikada slikala sa momcima koji su bili medju najlepšima?

Ma daaaaaaj, najlepše slike su one ne uslikane koje, takve kakve jesu ostaju pred očima. Tj pojave se svaki put kad ih pozovem. Ovekovečene osećanjima a ne aparatom.

A sitnice? Njih ni nemam.

I opet se pitam. Zašto sam ono jutro kada je otišao, i kada je nebo primilo boju njegovih očiju, plakala? I zašto sam u suzama skupila sa stola moju i njegovu praznu paklu cigareta i sakrila ih u orman?

Stoje zajedno, same, daleko od pogleda i nikada mi ne ispunjavaju ruke.

Da. O svemu tome sam razmišljala u trenutku kada je stigla jesen....

Opet

Opet nedelja. Jutro, na izgled i više nego savršeno. Sve, do god sam ležala...

A kada sam ustala, onda mi se plakalo, i zaplakala sam se. Malo...

Onda sednem na fotelju, otvorim prozore drugih svetova.

Pa, odslušam jednu pesmu i odem sa njom ko zna gde i što je najgore, pomislim da nikada neću da se vratim.

Lucky dogoreva.

Ima onih trenutaka kada se i poslednji dim DO FILTERA vuče kao da je prvi, jer ne želim da joj dodje kraj nikada.

Pesma se završila, Lucky je imao još 4 milimetara do kraja a ja sam ga ugasila i okrenula se...

Glava radi mahinalno, a onda pomislim, pa da. Okrenula sam glavu sa prozora u druge svetove ka mom svetu i ka mojoj stvarnosti i svakodnevnici. To je ta. Razbacana i rasturena, željna pospremanja, a opet šarena lepa i draga. Da li baš moram odmah tamo? Pa ne moram. Da li želim? Pa i nije da ne želim. A zašto onda nisam tamo. Joooj, previše sam umorna :P Od čega? Ne znam kako da ogovorim na to pitanje.

Što kaže Lenon:

Zamisli da nema raja

Lako je ako pokušaš
Da nema pakla ispod nas
Samo nebo iznad nas
Zamisli da svi ljudi
Žive za danas

Zamisli da nema imovine

Pitam se da li možeš
Da nema potrebe za pohlepom i glađu
Bratstvo među ljudima
Zamisli da svi ljudi
Dele čitav svet

(Naravno da mogu da zamislim!)

Možeš reći da sam sanjar

Ali u tome nisam sam

Nadam se da ćeš se pridružiti jednom
I da čitav svet živeće kao jedan

Da da. Kako da ti se pridružim? Kada tamo želiš da si sam!

Sve što imam i nemam

Zašto slušam istu pesmu već danima? Kada reči nemaju neke veze samnom. Imaju veze sa njim. To bi pre on mogao da pevuši nego ja. Mada se to meni ne bi svidelo baš.

I onda opet postavim isto pitanje. Zašto slušam? repeat repeat repeat

repeat

Što bih bacila sad sve, sve te godine truda i čuda. Vatre što noćima budila sam, mir što suzama kupila sam. Stegnem zube predomislim se, da imam srce zaboravim se...

Ljubavi, i noć će proći ta. Zauvek ostaćeš ti, sve što imam i nemam ja.

Ahaaa, nema veze sa mnom. Da da, kako da ne.

Vozovi i ljubav

Ah vozovi, vi čudne naprave :)

Imate sami svoje putanje po kojima se niko drugi sem vas ne voza. Ne znam zašto vas volim. Možda baš zbog toga...

U vama se voze: koferi, nada, zamišljenošt, želje, isčekivanje i još svašta nešto...

Na vašim vratima počinju i prestaju čarolije!

Iz vas izlaze neizmerno srećni koji će pravo sa vrata da ulete u nečiji nestrpljivi zagrljaj i oni izgubljeni koji izadju iza njih i nemaju pojma kuda će dalje.

U vas ulaze uzbudjeni i sludjeni u potrazi za daljinom, koji beže, i oni koji znaju a i oni koji ne znaju kada će da se vrate.

Prozori su umazani suzama i znojem sa drhtavih dlanova.

Vas čekaju i za vama trče. Kasnite uvek kad ne treba i dodjete tačno na vreme takodje kad ne treba.

Još ću da se vratim da vas ogovaram vi silne i moćne naprave, koje bi zaradile milione da znate da pričate ili bar pišete.

Mnogi vam se raduju a mnogi vas i kunu!

U tolikim pesmama ste opevani, a mene je jedna danas posebno dotukla.

"Vozovi polaze, oni neće čekati. Koliko si mi značila, nikad nećeš saznati!"

Ok, ako mi ne kažeš možda i neću saznati. Ali zaboga: Zašto misliš da u mojim snovima više nema mesta za tebe??? TO NIJE ISTINA!! Osim ako i to nisi okačio onako bezveze na fejs :P

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.