Србљак

Србљак http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic Дипломски рад на тему "Србљак, богослужбени зборник Српске православне цркве" из православне литургике на црквено-практичној катедри Московске православне духовне академије студент Јован Б. Босић jovanbosic 2026-06-10T01:03:14Z 2.1. Српско црквено песништво http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic/generalna/2007/12/29/2.1.-srpsko-crkveno-pesnistvo Чланак који следи преставља увод у друго поглавље у дипломском раду, о српском црквеном песништву, у којем  пишем о његовом настанку и развоју преко чланака о културно-историјским приликама, канонизацијама и култовима српских светитеља, дајем историјски пресек и периодизацију српске црквене поезије, и још о поетици, жанровима, језику и националном изразу у српској химнографији. Текст можете да прочитате и унесете измене <a href="http://docs.google.com/Doc?id=dczt74vs_0gzrhwchc" target="_blank" title="2.1. Српско црквено песништво">овде</a> или да прочитате и дате коментар у наставку. 2.1. Српско црквено песништво Средњовековно српско црквено песништво као део старе српске књижевности. Узори и извори за настанак српске оригиналне химнографије и њени оквири.                      Средњовековно српско црквено песништво се налази у корпусу старе српске књижевности у оквиру које треба и тражити узоре и предлошке за химнографско стварање. Грађа која је песницима могла послужити за углед била је доступна у преводима. У времену о којем иде реч, преведена дела, иако нису била сопствени производ културне средине у којој су превођена, чинила су саставни део националне књижевности. Тако је појмом стара српска књижевност обухваћена и обимна преводна литература, оригинално настала у културним срединама других народа. Путем такозване преводне књижевности византијско и античко културно-духовно наслеђе је пресађено у културну средину свих Словена. Превођена су дела углавном са грчког, мање са латинског и других језика на старословенски. Тако су најважнија дела византијске и светске књижевности  превођењем на старословенски интегрисана у стару српску књижевност. Њен већински део чини црквена литература, у првом реду превод Светог писма- Библије или појединих, нарочито често читаних делова Библије, који су сачињавали засебне књиге као Јеванђеље, Псалтир, Апостол, Паримејник и друге. Затим је у стару српску књижевност ушла патристичка литература, преводи Дела апостолских ученика и светих отаца: Атанасија Великог, Јована Златоустог, кападокијаца Василија Великог, Григорија Богослова, и многих других. Црквеноправни списи као канони, синтагме и тумачења, преведени на старословенски језик омогућили су канонско-правно уређење младе српске самосталне државе и цркве. Преводила су се обимно житија светих и посебно литургијске обредне књиге Служебник, Требник и разни Молитвослови. Коначно, најбитије за настанак оригиналне српске црквене поезије, превођене су књиге византијског црквеног песништва као Октоих, Минеји, Триоди и други зборници црквених песама. Појане на богослужењима у српским манастирима и црквама, те су химне послужиле као образац за писање песама на српскословенском језику прослављеним српским светитељима. Али не само њима у част. У оригинално српско црквено песништво улазе и песме писане светитељима који нису из српског рода, али су их писали српски аутори, или песме посвећене Спаситељу Христу, Пресветој Богородици и нарочито поштованим светима. У опус српске химнографије ушле су уопште црквене песме испеване на српскословенском језику, а да притом нису морале бити посвећене српском светитељу, нити им је аутор нужно морао бити Србин. Свакако да главницу српске химнографије чине песме у служби националних култова. Границе црквеног песништва једног православног народа нису строго етнички, политички ни црквено-јуридички омеђене, нити могу бити. Историјски посматрано, те границе су биле често променљиве. Духовна песма је пратила живот народа у свим његовим миграцијама, избеглиштвима, сеобама и поврацима на вековна огњишта, а исто тако и живот његове цркве која је увек била уз народ. У сваком православном народу су просијавали свети Божији угодници, који су, да тако кажемо, &bdquo;грађани Царства небеског“ и прослављају се појаним песмама у једној, светој и саборној Цркви Христовој. Саборност, светост и универзалност су основне особине и својства православне цркве и имају своју дубоку догматско-еклисиолошку пројаву и у црквеној химнографији. Стога се међу свим православним народима појављују, уздижу и обнављају, међу домаћим, и култови српских светих, а  исто тако и култови светитеља из других народа међу Србима.       Након средњег века црквена химнографија није пратила књижевне токове епоха које су уследиле. Она се и даље руководила византијским поетским каноном и литургичким захтевима православног богослужења. Овај стваралачки дисконтинуитет у црквеној химнографији не представља књижевно-уметничку деградацију или анахроност у односу на нове и разнолике књижевне принципе писања у световној књижевности новог века. Посреди је следовање једној провереној песничкој традицији која је вековима изграђивана и обликована као део светог црквеног предања. Тако примећујемо да су се задржали сви постојећи, већ формирани и у богослужбеној пракси устаљени химнографски жанрови и песнички облици. Служба је и даље основни црквено-песнички састав у оквиру које су се задржали сложенији састави као канон, и традиционалне врсте црквених песама као што су стихире, тропари, кондаци, сједални, свјетилни. Каснија химнографска дела су тежила да задрже стилске одлике старих служби. И у оквиру средњовековне српске химнографије можемо да пратимо њен успон у доба Србије Немањића, па опадање од укидања Пећке патријаршије и извесне ренесансе високог стила српске химнографије у службама светим Бранковићима. Питање је колико су каснији химнографи у томе успевали? То заправо представља критичко питање књижевно-уметничког  квалитативног домета новије црквене поезије. Иако новија српска црквена поезија није подлегала модерној књижевној критици, озбиљна позитивистичка књижевна критика је старом српском црквеном песништву и целокупној старој српској књижевности давала највише оцене. У културно-уметничком и књижевно-теоријском, посебно критичком разматрању црквене поезије, и оне настале давно у средњем веку и оне новије, морају се узети у обзир многи чиниоци који су утицали на њен настанак и развој, често предвиђајући њен успон и, са друге стране, предодређујући њено опадање. Ти су чиниоци друштвене, политичке, културне и духовне природе. Најпре је потребно сагледати друштевне токове у историји српског народа, његово национално освешћивање, примање хришћанства и оцрковљавање, јер ти чиниоци представљају културно-историјску платформу за настанак и развој оригиналног српског црквеног песништва. Генерална 2007-12-29T02:25:54Z jovanbosic Служба светом Симеону Мироточивом http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic/generalna/2007/12/29/sluzba-svetom-simeonu-mirotocivom Текст Служба светом Симеону Мироточивом је у поглављу Службе српским светитељима у Србљаку, где службе обрађујем редоследом, по црквеној години почев од септебра, какав је у Србљаку. О методи обраде ћу посебно писати, али се из понуђеног текста може илустровати. Мислим да овај текст треба допунити још неким битним информацијама. Због препознавања црквенословенског фонта текст <a id="res_8362" href="http://jovanbosic.blog.rs/gallery/2349/Служба%20светом%20Симеону%20Мироточивом.pdf" title="Служба светом Симеону Мироточивом.pdf">Служба светом Симеону Мироточивом.pdf</a> објављујем у pdf формату који ћете сачувати десним кликом и бирањем опције Save Target As...  Генерална 2007-12-29T12:58:59Z jovanbosic Свети архиепископ српски Данило II Пећки, Старији http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic/generalna/2007/12/29/sveti-arhiepiskop-srpski-danilo-ii-pecki-stariji2 Текст о једном од најзначајнијих српских средњовековних химнографа.   Свети архиепископ  српски Данило II Пећки, Старији (1270-1337)  &bdquo;Ходите, сви верни, да видимо заиста чудо дивно,трулежног као нетрулежног гледајући, (к познању) божанског домостроја у разум приводе божаствена дела која на њему видимо, овог светог архијереја песмама опевајмо и рецимо: Благословен јеси, Христе Боже, молитвама светитеља помилуј нас.“<a name="_ftnref1" href="#_ftn1" title="_ftnref1">*</a>                          Архиепископа српског Данила у историји књижевности чешће сусрећемо под именом Данила Пећког или Данила Старијег. Највише захваљујући његовом литерарном раду Животи краљева и архиепископа српских у српској средњовековној историографији добили смо више конкретних података о великим историјским личностима средњовековне Србије.         О његовом животу, детињству и младости пуно не знамо. Световно име нам није познато. Рођен око 1270. године, потекао је из властеоске породице о којој, исто тако, немамо података. Врло рано је остао јединац, пошто су му браћа и сестре умрли. Био је изузетно надарен и способан. Већ као младић службовао је обављајући секретарске дужности на двору краља Милутина. Међутим, више је био наклоњен монашком животу. Када је у пратњи краља био у манастиру Сопоћанима срео се са једним старим калуђером, који се осмелио да му помогне у бегу како би примио монашки постриг. Тако је младић са краљевог двора побегао у манастир светог Николе у Кончулу на реци Ибру и замонашио се добивши на постригу име Данило. У манастиру Кончулу млади монах Данило је стекао благонаклоност своје сабраће показујући диван пример смерног монаха. За њега је убрзо сазнао и архиепископ Јевстатије, па га је позвао себи у Пећ. Мада се Данило противио овом предлогу, хотећи да остане у манастиру свога пострига, ипак је по препоруци краља Милутина 1304 или 1305. године прешао у архиепископово седиште манастир Пећ. Овде бива рукоположен у чин презвитера и одликован дужношћу архиеписковог синђела. У Пећком манастиру јеромонах Данило је провео око годину и по дана. Како је у то време умро хиландарски проигуман Киријак, сабор Српске православне цркве изабрао је Данила за његовог наследника. Било је то једно од ретких одступања у начину избора хиландарског проигумана. Уобичајено је било да се нови проигуман бира из сабраће манастира Хиландара. Пошто је Хиландар светогорски манастир са посебним аутономним статусом ван јурисдикције синода Српске православне цркве, избор проигумана је био у надлежности већа светогорских стараца. Међутим, хиландарци су поздравили одлуку Синода видевши у личности Данила правилан избор за хиландарског проигумана. Свакако да је то била и жеља и препорука архиепископа Јевстатија.  На Атосу је Данило био више ратник него монах. Водио је борбе бранећи манастир од насртаја Каталонаца, који су као најамници дошли у сукоб са византијским царем Михаилом IX, па су нападали на византијској територији и пљачкали светогорске манастире. Ово разбојништво и светогрђе је трајало три године и три месеца (1307-1309).<a name="_ftnref1" href="#_ftn1" title="_ftnref1">[1]</a> У одбрани манастира Хиландара проигуман Данило се показао као вешт стратег и добар дипломата. Једном приликом Каталонци су већ били близу да опседну манастир. Тада је Данило показао пожртвованост и храброст отишавши са манастриским светињама и драгоценостима краљу Милутину у Скопље по помоћ. Потпомогнут од краља, Данило се у последњи час са појачањем вратио и одбранио манастир. Била је то велика победа, али не и коначна. Проигуман Данило је накратко био у руском светогорском манстиру Пантелејмону код свог духовног оца, да би се преко манастира Ксиропотама вратио у Хиландар. Каталонци су коначно били протерани са Свете Горе 1309. године захваљујући српској помоћи, како бележе тадашњи историчари. После веома захтевне дужности хиландарског проигумана у тешким временима за Свету Гору, Данило се повукао са поригуманског трона. Имајући увек за пример светог Саву, осамио се у његовог испосници у Кареји подвизавајући се у посту, бдењу и дугим молитвама, ћутећи и тако скупљајући снагу за будуће подухвате. Попут светог Саве и Данило је морао да мири браћу, краљеве Милутина и Драгутина. Зато одлази у Србију 1311. године где бива изабран за епископа бањског (1311-1314). Иако нерадо из своје скромности, избор за епископа је прихватио са условом да опет може да се врати на Свету Гору. После смрти краљице Јелене 1314. године, епископ Данило се вратио Атосу, где се у келији у хиландарском пиргу предао подвигу писања  састављајући житија и службе. Овај боравак Данила Пећког на Светој Гори од 1314. до 1316.године, литерарно је најплоднији период његовог живота и рада. Његови ученици, Данилови настављачи, бележе да је свети најрадије читао Свето писмо и то пророке. Изгледа да је у надахнутим пророчким казивањима видео страдалничке слике свога народа и манастира. Следујући путем светог Саве, Данило је имао жељу да се поклони Светој земљи. И баш када је ово намеравао да испуни, краљ Милутин га је  поново позвао у Србију. Краљева намера је била да замоли светог да преузме архиепископски престо услед смрти архиепископа Јевстатија 1317. године. Међутим, епископ Данило је препоручио Никодима, свог ученика и наследника на дужности хиландарског проигумана. Никодим је управљао Српском православном црквом до своје смрти 1324. године. Данило је од 1317. године био епископ хумски, али је вероватно опет боравио на Светој Гори. После смрти краља Милутина, у монаштву Теоктиста, остао је Данило одан његовом сину и наследнику краљу Стефану Дечанском, чији је био духовник, учитељ и саветник. Краљ Стефан је знао за благородство и доброту Данилову, јер се овај заузео за његово ослобођење из цариградског заточеништва и помирио га са оцем.<a name="_ftnref2" href="#_ftn2" title="_ftnref2">[2]</a> По престављењу архиепископа Никодима 1324. године, краљ Стефан Дечански је позвао епископа Данила да поново дође &bdquo;ради саветовања“, док је прави разлог био да га замоли да се прихвати ариепископског трона. По доласку у Србију, на Крстовдан 14. септембра 1324. године, краљ је сазвао сабор &bdquo;све српске земље“, на којем је изабран Данило за једанаестог &bdquo;архиепископа свих српских и приморских земаља“. Било је то у његовој педесетој години живота и &bdquo;би по закону“, како је забележио његов животописац.<a name="_ftnref3" href="#_ftn3" title="_ftnref3">[3]</a>            Изузетно је свестрана личност овог црквеног делатника из златне епохе српске средњовековне уметности. Своје способности и таланте је пројавио разнострано, будући високи дворски службеник, монах, хиландарски проигуман, ратник, краљев саветник, дипломата, епископ, а затим и поглавар цркве, архиепископ. Поред свих обавеза на одговорним функцијама, стизао је да се бави и уметношћу. Његова је задужбина црква Богородице Путеводитељице са два храма, цркве Светог Јована Крститеља и Светитеља Арсенија Сремца у Пећкој патријаршији. У овој цркви су насликана три његова портрета. Два су из његовог времена, а трећи је израђен по његовој смрти изнад саркофага над његовим гробом. Изградио је и припрату испред све три цркве манастира Пећке патријаршије, која је осликана такође по његовом програму. Саградио је још цркву светитеља Николаја у Пећи, цркву светог Михаила и двор у Јелашници и обновио припрату манастира Жиче и цркву светог Саве у Лизици. Црквеним градитељством бавио се и у Хиландару, затим као епископ бањски у манастиру Бањска, и у Дечанима где је такође изображен његов лик на коме је написано да је Данило &bdquo;втори ктитор“ дечански. Где није стигао подићи цркве од камена, градио их је од дрвета.<a name="_ftnref4" href="#_ftn4" title="_ftnref4">[4]</a>          Сахранивши три краља: Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског, а крунисавши четвртог, Душана, архиепископ Данило II умро је после четрнаест година и три месеца управљања Српском православном црквом 19. (или 20.) децембра 1337. године, и ненапунивши седамдесет година живота. Мошти овог светитеља чувају се у његовој задужбини, Богородичној цркви у манастиру Пећкој патријаршији. После светог Саве, Данило је најмаркантнија црквена личност у средњовековној Србији.          Дан његовог празничног спомена Српска православна црква прославља 2. јануара/ 20. децембра.          Свети архиепископ Данило II је по обиму, али и због вредности својих списа, један од најплоднијих српских средњовековних писаца. Њему се приписује зборник биографија средњовековних српских владара и црквених поглавара Животи краљева и архиепископа српских познат још и као Данилов зборник. Иако носи искључиво његово име, овај значајан спис је дело најмање три писца. Поред архиепископа Данила у писању Живота краљева и архиепископа српских учествовали су његов анонимни настављач и њихов анонимни заједнички ученик. Извесно је да Данилу припадају животописи краља Уроша I, краља Драгутина, краљице Јелене и краља Милутина и животописи архиепископа Арсенија I, Саве II, Данила I, Јоаникија и Јевстатија I, а вероватно и Јакова, Јевстатија II и Саве III. Саставио је укупно  шест житија и две службе. Житија краљева Уроша, Драгутина, Милутина, краљице Јелене и архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јевстатија I су ушла у познати Данилов зборник. Службе је написао светим српским архиепископима Арсенију I и Јевстатију I.         Данило Пећки је изузетно комплексан књижевник, веома разноврсан по формама и жанровима који се у његовим саставима неретко преплићу. У Даниловим прозним делима, горе набројеним житијима, из њихове структуре указује нам се успела намера писца да састави извесни &bdquo;српски пролог“ који би обухватио животописе српских владара и црквених архипастира. Узор томе је у византијској пролошкој књижевности. Сама форма пролога дозвољавала је сажетост у односу на много опширнија житија. Да се ради о пролозима, а не о типичним житијима у прилог иде нпр. напомена &bdquo;чија успомена данас настаде“ <a name="_ftnref5" href="#_ftn5" title="_ftnref5">[5]</a>у уводу Житија архиепископа Јоаникија која показује намену читања светитељевог житија, а самим ти и мотивацију писања. Или помињање датума празника у заглављу Житија краљице Јелене &bdquo;Месеца фебруара у осми дан“ показује пролошку функцију састава, који је имао да се чита на дан празника светог.  Међутим, и у прозним пролозима, Данилом насловљеним житијима српских великана, упадљива је сложеност композиције у чијем конструисању се служио другим жанровима. У оквиру Данилових житија имамо присутне разне поджанрове: молитве, похвале, надгробне плачеве и  покајничка исповедања, који су стиховне форме, а затим и унутрашње монологе, дијалоге са својом душом и поученија. Дакле, налазимо и понеки стих у тексту житија. Велики је био и обрнут утицај код Данила- прозних жанрова на поезију. У улози не само узора, него и поджанра налазимо у Даниловој поезији многа места &bdquo;позајмљена“ из прозних састава, најчешће богословско-реторичких као што су беседе, али пре свих сусрећемо паралеле и цитате из Библије. Данило се користи библијским причама и личностима при поређењима светитеља које опева или кад описује историјске догађаје. Поготово цитира Давидове псалме при духовним расуђивањима, када интроспекцијом,  унутрашњим дијалозима, пред својом савести одмерава дела и помисли, и тада са нарочитим узбуђењем пева плетући псаламске стихове, да би психолошки побудио тиме на иста расуђивања и читаоца- појца и слушаоце. На тај начин &bdquo;његова реторичност постаје својеврсни псалтирски речитатив“.<a name="_ftnref6" href="#_ftn6" title="_ftnref6">[6]</a> Разновсност агиографских и химнографских састава видимо и код других српских средњовековних књижевника. Међутим, Данилова књижевна дела се у нечему разликују од дела његових претходника. Данило Пећки ће бити носилац нових тежњи у српској књижевности почетком XIV века. То је продор хуманистичких тенденција у књижевност коју окрећу човеку, баве се све више човековим унутрашњим бићем. Књижевност постаје писихолошки заснованија и емотивнија, што се најлепше одражава у црквеној поезији, која је суптилно емотивна и експресивна.<a name="_ftnref7" href="#_ftn7" title="_ftnref7">[7]</a> Од Данила II примећујемо заокрет у начину казивања и oпевања од наративног према емотивном.               Средњовековни писац и песник, свети архиепископ Данило II Пећки, постаће узор каснијим српским значајним химнографима, али и не само српским. Делима Данила Пећког био је у највећој мери инспирисан и Пахомије Србин Логотет, животописац српског порекла из XV века, који је делујући у Русији саставио више служби, похвала и житија руским светитељима. <div> </div><div align="justify"><hr width="33%" size="1" /></div><div align="justify"><a name="_ftn1" href="#_ftnref1" title="_ftn1">[1]</a> Радомир Поповић, Кратак преглед Српске цркве кроз историју, интернет издање <a href="http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/SPC04.htm">http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/SPC04.htm</a></div><div align="justify"><a name="_ftn2" href="#_ftnref2" title="_ftn2">[2]</a> Слободан Милеуснић, Свети Срби, Београд, 2003, стр. 109.</div><div align="justify"><a name="_ftn3" href="#_ftnref3" title="_ftn3">[3]</a> Исто</div><div align="justify"><a name="_ftn4" href="#_ftnref4" title="_ftn4">[4]</a> Сава Вуковић, епископ шумадијски, Српски јерарси од IX до XX века, Београд- Никшић- Крагујевац, 1996, стр.</div><div align="justify"><a name="_ftn5" href="#_ftnref5" title="_ftn5">[5]</a> Данило Пећки, Житије светог архиепископа Јоаникија, Животи краљева и архиепископа српских, превео Лазар Мирковић, Српска књижевност у сто књига, Матица српска, Београд- Нови Сад, 1972, стр. 209.</div><div align="justify"><a name="_ftn6" href="#_ftnref6" title="_ftn6">[6]</a> Димитрије Богдановић, Нове тежње у српској књижевности XIV века, зборник радова Византијска уметност почетком XIV века, Београд, 1978, стр. 91.</div><a name="_ftn7" href="#_ftnref7" title="_ftn7">[7]</a> Исто, стр. 85- 96. Генерална 2007-12-29T15:10:23Z jovanbosic Епископ Марко Пећки http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic/generalna/2007/12/29/episkop-marko-pecki Значајан средњовековни српски химнограф.Епископ Марко Пећки                              Епископу Марку припада истакнуто место у исихастичкој монашкој хагиографији из времена кнеза Лазара и после Косовске битке 1389. године. Аутобиографске податке је оставио у свом Слову за спомен Герасима и Јефимије. Рођен је 1359/60. године близу Пећи на српском Косову, као најмљађи син у свештеничкој породици. Световно име му не знамо. Његов отац, вероватно имена Ђорђе, и сва четири брата су били свештеници. Отац му се касније замонашио и као јеромонах Герасим саградио цркву Светог Ђорђа при којој је живела Маркова мати у монаштву Јефимија. Већ по породичној традицији упућен на црквенослужење, Марко је примио монашки постриг од српског патријарха Јефрема 1776/77. када му је било свега седамнаест година, управо онолико година колико је тада било потребно за ступање у манастир. Под патријарховим духовним руковођењем Марко је провео двадесет и три године. Рукоположен је за јеромонаха у Пећкој Патријаршији у јесен 1389 или у пролеће 1390. године. Исте године је изабран за епископа пећког и рукоположен, и то на истом сабору на којем је изабран за патријарха Данило III Бањски. Оставши до краја живота епископ пећки, Марко је умро после 1412. године. Сахрањен је у цркви у Љевоши близу Пећи, која је по њему названа Маркова црква, данас у рушевинама.<a name="_ftnref1" href="#_ftn1" title="_ftnref1">[1]</a>          Савременик преломних историјских догађаја за Србе у средњем веку, маричке и косовске битке, епископ Марко као да је живео и стварао изван или, можда боље рећи изнад свог времена. У својим списима, а писао је житија, службе и беседе, остао је по страни ових великих битака и ништа нам од њему савремене историје није књижевно посведочио. Пишући литургијску обредну литературу, епископ Марко је личности које су му биле предмет писања посматрао духовним очима, есхатолошки, изван ововременских оквира. Књижевни узори су му била агиографска дела монаха светогораца и синаита досељених половином XIV века у Србију.          Од химнографских дела оставио нам је две службе. Прву је посветио свом духовном оцу светом патријарху Јефрему, а друга је Служба светом архиепископу Никодиму.<a name="_ftnref2" href="#_ftn2" title="_ftnref2">[2]</a> <div align="justify"> </div><div align="justify"><hr width="33%" size="1" /></div><a name="_ftn1" href="#_ftnref1" title="_ftn1">[1]</a> Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1990, стр. 324.<a name="_ftn2" href="#_ftnref2" title="_ftn2">[2]</a> Служба светом архиепископу Никодиму, стр. 201-245; Служба светом патријарху Јефрему, стр. 247-279, превод Димитрија Богдановића на савремени српски језик и транскрипције српскословенског текста Ђорђа Трифуновића, Србљак 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1970. Генерална 2007-12-29T15:44:05Z jovanbosic Григорије Цамблак http://jovanbosic.blog.rs/blog/jovanbosic/generalna/2007/12/29/grigorije-camblak Интераснтна историјска личност и свесловенски књижевник у српској деспотовини. Недостају ми референце које ћу накнадно да додам, јер сам податке налазио у фотографисаној Историји старе српске књижевности Димитрија Богдановића и код Кашанина у старијем издању његове Историје. Потребно је још да погледам код Радојичића шта има о Цамблаку. Григорије Цамблак            Григорије Цамблак је заједнички средњовековни црквени писац за словенске народе. Својим делима, Похвалним словом патријарху Јефтимију задужио је Бугарску, Похвалом Кипријану руску, Житијем и Службом светом краљу Стефану Дечанском и Словом о преносу моштију свете Петке српску књижевност. Иако је сачувано много података о његовом животу из разних извора, у покушајима излагања његове комплетније биографије појављују се извесне контрадикторности. Опет се из свега што о њему имамо сачувано, а понајпре из његових дела, закључује да је био учен богослов, искусан црквени великодостојник и значајан средњовековни књижевник.          Не може се тачно утврдити његово порекло и народност. Претпоставља се да је био Влах и да се родио око 1364. године у бугарском граду Трнову. Потекао је из угледне породице Цамблака, блиске бугарском цару Јовану Александру у XIV веку, која је дала неколико високих државних чиновника и црквених великодостојника. Могуће је да се Григорије замонашио на Светој Гори или је већ као монах дошао у највероватније у атонски манастир Велику Лавру Светог Атанасија. Потом је живео и у Цариграду. Затим бива игуманом манастира Сучаве и Њамца у Молдавији од 1401. до 1402., одакле је дошао у Србију деспота Стефана Лазаревића. У косовском манастиру Високим Дечанима је такође био игуман 1402-1406. или до 1409. године. После смрти Григоријевог стрица, значајаног руског средњовековног писца митрополита кијевског и московског Кипријана (1376-1406), Григорије одлази у Кијев и бива постављен за митрополита. Од 1414. године је био у расколу са московском јерархијом. Учествовао је на унионистичком сабору у Констанци 1418. По неким историчарима је умро 1419-1420, по другима 1430. године.           За време двогодишњег боравка у Србији, као игуман дечански, Григорије Цамблак је предузео значајан књижевни рад. Ктитору и задужбинару манастира којим је управљао, светом српском краљу Стефану Дечанском, саставио је Службу и написао Житије. Нарочито се по композицији и наративности међу житијима српских владара истиче Цамблаково Житије Стефана Дечанског као изузетно остварење византијског хуманизма, израженог у сликању психолошког портрета светог и његових најдубљих унутрашњих духовних преживљавања и сукоба. Григорије Цамблак није био од српског рода, али је живео у српском народу и у томе се у својим саставима разликује од претходника. Национални мотиви нису присутни ни у прозним ни у поетским Цамблаковим делима. Тек успут или по узору на српске агиографе и химнографе чија је дела читао у Дечанима, помиње свете Немањиће Саву и Симеона, док су цар Душан и његова жена царица Јелена већ негативни ликови. Опет, Цамблак не одскаче од плејаде српских средњовековних писаца са којима држи континуитет пишући у тада актуелном духу косовских мартиролога у време кад пише и епископ пећки Марко и непознати Раваничанин. Иако је у историји старе српске књижевности Григорије Цамблак чешће истицан као животописац и његов песничи труд је увек био веома цењен, што се види по многобројним преписима Службе светом краљу Стефану Дечанском у српским средњовековним рукописима и по њеним објављивањима међу службама српским светитељима у првим штампаним издањима Србљака. Генерална 2007-12-29T15:54:30Z jovanbosic