Horor filmovi

Shock Waves (1977)

, 04 2012 15:01:50 +0200

Kada sam pročitao opis radnje na IMDB-u za film "Shock Waves", istog trena mi se našao na tzv. watchlisti. Pošto sam gotovo iracionalni ljubitelj smeštanja fiktivnog horora u realni horor ratovanja, a radnja je opisana na sledeći način: "Posetioci udaljenog ostrva otkriće da je povučeni nacistički komandant gajio grupu zombi vojnika.", jedino logično je bilo da pogledam ovaj film.

Reč je o delu Kena Wiederhorna koji je nakon toga snimio još nekoliko prosečnih horor filmova, a kuriozitet je da je "Shock Waves" imao preskroman budžet od 200000 $ no i pored toga ulogu naci komandanta igra veliki Peter Cushing i film je ipak stekao izvestan kultni status uprkos ograničenom prikazivanju. Uz Cushinga, glavnu žensku rolu igra Brooke Adams koja je kasnije igrala u "Invasion of Body Snatchers" i "The Dead Zone".

Osim kao "Shock Waves", ovaj film je poznat i po alternativnim nazivima "Death Corps" i "Almost Human". Pored ovog kratkog opisa, detaljniji opis radnje bi bio da jedan turistički brodić zbog sudara sa fantomskim brodom biva oštećen, pa posada i putnici traže spas na najbližem ostrvu. Tu nalaze nekadašnjeg nacističkog oficira, vođu neuništive SS jedinice sastavljene od nemrtvih vojnika kojima nijedni ekstremni uslovi ne mogu ništa i čiji nijedan član nije bio zarobljen od strane savezničkih vojnika. Na njihovu žalost, ubrzo će se ispostaviti da su ti zombi vojnici takođe naseljenici ostrva.

Sama ideja je jako dobra, ti eksperimenti stvaranja Über-Soldata od strane nacističkih ludih naučnika su malte ne folklor i bitan segment mnogih knjiga, stripova i filmova. I na moju veliku žalost, jedino su ovi vojnici vredni pažnje u "Shock Waves"-u. Njihova čelična hladnokrvnost i smirenost u scenama u kojima se pojavljuju, a posebnu draž ima njihov izlazak iz okeana, nosi u sebi jezu, međutim to nije iskorišćeno do kraja, jer je film praktično pitom, bez ikakvih krvavih scena.

Zbog toga, kao i na momente dosadnjikave radnje, film je prosečan i bez jasne upečatljivosti. Mislim da je ovo jedan od filmova zrelih za rimejkovanje, naravno sa mnogo ozbiljnijim novčanim sredstvima.

Don't Be Afraid of the Dark (1973)

, 30 2012 19:01:48 +0200

10. oktobra 1973. godine, na američkoj televizijskoj stanici ABC prikazan je u okviru "Filma nedelje", horor film "Don't Be Afraid of the Dark". Ovaj film Johna Newlanda, verovatno je najstrašniji televizijski horor, što mu je obezbedilo kultni status. Koliki je uticaj imao, možda najbolje svedoče reči čuvenog Guillerma del Toroa da ga je gledao kao dečak i da su ga njegova braća i on smatrali najstrašnijim ikada. Ovo delo je zaista ostavilo značajan utisak na del Toroa, tako da je on zaslužan za istoimeni rimejk iz prošle godine - bio je jedan od producenata i koscenarista.

Rimejk sam, pre izvesnog vremena, imao prilike da pogledam u bioskopu i bio je to jedan od najvećih promašaja koje sam pogledao. Zaista je reč o neubedljivom i ispodprosečnom ostvarenju koje nije vredno pažnje, a kada sam pružio priliku ovom originalu dobio sam sve ono što je nedostajalo rimejku.

Tu pre svega mislim na atmosferu i ambijent, te je original napetiji i zagonetniji, naravno slabijih vizuelnih efekata kada su u pitanju negativci, ali je zato najbolji segment filma njihovo oglašavanje tj. šaputanje u mraku. To čak može izazvati žmarce duž kičme.

Radnja filma je fokusirana na tvrdoglavu domaćicu, koja po useljenju u viktorijansko zdanje, oglušujući se o upozorenja kućepazitelja, oslobađa iz zapečaćenog kamina nekakve gobline koji iz "zahvalnosti" žele njenu dušu kako bi postala jedna od njih. To praktično znači da ceo film nosi na sebi Kim Darby u ulozi ženice i ona je svoj posao odlično uradila. Sve ovo, priča, atmosfera, zvučni efekti i gluma, u sprezi sa minutažom (film traje svega 74 minuta) daje sasvim solidno ostvarenje i "Don't Be Afraid of the Dark" s pravom nosi titulu najjezivijeg TV horor filma, bar kada je u pitanju američka televizija. Moj favorit je i dalje Kadijevićevo "Sveto mesto", kada su u pitanju televizijski filmovi uopšte.

Slither (2006)

, 26 2012 10:16:34 +0200

2006. godine, iz "kuhinje" Jamesa Gunna, čoveka koji je počeo karijeru u Troma Films, nastala je SF horor komedija "Slither". Gunn je potpisao i režiju i scenario, a rezultat je zabavan i nepretenciozan film u kome se na Zemlju sruči meteor, u šumu, a lokalni bogataš u pokušaju švaleracije pronađe sluzavu, pokretnu i okruglu masu iz koje iskače parazit koji mu se zarije u grudi. Njegovo telo postaje domaćin vanzemaljskom parazitu što će malenom gradu razbiti učmalost, naročito kada se zaraza proširi i skoro svi stanovnici se pretvore u krvoločna, izgladnela bića nalik zombijima.

Iako podatak da je Gunn pripadao Troma Films družini nekima može da deluje odbojno, "Slither" nije film koji pripada toj treš ludnici. Pre svega, ovaj film je imao zadovoljavajući budžet od 15 miliona dolara, što je Gunnu omogućilo da angažuje i sasvim solidnu glumačku ekipu koju predvode preslatka Elizabeth Banks, simpatični Nathan Fillion i Michael Rooker koji glumi upravo nesrećnog bogataša. Međutim, iako je "Slither" dobijao uglavnom pohvale od publike i kritičara, imao dobre glumce, zanimljivu radnju i solidan budžet, mnogo bolje je finansijski prošao na DVD-u, nego u bioskopima gde je prodato karata tek za nešto manje od 13 miliona dolara.

Ono što se meni posebno dopalo je ta nepretencioznost koju poseduje, kao i šarm nekog starog SF horora, bez obzira što se kroz celu priču provlači omaž filmovima Gunnovih idola kao što su Carpenter, Kaufman, Cronenberg (sam Gunn je istakao da su najveći uticaj na priču upravo imali filmovi "Shivers" i "The Brood"). Jednostavno, deluje kao da je Gunn imao ideju da snimi film čija je glavna namera da zabavi publiku i po meni je u tome potpuno uspeo, bez obzira što se ne radi o "najoriginalnoj" priči. Nema tu neke filozofije, proseravanja i komplikovanja - gradić je pod invazijom vanzemaljske vrste i nekolicina preživelih i nezaraženih pokušava da pobedi zlo iz svemira. Iako karakterizacija glavnih pozitivaca nije detaljna, istorija njihovog odnosa će vas naterati da navijate za njih, a čak je i glavni negativac Grant na neki tužni način simpatičan.

Uz to, "Slither" obiluje veoma dobrim specijalnim efektima i sa nekoliko vrlo zanimljivih scena, a eventualno kao neki nedostatak mogu da primetim da je malo urađeno na zastrašivanju gledalaca. Duhom i šarmom, "Slither" me je podsetio na sjajni "Tremors" i svrstao se u kategoriju najuspešnijih horor komedija.

Magic (1978)

, 03 2012 22:31:00 +0200

Mađioničarev pomoćnik Corky, neslavno prolazi na svom prvom samostalnom nastupu pred klupskom publikom. On kasnije dobija lutka za trbuhozborstvo nazvanog Fats kako bi unapredio svoj nastup i posle nekoliko godina Corky se nađe na vrhuncu slave. Međutim, Fats je razvio svoju ličnost i žele da kontroliše svog gospodara...

Ovo je ukratko opis radnje psiho-drame s tragovima horora "Magic", koji je 1978. snimila ekipa iz snova: režiju potpisuje Oskarovac Richard Attenborough (pet godina kasnije pobedio u kategoriji najbolja režija za film "Gandhi"), scenario je napisao dvostruki Oskarovac William Goldman (nagrađen za najbolji scenario za "Butch Cassidy and the Sundance Kid" iz 1969. i "All the President's Men" iz 1976. godine), Oskarovac Jerry Goldsmith je bio kompozitor (dobitnik Oskara za najbolju muziku iz filma "The Omen" i nominovan preko 15 puta za nagradu u toj kategoriji!), glavnu mušku ulogu tumačio je, tada još uvek bez Oskara Anthony Hopkins, a glavnu žensku Ann-Margret i sporednu ulogu Burgess Meredith (oboje dvostruki kandidati za najprestižniju filmsku nagradu)!

Kao što vidite, na jednom filmu je učestvovala gomila talentovanih stvaralaca i umetnika što je rezultiralo sasvim zadovoljavajućim filmom, u neku ruku potresnim i u kome briljira Hopkins dok nam prezentuje lik Corkyja koga muče unutrašnji demoni. Zamisao autora da lutak Fats jako likom podseća na Hopkinsa je pun pogodak. SPOILER!: Scena u kojoj Meredith postavlja zadatak Corkyju da sedi s njim pet minut, a da Fats ne progovori je baš potresna, a oba glumca su dočarala taj prizor veoma realno.

Neka zamerka po pitanju "Magic"-a, jedino može da se usmeri na tempo kojim se radnja odvija, ali kao što sam napisao, reč je o psihološkoj drami sa tragovima horora, tako da je tako nešto prosto i očekivano. Ne bih dalje piskarao, osim što bih preporučio ovaj film za gledanje, naročito onima koji vole psihološke horore.

The Sentinel (1977)

, 28 2012 09:16:54 +0200

Usled nedostatka ili da se bolje izrazim suše kada su u pitanju dobri i kvalitetni savremeni horori, bacio sam se na ili repriziranje nekih filmova koji se nisu našli na ovom blogu a da sam ih gledao pre njegovog začetka i za vreme velike pauze ili na gledanje starijih naslova koji se smatraju boljim od prosečnog. Tako od poslednjih dvadesetak filmova koji su se našli na blogu, manje od pola ih je snimljeno u periodu posle 2000. godine što su verni pratioci bloga sigurno primetili.

Ovoga puta radi se o hororu "The Sentinel" iz 1977. godine čiju režiju potpisuje Michael Winner, čovek koji je snimio preko 40 filmova, ali najzvučniji podatak iz njegove biografije je to što je bio jedan od producenata filma "Death Wish", kultnog dela o osveti Charlesa Bronsona tj. njegovog lika koji surovo osvećuje smrt svoje supruge. Winner je ujedno i koscenarista na scenariju filma "The Sentinel", a sarađivao je sa Jeffreyjem Konvitzem po čijoj je istoimenoj noveli napisan scenario.

Njih dvojica adaptirali su priču o mladom i uspešnom top modelu Alison koja ne želi da se još uvek uda za svog verenika s kojim živi. Ona čak napušta njihovu zajednicu i useljava se u prelep apartman u Brooklynu, u zgradi u kojoj u potkrovlju živi čudni, slepi sveštenik. Alison se javljaju psihičke tegobe, javljaju joj se i košmari, kao i užasna sećanja na njen pokušaj samoubistva. Kada se požali agentu nekretnina na uznemiravanje od strane ostalih, veoma morbidnih stanara i komšija, saznaće da u zgradi žive samo ona i sveštenik i da se tu doselila s razlogom.

"The Sentinel" je horor film koji svoju stravu donosi na old school način - bez hektolitara krvi i zanimljivom pričom. Ova priča o duhovima/demonima iz pakla, na žalost, u nekom početnom delu izrazito podseća na klasik Polanskog "Rosemary's Baby", ali se kasnije jasno razlikuje, jer priča odlazi u drugom pravcu, a i kvalitet je ipak slabiji. No, ne mnogo, pa tako "The Sentinel" spada u pravo osveženje i odličnog predstavnika 70-ih godina XX veka. Naravno, činjenica je da iz današnjeg ugla gledanja, sigurno nije preterano strašan (nekima možda nimalo), ali recite mi koji film iz tog perioda može današnju publiku da "istrese iz gaća"?!

Osim priče, moram da istaknem i glumačku postavu koju predvode mladi Cristina Raines (nije ostvarila zapaženu karijeru) i Chris Sarandon, a u sporednim ulogama se pojavljuju Ava Gardner, John Carradine, Burgess Meredith, Eli Walach, Christopher Walken, Beverly D'Angelo, Jeff Goldblum. Atmosfera i ambijent su takođe pogođeni, a ono što je filmu dalo i kontroverznost je podatak da je u završnim scenama, kada se pojavljuju brojni demoni iz pakla, Winner angažovao stvarne ljude s kojima se priroda surovo poigrala i koji su nastupali kao cirkuske atrakcije u tzv. "predstavama nakaza". Njihov stvaran izgled daje filmu posebno neugodan i uznemirujuć ton. Ipak, čini mi se da je ovo pomalo zaboravljen film, o kome se ne priča dovoljno što nije zasluženo.

Maniac Cop 2 (1992)

, 23 2012 17:31:20 +0200

Kao što ste mogli pročitati u prethodnom osvrtu, "Maniac Cop", iako opterećen manjkavostima, dobio je još dva nastavka. Na oba nastavka su ponovo sarađivali režiser William Lustig i scenarista Larry Cohen, a kako se prvi deo završava otvorenim krajem, jasno je da "Maniac Cop 2" nastavlja tamo gde se stalo u "jedinici". Ko god bude odlučio da pročita ovaj unos do kraja, mora da bude upozoren da će se u preostalom tekstu naći dosta spojlera radnje, što može smetati samo onima koji još nisu pogledali ni prvi deo ove kratke franšize.

Dakle, radnja se nastavlja gde se stalo - Matt Cordell iliti Maniac Cop, tačnije njegov leš nije ni pronađen nakon okršaja sa Forestom i njegovom devojkom Teresom iako je prethodno u njegovim grudima završio jarbol, a kombi kojim je upravljao poslat na morsko dno. Naravno, Forest i Teresa sumnjaju da od Cordella i dalje preti opasnost, dok im se ostatak policije smeje i sumnja u ozbiljne psihičke probleme zbog čega ih komesar šalje kod psihijatra Susan Riley. Međutim, ubrzo Forest i Teresa završavaju u crnoj hronici, pošto ih Cordell pronađe i likvidira. Ovoga puta slučaj dobija inspektor McKinney, kome pomaže upravo Susan Riley, ali ovoga puta njihov protivnik je još nemilosrdniji, snažniji i ima saradnike.

Zanimljivo, uloge su reprizirali Bruce Campbell i Laurene Landon, iako likovi koje tumače brzo i neslavno završavaju, kao i nezaobilazni Robert Z'Dar u ulozi manijakalnog policajca. Ovoga puta glavne uloge dodeljene su Robertu Daviju (poznatom najviše po ulozi jednog od negativaca u kultnom filmu "Goonies") i simpatičnoj Claudiji Christian.

Iako je "Maniac Cop 2" bolje prošao kod kritičara od prvog dela, po mom mišljenju je ovo lošiji deo. Razlog za to je što je Cordell smislio nekakav plan osvete ubicama iz Sing Singa, što zahteva njegovu saradnju s siledžijom Turkellom i što mi je bilo nepotrebno, jer je u ovom delu Maniac Cop još neprirodniji tj. paranormalniji, često ga ima u kadru (na žalost, mnogo manje njegovog unakaženog lica), a i obogaćen novim detaljem - "žongliranjem" pendreka, da se tako izrazim. Jednostavno, Cordell umnogome podseća na Myersa, neuništiv je, a ima pomagače. To je po meni neoprostivo. Osim ovoga, dvojka je bogatija akcijom od keca, pa je ovo solidan filmić za jedno gledanje, ma koliko sam Lustig tvrdio da je "Maniac Cop 2" njegovo najbolje delo...

Maniac Cop (1988)

, 19 2012 22:54:53 +0200

1988. godine, William Lustig se posle osam godina pauze vratio u vode horora. Nakon uznemirujućeg filma "Maniac" o manijakalnom ubici koji skida skalpove svojim žrtvama i koga je na zastrašujuće sjajan način dočarao Joe Spinell, Lustig je snimio još jedan film koji u naslovu ima tu reč koja je obeležila njegov opus - dakle, te godine nastao je "Maniac Cop". Odmah da razjasnimo, ova dva filma nemaju nikakve veze, da ne pomisli neko da je manijak evoluirao.

Pišem da je reč manijak obeležila Lustigov opus, jer je kasnije snimio dva nastavka "Maniac Cop"-a, za 2013. je najavio da će producirati rimejk "Maniac"-a u kome će se u ulozi Franka pojaviti Elijah Wood, a još 2008. godine je horor sajt bloody-disgusting.com objavio da Lustig razmišlja o oživljavanju serijala i snimanju četvrtog filma o policajcu manijaku. Na žalost, on je već u tim kuloarskim pričama pomenuo da ulogu manijakalnog predstavnika zakona neće glumiti Robert Z'Dar, legendarna nakaza koji ga je igrao u dosadašnja tri filma.

"Maniac Cop" je akcioni horor film u kome nevine građane Njujorka brutalno ubija uniformisani policijski pozornik. Kako se broj žrtava rapidno povećava, a gradski oci teže da zataškaju slučaj, inspektor McCrae rukovodi istragom. Istovremeno, mladi policajac Jack Forest postaje glavni osumnjičeni, pošto mu smeštaju pravi ubica i misteriozna žena koja pomaže manijaku. Forest, njegova devojka Theresa i inspektor McCrae moraće da razreše misteriju pre nego što policajac manijak ponovo napadne.

Ovaj Lustigov film, iako je iznedrio nastavke, nije preterano cenjen i loše je prošao i kod kritike i na bioskopskim blagajnama. Filmu su najviše zamerali zbog toga što autori nisu učinili ništa interesantno ili neočekivano kada je u pitanju jednostavan zaplet. Po meni je najveća zamerka u načinu na koji policajac manijak Matt Cordell završava na slobodi, nekada legenda među policijom, nakon podmetanja od strane mafije završi u čuvenom zatvoru Sing Singu. Previše naivno od strane ipak iskusnih filmskih radnika kakvi su Lustig i Larry Cohen koji je pisao scenario.

No, iako je to najveća zamerka koju mogu da uputim, sigurno je da ih ima još, naravno manjih, ali sve one ne menjaju utisak da je "Maniac Cop" dopadljiv film. Priča o nemilosrdnom policajcu manijaku je zanimljiva, a posebno što je on nadljudsko biće i što je pomenuti Z'Dar bio savršen izbor za glumca koji treba da na pravi način izazove strah kod gledalaca. Zaista je reč o prejebenom negativcu, a poseban šmek mu daju uniforma i bele rukavice koje fura, ogromna pojava, hladnokrvnost i nemilosrdnost. Slika govori više od hiljadu reči:

Osim toga, "Maniac Cop" je zanimljiv i zbog toga što Foresta glumi Bruce Campbell, a u sporednim ulogama se pojavljuje dosta manje-više poznatih glumaca poput Toma Atkinsa, Richarda Roundtreeja, te William Smith, Ken Lerner i Leo Rossi. Naravno, ne radi se o epohalnom horor filmu, ali meni je bio na trenutke simpatičan i zanimljiv, naročito zbog negativca i kao klasičan predstavnik B produkcije.

A Nightmare on Elm Street (1984)

, 14 2012 16:16:19 +0200

Dvanaest godina posle debitovanja naslovom "Last House on the Left", snimanja kultnog "The Hills Have Eyes" i nekoliko sasvim prosečnih filmova poput "Deadly Blessing", "Swamp Thing" i "Stranger in Our House", Wes Craven je 1984. napisao scenario i režirao klasik horor žanra "A Nightmare on Elm Street". Zanimljivo je da je Craven inspiraciju pronašao u seriji novinskih članaka o izbeglicama iz Kambodže, Crvenim Kmerima koji su u SAD umirali u toku sna - poor bastards su bolovali od tzv. Brugada sindroma ili Iznenadnog neočekivanog smrtonosnog sindroma, čestog srčanog oboljenja u Tajlandu i Laosu.

Craven je u toj neobičnoj priči video ideju za svoj horor film u kome će se preplitati san i java i nastao je "A Nightmare on Elm Street", remek-delo žanra koje je pokrenulo pravu franšizu te je snimljena gomila nastavaka, rimejk, čak i crossover sa drugom franšizom, "Friday the 13th". Cravenov scenario je vrlo zanimljiv i prati, kako je to Carpenter u "Halloween"-u propisao, grupicu tinejdžera, uglavnom napaljenih koji iznenada počinju da sanjaju snove u kojima ih proganja okrutni i unakaženi ubica po imenu Freddy Krueger, koji na jednoj od šaka nosi rukavicu sa sečivima. Ovim klincima nije jasno zašto su na meti Kruegera, dok ne saznaju surovu istinu da iza njegove smrti stoje njihovi roditelji i da je vreme za Freddyjevu osvetu.

Kada sam bio klinac, a to je kao što stoji u opisu bloga bilo vreme kada sam bio veoma plašljiv i izbegavao horor filmove u širokom luku, ovaj film je pratila fama, a starije društvo iz kraja ložilo nas je dodatno pričom o jednom od najstrašnijih filmova ikada od koga su ljudi po amričkim bioskopima čak i umirali, naravno od straha. Zbog toga sam ga dugo izbegavao, a negde u kasnim tinejdžerskim godinama konačno gledao i iščuđavao se njihovim lažima. Šta više, bio mi je na trenutke komičan film. I sada je opet prošlo dosta vremena dok se "A Nightmare on Elm Street" našao na mom repriznom repertoaru i posle ovog poslednjeg gledanja smatram da zaista zaslužuje status koji nosi. Ovo je prosto i narodski rečeno - filmčina!

Craven je imao dosta slab budžet, scenario koji je na nekoliko mesta problematičan na šta je uticao producent, ali isreću i znanje da ipak stvori upečatljiv i film za pamćenje. Iako skromnog budžeta, specijalni efekti su fantastični i što je najvažnije, a to priznanje film je dobio i od kritičara i od istoričara filma, prelaz između sna i jave je neverovatno uspešno izveden i to je najveći kvalitet ovog dela. Sem toga, režija je naravno prvoligaška, glumačka postava pun pogodak, naročito Heather Langenkamp u ulozi Nancy, a na više mesta ima prejebenih scena koje su obeležile žanr za sva vremena (smrti Tine Gray i Glena Lantza su vrh vrhova, scena Nancy u kadi, prvi Nancyn san u kom se pojavljuje Krueger, ma većina scena su sjajne i što je bitno vrlo često se smenjuju ove nezaboravne sekvence).

Realno, o ovakvim filmovima ne treba mnogo trućati, već im treba često davati šansu i uživati u njihovoj jednostavnoj genijalnosti. Ako nekog zanima opširniji osvrt na ovaj klasik, obavezno preporučujem ovaj link na kome Dejan Ognjanović detaljno iznosi mišljenje zašto je ovo remek-delo.

I da, za kraj još jedna zanimljivost. Glavnog negativca Freddy Kruegera svi znaju, a inspiracija za njega bio je istoimeni školski siledžija koji je kao dete maltretirao i terorisao Wesa Cravena. Koliki je uticaj na Cravena imalo to siledžijstvo, treba reći da je i u svom prvom filmu "Last House on the Left" glavnog negativca nazvao skraćenim imenom Krug.

The Innkeepers (2011)

, 04 2012 22:52:13 +0200

Ti West, mladi reditelj koji očigledno balansira na granici talentovanog i netalentovanog, kao što tradicija nalaže, snimio je novi horor film. Ovaj tridesetjednogodišnjak je u svojoj relativno kratkoj karijeri "izbacio" već peti film iz horor žanra, a naravno već radi na šestom i uz to je jedan od izabranih režisera za serijal "The ABCs of Death", projekat u kome će 26 režisera imati priliku da predstavi isto toliko načina umiranja.

Jasno je da je West, za vjek i vjekov vezan za horor žanr, a osim lošijih i ispodprosečnih filmova "The Roost", "Trigger Man" i nastavka "Cabbin Fever 2: Spring Fever", u CV-ju mu stoji i iznenađujuće dobri "The House of the Devil", film kojim nas je vratio u dobre, stare osamdesete godine XX veka. Dakle, ova kratka istorija Ti Westa me je zabrinjavala pred gledanje njegovog poslednjeg dela zvanog "The Innkeepers", jer je bilo za očekivati da ili bljesne ili nas opet počasti govancem.

"The Innkeepers" prati sudbinu dvoje mladih ljudi koji su recepcioneri u hotelu "Yankee Pedlar Inn"-u, u poslednjoj nedelji pred zatvaranje istog i koji žele da ovekoveče ukletu prošlost ovog zdanja i sve to lepo predstave na svojoj web stranici. Ono što počinje kao bezazlena igra, pretvara se u uznemirujuće događaje i vodi ka tragičnom kraju.

I? Bio sam u pravu što sam se pribojavao, zbog toga što je West potpuno omanuo. Iako je film dosta dobro prihvaćen kod publike širom sveta, "The Innkeepers" je po mom mišljenju jedan od najlošijih filmova koji obrađuju priče o duhovima koji opsedaju stara zdanja. Ogromna većina radnje je dosadna do uspavljivanja, atmosfera je praktično promašena tim otupljivanjem, a pakovanje akcije pred kraj filma deluje kao da se West setio da je protraćio sat vremena ni na šta i da sve to mora da nadoknadi u petnaest minuta.

Sem tih loših aspekata, bilo je i nečeg solidnog - to je Westov izbor glumaca koji su na nivou, a malu ekipu predvode mlada nada Sara Paxton koja je u 2011. godini snimila još dva horora ("Shark Night 3D" i "Enter Nowhere") i ostarila Kelly McGillis koja je 25 godina ranije slamala srce Tom Kruzu u "Top Gun"-u. Pored toga, scene u kojima se pojavljuje duh ostavljene neveste su bile po mom ukusu, međutim to nije uspelo da izvadi film iz teškog proseka. Nadam se da će West uraditi bolji posao na filmu "V/H/S" čija radnja obećava: "Grupa lopova, angažovana od strane nepoznatog trećeg lica da obije izolovanu kuću i ukrade retku VHS traku, pronaćiće snimljene trake koje prevazilaze njihovu pogodbu".

Death Ship (1980)

, 26 2012 20:48:28 +0200

Nakon sudara sa ogromnim, misterioznim, teretnim brodom, preživeli brodolomnici nalaze spas na istom tom brodu. Ipak, brzo će se preispitati da li su spašeni, jer to je nekadašnji nacistički brod na kome su mučeni zarobljenici i koji godinama luta okeanom, vreba brodolomnike i onda ih ubija jednog po jednog.

To je ukratko radnja filma "Death Ship" iz 1980. godine, koji je režirao Alvin Rakoff. Reč je o niskobudžetnom, ne mnogo cenjenom horor filmu o brodu zaposednutom duhovima nacističke posade i njihovih zarobljenika koje su mučili i ubijali na njemu. Ti duhovi proganjaju i glavne junake ove avanture koje predvode Richard Crenna (legendarni Trautman iz serijala filmova o Džonu Rambu) i George Kennedy (legendarni kapetan Ed iz genijalnog serijala parodija "Naked Gun").

Što se mene tiče, "Death Ship" je horor film koji nije imao dovoljno sreće i znanja autora da bude iznad proseka. Razlozi za to su, kao i uvek, brojni: scenario je tanak (ima i po koju nebuloznu scenu), malo je urađeno na karakterizaciji likova, radnja je uglavnom monotona, a prisustvo duhova nije dovoljno iskorišćeno za groznije scene.

Ideja je, dakle, mogla da bude daleko bolje iskorišćena, ali se to nije desilo. No, i pored toga, "Death Ship" ima izvesne kvalitete. Najpre, taj ogromni nacistički, misteriozni teretnjak izgleda savršeno zlokobno. Jedna od najboljih scena u filmu je ona kada se preživeli prebacuju iz čamca za spasavanje na teretnjak i kada ovaj pokušava da nekoliko njih spreči u tome. Ima tu još par nezaboravnih scena, što uz mudro oglašavanje duhova na nemačkom jeziku, dovodi ovaj film do podnošljivosti gledanja, a prava je šteta što sve ovo nije upakovano na mnogo bolji način. Ovako, "Death Ship" je težak prosek koji će retko ko pogledati više od jednog puta...

Christine (1983)

, 21 2012 13:09:52 +0100

Nedostatak novijih naslova, naterao me je da pružim priliku klasiku "Christine" koga sigurno nisam pogledao preko deset godina. Reč je o spektakularnom hororu koji je režirao John Carpenter i to po scenariju Billa Phillipsa koji je prilagodio istoimenu novelu Stephena Kinga. Radnja je jednostavna: Arnie, srednjoškolac-štreber i smotanko zaljubljuje se na prvi pogled u olupinu od automobila i ne žali novaca da ga kupi i dovede u prvenstveno stanje. Njegovi malobrojni prijatelji primećuju da se osim automobila menja i sam Arnie koji provodi previše vremena uz "Christine" i razvija se u drskog i arogantnog mladića, suštu suprotnost od Arnija kakvog poznaju.

Kada se snimanja po Kingovom delu lati majstor poput Carpentera, rezultat može samo da bude izvrstan film. Iako je sam zaplet otkačen, mislim reč je o ukletom automobilu, "Christine" je ozbiljan horor film, predivno snimljen i fantastično razvijen od početka do kraja. Carpenter je dosta posvetio karakterizaciji glavnog lika Arnija i njegov preobražaj iz štrebera u lošeg momka me je fascinirao.

Lisac poput njega izabrao je i odličnu glumačku postavu - u ulozi Arnija briljira Keith Gordon, njegovog najboljeg prijatelja igra John Stockwell, devojku Alexandra Paul, a u epizodnim ulogama se pojavljuje Travoltina lepša polovina Kelly Preston, Harry Dean Stanton u ulozi inspektora i Robert Prosky koji je bukvalno razbio u ulozi vlasnika automehaničarske radionice u kojoj se veći deo filma nalazi crveni Plymouth Fury zvani "Christine".

Poseban kvalitet leži i u specijalnim efektima, jer je transformacija potpuno uništenog automobila u prelepu limuzinu fascinantna i oduzima dah. Stvarno svaka čast i kapa dole ljudima koji su to tako savršeno izveli davne 1983. godine. Inače, kako je Plymouth Fury proizveden 1958. godine i malom broju primeraka, Carpenter je bio primoran da druga dva modela Belvedere i Savoy zamaskira da liče na Fury i za potrebe snimanja uništio je 21 Belvedere i nekoliko Furyja.

Čuvena "show me" scena:

Naravno, kada je reč o Carpenteru, onda treba pomenuti i muziku. "Christine", tako, osim zanimljivog soundtracka koji je napravio uz pomoć starog saradnika Alana Howartha, odlikuje i dobra rock'n'roll muzika. Upečatljiva je svakako uvodna scena, kada vidimo "Christine" u fabrici automobila u Detroitu i kada je Carpenter kao muzičku podlogu iskoristio pesmu "Bad to the Bone" u izvođenju Georgea Thorogooda i The Destroyersa:

Sve u svemu, "Christine" je lektira za sve horor sladokusce.

Insidious (2010)

, 16 2012 08:23:55 +0100

Kada nekoga hoće i kada je rođen pod srećnom zvezdom, onda ga malo šta može zaustaviti. Oren Peli, čovek koji stoji iza fenomena "Paranormal Activity", još jednom je pokazao da ima talenat/nos/sreću/šta već, pošto je ovoga puta kao producent stao iza filma "Insidious". Režiserska palica poverena je nadarenom Jamesu Wanu (u njegovom CV-ju već stoje horor filmovi "Stygian", "Saw" i "Dead Silence"), dok je scenario pisao Leigh Whannell tvorac franšize "Saw". Ova tri uspešna filmska radnika, udružili su se na skromnom projektu "Insidious" za čije je snimanje sakupljeno 1,5 milion dolara. Rezultat njihovog udruženog rada je odličan horor film i nova gomila zelenih novčanica - širom sveta je inkasirano 97 miliona dolara.

Iako su imali i više nego skroman budžet, angažovali su probranu glumačku ekipu: glavni likovi su povereni Rose Byrne i Patricku Wilsonu, a u sporednim se pojavljuju Barbara Hershey i Lin Shaye (snimila je u karijeri skoro 30 horor filmova!).

Osim toga, Whannell je stvarno uradio dobar posao, pa je posledica toga jedan od najboljih filmova od 2000. godine na ovamo - žanrovski gotovo savršen jer ima i dobru priču, kvalitetnu glumu, odlične efekte, sablasnu i morbidnu atmosferu i dovoljno strašnih elemenata, a pri tom je siromašan gadljivim scenama i litrima krvi.

Radnja prati porodicu (otac, majka i troje dečice) čiji najstariji sin iznenada upadne u medicinski neobjašnjivu komu. Majka i otac će na sve načine pokušati da se izbore za dušu svoga deteta, naročito kada saznaju da je i otac kao dete prolazio kroz slično stanje. Oni moraju da se izbore i sa vremenom, jer je samo pitanje trenutka kada će detetova duša zauvek ostati zarobljena u paralelnom svetu nazvanom "The Further".

Kao što se da primetiti, radnja je komplikovana i prava je radost odgledati ovaj film, jer se nizak budžet ne primećuje ni u jednoj sceni. Sem toga, do trenutka kada otac uđe u "The Further", film se zasniva na odličnoj roli Rose Byrne i njenom dokazivanju da nije poludela već da se stvarno dešava nešto paranormalno, a od tog ulaska u paralelni univerzum film dobija novu dimenziju, izrazito mračnu i napetu.

"Insidious" je svakako film koji bih preporučio svakome.

Apollo 18 (2011)

, 11 2012 22:49:04 +0100

Kazahstanac Timur Bekmambetov posle režiranja uspešnih ruskih SF filmova "Noćna" i "Dnevna straža" i produciranja crtaća "9", upustio se u novu producentsku holivudsku avanturu zvanu "Apollo 18". U skladu sa važećim trendovima, Bekmambetov je odlučio da finansira snimanje još jednog tzv. "foun footage" filma, a ovoga puta je korišćena i izlizana fraza da je reč o autentičnom materijalu tj. da je pred gledaocima 80 i nešto minuta snimaka koje je slala tročlana posada misije "Apollo 18". Kvaka je u tome što zvanično ova misija nije ni izvedena, ali su danas nekako procurile informacije i svi možemo da vidimo zašto se SAD nisu pojavljivale na Mesecu od famoznog "Apolla 11" i Neila Armstronga. Reklamna kampanja je bila takva da su iz distributerske kuće Dimension Film, tačnije jedan od braće Weinstein je izjavljivao da film nije fikcija već 100% realnost.

Naravno, to je svetlosnim godinama daleko od istine - "Apollo 18" je vešto režiran od strane Španca Gonzala Lópeza-Gallega, a tročlana posada su ne toliko poznati, koliko iskusni glumci što im je omogućilo da sjajno iznesu svoje uloge i dočaraju dramu i neizvesnost kroz koju prolaze kosmonauti na ovoj misiji.

Ono što je činjenica i što opterećuje ovaj film je to da je radnja na momente lako predvidiva, malo toga je neočekivano, a scenario na nekoliko mesta ima ozbiljne nedostatke (jedan od primera je sovjetska lunarna letilica čija je unutrašnjost uništena, razvučena je i pokidana gomila kablova, komande su pisane ćirilicom, ali to ne ometa jednog od kosmonauta da je pokrene s lakoćom).

"Apollo 18" je doživeo čudnu sudbinu - u produkciju je uloženo 5 miliona dolara, a zaradio je 25 što je svakako zadovoljavajuće, ali pored finansijskog uspeha, film je osakaćen od strane kritičara, pa čak i publike (jedan od primera je i ispodprosečna ocena na IMDB-u po mom mišljenju). S ovim se ne bih složio, jer je po meni ovo sasvim zadovoljavajući SF horor. Gluma je odlična, enterijer i eksterijer letilica, ostale spravice i površina Meseca su realni, a efekti vešto zamaskirani kamerama čiji snimci nisu baš najjasniji ali u tome je draž. Dopala mi se i drama koju doživljavaju likovi na Mesecu, zanimljiva vanzemaljska vrsta koja nastanjuje Zemljin satelit i iznad svega to što film ne upada u klasičnu američku patetiku na koju publika preko bare otkida. Ne znam za druge, ali po meni je "Apollo 18" nepravedno popljuvan i potcenjen...

The Video Dead (1987)

, 26 2012 14:10:57 +0100

U, čoveče, baš me poterao maler s filmovima! Nakon vrlo slabog "Class of Nuke 'Em high", na repertoaru mi se našlo još jedno treš ostvarenje iz osamdesetih godina prošlog veka - "The Video Dead". E, sad, kapiram da je "Class" planirani treš, za razliku od ovog direct-to-video izdanja koji je toliko loš da je gotovo dobar.

"The Video Dead" je režirao Robert Scott, a takav "talenat" je nakon ovoga snimio još samo jedan film. Njegovu sudbinu doživeli su i glavni glumci snimivši ili nijedan ili tek 2-3 filma pride. Za sve postoji razumevanje, jer su oni jednostavno preloši, a na ruku im ne ide ni stil oblačenja koji je dominirao tom dekadom i koji neizbežno prate i glupave frizure. Osim loših glumaca, sami likovi su bezvezni, a predvodi ih nekakav stariji Teksašanin koji deluje prejadno.

Kao što biva, gde su likovi tupavi, ne može ni scenario biti bolji - ovde je reč o zombijima koji izlaze iz prokletog televizora na kome se prikazuje horor film "Zombie Blood Nightmare", a taj TV prijemnik nalaze brat i sestra na tavanu nove kuće. Ideja sama po sebi nije loša, jer je različita od klasične zombi infestacije, ali su zato dijalozi najblaže rečeno epski. Da bih vam to dokazao, evo više primera:

Jeff: "Why don't you calm down? He can't have gotten far."
April: "You don't understand. He likes to chase skunks in the woods and when he finds them, he tries to mate with them. Only, skunks don't like to mate with poodles. So they spray him and then he really gets turned on."

Zoe Blair: Your strange!
Jeff Blair: Well that's me ok? I'm a STRANGE person!

Zoe: "We're going to call the police and we're going to get out of here, right now, tonight."
Mr. Jordan: "Ahahahahahaha! Sure, go ahead, call the police! 'Hello officer, we got some dead people in my house. Yes sir, sure are still up and walking around.' Hahaha!"
Jeff: "He's got a point, Zoe." (ovo i ne deluje toliko besmisleno koliko je besmislena gluma u trenutku izgovaranja ovih linija)

Sve ovo ni ne treba da čudi, jer film je imao budžet 80000 dolara. Ipak, verovali ili ne, završnica filma je cool, a ovaj film je nekoga čak inspirisao, pa jedan hardcore punk bend nosi ime "The Video Dead". Uz sve ovo, omot na kaseti je krasio impresivan crtež:

Class of Nuke 'Em High (1986)

, 21 2012 14:09:19 +0100

U nedostatku boljih filmova, danas sam se odlučio da bacim oko na Tromin klasik "Class of Nuke 'Em High". Za one neupućene, Troma Entertainment je američka nezavisna filmska kompanija koju su osnovali Lloyd Kaufman i Michael Herz davne 1974. godine i čija specijalnost su totalno treš filmovi, zvanično B-produkcije (rekao bih da je pre u pitanju neko drugo, dalje slovo azbuke). Ljubitelji treša širom sveta formirali su oko ove kompanije pravi kult, što nije ni čudo jer je dovoljno da navedem samo neke od naslova koji su izbacili pa da vam bude jasno o čemu se tu radi: "Beware! Children at Play", "Cannibal! The Musical", "Feracious Female Freedom Fighters", "The First Turn-On", "Killer Condom", "Rabbid Grannies", "Redneck Zombies", "Tromeo and Juliet", "Surf Nazis Must Die", "The Toxic Avenger"...

Radnja se vrti oko srednjoškolaca čija se škola nalazi "ni četvrt milje" udaljena od nuklearne elektrane. Sam taj podatak uticao je na promenu ponašanje grupe đaka koji su nekad bili elita, a sada banda koja teroriše čitavu školu i preprodaje travu koju gaje u dvorištu nuklearke i koja se "đubri" radioaktivnim otpadom. Jedan zaljubljeni par pokušaće da im stane na put nakon što i sami konzumiraju sporne opijate.

Ovo bi bio kraći opis i koliko-toliko smislen iako je ovaj film daleko od toga. Mislim, kapiram da je za fanove treša ovo obavezno štivo, ali mene je propisno smorio, pa sam poslednjih pola sata samo površno pratio radnju. U stvari, sam početak mi je bio zanimljiv, čak zabavan, ali kasnije su me ugušili gomila debilnih dijaloga, preglumljivanje i sve slabiji humor. Bilo je tu i nekih neverovatnih scena, kao npr. kada neki kontrolor iz nuklearne elektrane pretražuje bure s toksičnim otpadom golom rukom. Moram priznati i da mi je opasno išla na živce ta školska banda, jer je čini neopisiva gomila kreatura koju će najbolje dočarati sledeća sličica:

Dakle, kao što se da zaključiti, "Class of Nuke 'Em High" je isključivo za hardcore ljubitelje treščine, dok bih onima koji to nisu savetovao da ne troše vreme uzalud.

Feast III: The Happy Finish (2009)

, 16 2012 20:38:18 +0100

Iako je u drugom delu već došlo do pada kvaliteta u odnosu na originalni "Feast", trio Gulager-Melton-Dunstan snimio je i treći, za sada poslednji deo o misterioznim čudovištima koja su najpre terorisala posetioce jedne izolovane drumske kafane, a zatim stanovnike učmalog gradića. Dakle, nisu izdržali i tako je nastao "Feast III: The Happy Finish".

Kako je završetak drugog dela veoma zbrzan i stiče se utisak prenagljen, a nije potamanjena gomila likova, radnja se tu nastavlja i prati njihov put ka policijskoj stanici koja je najstabilnija građevina u gradu, a i poseduje arsenal oružja koji im može znatno olakšati borbu. Ova nesrećna grupa likova, koja ni u trećem delu ne prestaje s međusobnim sukobima, napušavanjima i sl. sranjima, biće osvežena novim likovima kao što su Shitkicker, Prophet i Jean-Claude Seagal! Svako od njih imaće svoju ulogu u odluci da se napadne gnezdo, tzv. košnica iz koje su izmilela čudovišta i koje se nalazi u podzemnom kanalizacionom sistemu.

"Feast III" je enormno glup, dosadan i zamarujuć nastavak, da bi ovom triu "genijalaca" trebalo zabraniti rad na neko vreme, jer je prosto neverovatno da od dobrog prvog dela, isti autori potpišu stvaranje ovakvog smeća. I u ovom delu ne manjka krvoprolića, morbidnosti i gadosti, ali mnoge stvari su toliko nebulozne da je to neverovatno. Sem toga, ubacivanje pomenutih likova (od kojih poslednji ima WTF ime) je toliko jadno, zato što su oni stereotipni do mere lošeg ukusa, a sama završnica filma me je ostavila bez teksta. Pojavljivanje nekakvog džinovskog robota niotkuda i marijači koji na kraju peva neku retardiranu pesmu kojom opisuje radnju u sva tri dela potkopali su mi sumnju u uverenje da od "Kursadžija" ne postoji ništa gluplje. Najveća sreća i jedina prednost "Feast III" je to što traje 75 minuta, mada i to na momente deluje predugačko.

Feast II: Sloppy Seconds (2008)

, 12 2012 08:18:57 +0100

Tri godine nakon rediteljskog prvenca i jednog od uspešnijih tj. popularnijih i među publikom bolje primljenih horor filmova snimljenih u poslednjih deset godina, John Gulager se vratio režiranju i to nastavka sage koja je, naročito u SAD, stekla kultni status. Dakle, Gulager potpisuje drugi deo pod nazivom "Feast II: Sloppy Seconds". Gulager je i u ovom nastavku nastavio saradnju s scenarijskim dvojcem Melton-Dunstan koji je stajao iza "Feast"-a i pobedio u trećoj sezoni Greenlight projekta.

U "Sloppy Seconds" su i dalje verovala braća Weinstein, pa je njihova kompanija jedna od ditributera, ali ovaj film je već u startu predviđen da bude mnogo lošiji od originala - sniman je direktno za DVD i glavnu ulogu nije reprizirala Krista "Fuckin' Hot" Allen. Budžet za tako nešto i nije bio posebno loš, izdvojena su dva miliona dolara što nije značajnije uticalo na ovakav tip filma, jer se može svrstati u neku pola treš, pola crna komedija, pola horor kategoriju.

Radnja se nastavlja na kraj prvog dela, a posebna glupost je oživljavanje jednog od likova koji je geknuo - SLEDI SPOILER - scenaristi su oživeli lik Bartendera koga je tumačio režiserov ćaća Clu, što je po mom mišljenju bilo potpuno besmisleno tj. mogao je da izjavi reč-dve da novoj heroini da naznake ko joj je likvidirao sestru, a ne da ga kroz čitav film vuku sa sobom. Kad pominjem novu heroinu, reč je o Biker Queen (da, praksa sa nadimcima iz prvog dela se nastavljai ovde, ali je predstavljanje likova ipak bezveznije), inače sestri bliznakinji Harley Mom koja gine u "Feast"-u i koja sa svojom bandom lezbo-bajkerki odlazi u obližnji gradić kako bi osvetila sestrinu smrt. Problem je što su isti taj gradić opsela čudovišta iz kafane i pretvorila ga u mali Bejrut. Bajkerke i nekoliko preživelih lokalaca moraće da se udruže ako žele da živi dočekaju konvoj vojske koji je na putu da ih spasi. Sem te priče, paralelno pratimo i borbu Honey Pie, jedne od preživelih iz prvog dela koja je prognana iz grupe od strane Bartendera, da se sama izbori za opstanak.

Kao što se može primetiti iz opisa, radnja je obogaćena gomilom likova koji će biti potrošni materijal, a Melton i Dunstan su se preigrali ubacivši u priču (ne)maštovite karaktere, a jedan od likova u samom filmu kaže u jednom trenutku: "E, sad sam bukvalno sve video." Zaista je reč o jednoj papazjaniji, dovoljan je primer navesti da su u priču uključene i dve male osobe, braća Thunder i Lightening, tu su stari znanci Bartender i Honey Pie, Biker Queen i njena lezbo banda, te prodavac automobila Slasher, njegova gospođa Secrets i ljubavnik Greg.

Iako je "Feast" bio brutalan, nasilan i krvav film, dvojka ga je po tome nadmašila - krv teče u potocima, delovi tela lete na sve strane, a i sama čudovišta se dosta više vide u kadru, čak i po danu. Naravno, u ovome se i preteralo, a posebno odvratne scene su sa raspadajućom babom Thundera i Lighteninga, Gregovo spašavanje bebe i seciranje lešine jedne od ovih spodoba. Kada ih već poredim, "Feast" mi je ipak bio znatno zanimljiviji za praćenje, možda zbog likova koji su bili zabavniji i simpatičniji. Osim toga, "Feast 2" se završava nekako naglo, dok gledanje tolike količine mrcvarenja izaziva popriličan zamor. "Sloppy Seconds" je definitivno film za ljubitelje krvoprolića i nije loš za jedno gledanje.

Feast (2005)

, 07 2012 07:49:16 +0100

Rezultat treće sezone projekta Greenlight je horor film "Feast" iz 2005. godine, a pobednički tim činili su scenaristi Marcus Dunstan i Patrick Melton i režiser John Gulager, inače sin Clua Gulagera koji je glumio u jednom od najkultnijih filmova horor žanra, "The Return of the Living Dead". Iza produkcije "Feasta" stala su veoma poznata imena: Matt Damon, Ben Affleck, braća Bob i Harvey Weinstein i braća Maloof, uloženo je preko 3 miliona dolara i dobijen je zabavan SF horor, svakako jedan od zanimljivijih poslednjih godina, da ne napišem deceniju.

Radnja je prilično jednostavna - posetioce zabačene kafančine iznenada napadaju nekakvi vanzemaljci, čudovišta ili šta već i jasno je da ih očekuje grčevita borba za opstanak protiv veoma nezgodnih, snažnih, brzih i pre svega gladnih neprijatelja. Ono što "Feast" donosi je svakako svežina u pogledu nekomplikovanja radnje, specifično predstavljanje svih likova (nadimci, zanimanja u životu, ali i sudbina do kraja filma su mi bili simpatična fora), puno dinamičnosti koja dosta rano počinje i scena krvoprolića koliko hoćeš.

Pomenuti Clu Gulager jedan je članova glumačke ekipe, koja i nije preterano poznata, ali je sasvim lepo skockana i upakovana, pri čemu moram da izdvojim i Kristu Allen, ekstremno sexy mamacitu, jednu od nekoliko heroina. Angažovanim glumcima i nije bilo teško da nam približe likove, jer su oni živopisni iako bi to moglo nekome da zasmeta. Takvi karakteri produkuju i nekoliko komičnih scena, a jedan od uspešnije prikazanih likova je Coach, koga glumi Henry Rollins, vođa punk benda Black Flag. Ah da, tu je i kultni Jason Mewes u sporednoj ulozi, poznatiji kao Jay iz dvojca "Jay and Silent Bob".

Na žalost, scenaristi su imali i momenata u kojima su se pogubili i preterali u replikama, što pred kraj počinje malko da zamara. U još neke nedostatke, uvrstio bih to što ova čudovišta nisu detaljnije objašnjena, tačnije o njihovom poreklu se ne saznaje ama baš ništa, osim da se razmnožavaju neverovatno brzo iz gotovo antologijske scene seksa između dve kreature. Takođe, nemamo baš puno prilike da ih detaljnije osmotrimo pošto su scene u kojima se pojavljuju veoma dinamične i brze.

Ipak, ovaj poslednji pasus nije bitno pokvario utisak - "Feast" je pomalo uvrnut, ali zabavan i zanimljiv film koji nudi gledaocima puno akcije, krvi, delova tela, ali i humora, tako da preporučujem da pogledate borbu za opstanak likova zanimljivih nadimaka: Hero, Bozo, Hot Wheels, Coach, Beer Guy, Honey Pie, Grandma, Heroine, Tuffy i sl.

Survival of the Dead (2009)

, 02 2012 18:07:20 +0100

Slavni George A. Romero podario je hardcore fanovima zombija još jedan film iz njegove "kuhinje", inače šesti iz tzv. "dead" serijala. Posle kultnih "Night of the Living Dead" (1968) i "Dawn of the Dead" (1978), zatim već slabijih "Day of the Dead" (1985) i "Land of the Dead" (2005), te najlošijeg u nizu "Diary of the Dead" (2007), Romero je snimio "Survival of the Dead" 2009. godine. Kao što ste primetili iz mog opisa, kvalitet njegovih zombi filmova konstantno opada, te pogađate da mu je ovo najgori film.

U ovom delu serijala, priča prati grupicu plaćenika koja se na kratko pojavila u prethodnom, "Diary of the Dead" i koja se upućuje ka ostrvu koje naseljavaju potomci Iraca koji se bore sa zombi epidemijom uz međusobne nesuglasice i obračune, jer jedna grupa lokalaca istrebljuje sve zombije dok ih druga čuva nadajući se leku koji će izlečiti njihove najdraže. Vođe ove dve grupe su dva matora prdavca koje ostali bespogovorno slušaju što vodi ka konačnom obračunu bez pobednika.

"Survival of the Dead" je toliko loš da sam krajnje neprijatno iznenađen. Znao sam da Romero odavno gubi na kvalitetu, ali "SotD" ima jedan od najlošije i najdosadnije pisanih scenarija i iako ga potpisuje sam Romero, deluje kao da ga je pisao neki početnik ili amater. Priča je nezanimljiva, sa nekakvim etičkim pitanjima oko kojih se lome neki od junaka, radnja zamarajuća zbog čestih ponavljanja "head shot"-ova, očajnih dijaloga, karakterizacije likova i drvene glume u kojoj ubedljivo prednjači Alan van Sprang u ulozi narednika čiji je nadimak Nikotin. Čovek je izgleda pohađao školu glume Stevena Seagala.

Nisam 100% siguran, ali ovo je jedan od najdosadnijih zombi horor filmova, a kada to mislim ja, osvedočeni ljubitelj ove tematike, onda bi to nešto trebalo da vam govori. Da ne bude da sam ja previše kritičan, film je svuda kupio uglavnom negativne kritike, a za delo koje je koštalo 4 miliona dolara dovoljno govori podatak da je "SotD" doživeo potpuni fijasko, jer je u bioskopima u SAD i po svetu zaradio bednih 140 hiljada dolara! Najjače je što je i pored svega ovoga, Romero najavio da planira da snimi čak dva nastavka ovog filma. Iskreno se nadam da ćemo biti pošteđeni toga.

The Burning (1981)

, 29 2012 15:36:19 +0100

Nakon čitanja dosta pohvala na račun filma "The Burning", iako sam, kako je opšte poznato antifan slešera, odlučio sam se da pogledam ovaj film i uverim se da li zaslužuje takve pohvale ili ne. Ono što je bitno napomenuti za "The Burning" je da je imao buran put prikazivanja, za šta su krivi cenzori koji su film bukvalno izmasakrirali. Oni su ga i u SAD i u V. Britaniji smatrali toliko brutalnim da nisu imali druge nego da iseku gde god stignu, pa je tako tek 2007. godine izdata uncut DVD verzija, a svi ovi problemi su uticali na slabu zaradu u bioskopima u vreme prikazivanja kao i na dodatne prihode koje bi prelaz u franšizu (koji se nije dogodio) sigurno garantovao.

Osim ovoga, "The Burning" ima i dosta zanimljivu istoriju - to je prvi horor film koji je snimila kompanija Miramax Films braće Weinstein, dvojca koji je producirao gomilu uspešnih i neuspešnih filmova (između ostalog i u horor žanru). Sem toga, u njemu su debitovali Fisher Stevens, Jason Alexander (George Costanza iz sitkoma "Seinfeld") i buduća Oskarovka Holly Hunter (do duše, ovde u neprimetnoj ulozi). I na kraju, koncept koji su braća Weinstein zamislila privoleo je Toma Savinija da kaže ne drugom delu "Petka 13-og" i radi na ovom projektu tj. stvori negativca koji je jedan od najzajebanijih u slešer podžanru.

Tako je nastalo klasično slešer delo - grupica tinejdžera želi da se osveti neprijatnom, čudnom i zastrašujućem čuvaru letnjeg kampa, ali njihova psina se otima kontroli te ovaj završi u plamenu. Posle dugog i teškog lečenja, deformisan teškim opekotinama, on izlazi iz bolnice s jednom namerom - da potamani što je moguće više tinejdžera. Tako dospeva u drugi letnji kamp u kome već kruži legenda o njemu, tzv. Cropsyju koji velikim baštenskim makazama sređuje polaznike letnjih kampova.

Pomenuti Savini kaže da je imao samo tri dana da kreira Cropsyjev izgled, koji je odličan, a pre svega ono što prati ovog pomahnitalog serijskog ubicu tinejdžera - makaze, brutalnost i pogled iz njegove perspektive (po čemu podseća na Franka Zita iz "Maniaca"). Sem Cropsyja, za pohvalu je i glumačka postava jer su glumci dosta mladi čime doprinose realnosti, a njihova mladost nije uticala na neku očajnu glumu. Scenaristi su im dali dosta prostora da se iskažu i da publika razvije simpatije prema nekima od njih, mada se meni to nije mnogo dopalo, jer se dugo čeka na početak akcijanja i Cropsyjev ubilački pohod.

Što se tiče pomenute brutalnosti zbog koje je film imao tako velike probleme, činjenica je da obiluje mnogim nasilnim scenama, Cropsy pobije desetak tinejdžera i kada započne krvoproliće vitla onim makazama non-stop, a same scene su jako slikovite. Ipak, je Savini majstor svog zanata, a vrhunac dostiže u sceni u kojoj sprženi negativac napadne splav s klincima pa delovi tela lete na sve strane.

No, i pored svega ovoga, meni je "The Burning" pfff film... Ne vredi, jednostavno imam otpor prema slešerima koji je zaista veliki tako da ni ovaj film u koji se fanovi slešera kunu nije ostavio neki značajan utisak na mene, mada moram priznati da je svakako jedan od boljih (daleko iza "Halloweena", ali među kvalitetnijima, rame uz rame sa "Maniac"-om).

The Thing (2011)

, 24 2012 21:58:17 +0100

U vreme kada više ništa nije sveto, u nedostatku svežih ideja, mašinerija zvana Hollywood traži spas u rimejkovanju kultnih i odličnih filmova, u raznim nastavcima i prequelima (da me ubije neko ali nemam pojma postoji li srpska reč za ovako nešto). Između ostalih, na red je došao i fantastični "The Thing" Johna Carpentera (koji je inače rimejk), pa se našla neka ekipa koja je rešila da celoj priči da uvod.

Tako je Universal Pictures uložio 35 miliona dolara u ovaj prequel, koji je imao puno problema, ali je konačno prikazan u oktobru ove godine, posle nekoliko odlaganja i ozbiljnih prekrajanja. Producenti su rediteljsku palicu poverili u svetu filma nepoznatom i neiskusnom Holanđaninu Matthijs van Heijningenu Jr. koji je rukovodio ovom ekranizacijom događaja u norveškom kampu koji su prethodili Carpenterovoj ekspediciji.

Dakle, veliki novac je uložen, a rezultati su porazni. Na bioskopskim blagajnama "The Thing" je potonuo zaradivši malenih 27 miliona širom sveta. Što se mene tiče, ne znam čemu takav potop jer: 1) američka publika voli rimejkove, sequele i prequele; 2) film ima i više nego solidne ocene na filmskim sajtovima; 3) mnogo je nove publike kojoj Carpenterov "The Thing" ne znači ništa (ipak je prošlo skoro 30 godina) tako da nisu mogli da povuku parelele između ova dva filma.

Iz mog ugla, ovaj prequel je sasvim solidan - naročito ako ga ne uporedim s Carpenterovim filmom, i to ni u jednoj kategoriji. Dakle, radi se o dinamičnom akcionom SF hororu, sa dosta scena s vanzemaljskim stvorenjem, a ti efekti su većinom prilično dobro odrađeni - scena u helikopteru je sjajna. Scenario ima pomalo rupa, a klaustrofobična lokacija nije nimalo iskorišćena. Međutim, poseban šmek filmu daje glumačka postava, jer filmske Norvežane igraju stvarno Norvežani, ali kada sam kod glumaca, ne mogu da ne pomenem i po mom mišljenju najveći minus a to je glavna glumica. Radi se o Mary Elizabeth Winstead koja mi je bila potpuno neubedljiva u oslikavanju glavnog lika, nekako sva smušena.

Na kraju, "The Thing" je klasičan film koji neće ostaviti trag u žanru, jer konačni utisak je da nije traćenje vremena ali da ne bi ni bila neka šteta da uopšte nije ni snimljen. I sad kad bih posvećeno želeo da uporedim ovaj i onaj "The Thing", ovaj tekst ne bi imao kraja tako da završavam.

11-11-11 (2011)

, 19 2012 21:57:08 +0100

"11-11-11" je apokaliptični horor film iz "kuhinje" Darrena Lynna Bousmana, mladog i uspešnog režisera čija se kratka karijera sastoji isključivo iz horor filmova. Ovaj tridesetodvogodišnjak režirao je već šest horora za šest godina: "Saw II, III i IV", mjuzikl "Repo! The Genetic Opera", "Mother's Day" i onaj na koji ću se osvrnuti, pomenuti "11-11-11".

Ovaj film se dosta razlikuje od njegovih ostalih radova, napravivši iskorak iz torture podžanra u vode demona i religije. Radnja prati veoma popularnog američkog pisca koji nakon tragedije u kojoj mu poludeli fan ubije ženu i dete, dobija poziv iz Barselone da mu je otac na samrti. On se upućuje tamo kako bi proveo s njim poslednje dane uz priliku da popravi odnose sa otuđenim bratom. Tamo će shvatiti da mu je život, kao i život njegovih bližnjih označen brojem 11 i da je 11.11.11.više od datuma - to je upozorenje.

"11-11-11" je potpuno čudan film. Slabo je prošao kod publike i kritike, a ja sam mu pružio priliku zbog pohvala sa jednog hrvatskog horor foruma. Ipak, ispada kao da su ti ljudi nešto varili pre gledanja, jer je ovo ispodprosečan film. Problem nije toliko u scenariju, mada nisam preterani ljubitelj tematike koja se oslanja na znake koji se nalaze svuda oko nas, već u dosta turobnoj atmosferi koja ipak izgleda dosta sterilno i izveštačeno. Film ima podosta praznih minuta što je krajnje dosadno, a po meni najveći promašaj je izgled bića iz paralelnog sveta koja pokušavaju da uđu u naš svet, što je bitno za sam rasplet. Ovo bi trebao da bude film o apokalipsi, međutim krajnji rezultat je iznad svega neubedljiv. Iako ima par cim scena, ne bih preporučio da trošite vreme na njega.

Dark Night of the Scarecrow (1981)

, 14 2012 09:02:35 +0100

Duševno obolelog, ali iznad svega dobroćudnog Bubbu Rittera, grupica lokalaca osumnjiči za ubistvo i bludničenje nad devojčicom, te mu pod uticajem vođe sudi i presudi bez ikakvih dokaza. Nesrećni Bubba završi raspet kao strašilo sa gomilom sačme u grudima. Ipak, još dok se utoke nisu ni ohladile, njegove ubice saznaju da je devojčica u stvari živa i da su ubili nevinog čoveka. Zbog toga smeštaju dokaze da se radilo o samoodbrani i bivaju oslobođeni na sudu. Ubrzo će shvatiti da je zatvor bolji od sudbine koja ih čeka...

"Dark Night of the Scarecrow", zanimljivo, televizijski je film iz 1981. godine kada je prikazan premijerno na kanalu CBS. Jedan je od dosta hvaljenih filmova koje nisam imao prilike da ranije pogledam, pa se zbog toga našao na repertoaru. No, tuđe pohvale nisu mu baš bile od pomoći pošto mi se "DNotS" jednostavno nije mnogo svideo. Ono što je već i vrapcima na grani jasno, to što je ovaj film iz kategorije slešera nije mu išlo na ruku kada je moj ukus u pitanju. Ideja o osveti u formi strašila nije loša, šta više, ali mislim da je realizacija zakazala. Samo strašilo se ne pojavljuje u dovoljnoj meri u kadru, a zbog TV publike film je preblag, bez zastrašujućih scena i napetosti.

Ono što mi je zasmetalo je i scenario, odnosno hajka na Bubbu od strane lokalnih seljobera, te njegova egzekucija i oslobađanje ubica - osim što je jako neuverljivo, sve ovo je i pomalo komično, pri čemu posebno mislim na alfu i omegu među ubicama. Lik je naravno odvratan i odbojan, ali matorog debeljka njegovi saučesnici slepo prate kao da poseduje imalo harizme.

Naravno, "DNotS" ima i dobrih stvari, a najbolja od njih je obrt na samom kraju filma. O tome ne bih da spojlujem, ali mene je uhvatilo nepripremljenog tj. ispalo je potpuno nepredvidivo. Sem toga, ovaj film je ušao u istoriju kao prvi u horor žanru u kome stravu i užas izaziva strašilo ubica.

The Dark Side of the Moon (1990)

, 09 2012 16:42:20 +0100

"The Dark Side of the Moon" (u nastavku teksta "TDSOTM"), jedini je film producenta D.J. Webstera koji ujedno potpisuje i režiju. On je sarađivao sa braćom Hayes koji su bili zaduženi za scenario i koji su za razliku od njega ostali u filmskoj industriji nakon ovog filma (mada, nije to neka zavidna karijera, uglavnom je reč o televizijskim projektima ili slabim filmovima kao što su rimejk "House of Wax", "The Reaping" i "Whiteout"). Webster je nakon ovog direct-to-video (ne)dela, jednostavno prestao s radom.

To i ne treba mnogo da čudi, jer je "TDSOTM" jedan prilično loš i dosadan SF horor film u kome se 90% radnje zasniva na slaboj glumi i gomili nezanimljivih dijaloga. To je baš zamarajuće, naročito ako se ima u vidu da radnja prati posadu svemirskog broda koji iznenada privlači tamna strana Meseca i sve funkcije letilice otkazuju. Ubrzo se njihov brod povezuje sa zalutalim NASA-inim spejs šatlom nadajući se da će pronaći preko potrebne zalihe i ne sluteći da se tamo nalazi Đavo lično koga je Bog proterao na tamnu stranu Meseca (sve ovo je nekako povezano i s Bermudskim trouglom, WTF!?).

Efekti su žalosni, svedeni na zelene, mačje oči i glupavi glas Sotone koja zaposeda i likvidira jednog po jednog člana posade. Naravno da je svemu ovome uzrok budžet koji je jadan, kao i sama atmosfera u filmu. "TDSOTM" je zaista delo koje nije vredno pažnje. Inače, u filmu igra Joe Turkel ljubiteljima horor žanra najpoznatiji po ulozi barmena Loyda iz Kubrickovog klasika "The Shining".

Shark Night 3D (2011)

, 31 2011 17:39:22 +0100

David R. Ellis, čovek iza kojeg stoji nekoliko naslova iz horor žanra kao što su "Asylum", "Final Destination 2" i "The Final Destination", snimio je "Shark Night 3D" ukrstivši podkategorije kao što su animal attack, slasher i snuff. Iz tako nečega, normalno, može samo da nastane glup, nezanimljiv i naporan film, ali ni to nije bilo dosta Ellisu pa je film dodatno uništio dodvoravanjem publici izborom pitomog PG-13 rejtinga američke asocijacije za igrane filmove. To je značilo da neće biti golotinje ni preterano krvavih scena. Mislim, imaš među glumicama seksi Saru Paxton i Katharine McPhee i ne vidi se ni sisić, film je u startu osuđen na propast.

Koliko je zbrkan scenario, zaključite i sami: Sedam studenata odlazi na ostrvo na jezeru u zalivu Luizijane kako bi provelo razuzdan vikend. Međutim, zabava će se pretvoriti u noćnu moru kada jednog od njih napadne ajkula. Ovo ipak nije bilo dovoljno scenaristima Hayesu i Studenbergu, pa su u priču uključili i lokalne seljobere koji stoje iza ovih napada, jer snimaju smrti i kače ih na net, pošto se drže Del Boyeve devize: "Next year at this time we will be a millionaire."

Scenario je, dakle, glupav, a dodatno ga ruše nebuloze poput one kada crnac bez ruke i bez par litara krvi, kada sazna da mu je ajkula pojela ženu njegovog života, ulazi u jezero s ručno pravljenim kocem i s namerom da pokaže toj ogromnoj ribi da "payback is a bitch!". Na sve ovo, sam zaplet i završnica filma su prepuni klišea da se prosto guše u njima.

Ovakvi detalji, kao i činjenica da "Shark Night" ne donosi ništa što već nije viđeno u ovakvom tipu filmova, uticali su na to da kritika saseče film, a ni publika nije bila ništa zadovoljnija - osim loših ocena po filmskim web sajtovima, bioskopska zarada je bila svega 34 miliona dolara što je malo obzirom da je u produkciju uloženo čak 25 miliona! To je svakako veći udarac za producente od ocena, ali nisu ni zaslužili ništa bolje.

Brain Damage (1988)

, 26 2011 19:29:25 +0100

Šest godina nakon debitantskog, čudnog i morbidnog "Basket Case"-a, Frank Henenlotter se vraća snimanju filmom "Brain Damage". Ništa manje neobičnom od pomenutog prvenca, što se već može naslutiti iz radnje: Brian, sasvim običan i normalan mladić koji živi u Njujorku uspostavlja specifičnu simbiozu sa zlim, mozgolikim stvorenjem koje njegov mozak snabdeva narkotičkom, halucinogenom plavom tečnošću u zamenu za nesvesnu pomoć u "nabavci" mozgova nevinih žrtava kojima se to stvorenje hrani.

Kao i "Basket Case", i ovaj film ima jak kult koji ga prati iako se radi o jednom vrlo jeftinom, trashy ostvarenju koje obiluje mnogim komičnim scenama. Što se mene tiče, Henenlotterovi filmovi nisu mi zanimljivi. Sve mi to deluje veoma neozbiljno i siromašno, a "Brain Damage" mi je čak lošije legao od "Basket Case"-a. "BD" je užasno dosadan, a prvih pola sata mi se po glavi motala misao: "WTF!? Da li je moguće da ću do kraja gledati ovako nešto?" I izdržao sam, ali sem brutalnih scena krvoprolića, sve drugo je za zaborav, jer kako je to karakteristika Henenlotterovog rada gluma je očajna, produkcija Ž i scenario prepun neverovatnih dijaloga. Npr.:

Brian: "You sucked out her brains?"
Aylmer: "Yeah, right through her mouth."

Brian: "Is she dead?"
Aylmer: "Of course she's dead. What, are you kidding?"

(inače Aylmer je ime tog mozgolikog bića koje izgovaraju kao Elmer)

Osim ovoga, to biće deluje tako bezveze, kao neka krpena čarapa, a glas koji mu je pozajmio John Zacherle, poznat po dugogodišnjoj karijeri TV najavljivača uglavnom horor filmova najniže produkcije, je još bezvezniji. Reditelj je inače, što je bilo zabavno, ubacio i jednu scenu u metrou kada u voz ulazi Duane Bradley s ogromnom kutijom, glavni lik iz filma "Basket Case".

Da ne bude sve očajno, pomenuo sam da su krvave scene brutalne i jedini kvalitet filma, naročito scena sa raspomamljenom prsatom plavušom koja napipavajući ovo stvorenje u pantalonama glavnog junaka oduševljeno kaže: "Feels like you got a real monster in there", a kako se sve to završava možete videti na sledećem screenshotu:

Halloween II (1981)

, 21 2011 10:52:57 +0100

Nakon neverovatnog uspeha koji je postigao John Carpenter filmom "Halloween", bilo je samo pitanje vremena kada će se priča o manijakalno-demonskom ubici Michaelu Myersu nastaviti. Tri godine nakon originala, Carpenter se odlučio da producira nastavak, sa starom saradnicom Debrom Hill, a rediteljsku palicu je prepustio Ricku Rosenthalu koji i pored takve prilike nije kasnije snimio značajnije filmove.

Ovoga puta, u igri je bio deset puta veći budžet od originala, dakle 2,5 miliona dolara, a svoje uloge su ponovili Jamie Lee Curtis i Donald Pleasance. Ipak, sve to nije bilo dovoljno da se nadmaši uspeh prvog dela, pa je i zarada bila za trećinu slabija, ali je i pored toga, u godini u kojoj su bioskopske premijere imali i drugi deo "Friday the 13th", treći deo "Omen"-a i "The Howling", ovaj film bio najgledaniji.

"Halloween II" je nastavak koji se bukvalno domah, u kontinuitetu nastavlja na original - Myers je preživeo šest metaka koje je dr Loomis ispalio u njega i na slobodi je, dok je Laurie u lokalnoj klinici. On će malo terorisati Haddonfield, ali pre svega, pokušava da dođe do Laurie i ubije je, pa se dobar deo radnje odvija u ogromnoj bolnici.

"Halloween" je kultan film, a "Halloween II", premda nastavak, sasvim zadovoljavajuće delo. Iako se Rosenthal žalio da je na Carpenterovo insistiranje ovaj deo brutalniji, krvaviji i s više golotinje, to svakako ne mogu biti nedostaci ovog filma. Čuveni režiser je izjavio da je morao da ponovo snimi neke scene jer Rosenthalova verzija jednostavno nije bila jeziva, što Rosenthal, naravno, nije dočekao s oduševljenjem. Rezultat toga je još noviteta u horor žanru, do tada neviđenih, poput krupnog kadra u kome se igla od injekcije zabija u očnu jabučicu.

I u "Halloween II" se može čuti legendarna glavna muzička tema koju je Carpenter komponovao uz pomoć Alan Howartha, a na kraju filma se čuju The Cordettes i njihov veliki hit "Mr. Sandman":

Kao klasičan predstavnik slashera, "Halloween II" je za ljubitelje tog podžanra obavezna lektira, a ono što ga čini zanimljivijim je veća kreativnost Michaela Myersa u odnosu na prvi deo, pa su tako i likvidacije raznovrsnije i zanimljivije od prostog mlataranja nožem. Drugi deo, samo je razvio i ojačao kult Halloweena i Michaela Myersa, koji je bio alfa i omega u mnogim nastavcima, koji su bili daleko lošiji od ova dva (ne računajući treći deo koji nema nikakve veze s ovim serijalom).

Kako to obično bude, "Halloween II" je čak pratila i ogromna pompa pošto je 1982. godine, nakon brutalnog ubistva dvoje penzionera, optuženi Richard Boyer bazirao svoju odbranu na halucinacijama koje mu je izazvalo gledanje ovog filma.vPorota nije progutala njegovu priču i osuđen je na smrt.

Basket Case (1982)

, 16 2011 07:54:43 +0100

Njujorčanin blesavog prezimena Henenlotter snimio je 1982. godine, hm, u najmanju ruku specifičan trash "spektakl" o sijamskim blizancima Duaneu i Belialu, od kojih je jedan normalan, a drugi nakazna gomilica mesa i koji se osvećuju hirurzima koji su ih razdvojili u dečaštvu. Henenlotter je kasnije snimio čak dva nastavka "Basket Case 2" i "Basket Case 3: The Progeny", a horor žanru je doprineo i filmovima "Brain Damage" i "Frankenhooker" (WTF!?).

Što se tiče "Basket Case"-a, zanimljivo, ovo je film koji je stekao kultni status, što mi je neverovatno, a mnogo više o tome možete pročitati na blogu Dejana Ognjanovića. Što se mog utiska tiče, "Basket Case" skoro da spada u kategoriju onih filmova koje jedva mogu da pogledam. Čak je i gledanje do samog kraja pratila zainteresovanost koja je granica do koje će Henenlotter ići u ovom većinom dosadnom, napornom i lošem filmu.

Sama ideja o razdvojenim sijamskim blizancima od kojih je jedan normalan, "Average Joe" mladić, a drugi gadna i ubilačka hrpa mišića je najbolji deo ovog filma. Ali dug je put od solidne ideje do solidne realizacije... Henelotter je bio osuđen da snimi bezvezan film pre svega zbog jadnog budžeta od 35000 dolara, ali sumnjam da bi ovo bilo mnogo kvalitetnije delo i da je imao i sto puta veći budžet. Jer, jednostavno, on je opsednut pravljenjem ovako nečega. Posledica toga je jedna od najbednijih i najjadnijih glumačkih ekipa ikada okupljena - činjenica je da je reč o neškolovanim glumcima amaterima, ali prosto je neverovatno koliko je očajna njihova gluma. Njihove replike su takođe neverovatne. Sam monstrum Belial je na momente solidno odrađen, iako se da primetiti njegova gumena struktura, ali "stop-motion" scene njegove razjarenosti su zaista epske.

Scene krvoprolića i egzekucije žrtava su najbolji deo filma, kao i autentično dočaran ambijent bednog hotela koji verovatno ima minus 5 zvezdica. Ne znam kako, ali "Basket Case" ima na IMDB-u ocenu 6.0, no čini mi se da u njemu mogu da uživaju isključivo ljubitelji trash filmova. Oni koji to nisu je najbolje da ga zaobiđu.

Altered (2006)

, 11 2011 16:38:24 +0100

Premda je 1999. godine zajedno s Danielom Myrickom učestvovao u stvaranju "The Blair Witch Project"-a, filmskog hita godine koji je razbio bioskopske blagajne, ispada da se Eduardo Sánchez nije baš posebno ovajdio od frapantnih 160 miliona dolara koje je taj film zaradio i obezbedio mu status fenomena (podsećanje: u produkciju je uloženo smešnih i tričavih 60 hiljada dolara). Tek sedam godina kasnije vratio se rediteljskoj stolici i usledili su filmovi dosta slabijeg kvaliteta od pomenutog.

U stvari, vredni nekakve pažnje su samo "Altered" iz 2006. godine i "Seventh Moon" snimljen dve godine kasnije. "Altered" je SF horor sniman direktno za DVD i samim tim u startu je praktično osuđen da bude ispodprosečan film. Budžet je bio vrlo limitiran, što je čitavu radnju ograničilo na mali, skučen prostor od jedne garaže i dve sobe, a kako su autori uložili sve u izgled vanzemaljca, zakinulo se na drugim stvarima.

Radnja je jednostavna i klasična - grupa prijatelja iz neke američke vukojebine ulovi vanzemaljca, predstavnika te vrste koja ih je pre deset-petnaest godina otela i ubila brata jednog od njih, a njih ostavila u životu sa traumama od kojih se nijedan nije oporavio. Ipak, protivnik je mnogo opasniji nego što misle pa ih čeka duga i paklena noć.

I to bi bilo to - ljudi su imali neku ideju ali je krajnji proizvod prilično zamoran film, sa izuzetno iritantnom grupom likova koji osim što su antipatični izgledom, ni svojim ponašanjem neće izazvati osećanje da bi ste voleli da prežive tu noć. Dosta ima smarajućih dijaloga i rasprava, a sam rasplet je u suprotnosti sa onim što se tokom celog filma potencira. Ono što moram da pohvalim su specijalni efekti. Kao što sam napisao, skoro ceo budžet je otišao na to, pa vanzemaljac uopšte ne izgleda jadno kao što bi se dalo očekivati niti su scene krvoprolića loše urađene. Za moj ukus je to ipak premalo, "Altered" je film za jedno gledanje i zaborav.

Pumpkinhead (1988)

, 19 2011 19:57:23 +0100

Stan Winston, inače poznat pod nadimkom "Tvorac čudovišta" zahvaljujući radu na specijalnim efektima i maskama, samo je četiri puta napravio izlet u rediteljske vode, a njegov dugometražni prvenac bio je "Pumpkinhead" iz 1988. godine. Koliko je Winston bio značajno ime u Holivudu, najbolje će dočarati nazivi filmova na kojima je radio maske i specijalne efekte: Gargoyles, Dead & Buried, The Thing, The Entity, Edward Scissorhand, Terminator 2: Judgement Day, Batman Returns, A.I. Artificial Intelligence, Terminator 3: Rise of the Machines, Constantine, The Terminator, Aliens, Predator, Predator 2, The Monster Squad, Jurassic Park III, Terminator Salvation, Iron Man, Avatar, Shutter Island! Neverovatan i impozantan niz hitova na kojima je ovaj umetnik radio.

Dakle, te 1988. Winston se oprobao i iza kamere, a jedan od snimatelja bio je i čovek s ovih prostora - Bojan Bazelli, rođen u Herceg Novom. Nastao je "Pumpkinhead", horor film o osveti koja se otrgne kontroli pošto je sprovodi ogromni demon istog naziva. Iako se na osnovu imena može steći utisak da se radi o nekakvom demonu s bundevom umesto glave, ime demona potiče od groblja u blizini polja bundeve na kome počivaju njegovi ostaci.

"Pumpkinhead" je film koji je za svoje vreme imao solidan budžet kada govorimo o horor žanru (reč je o respektabilnih 3.5 miliona $). Winston je za glavnu ulogu izabrao legendarnog Lancea Henriksena koji je do tad ostvario nekoliko značajnih uloga. Ono što prvo upada u oči je da je "Pumpkinhead" film koji odiše atmosferom klasičnom za horore iz zlatnog doba tj. osamdesetih godina. To je po meni prosto neodoljivo, koliko god imao drugih mana. Sem toga, demon je vrlo dobro zamišljen i oživljen, mada dosta podseća na Aliena. Plus je što se dosta često pojavljuje u kadrovima.

Ovaj film je stvoren za sve zaljubljenike u horor žanr, pre svega zbog specifične radnje (priznajem pomalo detinjaste ali i jezivo realne kada je u pitanju scena sa vešticom koja priziva Pumpkinheada), ali i scenarija po kome tinejdžeri koji su meta ovog demona nisu klasično topovsko meso već brzo shvataju s kim imaju posla i kreću u (ne)moguću borbu za opstanak. Henriksen je, naravno, car u ulozi oca shrvanog bolom zbog pogibije sina koji inicira surovu osvetu. "Pumpkinhead" je solidno primljen kod kritike i publike, pa je to valjda dovelo i do čak četiri nastavka, naravno, daleko lošijih od originala.

Candyman (1992)

, 15 2011 12:58:21 +0100

Kratka priča "The Forbidden" Clivea Barkera, inspirisala je Bernarda Rosea da je adaptira i pretoči u film "Candyman". Barkeru se adaptacija scenarija toliko dopala da je čak bio i izvršni producent, a iz svega je nastao jedan od najuspešnijih horor filmova devedesetih godina. Osim što je naišao na dobar prijem kod kritičara, "Candyman" je pobrao i simpatije gledalaca pa je u to vreme i zarada bila veoma dobra.

Sem što je radnja priče doživela izmenu lokacije, u filmu je smeštena u Čikago umesto u Englesku, ostatak scenarija se dosta čvrsto drži Barkerove priče: Helen Lyle piše o lokalnim urbanim legendama. Ubrzo će saznati za legendu o Candymanu (u bivšoj državi je ovaj lik prevođen kao "Slatkišar") o kojoj se sa strahom šapuće po odvratnom getu, jezivom samom po sebi. Candyman je crnac s kukom umesto desne šake, koji se pojavljuje kada ispred ogledala ponovite njegovo ime pet puta. Nakon čega vas raspori. Helen odbija da poveruje u ovu legendu, ignorišući upozorenja lokalnog stanovništva. Kako se njena istraga zahuktava, počinje serija gnusnih ubistava i njena telepatska povezanost sa Candymanom je dovodi u sumnju: Da li je ovaj mit istinit ili je izgubila razum?

Rose je sem priče, imao i dobar osećaj za izbor glumačke ekipe, pa je glavnu ulogu dodelio fatalnoj Virginiji Madsen koja je preslatka, Candymana igra jezivi Tony Todd (mada je njegov glas preterano modifikovan, meni je s ove distance to zvučalo smešno), a Heleninog ljigavog muža upečatljivi Xander Berkeley.

Kako je čitaocima ovog bloga poznato, ja nisam ljubitelj slasher filmova u koji se "Candyman" ubraja, a i sama priča o jednom mitu kojim su Amerikanci opsednuti zvuči mi isuviše detinjasto (postoji više varijacija na ovu temu, pa osim Candymana pred ogledalom se prizivaju i Bloody Mary, Dead Mary, razni Boogeymani i ko zna ko još), te nisam nešto naročito uživao u ovom filmu. Ipak, za razliku od slashera u kojima su ubice obični ljudi, ovakve mogu da tolerišem, pa mi je "Candyman" bio podnošljiv, pre svega zbog Virginije, zlokobne atmosfere i morbidnog ambijenta. Kako mnogi Candymana svrstavaju u top 10 zlikovaca iz slasher filmova, pretpostavljam da je ovaj film nezaobilazan za ljubitelje tog podžanra.

Uspeh koji je doživeo doneo je filmu nekoliko nagrada na festivalima, a snimljena su i dva, mnogo slabija nastavka u kojima je ulogu Candymana ponovio Tony Todd, jedan od glumaca čija je karijera usko vezana za horor žanr.

The Dead (2010)

, 11 2011 15:33:29 +0100

Prilikom evakuacije, američki avion pun vojnika i civila, ruši se usled nedostatka goriva u blizini afričke obale. Jedini preživeli, inženjerac poručnik Murphy pokušava da pronađe spas od zastrašujuće najezde zombija, usput se udružujući sa lokalnim narednikom Dembeleom koji je krenuo u potragu za svojim sinom.

"The Dead" je zombi horor film braće Howarda i Jonathana Forda, specifičan po tome što je klasičan road trip film smešten na tlo afričkog kontinenta. Braća Ford su bila inspirisana Romerovim zombijima, te nakon dužeg vremena i brzih živih mrtvaca imamo priliku da gledamo sporaće, svakako prirodnije zombije ali zbog toga i ne toliko strašne protivnike. Osim nepoželjne "outnumbered and outgunned" situacije, sve ostalo deluje kao win-win sukob sa nemirnim leševima.

Ovaj film me je na više nivoa razočarao. Pre svega, dosadan je do bola. Pomenuta road trip priča o dva slučajna saborca, suviše je razvučena, a stvaranju napetosti nije od pomoći ovakav tip zombija. Radnja je nekako linearna, ide dosta headshotova zombija, pa dijalozi dvojice junaka, pa opet ubijanje zombija, pa dijalozi. Mene je to zamorilo i uspavalo. Daleko bolji road trip zombi film je "Zombieland" kome ne manjka ni humora ni akcije, za razliku od filma braće Ford.

Ono što se ovom filmu ne može prigovoriti je svakako lokacija. Sniman je u Gani i Burkini Faso, u predelima koji oduzimaju dah i dočaravaju svu surovost Crnog kontinenta. Isto, mora se priznati da je šminka urađena vrlo realno, zombiji su jezivi, a filmu ne manjka krvi, ujeda, ugriza, kidanja mesa, letenja udova, odrubljivanja i smrskavanja glava, pregršt pogodaka u glave zaraženih. Šteta, jer ovo nije dovoljno da "The Dead" bude napet i zanimljiv film...

The Thaw (2009)

, 07 2011 16:39:11 +0100

Val Kilmer glumi dr Kruipena, vodećeg svetskog prirodnjaka i istraživača klimatskih promena na Zemlji. Njegov tim prati pogoršanje promena u arktičkom delu Kanade. Oni će tu otkriti da je topljenje lednika oslobodilo smrtonosne praistorijske parazite iz leša bebe mamuta.

"The Thaw" je može se reći, klasičan animal attack film - lokacija je izolovana i imamo malo ali odabrano društvo koje pokušava da se izbori sa sasvim zajebanim parazitima i spreči njihovo dalje širenje i potencijalnu apokalipsu. U ovom filmu protivnik su praistorijski kičmenjaci koji prolaze kroz stadijume razvoja karakteristične za insekte. Najveća opasnost preti od ženki koje polažu jaja i kada jedan primerak ove vrste inficira ljudski organizam, ista ta osoba može slobodno da poželi laku noć svima i sačeka stravičnu smrt.

Iako filmovi u kojima neka životinjska vrsta napada ljude umeju da budu zanimljivi i dobri, neki čak i kultni, "The Thaw" više naginje ka lošijem ostvarenju. Razlog je sama priča koja nosi i nekakvu pouku o eko-terorizmu koju prenose likovi koji ne deluju uverljivo, pa je tako i Kilmer ovde u ulozi jednog bezličnog doktora, a i sa ostalim likovima je teško povezati se jer su praznoglavi, dosadni i iritantni. No, ovo se još nekako može i progutati, ali najveći propust je parazit odn. njegovo izučavanje od strane dr Kruipena - za svega nekoliko dana, on je zabeležio gomilu detalja i proučio ga do tančina. Nešto što zahteva godine, Kruipen je odradio za par dana. Kakav protraćeni talenat. Sem toga, paranoja koja bi trebala da dočara ovako gadnu i bezizlaznu situaciju praktično ni ne postoji odn. ne može se osetiti.

Da ne bude sve loše, pomenuću specijalne efekte koji su solidno odrađeni, samo ni oni nisu previše zastupljeni tako da se zaokruži utisak da negledanje ovog filma neće biti gubitak.

Halloween (2007)

, 04 2011 17:49:33 +0100

29 godina posle prikazivanja Carpenterovog "Halloween"-a, filma koji je promenio tok horor istorije, braća Weinstein su došla na ideju da produciraju rimejk tog klasika. Prvi i jedini izbor, kome dati dirigentsku palicu u realizaciji ne baš s preteranom radošću dočekanog projekta, pao je na Roba Zombija i njemu je povereno i da piše scenario i da režira. Glavne preporuke su mu bili prethodni filmovi "House of 1000 Corpses" i "The Devil's Rejects", to što je veliki fan originala i prijatelj njegovog autora Johna Carpentera.

Kao prijatelj i poštovalac Carpenterovog rada, Zombi mu je lično saopštio vest da će režirati rimejk, na šta mu je stari lisac rekao da ga ukrasi svojim pečatom. Zombi je u suštini napravio kombinaciju rimejka i novog filma, dela koji prati mladog Michaela Myersa i koji osvetljava psihu ovog psihopate, tačnije prikazuje pozadinu njegovog odrastanja u bezumnog i hladnokrvnog ubicu koji teroriše učmali gradić Heddonfield.

Zombi je izabrao Daega Faercha za ulogu desetogodišnjeg Myersa, ekstremno antipatičnog klinca kojeg samo majka može da voli. Ono što je praktično Zombijev potpis je i davanje uloga ljudima koji se gotovo redovno pojavljuju u njegovim filmovima, pa tako Myersovu majku igra Zombijeva sexy milf supruga Sheri Moon čija guza u tangama zaustavlja dah u jednoj sceni, William Forsythe i Sid Haig. Ono što moram da pohvalim je Zombijev izbor ostalih glumaca, tako da je okupio dosta legendarnih likova i likova koji su ostavili traga u horor žanru: tu su Malcolm McDowell i Brad Dourif u skoro pa glavnim ulogama, te Ken Foree, Dee Wallace, Udo Kier, Bill Moseley, Clint Howard, Danny Trejo i na kraju Kristina Klebe koja je kasnije čak igrala u srpskom zombi razočarenju "Zone of the Dead"! Možda sam nekoga i propustio da pomenem.

"Halloween" rimejk je imao budžet za poštovanje pošto je Zombi raspolagao s 15 miliona dolara, a i pored lošeg prijema kod kritičara, zaradio je širom planete 80 miliona. Kada sam u Noći veštica gledao originalni "Halloween", brat me je dosadno ubeđivao kako je rimejk bolji i dinamičniji te me je lako ubedio da ubrzo pogledamo i Zombijevu verziju. Nakon svega, mogu da kažem da je kritika donekle bila u pravu - njegova varijanta ne donosi ništo posebno novo u priči o kultnom Michaelu Myersu. Objašnjavanje kako Myers postaje to što jeste otupljuje brutalnost Carpenterovog hladnokrvnog ubice koji bez imalo smisla započinje svoj krvavi pir i seje strah generacijama. I pored toga, malo toga je učinjeno da se rasvetli njegova neuništivost, nešto što je mnogima pre trn u oku od toga zašto je Myers pomahnitali ubica. Naravno, daleko od toga da je Zombijev "Halloween" negledljiv, ali ja nisam ni hardcore fan ovog serijala, tako da ne znam kako bi ga doživeli zaljubljenici u lik i delo Michaela Myersa i Carpenterovog originala. Meni je bio OK, ne toliko brutalan koliko sam očekivao od Zombija, pa prednost dajem onom iz 1978. godine zbog značaja koji ima u istoriji žanra.

Halloween (1978)

, 31 2011 20:14:20 +0100

U čast Halloweena, čudnog i maksimalno komercijalizovanog zapadnjačkog praznika, mislim da nema bolje prilike nego na ovaj dan pogledati kultni, legendarni i svakako istorijski gledano, jedan od najznačajnijih horor filmova ikad, "Halloween" iz 1978. godine. Posle uspeha koje je doživeo režirajući "Dark Star" i "Assault on Precinct 13", svestrani John Carpenter, podario je svetu ovaj nezavisni film o šestogodišnjem dečaku Michaelu Myersu koji u mirnom gradiću Heddonfieldu ubija svoju stariju sestru, u Noći veštica. Petnaest godina kasnije, on beži iz ludnice, vraća se kući i progoni tinejdžerku Laurie i njene prijatelje, dok njegov psihijatar dr Loomis, predosećajući njegove namere, pokušava da ga spreči u tome.

Carpenter je osim rediteljskog posla, na ovom filmu pisao scenario uz pomoć Debre Hill, a autor je i jedne od najupečatljivijih muzičkih tema iz sveta filma:

Ovaj genijalni režiser, skromnih finansijskih mogućnosti, snimio je za tričavih 325 hiljada dolara "Halloween", koji je te godine zaradio fantastičnih šezdesetak miliona dolara. Najveći deo para otišao je na angažovanje Donalda Pleasencea, smešnih 20000 $ zbog kojih su velike face žanra Christopher Lee i Peter Cushing odbili ovu ulogu.

Što se tiče podele uloge Laurie, prvi izbor je bila Anne Lockhart, ali je ona zbog prezauzetosti otpala i izbor je pao na nepoznatu Jamie Lee Curtis kojoj je to bio prvi dugometražni film. Činjenica da je Jamie ćerka Janet Leigh koja je igrala u legendarnom "Psycho"-u je prevagnula, pošto su očekivali da to poveća publicitet projekta. Ostalo je istorija - Curtisova je postala jedna od ikona horor žanra, istinska "kraljica vriska" zbog kasnijih uloga u filmovima poput "The Fog", "Prom Nigh", "Terror Train", kao i nekim nastavcima u okviru "Halloween" franšize.

Oni neupućeni se sigurno pitaju po čemu je "Halloween" zaslužio toliku pompu koja ga prati? Razlozi su brojni. Iako ne začetnik slasher podžanra, uspeh ovog filma je izazvao pravu pomamu osamdesetih godina prošlog veka i uzdigao je slasher filmove na visok pijedestal popularnosti među publikom. Svi ti filmovi snimani nakon "Halloween"-a, držali su se obrazaca i standarda koje je Carpenter postavio: značajno korišćenje snimaka iz prvog lica, prisustvo surovog ubice koji bez trunke savesti likvidira tinejdžere i proganja heroinu koja je čedna, poštena i nevina.

Zatim, u igru je uveden Michael Myers, neobični ludak koji ima snažan poriv da ubija, objašnjen iskonskim zlom koje nosi u sebi, večito hladnokrvan, jezivo maskiran i ispostaviće se neuništiv. Ta njegova neuništivost i očigledna popularnost među gledaocima, prouzrokovala je čak sedam nastavaka, jedan rimejk i jedan nastavak rimejka!

"Halloween" sam gledao kao klinac, bio preplašen k'o grlica i baš ga dugo nisam pogledao, do danas. Iz sadašnje perspektive, film je daleko manje strašan, a specifično je da baš i nije prepun scena krvoprolića niti nasilnih scena kao drugi slasher filmovi, ubistva su skromna kada je u pitanju kreativnost. Ipak, Carpenter na majstorski način stvara tenziju i napetost što je njegova osnovna karakteristika, a što meni, osvedočenom nepoštovaocu slashera, "Halloween" postavlja ubedljivo na prvo mesto u tom podžanru. Jednostavno, ovo je film koji svaki ljubitelj horor filmova mora gledati više puta u životu.

Red State (2011)

, 30 2011 16:38:00 +0100

U sred SAD-a, trojica napaljenih srednješkolaca dobijaju preko interneta pozivnicu za seks sa usamljenom matorkom, ali ubrzo će otkriti da je to zamka u koju ih je uvukla grupa fundamentalnih hrišćana koju predvodi pastor Cooper i koji se na brutalan način obračunavaju sa grešnicima.

O filmu "Red State", inače prvencu Kevina Smitha kada je reč o horor žanru, neću mnogo dužiti, pre svega jer sam se posle gledanja osećao prevaren - film jednostavno ne mogu da svrstam u horor žanr na osnovu samo jedne-dve scene nakon otmice pomenutih tinejdžera. A i to je vuklo na torture porn koji prosto ne mogu da svarim. Ostatak je drama koja prerasta u pucačinu i koja me je pomalo podsetila na "The Devil's Rejects" Roba Zombieja, samo mnogo pitomiju verziju.

Isto, moram da napomenem da mi kraj filma nije legao, sve je završeno dosta naivno, iako je originalna završnica po meni bila daleko zanimljivija i bolje rešenje, samo o tome ne mogu da pišem zbog spojlera (koga baš zanima neka pročita članak na Wikipediji). Što se tiče Smitha, daleko su mi zanimljiviji i draži njegovi komično-satirični filmovi. Sem toga, ovde mi nije jasan odakle je iskopao Johna Goodmana za ulogu vođe antiterorističkog tima, nikako mi se ne uklapa u tako nešto, dok su s druge strane pun pogodak Melissa Leo koja je realno dočarala verskog fanatika i meni omiljeni, Michael Parks koji glumi pastora Coopera. Možda bi ovo bio bolji film da je ubacio Tihog Boba i Džeja.

Paranormal Activity 3 (2011)

, 26 2011 00:05:29 +0200

2009. godina bila je sjajna za nepoznatog Orena Pelija koji je za smešne pare snimio found footage film o duhu koji teroriše mladi par. To čudo od filma koštalo je 15000 dolara. Da, dobro ste pročitali. 15000 dolara koje su stvorile 193,5 miliona zarade. Kada se desi takav finansijski uspeh, jasno je da je "Paranormal Activity" MORAO da postane franšiza, serijal koji će biti eksploatisan do iznemoglosti. Nepunih godinu dana kasnije, snimljen je nastavak i moj osvrt na njega nećete naći na ovom blogu jer sam ga gledao u vreme pauze od ovog piskaranja. Drugi deo je bio gotovo isto uspešan kao prvi, meni čak i malo bolji zbog dinamičnije radnje. Ovog puta producenti su se otvorili 3 miliona za snimanje, a zarada je bila 177 miliona dolara. Sasvim logično, ove godine se pojavio i "Paranormal Activity 3" koji je, ispravnije ga je tako nazvati, u suštini prequel, jer se prati ono što je zabeleženo pre 18 godina na VHS kasetama, u vreme kada su sestre Katie i Kristi bile devojčice. Rezultat svega je zarađen 81,5 milion dolara za premijerni vikend! Produkcija je već prežalila uloženih tričavih 5 milki za snimanje.

Ono što je za svaku pohvalu je da je Taramount Film omogućio nama Srbima i ostalima da film gledamo premijerno dan pre američke premijere! Pošto mi se "PA" dopao, kao i drugi deo, odlučio sam da iskoristim filmski dan i danas pogledam u bionji "PA3" jer nema boljeg ugođaja od gledanja horor filma tamo. Jednostavno, pravi sam sucker kada su u pitanju priče o duhovima i eto idealne prilike da se poseti bioskop u TC Ušće. Pre neke analize, moram da se osvrnem i na ambijent od danas: neprijatno iskustvo gledanja "Don't Be Affraid of Dark" se na žalost ponovilo. Domaća bioskopska publika je nesnosna, naročito kada je reč o mlađim posetiocima tj. tinejdžerima. Tolika količina prostakluka, nekulture i bahatosti je neverovatna i tužna. Glasan govor, koncentrisanost na radnju u prvih 5 minuta, najdebilniji komentari i još mnogo toga oživljavaće u vašem umu scenu iz "Mrak filma" iz bioskopa iznova i iznova:

Da se ne bih još nervirao, bolje da pređem na lepše elemente ovog doživljaja, a to je sam film. "PA3" je do samog kraja, gotovo pa savršena cimalica. Ne pamtim da je bilo toliko "skok i tres" situacija u nekom filmu, a iščekivanje da se nešto desi dovešće vas do dobrih cimanja. Scene zaplašivanja su fantastično odrađene, ima ih dosta, a njihovoj realnosti doprinose glumci koji su predobri. Pri tom naročito mislim na klinke koje su sjajne, posebno Jessica Tyler Brown koja je izula. Znam da već sada postoji deo publike koji ne podnosi "PA" franšizu, ali što se mene tiče neka samo nastave da snimaju (dobra vest je i ta da je najavljen i četvrti deo).

Ono što ostaje boljka i u ovom delu je snimanje najneverovatnijih doživljaja tipa "u susednoj sobi čujem dete kako vrišti, pa ću poneti kameru da vidim šta je s njim", ali bez toga verovatno ne bi ni bilo ovih filmova. I naravno, sam rasplet ovog dela me je totalno razočarao, srozavši krajnji utisak na veoma dobar umesto odličan film.

Za kraj imam i savet za gledanje u bioskopu koji mi je dao jedan drugar - birajte što kasniji ili što raniji termin i sačekajte ipak da se malo film izvrti na repertoaru.

Dreamcatcher (2003)

, 25 2011 16:07:21 +0200

Lawrence Kasdan i William Goldman napisali su scenario po noveli Stephena Kinga "Dreamcatcher", a iza njega stali su studiji Castle Rock Entertainment i Village Roadshow Pictures obezbedivši respektabilan budžet od 68 miliona dolara za snimanje istoimenog SF horor filma. Ovo je svakako bio veliki projekat pomenutih studija, pa je tako obezbeđena i glumačka postava u veoma jakom sastavu: Morgan Freeman, Thomas Jane, Jason Lee, Damian Lewis, Timothy Olyphant, Tom Sizemore i Donnie Wahlberg.

Radnja ovog filma vrti se oko četiri prijatelja čije prijateljstvo datira još od ranog dečaštva. Oni su tada spasili od nasilnika čudnog dečaka Daditsa koji im je podario moć čitanja misli. Kao i svake godine, oni se i ove sastaju u šumama Mejna gde idu u lov, prepričavaju doživljaje iz prošlosti i prisećaju se svog prijatelja Daditsa. Ovoga puta, snažna mećava i pojava zalutalog i misteriozno bolesnog stranca, uvešće ih u borbu za spas, kako samih sebe tako i čitavog čovečanstva i dati im odgovor na pitanje šta se to zaista desilo pre dvadeset godina i ko je u stvari Dadits.

"Dreamcatcher" je, dakle, imao mnogo toga - osnova je Kingova novela, budžet je bio odličan, kao i glumačka postava. Ipak, doživeo je veliki neuspeh i kod filmskih kritičara i što je još važnije kod publike. Širom sveta i kod kuće zaradio je samo 75 miliona dolara. Sem toga, film ima jako prosečnu ocenu 5.3 na sajtu IMDB, a Metascore iznosi 35/100.

Razlozi zbog čega je ovako slabo prošao verovatno leže u činjenici da je radnja filma veoma nakićena, reč je o pravoj papazjaniji jer su izmešani vanzemaljci, telepatija, tajna organizacija, vojska, infekcija. Sem toga, neki delovi scenarija su dosta isprazni i teško svarljivi, ima pomalo nebuloza i preterivanja, naročito kada je reč o pukovniku Curtisu koga glumi Freeman. Ima i klišea i patetike klasične za američke filmove.

Međutim, sve ovo nije toliko negativno uticalo na moj utisak - meni se "Dreamcatcher" dopao, kao gledljivo i sasvim solidno ostvarenje, posebno se to odnosi na zamisao ove vanzemaljske invazije. Ono što je meni zasmetalo je to što je duži nego što bi trebalo i još neke od navedenih nabrojanih mana, kao i ne baš previše strašnih scena, ali sam s druge strane, zadovoljan specijalnim efektima (vanzemaljci i njihovi ljubimci crvi su odlično odrađeni), glumom i celokupnim utiskom. Krajnji utisak mi je da je film ipak potcenjen.

The Rite (2011)

, 20 2011 04:13:25 +0200

Nakon pauze od četiri godine i zanimljivog filma "1408", Mikael Håfström vraća se hororu i okuplja ekipu za ekranizaciju knjige Matta Baglia "The Rite: The Making of a Modern Exorcist", koja je, kako to danas mora biti, inspirisana stvarnim događajima iz života sveštenika Garyja Thomasa.

Håfström je zaista imao sreće pošto je pridobio starog morskog vuka Anthonyja Hopkinsa, pomalo zaboravljenog i dosta ostarelog Rutgera Hauera, odličnog Irca Ciarana Hindsa koji je briljirao u ulozi Cezara u istorijskom spektaklu "Rome", tu je i Brazilka Alice Braga koja je glumila u kultnom "Cidade de Deus" a sada hara američkom filmskom industrijom (iza nje su naslovi "I Am Legend", "Blindness", "Repo Men" i "Predators"). I na kraju, kao šlag na torti dve lepotice: Maria Grazia Cucinotta i Marija Karan, ali avaj, obe u veoma skrajnutim, sporednim ulogama.

"The Rite" bazira radnju na studentu bogoslovije koji usled nedostatka vere želi da napusti studije i odustane od ideje zaređenja. Njegov mentor ga zbog toga šalje u Rim, na predavanje o egzorcizmu, što nikako ne koristi njegovoj poljuljanoj veri. Zbog toga ga otac Ksavijer upućuje na svog prijatelja, oca Lucasa koji se veoma aktivno bavi isterivanjem đavola, nadajući se da će dečko naći dokaze koje traži i povratiti veru u Boga.

Glavni problem sa filmom "The Rite" je to što ovu priču treba da, sem Hopkinsa koji glumi oca Lucasa, nosi i mladi Colin O'Donoghue koji glumi studenta, ali činjenica je da mnogi nisu bili oduševljeni Håfströmovim izborom, pa tako ni ja. Jednostavno, Hopkins je toliko superioran u odnosu na njega, da O'Donoghue ispada prilično neuverljiv, statičan i prosto - loš. Sem toga, sama priča mi se nije dopala jer je zaposednutost đavolom svedena na apsolutnu banalnost. Otac Lucas ih isteruje skoro svakodnevno, to je proces koji traje godinama, a po meni nešto suviše ozbiljno i teško da bi takva borba čoveka i đavola odnosila toliko malo snage jednom starcu (na kraju se čak tvrdi da je za života taj Lucas iliti Thomas, izvršio preko 2000 egzorcizama). Ipak sam mnogo veći ljubitelj verzije koju je Blatty preneo na papir, a Friedkin maestralno ekranizovao, u "The Exorcist"-u je borba dobra i zla mnogo realnija i jezivija.

No, "The Rite" nije film koji treba zaobići, ljubitelji ove tematike mogu ga pogledati i uporediti sa nekim drugim filmovima koji obrađuju temu isterivanja đavola.

From Dusk Till Dawn (1996)

, 09 2011 11:21:03 +0200

Pitanje: Šta se dobije kada sarađuju dva briljantna uma? Odgovor: Prava bomba koja će vam razneti moždane ćelije u paramparčad, ali u pozitivnom smislu. Te 1996. godine prvi put su se udružili genijalni Robert Rodriguez i totalni manijak Quentin Tarantino i nastao je "From Dusk Till Dawn", jedan od neobičnijih horor filmova. Razlog za to je specifična priča tj. to što u prvoj polovini filma gledate klasičan Tarantinov film sa puno nasilja, psovki, neobičnih likova i nabijen adrenalinom. Sećam se kada sam prvi put gledao "FDTD", a nisam imao pojma da se radi o hororu, kada je počela druga polovina filma sa vampirima, bio sam pozitivno šokiran i u fazonu "WTF!? Pa, ovo je ludilo!"

Tarantino se, dok je pisao scenario, trudio da stvori više zanimljivih likova, pa je tako nastala priča o dva brata koji beže pred zakonom zbog teških ubistava i krađe, a kako im je cilj da pređu granicu i uđu u Meksiko, oni uzimaju za taoce sveštenika i njegovo dvoje dece. Kada uspeju u svojoj nameri, dolaze u kafanu "Titty Twister" u kome treba da dočekaju zoru i njihovu vezu za ostanak u Meksiku, samo što će iskrsnuti "mali" problem- to mesto je krcato vampirima.

"FDTD" je po mnogo čemu kultan film. Likovi su sjajno napisani, a glumci koji ih igraju su ih još bolje dočarali. Clooney briljira kao jedan od braće Gecko, nasilni i nemilosrdni vođa, hladnokrvni ubica, mada pri kraju se Tarantino malo gubi pa ima i preterivanja u njegovom specifičnom odnosu sa sveštenikom koga igra Harvey Keitel. Posebno zabavno je ubacivanje u priču i dva nova lika, u kafani se glavnoj ekipi u borbi za opstanak pridružuju ogromni crnac Frost, veteran američke invazije na Vijetnam i beli bajker Sex mašina s njegovom zanimljivom pucom. A šta tek reći o Cheech Marinu koji se pojavljuje u tri različite uloge? I kako opisati lik koji igra fatalna Salma Hayek? Možda će Santanico Pandemonium najbolje opisati ovaj klip:

Ipak, od toliko sjajnih likova, meni je posebno drag Ritchie Gecko, koga glumi sam Tarantino. Radi se o šizofrenom silovatelju, ubici i pljačkašu banaka koji poput vernog psa prati svog brata, ali isto tako, u nemogućstvu da obuzda svoje ludilo, otežava bekstvo pred policijom.

Sem ovoga, film obiluje gomilom nezaboravnih dijaloga i citata, evo jednog primera:

"From Dusk Till Dawn" pored svih navedenih dobrih stvari, karakteriše i fantastičan soundtrack, s gomilom upečatljivih pesama i tema, a na njemu su ZZ Top, Jimmie Vaughan, Stevie Ray Vaughan, Graeme Revell i The Blasters i njihova fantastična stvar "Dark Night". Da ne dužim više, ovaj film spada u obavezno štivo za sve fanove horor žanra.