Horor filmovi

Christopher Lee

, 04 2008 17:09:42 +0200

Christopher Lee je rodjen kao Christopher Frank Carandini Lee u Londonu, 27. maja 1922. godine (istog dana i meseca kao Vincent Price i Peter Cushing). Deo imena, Carandini, potiče sa majčine strane i to još od vremena Svetog Rimskog carstva. Otac mu je bio pukovnik i nije bio oduševljen kada mu je sin saopštio nameru da želi da postane glumac. Lee je prvi nastup na sceni zabeležio još kao devetogodišnjak u školskoj predstavi, glumio je Cassiusa, ali nije ozbiljno razmišljao da postane glumac sve dok se nije završio II svetski rat.

Jedan od njegovih rodjaka, tačnije prvi italijanski posleratni ambassador u Britaniji, predložio mu je da se bavi profesionalnom glumom. Nakon toga je upoznao Leeja sa Filippo del Guidiceom, još jednim Italijanom koji je bio na čelu kompanije “Two Cities Films”, regionalnim ogrankom kompanije “Rank”. Nekoliko nedelja nakon razgovora, Lee je dobio sedmogodišnji ugovor i pojavio se u svom prvom filmu “Corridor of Mirrors (1947)”. Pojavio se u još 11 filmova u prvih 18 meseci, a većina uloga bile su tek nešto više od samog pojavljivanja. Medju njima je bio Laurence Olivierov “Hamlet”, u kom se, ironično, takodje pojavio i Peter Cushing, jer su se njih dvojica sreli posle toga gotovo jednu dekadu kasnije.

Kada mu je istekao ugovor sa “Rank”-om, narednih nekoliko godina bile su teške za njega. Nastavio je da dobija brojne male uloge ali je bio prinudjen da povećava svoje prihode prihvatajući stažiranje. 1955. godine, Lee je zapravo dobio glavnu ulogu u kratkometražnom filmu “Alias John Preston”, koji je režirao John MacDonald i koji nije privukao nikakvu pažnju kada je prikazan. Sledeće godine, uporedo sa uobičajenim epizodnim ulogama, Lee se pojavio kao Frankensteinovo čudovište u “The Curse of Frankenstein”. U to vreme, to je bila samo još jedna uloga i Lee nije pridavao bilo kakav značaj filmu, ali ta uloga je bila od značaja baš zbog njegove impresivne visine, koja je upravo do tada bila njegov hendikep i odbijala uloge, a u ovom slučaju je bila odgovorna zašto je dobio posao.

Ovaj film nije automatski doveo do dobijanja glavne uloge u filmu “Horror of Dracula” naredne godine, ali jeste poslužila da zadrži njegovo ime u mislima producenta Anthony Hindsa i režisera Terence Fishera. Brojni glumci su prošli audiciju za ulogu, ali nju je konačno dobio Lee. Iako je uloga Dracule zapečatila Leejevu dugu saradnju sa “Hammer”-om, dovoljno čudno je što oni to nisu propisno iskoristili nekoliko godina. Umesto da mu daju slične uloge koje bi iskoristile njegovu jedinstvenu seksualnu privlačnost, oni sum u davali seriju epizodnih uloga u filmovima “Hound of the Baskervilles (Fisher, 1959)”, “The Man Who Could Cheat Death (Fisher, 1959)” and “The Two Faces of Dr. Jekyll (Fisher, 1960)”.

Dobio je ulogu Mumije u filmu “The Mummy (Fisher, 1959)” i uprkos tome što je bio zamaskiran uobičajenom maskom, Lee je uspeo da odigra tu ulogu drugačije i tako osvoji izvesnu količinu naklonosti. Ali nakon te uloge, Lee je odlučio da više ne igra teško zamaskirane likove. Uprkos redovnom pojavljivanju u “Hammer”-ovim filmovima, finansijska strana nije bila zadovoljavajuća te je 1959. godine privremeno napustio Englesku kako bi snimio prvi od brojnih kontinentalnih horor filmova. Oliver Reed podsetio je da je Lee zaradjivao dodatne pare tokom početka rada za “Hammer”, tako što je iznajmljivao svoj beli Mercedes i radio kao vozač svojih kolega glumaca za 5 šilinga po turi.

U stvari, Leejeva karijera je praktično počela da napreduje tek 1965. godine (u medjuvremenu se oženio bivšom danskom manekenkom Birgit Kroencke, 1961. godine, a dve godine kasnije rodila mu se kćerka Christina). 1965. godine glumio je Fu Manchua u filmu “The Face of Fu Manchu (Don Sharp)” za kompaniju “Hallam Productions”. “Hammer” je konačno shvatio vrednost Leeja i to je demonstrirao dajući mu glavne uloge Rasputina u “Mad Monk (Don Sharp)” i Dracule u “Prince of Darkness (Terence Fisher)”. Iako je “Prince of Darkness” smatran dobrim, gotovo kao “Hammer”-ov prvi film o Draculi, scene sa Leejem su svedene na minimum kako bi njegova pojava bila impresivnija i u ovom filmu Grof nije progovorio nijednu rečenicu. Lee time nije bio zadovoljan: “U knjizi on praktično ne prestaje da priča. Mislim da je morao nešto da kaže u ovim filmovima.”

“Prince of Darkness” doživeo je uspeh ali prošle su još tri godine pre nego što je “Hammer” snimio još jedan film o Draculi. Režiran sa pravim darom Freddie Francisa, “Dracula has Risen from the Grave (1968)” bio je još uspešniji od svog prethodnika, što je uzrokovalo da “Hammer” počne da snima češće filmove o Draculi. “Taste the Blood of Dracula (Peter Sasdy)” usledio je 1969., zatim “The Scars of Dracula (Roy Ward Baker)” godinu kasnije, “Dracula AD 1972 (Alan Gibson)” 1971. i “The Satanic Rites of Dracula (Alan Gibson)” iz 1972. godine. Ali sa svakim filmom, raslo je Leejevo nezadovoljstvo pojavljivanjem u njima. “Sve što sam trebao da radim je da stanem na oskrnavljeno tlo, predjem kroz hodnike i izvedem jedan ili dva napada. Niko nije želeo da napiše dijalog za Draculu.”

Dokle god se filmska industrija pitala, ako nije javno, Lee je izgleda uspeo da izbegne etiketu horor zvezde. Taj process je započeo 1970. godine, kada mu je Billy Wilder dao ulogu Mycrofta, brata Sherlocka Holmesa, u filmu “The Private Life of Sherlock Holmes”. 1972. je snimio “The Wicker Man”, horor film nešto veće klase za koji je scenario napisao Anthony Shaffer. Da bi zapečatio izbegavanje Dracule, Lee se potom pojavio u Richarda Lestera “The Three Muskateers” iz 1973. godine u ulozi Rocheforta i u filmu Guya Hamiltona “The Man With the Golden Gun” iz 1974. godine.

“Imao sam više sreće nego neki drugi glumci horor filmova, to znam. Šteta je što je Boris Karloff bio osudjen da glumi samo jedan tip uloge jer je bio suviše dobar glumac. Ali Lon Chaney, najbriljantniji od svih, nije bio na to osudjen. Daleko od toga. Mali broj njegovih uloga su bile horor. I morate se setiti da su u tim danima imali više standarde produkcije. To mi je Karloff rekao, imali su vrhunske režisere, scenariste i zato su stvarali vrhunske filmove pre rata. To nije danas slučaj, sem nekoliko retkih izuzetaka kao što su filmovi “Rosemary's Baby” i “The Exorcist.”

Iako je napravio glumačku pauzu od horor žanra , Lee je lično ostao zainteresovan za okultno i njegova ogromna kolekcija od preko 12000 knjiga je posveta tome. 1971. je prvi put otputovao u Transilvaniju, legendarnu postojbinu Grofa Dracule, za potrebe snimanja dokumentarca “In Search of Dracula”, a 1977. je izdao svoju autobiografiju “Tall, Dark and Gruesome”. Lee je takodje osvojio i brojne nagrade za svoj doprinos filmu u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji i SAD. 2001. ga je kraljica Elizabetha II nagradila ordenom.

Tokom njegove istaknute karijere, Christopher Lee je igrao raznovrsne uloge u preko 300 filmskih i televizijskih produkcija, uključujući sledeće naslove: Airport 77 (1977), Cross of Iron (1979), House of Long Shadows (1983), Shaka Zulu (1987), Gremlins II (1990), Jinnah (1998), Sleepy Hollow (1999) i BBC-ijeva produkcija Gormenghast. Lee je takodje glumio i u velikim bioskopskim hitovima: Star Wars: Attack of the Clones (2002) i trilogiji Lord of the Rings gde je tumačio lik zlog čarobnjaka Sarumana.

Tekst napisao: John Brosnan

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Jack Arnold

, 20 2008 08:41:11 +0200

«Filmsku karijeru sam započeo kao glumac», izjavio je Jack Arnold. «Bio sam uglavnom pozorišni glumac iako sam igrao u filmovima u Engleskoj dok sam boravio tamo, 1937. godine. Pojavio sam se u nekoliko filmova Edgara Wallacea a takodje sam igrao i u predstavi «three Men on a Horse» na West Endu. U to vreme imao sam oko 18 godina. Kada sam se vratio iz Engleske, pojavio sam se u brojnim predstavama na Broadwayu. Radio sam na predstavi «My Sister Eileen» kada se dogodio napad na Pearl Harbour i smesta sam se prijavio u vazdušne jedinice.”

“Kako to sreća izabere, poslali su me da se priključim jedinici koja je snimala film, u produkciji i režiji Roberta Flahertyja. Sada, on je bio neka vrsta mog idola, pa sam odlučio da mu se poverim. Otišao sam kod tog džina, Irca i rekao ‘vidite, moram nešto da Vam kažem, ja sam glumac a ne kamerman. Ali sam mu isto rekao da mislim da ću moći da se snadjem. I čini mi se da mu se svidela moja iskrenost umesto da sam pokušao da isfoliram svoj rad na tome i on me je zadržao.”

“Kada sam napustio vojsku, moj drugar koji je bio sa mnom u vodu, predložio mi je da udjemo zajedno u biznis. Tako smo osnovali kompaniju koja je snimala dokumentarne filmove. Snimili smo brojne dokumentarce tokom narednih godina, za State Department, za Fordovu fabriku automobila i slično, i osvojili smo i neke nagrade. Zatim sam snimio film za “International Ladies Garment Workers Union” po imenu “These Hands”. Film je bio povodom 50-ogodišnjice društva i bio je dovoljno dobar da bi se našao u bioskopima a imao je i veoma dobre reakcije. Čak sam nominovan za Oskara što me je dovelo u centar pažnje Holivuda. Universal mi je ponudio ugovor režisera i počeo sam da radim za njih 1950. godine.”

“Prvi film koji sam režirao za njih, bio je “Girls in the Night”. Prvobitno je nazvan “Night Flowers”, ali su mu posle dali taj eksploatacioni naziv koji mi se nije svideo. To je pojeftinilo film, bar ja tako mislim. Bio je to prilično dobar film o straćarama Njujorka i deci koja živi u njima. Solidno je prošao pa su počeli da mi daju da snimam vesterne. Radio sam za Universal preko 7 godina i to na svim mogućim vrstama filmova. U to vreme počeo sam da snimam filmove naučno-fantastične tematike. Počelo je sa “It Came From Outer Space” zbog toga što je Universal otkupio istoimenu priču Raya Bradburyja. Mislili su da se ona može uspešno adaptirati u 3D film. 3D tehnologija se upravo pojavila i Warner brothers su snimili film po imenu “The House of Wax”, koji je ubrzano snimljen, s ciljem da baca predmete na ljude u 3D. Tako me je Universal angažovao i ispalo je prilično dobro.”

“I dakle, od tada sam snimio sve njihove naučno-fantastične filmove i što sam više radio ovih filmova, više sam uživao jer mi se studio nije mešao u posao. U to vreme niko nije bio ekspert u snimanju SF filmova pa sam ja tvrdio da sam taj. Naravno da to nisam bio, ali to studio nije znao pa se nikada nisu raspravljali sa mnom, bez obzira šta sam snimao! U mnogim mojim SF filmovima, pokušao sam da stvorim atmosferu zbog toga što sam mislio da ako snimate izmišljeni film, film u kom tražite od publike da poveruje u bizarne stvari, morate da ich naterate da poveruju. To ne možete učiniti samo pričom ili glumcima, morate da stvorite atmosferu tokom snimanja u kojoj će kredibilitet publike biti doveden do te tačke kada će sebi reći: “To je nemoguće!”

“Creature From the Black Lagoon” iz 1954. godine bio je nastavak visokih standarda koje je postavio prethodni film, vrhunac filma je scena kada devojka koju je igrala Julie Adams, odlazi na plivanje u lagunu i kada vidimo čudovište koje je posmatra odozdo. Privučeno njenim gracioznim pokretima, ona nije svesna njegovog prisustva, osim što joj nakratko dotakne noge na kraju njenog kupanja. Pre nego što se razvije njihov odnos, jedan od ljudi sa broda joj zapoveda da izadje iz vode. Tek tada, kada se ona vrati na brod, voda se uzburka iznenada sa velikom silom, otkrivajući da je nešto neverovatno moćno sakriveno duboko pod površinom.

1955. godine usledio je nastavak «Revenge of the Creature”, u kom je čudovište uhvaćeno i odneto u Marineland na Floridi. Iste godine Arnold je snimio jedan od onih filmova o džinovskom čudovištu koje je oslobodjeno i koje se penje na zgradu, koji su bili jako popularni u to vreme, ali je njegov doprinos žanru bio daleko veći od ostalih. “Tarantula” iz 1956. godine, ponovo je smešten u pustinju, zasnivao se na atmosferi opasnosti koliku je i stvarao ogromni pauk koji je jurišao preko brda (uznemirijuće čak i samo ako zamislite tu scenu).Pauk se takodje pojavio i u filmu koji mnogi smatraju Arnoldovim remek-delom “The Incredible Shrinking Man” iz 1957. godine. Zasnovan na noveli Richarda Mathesona, koji je takodje napisao scenario, bavio se sudbinom Scotta Careyja (igrao ga je Grant Williams), koji je zbog prevelike doze zračenja koja je prouzrokovala mnogo problema u SF filmovima pedesetih, počeo da se smanjuje sve dok njegov poznati svet ne dobije košmarne dimenzije. Na kraju filma, on potpuno iščezava što je bilo prilično neuobičajeno, jer je u mnogim filmovima tog tipa i iz te ere postojao protivotrov koji bi pronašli u poslednjem trenutku.

“Zapravo, iako su moji SF filmovi tehnički pripadali ‘B’ produkciji, imali su relativno vioke budžete za to vreme. Potrošili bismo 7 ili 8 stotina hiljada dolarašto je bilo puno novca za film pedesetih. To je i činilo razliku izmedju naših SF filmova i mnogih koji su sledili kao što su napr. oni koje je snimio studio ‘American International Pictures’ kao i japanski filmovi. Oni su samo iscrpljivali tržište bez pokušaja da naprave nešto maštovito. Ali naš budžet je bio prilično dobar. To nije bio budžet koji bi dali napr. za film Lane Turner, ali bio je iznad proseka za filmove ‘B’ produkcije.

“Nikada nisam moje filmove smatrao hororima. Ja bih film koji je snimio Warhol “Frankenstein” nazvao hororom. Nisam ga pogledao niti imam želju da ga odgledam. Ne nalazim draž u gledanju nečijih creva na ekranu. Isto važi i za „The Exorcist“, koji sam gledao. Smatram da je taj film imao sjajne specijalne efekte ali sam ga ipak mrzeo. Odbila me je njegova vulgarnost i njen pornografski kvalitet. Rekao sam režiseru: ‚Ja to ne bih mogao.’ Ne bih mogao da nateram četrnaestogodišnjakinju da prodje kroz takve bestijalne stvari kroz koje je prošla Linda Blair. Znam da su koristili dublere za neke od najgorih delova ali terati dete da izgovori onako grozne reči? Ne. Ali mislim da je Mercedes McCambridge uradila senzacionalan posao kada je u pitanju glas djavola i ja sam rekao da su specijalni efekti bili odlični. Trebalo je da dobiju Oskara za specijalne efekte.

Arnold je bio aktivan u filmskoj industriji iako nije snimio nijedan SF/horor film od pedesetih godina. Kasnije se bavio TV produkcijom ali se nakon toga vratio snimanju filmova. „Bio sam izvršni producent serije „It Takes a Thief“ sa Robertom Wagnerom. Sada imam sopstvenu kompaniju za snimanje filmova. Umoran sam od posla sa televizijom, jer je to previše teškog posla sa veoma malo umetničke satisfakcije. Novac je dobar, ali isto je kao i da radite u fabrici kobasica. Sa mojom kompanijom imam mogućnost da snimim tri filma i voleo bih da jedan od njjih bude naučno-fantastični. Želim priče u kojima mogu da kreiram dobru atmosferu, ali mnoge SF priče su kao tehnički manuali. Pokušavam da nagovorim Richarda Mathesona da mi ponovo napiše jednu priču, jer n je izvanredan pisac. Možda ćemo saradjivati i videćemo da smislimo odgovarajuću priču. Ali to je budućnost, ako moje zdravlje dotle potraje ili ako ja to doživim. Imam mnoge planove, samo se nadam da ću imati dovoljno vremena da ih realizujem.” Umro je 17. marta 1992. godine u Los Andjelesu.

Tekst napisao:JOHN BROSNAN, iz knjige “The Horror People”

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Lon Chaney mladji - II deo

, 12 2008 21:38:07 +0200

Njegovi odnosi sa Universalom su se ubrzano pogoršavali. Uprkos njegovoj relativnoj popularnosti u horor ulogama, studio je insistirao da se pojavljuje u šablonskim ulogama u većini njihovih sumornih produkcija. Ugovor mu je istekao 1946. godine i nije obnovljen. Nakon toga Chaney se borio sa različitim pozorišnim i filmskim ulogama za druge studije. Dobre uloge kao što su ona u «High Noon» Freda Zinnemana iz 1952. godine, uloga starijeg bivšeg šerifa koji odbija molbu za pomoć Garyja Coopera, bile su retke. Često se pojavljivao u filmovima kao što su «bride of the Gorilla» Curta Siodmaka u kom je igrao policajca i «The Black Castle» Nathana Jurana u kom je ponovio ulogu Lenija. Sredinom pedesetih pojavio se u seriji televizijskih filmova baziranim na noveli «Last of the Mohicans» u kojima je glumio Indijanca, po teško izgovorljivom imenu Chingachgook.

1955. godine je Chaney prodao priču o životu svog oca nikome drugom do Universal studiju. Nije trebalo da ga iznenadi da će biti problema, ali očigledno je do njih došlo. Kasnije je tvrdio, ogorčen, da je studio samo dan nakon što im je prodao priču angažovao pet pisaca da je ponovo ispiše. Rezultat toga bio je film «Man of a Thousand Faces» u režiji Josepha Pevneya iz 1956. godine u kom je glumio James Cagney. Chaney nije smatrao film tačnom pričom o životu i karijeri njegovog oca ali je bio zadovoljan kako je Cagney odglumio Chaneya starijeg (zgodni Roger Smith, koji je kasnije igrao u TV seriji '77 Sunset Strip', glumio je Chaneya mladjeg).

Chaney je radio češće u drugoj polovini dekade kada je započeo novi ciklus horor filmova (čitava nova generacija otkrila je Drakulu, Frankenštajna i prijatelje kada su stariji filmovi puštani na televiziji u kasnim noćnim terminima). Brojni producenti su se ukrcali na taj voz izbacujući jeftine nove varijacije starih tema. Prvi film tog tipa u kom se pojavio Chaney mladji bio je «The Indestructible Man» Jacka Pollexfena iz 1956. godine. On je glumio usmrćenog ubicu koji se vraća medju žive zahvaljujući ludom naučniku da bi počinio još ubistava, što je priča slična starom filmu Borisa Karloffa «The Walking Dead» koji je 20 godina ranije režirao Michael Curtiz. Svetla tačka bila je njegova pojava u filmu Stanleya Kramera «The Defiant Ones» iz 1958. kada je dobro odigrao ulogu Starog Sema, bivšeg osudjenika koji susreće begunce Tonyja Curtisa i Sydneya Poitiera tokom njihovog bekstva na slobodu.

Televizija je bila Chayneyjevo glavno uporište tokom šezdesetih iako je još uvek snimao bioskopske filmove. Većina njih, osim Roger Cormanovog «The Haunted Palace» iz 1963. godine, bili su užasni. Neki od njih, kao «House of the Black Death» iz 1965. i «Night of the Beast» iz 1966. čak nisu nikada ni prikazani u bioskopima. 1969. godine snimio je poslednji film «A Time To Run», koji je režirao Al Adamson i koji je prikazan tek dve godine kasnije pod imenom «Female Bunch», u kom je surovo predstavljen kao Lon Chaney mladji, prvi put za 25 godina.

Ne treba da čudi saznanje da je Chaney, naročito u kasnijim godinama svog rada, osećao ogorčenje prema glumačkoj profesiji i naročito Holivudu. Ali Forrest J. Ackerman, urednik magazina posvećenog horor filmovima i njihovim zvezdama, koji je površno poznavao Chaneya, smatra da to nije tačno. On je čak planirao da izvede veliki povratak u novi horor film. «Ironično», rekao je Ackerman, «baš kao i njegov otac, umro je od raka grla. On se apsolutno čvrsto držao bar za pola glasa. Morali su da mu uklone sve glasne žice, ali je operacija izvedena samo do pola. Saznao sam da su ga tretmani kobaltom ubijali brže od samog kancera. Nije znao da boluje od raka i pripremao se za put na istok da se pojavi živ u pozorištu u oživljavanju hit predstave «Arsenic and Old Lace». Dve nedelje kasnije, 13. jula 1973. godine, bio je mrtav.»

Kraj

Tekst napisao: John Brosnan iz knjige «The Horror People»

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Lon Chaney mladji - I deo

, 08 2008 18:50:49 +0200

Lon Chaney nije želeo da ga njegov sin nasledi u filmskom poslu. Kada su ga o tome pitali, 1928. godine dok je Creighton Chaney imao 22 godine, Lon Chaney je rekao: «Visok je skoro 1,9m. To je previsoko. Uvek bi morao da igra uloge koje bi morale da se prave prema njemu. Ne bi mogao da izgradi ulogu. Pored toga, srećan je u poslu i ima divnu ženu.» U vreme kada ga je zadesila očeva smrt, Lon Chaney mladji je uživao u prilično uspešnoj trgovini vodovodnim instalacijama, ali Depresija je ubrzo promenila sve to. Postupio je suprotno boljoj proceni i pokušao da udje u posao vezan za film.

Prvi film koji je snimio, bila je komedija iz 1932. godine po imenu «Girl Crazy» u kom je glumio igrača. Od 1932. do 1935. pojavio se kao kaskader u mnogo trilera, vesterna i serijala. «Radio sam pod 5 imena», govorio je Chaney. «Igrao sam dodatke pod jednim imenom, kaskadere pod drugim, male uloge pod trećim i glavne uloge pod mojim imenom Creighton Chaney.» Chaney je imao ugovor sa RKO studiom, ali kada mu je isti istekao 1935. godine, prošao je kroz težak period kada se našao u poziciji da je gotovo nemoguće naći posao.

A onda mu se osmehnula sreća kada je dobio ulogu u «Of Mice and Men». Igrao je klimavog morona Lenija i to tako impresivno da je dobio istu ulogu i u filmskoj verziji koja je usledila naredne godine (režirao ju je Lewis Milestone). RKO je planirao da mu ponudi glavnu ulogu u rimejku «The Hunchback of Notre Damme», 1939. godine ali je to propalo pa je ulogu dobio Charles Laughton. Sledeći film nakon «Of Mice and Men» bio je «One Million Years BC» iz 1940. godine i u produkciji Hala Roacha u kom je igrao izopačenog i obogaljenog plemenskog starešinu. Zatim mu je Universal (stari studio njegovog oca) ponudio dugogodišnji ugovor. Oni su odlučili da je pravo vreme za novi ciklus horor filmova i ko bi bio bolja zvezda u njima od sina velikog Lona Chaneya? Time je Chaneyeva sudbina bila zapečaćena.

Njemu je isprva obećana uloga u filmu «Phantom of the Opera» ali je uloga ipak data Claudeu Rainsu; Chaney je morao da se zadovolji ulogom u «Man Made Monster» režisera Georgea Waggnera iz 1941. godine, o cirkuzantu koji se pretvara u električnu nakazu. Taj film nije bio hit ali je zato drugi film koji je nedugo zatim snimio to postao. Reč je o «The Wolf Man» koji je snimljen iste godine i koji je takodje režirao Waggner. Osim uloge Lenija, ovo je bila uloga za koju je Lon Chaney mladji postao najvezaniji i ta uloga mu je ležala bolje nego ostali tradicionalni horor likovi koje je kasnije igrao. «Naravno da verujem da je «The Wolf Man» najbolji od mojih horor filmova – zato što je moj!», izjavio je Chaney trideset godina kasnije. Chaney mladji je čak reprizirao tu ulogu za Universalove filmove i to četiri puta, u sledećim filmovima: «Frankenstein Meets the Wolf Man (1943)», «House of Frankenstein (1944)», «House of Dracula (1945)» i «Abbott and Costello Meet Frankenstein (1948)».

Usledio je «Son of Dracula» Roberta Siodmaka, 1942. godine, kada se Drakula pojavljuje u Luizijani. Film nije bio toliko loš kao što su ga neki prikazali i sadržao je brojne dobre atmosferske scene – kao ona scena kada se Drakulin kovčeg, sa vampirom u njemu, izdigao iz močvare okružene maglom i kada je nemo klizio po površini vode. Iste godine, igrao je Frankenštajnovo čudovište u «Ghost of Frankenstein» Erlea C. Kentona. Obzirom da nije imao mršavu, izražajnu facu poput Borisa Karloffa, njegovo čudovište je bilo lošije, iako se Chaney očigledno veoma trudio i pokušavao da ugradi u ulogu neke od Lenijevih karakteristika. U filmu «the Mummy's Ghost» Reginalda le Borga iz 1944. godine, Chaney je opet sledio Karloffove stope, ali dok se Karloff pojavio u filmu Karla Freunda iz 1932. godine «The Mummy» samo delimično omotan zavojima, Chaney je bio prinudjen da se pojavljuje u celom filmu potpuno umotan u zavoje.

Nastaviće se...

Tekst napisao: John Brosnan iz knjige «The Horror People»

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Erle C. Kenton

, 30 2008 18:59:22 +0200

Erle Cauthorn Kenton rodjen je 1. avgusta 1896. godine u Norbornu u Misuriju. 1900. godine preselio se sa roditeljima u Meksiko u Misuriju ali je od 1910. godine živeo sa svojom babom Sarom Kotorn u Los Andjelesu i tu je učio školu. U filmsku industriju ušao je kao komičar, radeći na seriji filmova o nesposobnim policajcima «Keystone Cops». Kasnije se okrenuo režiranju i snimio je kratke komedije za svaki veliki studio u Holivudu pre nego što je postao režiser dugometražnih filmova.

Počeo je kao kistounski policajac pod režijom Macka Sennetta 1914. godine, napredujući na lestvici Sennett Studija kao komičar i asistent režisera. Posle uspešnog snalaženja sa nekoliko kratkih filmova, Kenton je dobio priliku da se oproba u režiranju dugometražnog filma, u Sennettovoj produkciji, koji se zvao «Down on the Farm». Nastavio je da snima komedija za druge studije tokom ere nemog filma; tipični primeri Kentonovog rada su naslovi «The Sap (1926)», «Bare Knees (1927) i «Golf Widows (1928)».

Kako je lako napravio prelaz ka ton filmovima, Kenton je bio sposoban da adaptira svoje metode zahtevima mikrofona, što dokazuju rani ton filmovi «Mexicali Rose (1929)», «X Marks the Spot (1931)» i «Guilty as Hell (1932)». Kenton je režirao filmove u gotovo svim filmskim žanrovima tokom holivudske karijere; krimi-drame «The Public Menace (1935)» i «Counterfeit (1936)»; vesterne kao «End of the Trail (1936) u kom se pojavio u kameo ulozi kao Teddy Roosevelt; avanture kao «North to the Klondike (1942); ratne filmove «Devil's Squadron (1936)», «Naval Academy (1941)» i «What We Are Fighting For (1943); komedije medju kojima i dva najsmešnija filma iz serijala Abota i Kostela «Pardon My Sarong (1942)» i «Who Done It? (1942)».

Kenton je režirao veličanstveni film «Island of Lost Souls (1932)» (koji je baziran na delu H.G. Wellsa «The Island of Dr. Moreau») i nekoliko drugih, manje impresivnih horor filmova. Njegovi ostali horor filmovi su «The Ghost of Frankenstein (1942)», «House of Frankenstein (1944)» i «House of Dracula (1945)». Poslednja dva filma su zanimljivi jer su u njima Drakula, Vukodlak i Frankenštajnovo čudovište prkosili šansama i zajedno su se našli u istoj oblasti. «House of Dracula» bio je bolji sa mnogo gotske atmosfere i nekim impresivnim trenucima koji su pomogli da se ignoriše apsurdni zaplet.

50-ih godina, Kenton se prebacio na režiranje različitih TV serija, uključujući «The Public Defender (1954)» i «The Texan (1958)». Umro je u Glendejlu u Kaliforniji 28. januara 1980. godine.

Tekst napisao: John Brosnan, "The Horror People"

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Najveća legenda horor žanra - Vincent Price

, 13 2008 09:00:40 +0200

Vinsent Prajs (Vincent Price) je rodjen 27. maja 1911. godine u Sejnt Luisu u Mizuriju. Kao sin predsednika Državne fabrike slatkiša, Prajs je imao sigurno detinjstvo više srednje klase. Dok je pohadjao Jejl, gde je studirao istoriju umetnosti, zainteresovao se za glumu pa je svoje slobodno vreme trošio po raznim njujorškim pozorišnim agencijama, bez ikakvog uspeha.

Posle diplomiranja, odlučio je da postane istoričar umetnosti i otišao je u London na postdiplomske studije na londonskom Univerzitetu. U Londonu je pohlepno posećivao pozorišta, što je raspalilo njegovo interesovanje za glumu. Počeo je sa audicijama za uloge i konačno je dobio ulogu policajca u londonskoj produkciji predstave “Chicago”, uglavnom zbog njegovog američkog akcenta. To se desilo 1935. godine.

Njegova sledeća uloga bila je veća, glumio je princa Alberta u predstavi “Victoria Regina”, a kasnije, te iste godine, vratio se u Njujork kada se produkcija preselila na Broadway. Njujorški kritičari hvalili su ga i pisali su da je otkriven novi talenat.

Usledile su mnoge pozorišne uloge i Prajs je proveo jedan period sa Orson Velsovom (Orson Welles) eksperimentalnom pozorišnom radionicom “Mercury” pre nego što je debitovao na filmu 1938. godine u komediji po imenu “Service Deluxe” koju je režirao Roulend V. Li (Rowland V. Lee).

1939. godine potpisao je ugovor sa Univerzalovim studiom posle snimanja filma “The Private Life of Elizabeth and Essex” za kompaniju “Warner Brothers”, kostimsku sapunicu u kojoj su glumili Bet Dejvis (Bette Davis) i Erol Flin (Errol Flynn) dok je Prajs igrao ser Voltera Rejlija.

Njegov naredni film, takodje je bio kostimska melodrama “Tower of London” iz 1939. godine, u režiji Roulenda V. Lija a u njemu su sa Prajsom, glumili dovoljno poznati Boris Karlof i Bejzil Retboun. Snimio je još tri filma za Univerzal pre nego što mu je istekao ugovor, uključujući “The Invisible Man Returns” režisera Džoa Meja (Joe May) iz 1940. godine, koji je bio prvi od brojnih nastavaka filma “The Invisible Man” iz 1933. godine. U toj ulozi je iskoristio svoj ugladjeni, baršunasti glas kao što je učinio i njegov prethodnik Klod Rejns (Claude Rains).

1940. godine, Prajs je prešao u kompaniju “20^th Century Fox”, gde je snimio film “Brigham Young” (koji je režirao Henri Hetevej (Henry Hathaway)), u kom je glumio Džozefa Smita, osnivača Mormonske crkve. Godine koje su usledile, verovatno su bile najbolje u njegovoj karijeri, bar što se tiče njegove karijere nerazblaženog glumca. Tokom tog perioda pojavio se u sledećim filmovima: “The Song of Bernadette” Henrija Kinga iz 1943. godine, “Wilson” iz 1944. godine, koji je takodje režirao King i u filmskom klasiku “Laura” Otoa Premingera iz iste godine u kom je glumio kolebljivog verenika Džin Tirni (Gene Tierney). Iste godine pojavio se u filmu “The Keys of the Kingdom” režisera Džona M. Štala u kom je glumio novajlija Gregori Pek (Gregory Peck). Usledilo je još dobrih uloga u filmovima poput “A Royal Scandal (1945)” Otoa Premingera, “Leave Her to Heaven (1945)” Džona M. Štala, “Shock (1946)” Alfreda Verkera (uloga zlikovca je bila proba kasnijih uloga koje su sledile) i “Dragonwyck (1946)” Džozefa L. Mankjevica. U filmu “Dragonwyck” ponovo je radio sa Džin Tirni i fino odglumio njenog supruga.

1947. godine, nije obnovio ugovor sa kompanijom Fox i to je obeležilo početak propadanja njegove karijere. Medjutim, 1953. godine desio se preokret u njegovoj karijeri, kada mu je ponudjena simultana prilika da radi brodvejsku predstavu “My Three Angels” koju je režirao Hoze Ferer (Jose Ferrer) i film “The House of Wax”. Prajs je izabrao film. “Voleo bih da sam radio na toj predstavi”, govorio je kasnije, “doživela je ogroman uspeh, ali isto to je doživeo i film.” Rimejk filma Majkla Kurtiza (Michael Kurtiz) “Mystery of the Wax Museum (1932)”, nazvan “House of Wax” koji je režirao Andre de Tot (Andre de Toth), bio je prvi holivudski film snimljen u 3-D tehnologiji. Radnja filma, o čoveku sa užasnim ožiljcima koje je zaradio u jednom katastrofalnom dogadjaju, koji se vraća da izvrši osvetu nad svojim neprijateljima, bila je slična radnji filma “Phantom of the Opera (1925)” i korišćena je i u Prajsovim kasnijim filmovima kao što su “The Abominable Dr Phibes (1971)” i “Theatre of Blood (1973)”.

Prajs se tek nakon 5 godina pojavio u još jednom horor filmu. “The Fly” režisera Kurta Nojmana (Kurt Neumann), bio je film raskošne produkcije, u boji i širokog ekrana, što je bilo neuobičajeno za horor filmove iz tog perioda. 1959. godine, Prajs je snimio film “The House on Haunted Hill” za režisera i producenta Vilijema Kasla (William Castle), koji se specijalizovao za niskobudžetne horor filmove. Kasnije je Kasl, pripisivao sebi zasluge za uskrsnuće Prajsove karijere, iako je tada glumac već zahtevao uloge u horor filmovima. Iste godine, Prajs je glumio u filmovima “The Return of the Fly” Edvarda L. Berndsa i “The Bat” Krejna Vilbura, kao i u svom poslednjem ne-horor filmu, mada zavisi kako ko definiše reč horor, “The Big Circus” Irvina Alena.

60-ih godina, Prajs je snimio još jedan film za kompaniju Castle, “The Tingler”, koji je kao i “The House on Haunted Hill”, bio blago ironičan. Iste godine, snimio je prvi film po Poovim delima, koji je režirao Rodžer Kormen (Roger Corman), “The Fall of the House of Usher”, za kojim je ubrzo usledio još jedan film koji je producirao i za koji je napisao scenario Ričard Mejtson (Richard Matheson) – “Master of the World” (režirao ga je Vilijem Vitni (William Witney)), zasnovan na delima Žila Verna. Sledio je još jedan Kormenov film inspirisan Poom “The Pit and the pendulum”. Iste godine, 1961. Prajs je snimio tri filma u Italiji. Dva od njih nisu imali nikakve veze sa horor žanrom, ali je treći nazvan “The Last Man on Earth” u režiji Sidnija Salkova (Sidney Salkow) bio zasnovan na Matesonovoj klasičnoj horor noveli “I Am Legend”, o usamljenom čoveku u svetu prepunom vampira. Bila je to ultimativna paranoična fantazija.

1963. godina je bila veoma radna za Prajsa. Te godine je snimio pet dugometražnih filmova a bio je i narator u dokumentarnom filmu o životu umetnika Šagala (Chagall). Njegovi filmovi bili su: “The Raven” (film u koji se Prajsov uobičajeni stil glume savršeno uklopio), “Diary of a Madman” (režirao ga je Reginald Le Borg) i “Beach Party” (u režiji Williama Ashera), prvi od uspešnih AIP-ovih “tinejdžeri i pesak” filmova u kom se Prajs pojavio u gostujućoj ulozi Big Daddyja medju takvim prosvetiteljima kao što su Frankie Avalon i Annette Funicello. Verovatno njegov najbolji film te godine bio je “Comedy of Terrors” režisera Žaka Turnera, komedija scenariste Metisona o grupi grobara. Uloge su tumačili i Boris Karlof, Piter Lori i Bejzil Retboun.

1964. godine, snimio je “The Haunted Palace”, još jedan Kormenov film koji je sa uspehom kombinovao Edgara Alana Poa sa H.P. Lovkraftom i ostao je jedan od najboljih Kormenovih horora sa Prajsovom glumom koja je bila bolja nego što je bilo uobičajeno. Usledili su “Masque of the Red Death” i “The Tomb of Ligeia”, godinu dana kasnije, koji su bili poslednji Kormenovi filmovi inspirisani Poom. Oba filma imala su sjajnu fotografiju i u oba je Prajs odlično glumio. Prajs se 1968. vratio u Englesku da bi odigrao jednu od najboljih uloga za dugo vreme u filmu “Witchfinder General” (koji je u SAD objavljen pod imenom “The Conqueror Worm” da bi naveo na pogrešan utisak da je baziran na jednom od Poovih radova).

Njegova tri naredna filma “The Oblong Box” iz 1969. godine i “Scream and Scream Again” iz 1970. godine (oba je režirao Gordon Hessler) i “Cry of the Banshee” bili su dosta razočaravajući nakon filma “Witchfinder General” (mada je “Scream”, čudna mešavina horor tema – vampira, veštački napravljenih ljudi itd. postao nešto kao kultni film). 1971. godine snimio je “The Abominable Dr. Phibes” koji je režirao Robert Fuest, jedan od najuspešnijih filmova poslednjih godina. Fuest, bivši scenograf, producirao je stilski horor koji je kombinovao humor sa brojnim grotesknim ubistvima. Bila je to prilično lagana uloga za Prajsa, osim nelagodnosti uzrokovane šminkom i on ju je ponovio u oba nastavka “Dr. Phibes Rises Again” iz 1972. godine koji je bio isto zabavan kao i prvi deo ali ni blizu tako uspešan i “Theatre of Blood” iz 1973. koji je imao sličnu temu.

Kako su prolazile godine, bilo je sve manje dobrih uloga. Prajs se često pojavljivao na televiziji i čak parodirao svoju “pojavu” u reklamama. Njegova neizbirisiva identifikacija sa sablasnim imala je svoje prednosti: tako je osamdesetih bio izabran za domaćina PBS-ovog antologijskog serijala ‘Mystery’ a i zamoljen je da odrecituje poemu kao deo veoma gledanog spota za pesmu «Thriller» Majkla Džeksona. Pri kraju njegovog života imao je pregršt dobrih uloga, uključujući dobrodušnog izumitelja koji oživljava naslovnog lika u filmu Tima Burtona 'Edward Scissorhands (1990)'. Prajs je bio vidljivo bolestan u tom filmu, ali se uzdigao u toj prilici i profesionalno odradio svoj deo do kraja. Poslednji put, Prajs se pojavio u kablovskom TV filmu 'The Heart of Justice (1993)'. Umro je 25. oktobra te godine u Los Andjelesu, zbog raka pluća u 82-oj godini.

Teskt napisao: JOHN BROSNAN, from The Horror People.

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Vincent Price gostuje kod Mapetovaca:

Vincent Price recituje poemu "Gavran":

Peter Cushing

, 22 2008 16:50:24 +0200

Piter Kašing (Peter Cushing) je rodjen 1913. godine u gradiću Pjurliju u Sariju. Njegovo interesovanje za bioskop javilo se kada je bio dete i tada je mnogo vremena provodio u ‘Electric Palace’ gledajući Čaplina, Vilijema S. Harta i Toma Miksa; svaki od njih raspalio je njegovu ambiciju da postane filmska zvezda. Kada je napustio školovanje, objavio je roditeljima svoje namere da postane glumac i oni nisu bili impresionirani time. U početku, Kašing je pristao na kompromis. Tokom dana, radio je kao pomoćnik nadzornika u Gradskom veću Kulsdona i Pjurlija, ali je noći provodio sa lokalnim amaterskim dramskim društvima. Konačno, digao je ruke od nadzorničkog posla i pridružio se kompaniji Worthing Repertory Company, istoj kompaniji kojoj se slučajno, i Kristofer Li kasnije priključio. Zatim je, nakon četiri godine rada u ovoj kompaniji, odlučio da ode u Ameriku.

“Niko me nije znao u Holivudu, ali sam bio zastrašujuće srećan i prošao izvanredno dobro. U prvoj sceni, nisam imao nikakav dijalog, samo sam se tukao sa Vorenom Vilijemom koji je, sećam se, igrao jednog od tri musketara u tom filmu, koji se zvao “The Man in the Iron Mask (1939)”. Ali oni su bili prilično zadovoljni onim što sam uradio pa sam dobio još jednu sporednu ulogu u kojoj sam jahao konja i izgovarao: “Kralj želi da Vas vidi!”. Luis Hejvord je igrao blizance u ovom filmu i režiser Džejms Vejl je tražio nekoga ko bi mogao da igra Hejvordovu suprotnost u split-screen scenama. Kako god, ja sam dobio taj posao. Tri meseca sam snimao taj film, igrajući ove scene sa Luisom. Igrao sam obe uloge, i bio sam u stanju da radeći to, naučim puno toga o snimanju filmova.”

Posle filma “The Man in the Iron Mask”, Kašing je igrao malu ulogu u komediji Lorela i Hardija (Stanlio i Olio) “A Chump at Oxford” iz 1939. godine koji je režirao Alfred Gulding, a zatim i drugu glavnu mušku ulogu u filmu Džordža Stivensa iz iste godine “Vigil in the Night”. “Dobio sam tu ulogu jer sam mogao da izvedem lankaširski akcenat koji su zahtevali.” Sledeće godine, posle još uloga u filmovima kao što su “Women in War” Džona H. Ojera i “They Dare Not Love” Džejmsa Vejla, Kašing je odlučio da se vrati u Englesku. “Mučila me je užasna nostalgija zbog izbijanja rata gotovo pred moj dolazak. Nisam želeo da idem u rat ili nešto slično, jednostavno sam želeo da u to vreme budem kući. U to vreme, popriličan broj britanskih glumaca otišao je iz Holivuda.”

“Posle rata, dosta sam radio u pozorištu ‘Kew Theatre’. Tada ste imali jako malo novca, mislim da su plaćali 5 funti za dve nedelje, ali to je bio sjajan izlog u kom ste mogli da probate svoje predstave sa mogućnošću da budu premeštene u West End. Ali iznad svega, često su mogli da vas vide pozorišni menadžeri koji su dolazili sa West Enda. Neko vreme sam igrao Francuza u predstavi “While the Sun Shines” u Kew pozorištu, dok nisam dobio ulogu u filmu “Hamlet” Lorensa Olivijea. Pre toga sam prošao kroz loš period u mojoj karijeri kada sam umalo ostavio glumu ili tačnije rečeno, kada me je umalo gluma napustila. Nisam radio dve godine i bio sam očajan zbog tog škripca u koji sam upao. A onda sam 1951. godine odradio moju prvu televizijsku predstavu. Time sam se bavio nekoliko godina i upravo sam se ovim televizijskim poslom vratio u svet filma.”

Jedan od prvih filmova u kom se pojavio tokom 50-ih godina, bio je “Moulin Rouge” iz 1951. godine koji je režirao Džon Hjuston. Zatim je tri godine kasnije usledio film Teja Garneta “The Black Knight” u kom je igrao zlikovca dok je Alan Led bio heroj. “Jedna filmska kompanija zvala je mog agneta i tražila je da Piter Kašing radi za njih. To je bila kompanija Hammer. Počeo sam da radim za njih nakon što sam odigrao televizijsku predstavu Orvelove 1984. Ubrzo, Džejms Kareras je počeo sa pozivima mog agenta jednom nedeljno, gotovo redovno pitajući: ‘Kada će momak biti slobodan? Moramo da ga angažujemo.’ Tako sam kasnije pročitao u novinama da oni hoće da snime rimejk filmova o Frankenštajnu, za koje sam se sećao da su me oduševljavali dok sam bio dečak, pa sam nazvao mog agenta i rekao mu da im poruči da ako su još zainteresovani, da sam sada slobodan i da bih želeo da radim na tom projektu.

“Niko, ko je imao veze sa filmom “Frankenštajn” nije shvatao gde će nas to odvesti. To je bio samo jedan od pet filmova koji su snimili te godine. Nisu ni sanjali da će pokrenuti ovu neverovatnu grudvu. Ali izgledao je apsolutno čarobno i na filmu su radili sjajni ljudi, kao Džek Ešer koji je bio izvrstan majstor rasvete i naravno, Terens Fišer koji je bio prvoklasni režiser. U očima Amerikanaca, čitava stvar je izgledala, kako su imali običaj da kažu, kao milion dolara. A naravno, to nije bila. Moj Bože, film je imao smešan budžet, svega 65000 funti je uloženo. Kao filmski budžet, ta suma je bila apsurdna. Ali, film je doneo bogatstvo Hammeru i svima, pa su potrošili malo više novca na sledeći film “Horror of Dracula”. Od tada se nikada nije zaustavilo.”

“Imam ogromnu količinu naklonosti za Barona Frankenštajna i sve iz očiglednih razloga. Zasnovao sam originalni lik, Frankenštajna, po noveli Meri Šeli, koju nisam pročitao dok nisam saznao da ću snimati film. Niste mogli da celu novelu od Meri Šeli stavite u sat i po filma ali ona je bila veoma dobro adaptirana, mislim da je to učinio Džimi Sengster i imala je izvesnu količinu originalnog lika koju sam ja mogao uneti u adaptaciju. U kasnijim filmovima, moj lik je postao još nemilosrdniji. Ali pokušao sam da baziram Frankenštajna po čoveku koji, bitno, pokušava da učini nešto dobro za čovečanstvo, kao što je doista Noks bio, ali bez ikakvih izgleda zbog toga što bi seljaci stalno dolazili na njegova vrata i uzvikivali: 'Ti si čudovište! Ti si čudovište!'. U stvari, ja sam mnogim ljudima poznatiji kao Šerlok Holms nego Frankenštajn, zato što sam snimio jedan film sa tim likom kao i TV seriju sa šesnaest priča za BBC, koji se ne može porediti sa brojem puta koliko sam glumio Frankenštajna.

«Igrao sam veoma malo pravih zlikovaca tokom moje karijere.» Što je, uprkos njegovoj pojavi, u suštini tačno. U filmovima kao što su «The Skull» Fredija Frensisa iz 1965. godine, «Night of the Big Heat» Terensa Fišera iz 1967. godine, «The Vampire Lovers» Roja Vorda Bejkera iz 1970., «Tales from the Crypt» iz 1971. i «The Creeping Flesh» iz 1972. godine (a oba je režirao Fredi Frensis) njegove su uloge bile one simpatične. Naravno, u filmovima o Drakuli, igrao je Van Helsinga, Drakulinog stalnog suparnika koji predstavlja sile dobra. On je čak u dva filma glumio Doktora Who-a, blagonaklonog naučnika koga je stvorio BBC u dugogodišnjem serijalu za decu. Ali jedna od istaknutih stvari u vezi Kašinga je ta da bez obzira koliko je prosečan ili očigledno tužan scenario mogao da bude, on bi uvek uspeo da liku kog je igrao da nešto izuzetno. On je oživljavao likove koji bi bili kartonski u bilo čijim tudjim rukama.

Glumac sa kojim je bio najviše povezan tokom njegove karijere u horor filmovima, bio je Kristofer Li. Sreli su se na snimanju filma «Curse of Frankenstein», 1956. godine. «Uvek sam govorio da sam ga upoznao prvo kao našminkano čudovište i da sam, kada je skinuo šminku, vrisnuo. Bio je tako drag prijatelj. I potrebno je puno hrabrosti za ono što je učinio, za prekid snimanja horor filmova i uspeh u nečemu drugačijem. Potrebno je puno hrabrosti u ovom poslu da prestanete sa nečim što je sigurno i probate nešto što nije. Kao što je on rekao, lik Van Helsinga, iako su to isti karakteri, je zanimljiviji; a sve što je on trebao da radi kao Drakula, je da stoji u uglu, pokazuje svoje očnjake i sikće.»

Jedan od poslednjih Kašingovih filmova, ujedno i jedan po kome ga najviše pamti današnja filmska publika je «Star Wars» Džordža Lukasa iz 1977. godine i uloga zlog zapovednika Zvezde smrti – Velikog Mofa Tarkina. Nakon toga, Kašing je snimio nekoliko filmova početkom 80-ih, zatim se penzionisao krajem 80-ih i početkom 90-ih da bi se borio sa rakom i prebrodio lom kuka i druge jade. Ipak, bio je često vidjen na biciklu ili slikajući predeo blizu svoje kuće u Vitsejblu u Saseksu. Piter Kašing je umro od raka, 11. avgusta 1994. godine.

tekst napisao: John Brosnan za "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

James Whale

, 09 2008 19:11:12 +0200

Kad god se pomene, ime Džejmsa Vejla (James Whale) je aluzija na reč ‘tajanstven’ u filmskoj literaturi. Vejl je ostao nešto poput misterioznog čoveka do danas i mnogi njegovi filmovi postali su izuzetno retki (neki su čak potpuno nestali). Danas se Vejl najviše pamti po njegovim horor filmovima, što je manje nego adekvatan opis, što je nešto što bi verovatno uveseljavalo Vejla da je živ danas, mada bi njegovo veselje sigurno bilo blago obojeno izvesnom količinom kajanja.

Većina izvora tvrdi da je rodjen 21. jula 1896. godine, ali on je u stvari rodjen tri godine kasnije. Njegovo rodno mesto je gradić Dadli u Vorčesteršajru u Engleskoj. Obučavao se za studije umetnosti i radio je kao crtač stripova kada je počeo I svetski rat. Bio je po činu drugi poručnik u Sedmom vorčesterskom pešadijskom puku i služio je u Francuskoj, gde su ga zarobili Nemci. Tokom njegovog utamničenja u nemačkom logoru za ratne zarobljenike, zainteresovao se za pozorište, posle nekoliko pojavljivanja u predstavama koje su organizovali zatvorenici. Kada se vratio u Englesku, radio je u različitim pozorišnim društvima ali bez mnogo uspeha.

R.C. Šerif je pisao Journey's End, predstavu o I svetskom ratu koja je čitava smeštena u podzemnom skloništu. Ali Šerif je uočio da je nemoguće zainteresovati dokazane pozorišne producente za predstavu, koja je bila revolucionarna za to vreme. Vejl nije imao šta da izgubi pa se dogovorio da režira produkciju u londonskom Vest Endu. Predstava je doživela ogroman uspeh, naravno, prvo u Londonu a zatim i u Njujorku. Vejl je otišao sa predstavom u Njujork i tu mu je Studio Tiffany-Stahl ponudio da režira filmsku verziju predstave.

Dok je pregovarao sa Tiffany, u Holivudu je Vejl radio kao režiser dijaloga u Paramountovom filmu “The Love Doctor” iz 1930. godine, a zatim ga je iste godine, Hauard Hjuz zaposlio da radi sličnim obimom i na filmu “Hell’s Angels”. Očigledno je naučio osnove režiranja filma prilično brzo pošto je, takodje 1930. godine, snimio film “Journey’s End”, odgovarajuću filmsku interpretaciju predstave, iako nije bila izvanredna. Nakon ovog uspeha, potpisao je ugovor za Univerzal, koji je uvek tragao za novim, stranim talentima. Oni su ubrzo pronašli britansku temu za njega da je režira i tako je snimljen “Waterloo Bridge (1931)”. Uprkos tome što se radnja odvijala u Britaniji, film je potpuno snimljen u Univerzalovom studiju. Izmedju onog što su imali u svom vlasništvu, ponudili su mu da sledeći film bude “Frankenstein”.

Vejlov film “Frankenstein (1931)” ostao je impresivan do danas. Godine su bile naklonjenije tom filmu nego Tod Brauningovom “Dracula (1931)”, na račun Vejlove superiorne režije, koja je bila vizuelno stilska isto kao i brzopokretna. Sa njegovom atmosferskom rasvetom, glatkim pratećim snimcima i brojnim snimcima pod niskim uglom koji nikada nisu bili nametljivi ali su stvorili delotvorno korišćenje visoko postavljenih setova, u detaljnoj Frankenštajnovoj laboratoriji, Vejl je uspeo u stvaranju horor filma koji je pružao stvaran osećaj veličanstvenosti.

Uspeh filma “Frankenštajn” značio je da su Univerzalovi direktori istog trenutka odlučili da su horor filmovi bili Vejlova jača strana, što je tipičan primer čudne holivudske logike. Vejl nije bio zadovoljan ovom neočekivanom kategorizacijom, ali je odlučio da izvuče najbolje iz situacije zapošljavanjem nekolicine svojih starih prijatelja iz britanskog pozorišta. U svom narednom filmu “The Old Dark House (1932)” Vejl je angažovao Čarlsa Laftona (Charles Laughton), Ernesta Tesigera (Ernest Thesiger), Gloriju Stjuart (Gloria Stuart) i Rejmonda Mesija (Raymond Massey), kao i Borisa Karlofa (Boris Karloff) dok je za pisanje dijaloga doveo R.C. Šerifa (R.C. Sherriff). Zasnovan na predstavi i noveli J.B. Pristlija (J.B. Priestley) po imenu “Benighted”, film “The Old Dark House” je bio veoma “britanski” film i pružio je Vejlu mogućnost da si dopusti svoj vrdavi smisao za humor.

Šerif je takodje napisao scenario za Vejlov film “The Invisible Man (1933)”, još jedan veoma britanski film pun Vejlovog čudnog humora. Film je bio zasnovan na H.G. Velsovoj (H.G. Wells) noveli o naučniku koji otkriva tajnu nevidljivosti ali rezultat toga je njegovo oštećenje uma. Klod Rejns (Claude Rains) je dobro odglumio naučnika i ta uspešna uloga mu je obezbedila dugu holivudsku karijeru.

Vejlov najekscentričniji film bio je “The Bride of Frankenstein (1935)”, lukava kombinacija bizarnosti i humora, mada nije mnogo ljudi mislilo tako kada se film pojavio. Čak je i Karlof mislio da je Vejl otišao predaleko, naročito u sceni gde Čudovište susreće starog slepog pustinjaka i deli obrok s njim. A ipak, ta sekvenca je jedna od najupečatljivijih u filmu koji obiluje nezaboravnim momentima (i bio je parodiran najefikasnije u filmu Mela Bruksa (Mel Brooks) “Young Frankenstein (1974)”). Karlof nije bio jedini koji je osporavao fim, direktori studija su takodje bili nezadovoljni i “The Bride of Frankenstein” je bio poslednji horor film koji je Vejl režirao (preciznije kada je Vejl nameravao da Nevestu napravi kao neobičnu a moguću). Bez obzira na to, Vejl je završio film, za koji se može reći da je klasik, za promenu, sa potpunim dokazivanjem.

Do 1935. godine, Vejl je postao jedan od Univerzalovih najboljih režisera. Nezavisno od horor filmova, on je takodje snimio nekoliko filmova iz drugih žanrova vezanih za više opšte poznate teme, filmovi kao što su “By Candelight (1933)”, “A Kiss Before the Mirror (1933)”, “One More River (1934)” i “Remember Last Night (1935)” su sadržali snažne elemente humora. 1936. godine režirao je Univerzalov film godine, filmsku verziju mjuzikla “Showboat”. Ali te godine je Univerzalov grad prodat i od tad je Vejlova karijera počela da trpi.

U početku, on i Karl Leml mladji (Carl Laemmle Jr.) planirali su da osnuju nezavisnu producentsku organizaciju ali je taj projekat propao. Njegov naredni veliki film bio je “The Road Back (1937)”, nastavak filma “All Quiet on the Western Front”, koji je podbacio. Nikada više nije imao velikih uspeha ali je par njegovih filmova prošlo umereno dobro, u delimičnoj produkciji filma iz 1939. godine “The Man in the Iron Mask” (u kom je glumio mladi Piter Kašing (Peter Cushing)). Ali Vejl više nije uživao istu količinu umetničke slobode koju je imao u Univerzalu i postao je ogorčen na Holivud. Tokom snimanja filma “They Dare Not Love” 1941. godine, koji je bio o ratnim izbeglicama, napustio je snimanje posle prepirke i nikad se nije vratio. Vejl više nije režirao nijedan film.

Posle režiranja nekoliko predstava u Americi i Engleskoj, Vejl je većinu svojih penzionerskih dana proveo slikajući i dizajnirajući. Bio je finansijski dobrostojeći, jer je mudro uložio svoje basnoslovne zarade u nekretnine. Imao je preko 600 000 dolara kada je umro 1957. godine. Budući da je bio homoseksualac, Vejlova krajnje neobična smrt (udavio se u svom bazenu 29. maja 1957. godine), provocirala je nekoliko glasina o grešnoj prirodi. Ali serija srčanih udara, dovela je Vejla u veoma loše stanje i on je zapravo izvršio samoubistvo. Zbog toga što je njegovo oproštajno pismo bilo neobjavljeno (i najpre objavljeno u režiserovoj biografiji koju je napisao Džejms Kertis (James Curtis)), tačne okolnosti njegove smrti ostale su misterija mnogo godina.

tekst napisao: John Brosnan i preuzet je iz knjige "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Roger Corman - Kralj B produkcije

, 04 2008 18:07:08 +0200

Producent i režiser čiji je uticaj na američki film išao daleko iznad njegovih energičnih, kreativnih, nisko-budžetnih eksploatacionih filmova 50-ih i 60-ih godina XX veka, od kojih je većina snimljena za American International Pictures, veoma uspešan studio koji je na sreću povladjivao mladjem tržištu. Rodžer Kormen mućkao je filmove neverovatnom brzinom, ponekad je snimao svoje dugometražne filmove za dva ili tri dana, ponekad čak i dva za to vreme, a ipak iznenadjujući broj njegovih filmova su veoma zabavni za gledanje.

On je stekao svoju najveću slavu kao režiser serije horor filmova radjenih po delima Edgara Alana Poa, tokom ranih 60-ih, u kojima je uglavnom glumio Vinsent Prajs (Vincent Price). Iako je verovatno Kormen najpoznatiji po svom “poovskom” horor ciklusu, on je radio u različitim žanrovima sa istom lakoćom i stilom, uključujući naučnu fantastiku, gangsterske melodrame i drugo. Ali Kormenova najtrajnija zaostavština je po svemu, legija savremenih režisera, scenarista i glumačkih zvezda čije je karijere on aktivno odgajio, medju kojima su Džonatan Dem (Jonathan Demme), Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich), Martin Skorseze (Martin Scorsese), Džek Nikolson (Jack Nicholson), Piter Fonda (Peter Fonda), Ron Hauard (Ron Howard), Džon Sejls (John Sayles) i Frensis Ford Kopola (Francis Ford Coppola).

Kormen je sve osim vulgaran kako bi neko mogao da očekuje na osnovu naslova nekih od njegovih ranih filmova kao što su “Teenage Doll (1957)” i “A Bucket of Blood (1959)”. Rodjen 5. aprila 1926. godine u Ditroitu u Mičigenu, otišao je na studije inženjerstva na Stenfordu a takodje je studirao i englesku knjiženvost na Oksfordu. Posle služenja vojnog roka u mornarici, išao je tradicionalnim putem da udje u filmski biznis, dobijajući posao kurira u kompaniji Twentieth Century-Fox. Napredovao je u službi i unapredjen je u analitičara, ali ubrzo je postao nezadovoljan svojim izgledima za uspeh pa se konačno pridružio novoformiranoj kompaniji American International Pictures, 1955. godine, postajući njen glavni režiser sa filmovima kao što su “Five Guns West (1955)”, “The Day the World Ended (1956)” i “Swamp Women (1956)”.

Uprkos činjenici da su njegovi filmovi po pravilu završavali u drive-in bioskopima i u gornjoj polovini “grind-house” dupliranih računa, neki od njegovih ranih pokušaja dali su mu skromnu količinu poštovanja od kritičara koji su rušili ikone. U prvim godinama rada American Releasing Corporation (kasnije American International Pictures), postao je jedan od njihovih glavnih izvora proizvoda za distribuciju. Dali bi mu sumu novca i reklamnu kampanju (ili ponekad samo naslov) i on bi morao da nadje scenario i producira film. Ako bi morao da snima film na nekoj lokaciji, on bi uvek pokušao da snimi u isto vreme i drugi film na toj istoj lokaciji, kako bi smanjio troškove.

60-ih godina, odlučio je da želi da radi nešto što bi mu moglo unaprediti karijeru. Kada mu je American International Pictures ponudila sumu novca da stvori još jedan od njihovih nisko-budžetnih crno-belih duplih filmova, on je uzvratio ponudom da za te pare snimi jedan film u boji. Konačno, American International Pictures su prihvatili njegovu ponudu. To je vodilo do produkcije filma “House of Usher (1960)”. Kockanje se isplatilo i film je postao bioskopski hit i proizveo je nešto što je bilo neuobičajeno za ostvarenja AIP-a – pohvale kritičara. Posledica toga je bio Kormenov ciklus filmova po delima Edgara Alana Poa.

Drugostepeni klasici kao što su “Machine Gun Kelly (1958)” i “The Little Shop of Horrors (1960)” već su predskazivali pohvale publike i kritičara koje su doživeli Kormenovi stilski “poovski” horor filmovi “The Pit and the Pendulum (1961)”, “Tales of Terror (1962)”, “The Raven (1963)”, “The Masque of the Red Death (1964)” i “The Tomb of Ligeia (1965)”. Uspeh ovog ciklusa omogućio je Kormenu da radi se relativno većim budžetima. Iako je još uvek snimao tzv. B filmove, oni su bili bolje producirani kao kasniji Kormenovi klasici "X" the Man with the X-Ray Eyes (1963), “The Wild Angels (1966)”, “The St. Valentine's Day Massacre (1967)” i “The Trip (1967)”. Ovo mu je takodje omogućilo da radi sa veteranima kao što su Boris Karlof, Piter Lori i Rej Milend.

Kormen nije samo režirao već je i producirao mnoge filmove tokom cele svoje karijere. Kao producent, nudio je šansu da režiraju revnosnim i nedokazanim talentima, dajući im neprocenjivo iskustvo koje im veliki studiji nikad ne bi pružili. Na primer, medju mnogima, on je producirao Kopolin film “Dementia 13 (1963)”, film Pitera Bogdanoviča “Targets (1968)”, Skorsezeov film “Boxcar Bertha (1972)” i Ron Hauardov “Eat My Dust (1976)”. Jedan od sporednih proizvoda njegove saradnje sa mladjim režiserima bila je serija cameo pojavljivanja Kormena u njihovim kasnijim filmovima, uključujući Kopolin “The Godfather Part II (1974)”, “The Howling (1981)” Džoa Dantea, “Silence of the Lambs (1991)” i “Philadelphia (1993)” Džonatana Dema i “Apollo 13 (1995)” Rona Hauarda.

Kormenova reputacija u nisko-budžetnim eksploatacionim filmovima bila je poništena ozbiljnim, svesno ironičnim udarom početkom 70-ih kada se nezvanično povukao iz režiranja da bi postao uvoznik i distributer mnogih evropskih najtajnijih filmova, medju kojima je i Ingmar Bergmanov film “Cries and Whispers (1972)”. Nastavio je da producira i distribuira kroz sopstvenu kompaniju - New World Pictures.

Kormenovi filmovi iz 90-ih su “Little Miss Million (1993)”, “Frankenstein Unbound (1990)” i “Some Nudity Required (1998)”. 1990. godine, Kormen je objavio svoju autobiografiju “How I Made a Hundred Movies in Hollywood and Never Lost a Dime”. Kao producent preko 200 nisko-budžetnih filmova, Kormen je s pravom nazvan “Kraljem B produkcije” i “Orson Vels ‘ŽNj’ filmova”.

Tekst napisali: Scott i Barbara Siegel i preuzet je iz "The Encyclopedia of Hollywood"

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Tod Browning - II deo

, 22 2008 09:00:42 +0100

Uprkos uspehu filma «Drakula» i tome što mu je pogurao karijeru, Brauningovo najvažnije zanimanje nastavilo je da leži u filmovima koji su obradjivali prirodne neobičnosti i bizarnosti, a ne u filmovima koji su se odnosili na natprirodno. Tako se, posle «Drakule», vratio svom voljenom cirkusu sa prilično osporavanom idejom, filmom o grupi cirkuskih nakaza, koristeći stvarne nakaze, i ovo je uzrokovalo njegov profesionalni sunovrat. Bez iznenadjenja, direktori Univerzala nisu bili baš oduševljeni tim projektom, ali još jednom je Talberg, koji je tada radio za MGM, pomogao Brauningu i ubedio nesigurnog Luisa B. Mejera da prihvati ideju.

Film "Freaks (1932)" je bio o prelepoj ali zloj trapezistkinji po imenu Kleopatra (koju je glumila Olga Baclanova koja je bila ruskog porekla) koja se udaje za jednog od cirkuskih patuljaka kada sazna da će on naslediti ogromnu sumu novca. (Patuljka, po imenu Hans, glumio je stari Brauningov prijatelj Harry Earles, koji se takodje pojavio i u obe verzije filma “The Unholy Three”) Nakon njihovog venčanja, ona se udružuje sa cirkuskim ‘čovekom od čelika’, njenim ljubavnikom, da otruje Hansa. Patuljak je deo cirkuskog šoua nakaza i kada ostali saznaju njene namere preduzimaju drastičnu akciju, pretvarajući nekada lepu Kleopatru u odvratnu izobličenu nakazu, novu cirkusku atrakciju.

Prijem filma “Freaks” kod kritike je bio izmešan, ali ne i sasvim neprijateljski. Pravu štetu filmu naneli su upravnici bioskopa i sama bioskopska publika. Njihova preplašena reakcija osigurala je da film doživi finansijski neuspeh (film je dobro prošao u nekoliko američkih gradova ali nedovoljno da napravi bilo kakvu razliku – a u Britaniji je čak bio i zabranjen preko 30 godina.) Ljudi su bili spremni da gledaju horor filmove u kojima se Boris Karlof tetura okolo kao oživljeni leš, ali nisu bili spremni da izdrže neke daleko neprijatnije oblike stvarnog života, naročito ne 1932. godine kada su smatrali da su njihovi sopstveni životi bili dovoljno grozni. Film nikada nije bio otvoreno prikazan a čak i danas reakcija gledalaca je po svemu sudeći izmešana.

Interesantniji je bio film “The Devil Doll” iz 1936. godine u kom je Lajonel Berimor (Lionel Barrymore) glumio čoveka koji je greškom osudjen za zločin. On beži iz zatvora i sukobljava se sa starim naučnikom koji je izmislio postupak kojim može da smanji životinje i ljude da bi, dok su beživotni, ličili na lutke. Kada se vrate u život, sićušni ljudi nemaju svoju volju i slede tudja naredjenja. Berimor ukrade nekoliko ‘lutaka’ i vraća se u Njujork gde otvara prodavnicu lutaka, a zatim nastavlja da šalje svoja sićušna stvorenja na misije da ubijaju ljude koji su mu smestili. Da bi izbegao da ga primete, on se maskira u stariju ženu, omiljeni Brauningov izum, i većina uživanja u filmu dolazi od gledanja Berimorove zabavne uloge ovog neobičnog lika.

Brauningov poslednji film za MGM bio je iz 1939. godine, misterija o scenskim madjioničarima nazvan “Miracles for Sale”. Povukao se iz filmske industrije nakon toga i ostatak života proživeo na njegovoj bogatoj uštedjevini i po rečima Karlosa Klarensa iz njegove knjige “Horror Movies”, ‘plemenito osudjivao filmove koji su ga učinili bogatim i slavnim’. Umro je 6. oktobra 1962. godine, dok se oporavljao od operacije raka.

Kraj

tekst napisao: John Brosnan, "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Tod Browning - I deo

, 16 2008 08:49:01 +0100

Tod Brauning (Tod Browning) je rodjen 12. jula 1880. godine. Sa šesnaest godina je pobegao od kuće i pridružio se cirkusu u kom je radio nekoliko godina kao klovn, akrobata i dr. Njegovo iskustvo iz cirkusa, veoma je uticalo na njegovu kasniju karijeru u Holivudu i odjeci tih godina mogli su se naći u mnogim njegovim filmovima. Posle cirkusa, Brauning je otišao u varijetsko pozorište gde je bio komičar i obišao je svet sa različitim društvima.

Stigao je u Holivud 1914. godine i pojavio se u mnogim kratkim filmovima u kojima je igrao vodeću komičarsku ulogu. Tokom tog perioda postao je dobar prijatelj sa D. W. Grifitom (D. W. Griffith) i bio je jedan od asistenata tog velikog režisera na filmu “Intolerance (1916)”. Do tad, Brauning je takodje počeo da piše scenarije, shvatajući da njegova budućnost leži iza kamera, pre nego ispred njih. Dosta je naučio radeći sa Grifitom i 1917. godine je režirao svoj prvi dugometražni film “Jim Bludso” ali tek je 1920. godine utemeljio ugled u filmskoj industriji, kada je režirao za producenta Karla Lemla i Univerzal, melodramu smeštenu u Turskoj po imenu “The Virgin of Stamboul”.

U njegovom narednom filmu za Lemla, “Outside the Law (1921)” glumio je Lon Čejni (i ovde) ali je Brauning zatim napustio Univerzal na dve godine. Tokom tog perioda radio je samo sporadično, trošeći većinu svog vremena pokušavajući da se izbori sa alkoholizmom. Ali 1925. godine, u 45-oj godini, krenuo je iz početka i ubrzo je obnovio temelje velikog režisera koje je izgradio ranije. Uz asistiranje Lemlovog legendarnog mladog štićenika, Irvinga Talberga (Irving Thalberg), uverio je Univerzal da snimi film “The Unholy Three”, priču koja je sadržala mnoge sastojke bliske njegovom srcu, koji su se odnosili na aktivnosti tri bivša cirkuzanta koji različito prerušeni, vode prodavnicu kućnih ljubimaca kao paravan za svoje kriminalne aktivnosti. To je bio veliki uspeh za Univerzal i Leml je odlučio da je saradnja Brauninga i Čejnija formula koja garantuje stvaranje novca.

Tokom preostalih pet godina Čejnijevog života, oni su snimili još nekoliko zajedničkih filmova kao što su “The Road to Mandalay (1926)”, “The Unknown (1927)” i “London After Midnight (1927)”.

Brauning je koristio, sa izvesnom dozom ponosa, film “London After Midnight” kao primer kako pridobiti publiku da prihvati natprirodne dogadjaje. "Od publike nije zahtevano da veruje u odvratno nemoguće, već samo u odvratno moguće. Uverljivost pre uvećava nego što smanjuje jezu i uzbudjenje." Dve godine nakon tog intervjua režirao je film “Dracula (1931)”, i neverovatniju priču koju je teško moguće naći. To je demonstriralo brzinu kojom se američka publika prilagodila ‘odvratnom nemogućem’.

Brauning nije bio istiniti režiser horor filmova po tradicionalnom shvatanju i njegova verzija Drakule je dokaz toga. On nije imao stvaran osećaj za natprirodno ili za kreiranje gotske atmosphere, niti je bio veoma očigledan režiser (po filmskoj legendi “Drakula” je bio jedan od njegovih probnih projekata ali nema dokaza koji bi to podržao – on se umešao u snimanje tog filma u kasnoj fazi njegovog razvoja). Bez obzira, vizelni stil koji poseduje “Drakula” je zasluga uticaja kinematografa Karla Frojnda (Karl Freund). Glavna režiserska karakteristika Toda Brauninga je bio njegov odnos sa glumcima. Bela Lugoši (i ovde) je tokom snimanja filma “Drakula” otkrio da je Brauning veoma koristan.

Nastaviće se...

tekst napisao: John Brosnan - "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Boris Karloff - II deo

, 10 2008 13:04:26 +0100

Karlofova naredna uloga je bila u horor filmu “The Old Dark House” koji je režirao Džejms Vejl 1932. godine i pri kraju te godine pojavio se u još jednoj klasičnoj horor ulozi – glumio je Mumiju. Zapravo, film “The Mummy” koji je režirao Karl Frojnd (Karl Freund) nije bio pravi horor film, više se radilo o fantazijskom trileru. 1934. godine Karlof je udružen sa Belom Lugošijem (i ovde) prvi put, u filmu “The Black Cat” Edvarda G. Almera (Edward G. Ulmer), baziranom na priči Edgara Alana Poa. 1935. godine snimio je dugo čekani nastavak Frankenštajna, film “The Bride of Frankenstein”, koji je opet režirao Džejms Vejl i u kom je Elza Lančester (Elsa Lanchester) glumila verenicu čudovišta.

Karlof je glumio čudovište u samo još jednom filmu “Son of Frankenstein” Roulenda V. Lija (Rowland V. Lee) iz 1939. godine. Svojim izražajnim položajima, veličanstvenom fotografijom Džordža Robinsona (George Robinson), sasvim dobrim scenarijom i nezaboravnom glumom Bejzila Retbouna u ulozi Frankenštajna, Bele Lugošija u ulozi Igora i Lajonela Etvila (Lionel Atwill) u ulozi policijskog inspektora sa veštačkom rukom, film je svakako održavao visoke standarde Džejmsa Vejla. (Mel Bruksov (Mel Brooks) film “Young Frankenstein”, slučajno, predstavlja stvarni rimejk “Son of Frankenstein”) Karlof je bio srećniji od Lugošija 30-ih godina pa su njegove uloge stremile da budu viših standarda, ali njih dvojica su snimili još nekoliko zajedničkih filmova uključujući film Luisa Fridlendera (Louis Friedlander) “The Raven” iz 1935. godine i film Lamberta Hajliera (Lambert Hillyer) “The Invisible Ray” iz 1936. godine.

1940. godine Karlofova filmska karijera je počela još jednim odbijanjem uloge, ali iste godine ponudjena mu je uloga u brodvejskoj komediji “Arsenic and Old Lace” i predstava je bila veoma uspešna. Ironično, Karlof se nije pojavio u filmskoj verziji (koju je režirao Frenk Kapra (Frank Capra) 1941. godine). Umesto njega, u toj ulozi se našao glumac veteran Rejmond Mesi (Raymond Massey). Takodje, u glumačkoj postavi filma bio je Piter Lori (Peter Lorre) (u ulozi koju je kasnije na sceni reprizirao Bela Lugoši). Kada se vratio u Holivud 1944. godine, jedan od filmova u kom se pojavio je bio “The House of Frankenstein” koji je režirao Erl C. Kenton (Erle C. Kenton). Čudovište je ovog puta igrao kaskader Glen Strejndž (Glenn Strange) dok je Karlof glumio ludog doktora.

1945. godine snimio je prvi od tri izvanredna filma producenta Vela Lutona (Val Lewton) i kompanije RKO. To su bili filmovi “The Body Snatcher”, “Isle of the Dead” (takodje snimljen 1945. godine) i “Bedlam” iz 1946. godine. Ovo su bili najbolji filmovi u kojima je Karlof glumio. Proveo je ostatak 40-ih češće u pozorištu nego na filmu. 1951. godine Karlof se preselio iz Holivuda u Njujork i počeo sa učestalim putovanjima nazad u Englesku. 1959. godine se vratio u Englesku za stalno i tokom dekade se često pojavljivao u televizijskim programima kao što su “Thriller” i britanska naučno-fantastična serija “Out of this World”.

1957. godina započela je treći veliki ciklus horor filma, sa pojavom studija Hammer Films. Karlof, kao i Lon Čejni mladji i drugi, iznenada se našao u poziciji da su ga ponovo tražili da bude horor zvezda, ali je kvalitet njegovih novih filmova bio daleko ispod željenog. Snimio je nekoliko relativno dobrih horor filmova početkom 60-ih, istaknute filmove koje producirao Rodžer Kormen (Roger Corman) “The Raven (1963)”, “Comedy of terrors (1968) koji je režirao Žak Turner (Jacques Tourneur) i film Marija Bave (Mario Bava) “Black Sabbath (1963)”. Nakon toga, samo još jedan značajan film koji je Karlof snimio, bio je film “Targets (1967)”, prvi film koji je režirao Kormenov, danas čuveni štićenik, Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich).

Dok se nalazio u Kaliforniji, u februaru 1968. godine, Karlof se razboleo, imao je bronhitis. Posle kompletiranja ugovora za četiri meksičko-američka horor filma, vratio se u Englesku gde je hospitalizovan. Tri meseca kasnije, 2. februara 1969. godine, Boris Karlof je umro. Poslednje reči o njemu je uputio njegov veliki prijatelj Robert Bloch: “Bio je divan i dražestan čovek. Svako u poslu ga je zaista voleo, poštovao i divio mu se i zato će nam uvek veoma nedostajati."

Kraj

Tekst napisao: John Brosnan from "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Boris Karloff - I deo

, 08 2008 08:39:53 +0100

Boris Karlof (Boris Karloff) je rodjen kao Vilijem Henri Prat (William Henry Pratt) 23. novembra 1887. godine u Kembervelu u južnom Londonu. Rodjen je u velikoj porodici, imao je sedmoricu braće i jednu polu-sestru, i imao je umereno srećno detinjstvo, iako su mu otac i majka umrli dok je bio dosta mali. Većina njegove braće držali su važne pozicije u diplomatskim korpusima i provodili su dobar deo svake godine u stranim zemljama. Uprkos njihovim najboljim pokušajima da ga uvedu u konzularnu službu, Vilijem je promišljeno pao na testovima. To je bacilo ljagu na njegovu porodicu i u to vreme crne ovce britanskih porodica su bile obavezne da emigriraju, obično u Australiju ili Kanadu. Vilijem je bacao novčić i pobedila je Kanada.

Posle šest meseci napornog posla na farmi u Kaledoniji, on se preselio u Banf gde je pokušao da nadje posao u pozorištu. Ali nije bilo slobodnih mesta pa se snašao pomažući kopanje trkačkih staza. Jedne noći odlučio je da Prat nije bilo baš najodgovarajuće prezime za glumca i da bi mogao da ga zameni nekim drugim. Izabrao je Karlof, zato što je to bilo staro porodično prezime sa majčine strane a ime Boris bilo je samo domišljatost. U medjuvremenu je u Vankuveru Karlof posetio agenta i rekao mu da je iskusan glumac. Nije očekivao da će mu agent poverovati, ali nekoliko meseci kasnije Karlof je dobio posao u Nelsonu, u kompaniji Jean Russell Stock Company.

1917. godine Karlof se pridružio postavi popularne zapadnjačke predstave «The Virginian”, igrajući ulogu Trampasa. U decembru te godine društvo je stiglo u Los Andjeles. Karlof nije nameravao da postane filmski glumac ali velika epidemija gripa 1918. godine upropastila je pozorišni posao na Zapadu. Jedini izlaz koji je preostao sada nezaposlenom glumcu bila je filmska industrija koja je vrtoglavo napredovala i Karlof se pojavio ispred kamere prvi put, simbolično, u Univerzalovom gradu. Jedan od ljudi koje je Karlof susreo dok je snimao u Univerzalovom gradu bio je Lon Čejni stariji (i ovde takodje). Obojica su bili ljubitelji boksa i kada god bi se sreli na nekom meču, Čejni bi uvek našao vremena za nekoliko ugodnih reči. Ti razgovori sa Čejnijem, dali su Karlofu hrabrost da nastavi da pokušava i kada mu nije išlo lako.

Naredni veliki dogadjaj u Karlofovoj karijeri bio je kada je dobio ulogu u uspešnoj predstavi “The Criminal Code” u Njujorku. Hauard Hoks (Howard Hawks) je režirao filmsku verziju i Karlof je imao sreće da bude pozvan da ponovi svoju ulogu iz predstave, ulogu čestitog optuženika koji je u stvari ubica. Film je rezultovao povećanjem posla za Karlofa – snimio je tri filma u nizu za RKO i zatim još četiri za Warner Bros. 1931. godine, Karlof se vratio u Universal Studios zbog relativno male uloge u filmu “Graft”, i dok je radio na njemu, primetio ga je režiser Džejms Vejl (James Whale). Vejl je bio fasciniran oblikom Karlofove glave i lica. Karlofova telesna gradja nije bila stvarno pogodna za Čudovište u njegovom novom filmu ali Vejl je odlučio da će to biti moguće lako preinačiti sa umetkom.

Kada je ekspert za šminkanje Džek Pirs (Jack Pierce) bio zadovoljan, oni su izveli jedan test. Džejms Vejl je bio oduševljen i produkcija filma “Frankenstein” se odvijala kako je i planirano. Za Karlofa, to je bio samo još jedan glumački zadatak, čak iako mu je Pirs rekao “Ovo će biti velika stvar.” Ali nijedna od Karlofovih ranijih uloga nije uključivala toliko očigledne patnje kao ova. Šminkanje je trajalo tri i po časa svakog dana – bio je to dugačak i zamoran process. Uklanjanje šminke je trajalo kraće, ali je uključivalo veliki bol. On je sledio Čejnijeve korake više puta.

Za razliku od filma “Drakula”, Frankenštajn stoji prilično dobro kada se pogleda danas. Stil režiranja Džejmsa Vejla, odgovoran je za široki opseg. Frankenštajnov uspeh pokrenuo je Universal i druge studije, da pokušaju da ga ponove i tako je počeo prvi veliki ciklus horor filmova. Studio je znao da su imali dobru stvar u svojim rukama sa glumcem, ali nisu bili sigurni šta da rade s njim. Dok se razgovaralo o različitim horor projektima, kao što su rimejkovi filmova “The Hunchback of Notre Dame” i “The Phantom of the Opera”, Karlof se vratio igrajući sporedne uloge.

Nastaviće se...

tekst napisao: John Brosnan from "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Max Schreck

, 05 2008 12:21:22 +0100

Maksimilijan Šrek (Maximilian Schreck) je rodjen 11. juna 1879.godine u Berlinu. Kao mnogi njegovi filmski savremenici on je pre svega bio pozorišni glumac i veoma solidne reputacije, ako ne i zvezda. Debitovao je u pozorištu u predstavi “Messeritz and Speyer” pre turneje po zemlji koja je trajala dve godine i u kojoj se pojavljivao u pozorištima u Citau, Erfurtu, Bremenu, Lucernu, Geri, Frankfurtu i dok konačno nije pristupio proslavljenoj glumačkoj družini Maksa Rajnharta (Max Reinhart) ponovo u Berlinu. Mnogi članovi Rajnhartove glumačke družine brusili su se u njegovom društvu pre nego što bi pružili veliki doprinos na filmu. Naročito karakterni glumac, na osnovu njegove gorostasne pjave, Šrek se pojavio samo u nekoliko filmova pre njegove nezaboravne uloge u filmu “Nosferatu” iz 1922. godine.

Maks Rajnhart je bio taj koji je upoznao Šreka sa Fridrihom W. Murnoom (Friedrich W. Murnau), pa ga je režiser angažovao da igra Grofa Orloka u prvoj i jedinoj produkciji kompanije Prana Films: “Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens” (Nosferatu; A Symphony Of Horror) – nedovoljno prerušenoj verziji Brem Stokerovog dela “Drakula”. Kompanija je bila primorana da proglasi bankrot posle objavljivanja filma da bi izbegla plaćanje troškove kršenja autorskih prava Stokerovoj udovici, Florens. Uprkos brojnim ulogama vampira Drakule, uključujući Belu Lugošija i Kristofera Lija, Šrekova uloga Grofa Orloka je prosto najavetinjskija, i njegova predstava ćelavog Orloka sa oštrim zubima i zašiljenim ušima ostala je kao jedna od najstrašnijih scena u filmskoj istoriji.

Zbog toga što Šrek nije glumio u filmovima izvan Nemačke, oko njega se stvorilo nekoliko mitova. Posle uloge u filmu “Nosferatu”, glumio je u preko dvadeset filmova kao i u različitim pozorišnim ulogama i zbog toga on nije misteriozna ličnost kao što je ponekad vladalo mišljenje i svakako nije bio vampir kao po ulozi koju je briljantno odigrao Viljem Defo (Willem DaFoe) u filmu “Shadow of the Vampire”. Šrek je očigledno glumčevo pravo prezime. Iako njegovo prezime na nemačkom znači “strah” ili “teror”, i svakako je bio odgovarajući pseudonim za glumljenje Orloka, njegov filmski rad je zapravo ukrstio nekoliko različitih žanrova, komediju i dramu i on nikada nije bio prava horor zvezda na način kako su holivudski glumci bili etiketirani 30-ih i 40-ih godina XX veka.

1923. godine Maks Šrek se pojavio kao slepi čovek u izvikanom filmu “Die Strasse (The Street)” koji je režirao Karl Grune za kompaniju Stern Film. Šrek se pojavio u značajnoj ulozi brkatog slepca koji koristi oči deteta za kretanje. “Die Strasse” je nažalost, jedan od nekoliko retkih filmova u kojima glumi Maks Šrek koji još postoji, a i jedan film koji je nedavno prikazan na godišnjem filmskom festivalu u severnoj Italiji je “Die Finanzen Des Grossherzogs (The Finances of the Grand Duke iz1924. godine), jeftino snimljena komedija snimana u bivšoj Jugoslaviji za koju je čak i režiser Murno, izrazio svoje gadjenje. Maks Šrek se pojavio kao zli zaverenik u priči koja se tiče ozloglašenog finansijera koji želi da promeni idilični raj u profitabilni rudnik sumpora.

1926. godine Šrek se preselio iz Berlina u Minhen ali je nastavio da glumi u filmovima pravo kroz pojavljivanje zvučnog filma. Glumio je u mnogim filmovima, uključujući filmove “Roman einer Nacht (Story of a Night, 1933)” i “Der Tunnel (The Tunnel, 1933)” pre smrti usled srčanog udara, u Minhenu, 26. novembra 1936. godine. Bio je oženjen glumicom Fani Norman (Fanny Normann). Informacije koje postoje o filmskoj kraijeri Maksa Šreka nagoveštavaju da je on napravio samo kratak izlet u horor žanr, ali je zbog njegove glume Grofa Orloka postao trajni deo filmske istorije.

tekst iz A HISTORY OF HORROR

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Bela Lugoši - II deo

, 29 2008 08:19:47 +0100

Film je doživeo uspeh preko studijskih očekivanja. Lugošijeva kreacija vampira, sa hipnotizujućim očima, jakim stranim akcentom i elegantnim večernjim odelom postavila je kalup za sva buduća prikazivanja vampira. Drakula je ubrizgao život u horor film, postajući najvažniji film koji je Universal snimio tokom tog perioda i obeležavajući krucijalnu tačku preokreta u Lugošijevoj karijeri. To ga je vinulo medju zvezde i bio je prototip za sve uloge Drakule koje su usledile. Universal je verovao da je pronašao naslednika Lona Čejnija i Lugoši je potpisao ugovor za snimanje dva filma. Studio je objavio da će glumiti u filmovima “Frankenstein” i “Murders in the Rue Morgue”. Oni su razmatrali i da Lugoši glumi u tonskom rimejku Čejnijevog klasika “Hunchback of Notre Dame”.

Zatim je Lugoši prihvatio ponudu braće Halperin, koji su snimali nezavisne filmove desetak godina, da bude glumačka zvezda u filmu “White Zombie”. Lugoši je igrao demonskog vudu vrača po imenu Murder Legendre, koji iskopava iz grobova leševe da rade u njegovim mlinovima šećerne trske na Haitiju. Tokom 40-ih godina XX veka, glumac je potpisao ugovor sa Univerzalom i film “The Black Cat” predstavljao je Lugošijev prvi i istorijski timski rad sa njegovim rivalom Borisom Karlofom.Lugoši i Karlof su glumili zajedno u sedam filmova do sredine 40-ih, uključujući filmove “The Raven” i “The Invisible Ray”.

Od 1940. godine, Lugoši se nalazio na klackalici izmedju Univerzala i nezavisnih studija, uglavnom glumivši u jedinici Sema Kacmana (Sam Katzman) u Monogramu. Lugošijev prvi film je bio “The Invisible Ghost”, dok su u Univerzalu njegove važne uloge bile vezane za mladog Lona Čejnija mladjeg i filmove “The Wolf Man”, “Ghost of Frankenstein” i “Frankenstein Meets the Wolf Man”.

Prateći kraj II svetskog rata, Holivud je smanjivao produkciju horor filmova. Krajem 1947. godine, Univerzal je pokušao da podmladi karijere Abota i Kostela udružujući ih sa studijskim čudovištima: Drakulom, Frankenštajnovim čudovištem i Vukodlakom u filmu “Abbott and Costello Meet Frankenstein”. Bioskopski uspešan, film je označio ne samo Lugošijevu poslednju ulogu Drakule već i kraj serijala filmova o Frankenštajnu. Završila se jedna era u filmskoj istoriji.

Lugošijev talenat nije bio ignorisan od strane nezavisnih filmskih producenata. On se pojavio u ulozi zagonetnog duha u eksploatacionom filmu o promeni pola “Glen or Glenda?” koji je režirao Ed Vud mladji (Ed Wood Jr.). Nedugo nakon toga, Lugoši je dodat all-star glumačkoj postavi u kojoj su bili Bejzil Retboun (Basil Rathbone), Lon Čejni mladji (Lon Chaney Jr.) i Džona Karadin (John Carradine) u filmu “The Black Sleep” studija United Artist, ali je ubrzo bio uključen u još jedan niskobudžetni film u produkciji Vuda po imenu “Plan 9 From Outer Space”. Nedelju dana nakon početka snimanja tog filma, Lugoši je umro od srčanog udara u njegovom malom stanu, 16. avgusta 1956. godine dok je čitao scenario za svoj sledeći film.

Iako Lugoši nije doživeo da vidi da je njegova karijera postala večna, neprestano oživljavanje njegovih filmova na televiziji i u filmskim zajednicama ostavilo je fascinirajuće nasledje bizarnih uloga, dokazujući njegov neuobičajeni talenat, često predvidjen od strane Holivuda.

KRAJ

tekst napisao: RICHARD BOJARSKI, from
The Films of Bela Lugosi.

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Bela Lugoši - I deo

, 27 2008 09:07:31 +0100

Još jedna priča o životu Bele Lugošija, legende horor žanra, o jednom od najslavnijih glumaca koju je napisao Richard Bojarski.

Od svih zvezda koje su obitavale u senovitom svetu horor filmova, niko nije posedovao jedinstvenu i personalnu ličnost Bele Lugošija (Bela Lugosi). Njegove prodorne oči, «orloliki» profil, ponašanje starog sveta i upečatljivi naglasak (koristan zanat u komičnim uvežbanostima) progonili su bioskopsku publiku dugo nakon što bi filmska radnja izbledela iz sećanja. Kao Karlof za Frankenštajna, Lugoši je bio univerzalno identifikovan sa Drakulom, od njegove glume Brem Stokerovog vampira u filmu iz 1931. godine. Uspeh Lugošijeve uloge zlog Grofa doneo mu je trenutnu slavu, medjutim i izbrisao njegovu raniju cenjenu pozorišnu reputaciju u Madjarskoj kao glumca u klasičnim i romantičnim karakterizacijama, ostavljajući mu tipske uloge poznatog vampira i uloge u horor filmovima sve do njegove smrti.

Lugošijevoj poistovećenosti sa elegantnim krvopijom Grofom Drakulom, on je pridodao ulogu nezaboravnog Igora u serijalu filmova o Frankenštajnu studija Universal u kojima je glumio sa svojim filmskim savremenikom Borisom Karlofom (Boris Karloff), u serijalu jezivih filmova (uglavnom za Universal) tokom 30-ih i 40-ih.

Za razliku od Lona Čejnija starijeg (i ovde) ili Karlofa, Lugošijeve uloge su bile nedvosmisleno zle. Njegova tamna ličnost kvarile su čak i uloge koje nisu bile zlikovci u filmovima «The Black Cat (1934) i The Invisible Ray (1936) ». Lugoši i Karlof počeli su svoje karijere zajedno, 1931. godinei iako su Lugošijevi filmovi, konačno, bivali nepredvidivog kvaliteta, njegove uloge istočnjačkog ludaka, čudovišta, zlokobnog batlera ili ludog naučnika su uvek bile značajne i ubedjujuće. Čak i u satiričnom filmu “Bela Lugosi Meets a Brooklyn Gorilla (1952)” njegova gluma je bila strasna i iskrena. Lugošijev najveći rad na filmu je uglavnom bio ignorisan od strane kritike i intelektualaca tokom njegovog života. Ali sa inovativnom pojavom u horor filmovima kao umetničkoj formi, Lugošijev doprinos je bio cenjen kod filmskih učenika. Lugošijeva jedinstveno predstavljanje Drakule nastavilo je da utiče na pozorišne i filmske scene svih vampirskih uloga kao pravi ekranizovani original.

U privatnom životu, zastrašujući glumac bio je povučen, tih čovek, ljubitelj cigareta, koji je izražavao čežnju za igranjem u komedijama i koji se nije stideo da zaplače na narodne pesme iz rodne Madjarske. Njegovi prijatelji i saradnici smatrali su ga zabavnim drugom i ljubazan domaćin. Lugošijeva prirodna blagost bila je toliko naglašena da kada je njegov omiljeni pas, crni aljaski haski umro, on nije mogao da radi danima. Visoko osetljiv na svoju “od prosjaka do bogataša” sreću, bio je velikodušan prema onima koji su bili manje blagosloveni, bez obzira da li se radilo o kolegama glumcima ili stvarnim strancima. Iako je srcem uvek bio Madjar, Lugoši je bio ponosan kada je postao prihvaćen kao gradjanin u zemlji koja ga je usvojila – Americi.

Čovek čija je sudbina bila da umire neprekidno na ekranu rodjen je kao Bela Blaško, 20. oktobra 1882. godine u Lugošu, gradiću u južnoj Madjarskoj, u to vreme delu Austro-ugarskog carstva (po jednom podatku koji sam pronašao, majka mu je bila srpskog porekla, Paula de Vojnich). Rezultat dva svetska rata bio je takav da je grad, kao i okolna oblast, priključen Rumuniji. Ironično, Lugošijevo rodno mesto nalazi se na manje od 80 kilometara od Transilvanije, legendarne oblasti koja je postala besmrtna zahvaljujući Bremu Stokeru i Holivudu kao postojbina vampira obmotana velom misterije. Tokom snimanja filma “Dracula”, Univerzalovo odeljenje za javnost razradilo je ovu slučajnost i izmislilo mit da je Lugošijev otac bio baron koji je vodio poreklo od plemića koji je posedovao ogromna imanja koja su okruživala njegov rodni grad Lugoš.

Nastaviće se...

Lon Chaney - II deo

, 24 2008 09:12:07 +0100

hororfilmovi.blog.rs nastavlja sa odličnim tekstovima i ovog puta posle istorijata horor filma, započinjem seriju tekstova o "Legendama horor žanra" - glumcima i režiserima koji su obeležili ovaj žanr. Čast da otvori ovu kategoriju pripala je Lonu Čejniju - Čoveku sa hiljadu lica, glumcu koji se proslavio i u nemim i u ton filmovima. Priča o njegovom životu je jako zanimljiva, naročito deo o njegovoj posvećenosti ulogama koje je igrao. Tekst je napisao John Brosnan za "Horror people", a prevod je moj.

Za ulogu u filmu “The Hunchback of Notre Dame” (koji je režirao 1932. godine Volas Vorzli (Wallace Worsley)) on je pratio opis grbavca Viktora Igoa veoma verno – i kasnije je bio optužen za preterivanje sa šminkom. Nošenje gumene grbe, teške 30-ak kilograma, prikačene uz kožnu opremu koja je bila povezana za veliku grudnu kombinaciju i jastuke, slično onome što nose igrači američkog fudbala, dovelo je do toga da nije mogao da se ispravi. Na sve ovo nosio je i veoma uski, uz telo pripijeni, gumeni kostim sa životinjskom dlakom koji je podsećao na kožu. Toplina unutar kostima bila je gotovo nepodnošljiva i on je stalno bio obliven znojem. Njegovo šminkanje u filmu “The Phantom of the Opera” iz 1925. godine koji je režirao Rupert Džulijen (Rupert Julian) bilo je još jedno uvežbavanje samo-torture. Za scenu u kojoj se devojka prikrada fantomu i uklanja mu masku – što je jedan od najvećih momenata u horor filmovima – Čejni je ubacio uredjaj u svoj nos koji mu je raširio nozdrve i podigao glavu da bi proizveo pojavu ogoljene lobanje. On je istakao ovaj efekat sa izbačenim lažnim zubima za koje su bile prikačene iglice koje su mu povukle unazad uglove usana. Celuloidni diskovi u njegovim ustima korišćeni su da najefektnije deformišu njegove jagodične kosti.

Da li je bilo nečeg nezdravog iza ove očigledne potrebe da nanosi sebi bol u toku izvodjenja uloge? Čini se nesigurno. Nakon svega, on nije obavezno patio svaki put kada je igrao lik za kojeg je radio šminku i kostim, jednostavno publiciste tog vremena su bile sklone da naglase taj aspekt njegovog rada. I koliko god da je bio zabrinut, pravi Čejni se pojavio u filmu Džordža W. Hilla (George W. Hill) iz 1927. godine “Tell It to the Marines” u kojem je igrao strogog narednika – bez ikakvog prerušavanja. Nema sumnje da su Čejnijeve sve posvećenije uloge uticale na njegovo zdravlje. Primitivna kontaktna sočiva koja je koristio za simulaciju slepila dovela su do toga da je morao da nosi naočari i različita oprema koju je nosio da bi iskrivio svoje telo povredila mu je kičmu. To je čuvao kao tajnu dok se nije pojavio u filmu Toda Brauninga (Tod Browning) “The Unknown” iz 1927. godine u kom je igrao bezrukog čudaka koji ume da baca noževe stopalima. Za ovu ulogu Čejni je nosio ludačku košulju koja mu je priljubila ruke uz telo toliko kruto da je iluzija bila dejstvena čak i kada bi se pojavio obučen u pripijenu svilu. Kasnije je govorio: ‘Ne mogu više da igram ove uloge bogalja. Problem sa kičmom se pogoršava svaki put kad odigram neku i to počinje da me zabrinjava’.

1929. godine javili su se problemi sa grlom. Dok je snimao film Vilijema Naja (William Nigh) “Thunder”, priču o železnici smeštenu u snegom okovani severo-zapad Amerike, komadić veštačkog snega smestio mu se u grlo i pogoršao stanje. Čejni je otišao u bolnicu i uklonili su mu krajnike ali njegovo grlo je nastavilo da ga muči. I pored toga, 1930. godine snimio je svoj prvi ton film “The Unholy Three” koji je režirao Tod Brauning i koji je bio rimejk neme verzije iz 1925. godine. Čejni se plašio ton filmova, ne samo zbog toga što su okončali karijere drugih zvezda nemih filmova čiji su glasovi razočarali publiku, već i zbog toga jer su značili i kraj njegove specijalnosti – pantomime. Kako se ispostavilo, filmska publika i kritičari bili su jednostavno impresionirani Čejnijevom raznovrsnošću glasovnih mogućnosti kao što su bili njegovom telesnom glumom. U filmu je Čejni imitirao glas starice, trbuhozborca i njegove lutke, devojke pa čak i papagaja. Da bi to dokazao morao je da potpiše pismenu izjavu koja je bila prikazana uz materijal poslat sa filmom.

Kada je snimanje filma završeno Čejni je otputovao na istok, u Njujork gde je imao konsultacije sa specijalistima za grlo. Oni su otkrili da boluje od raka dušnika, mada mu nisu to rekli. Čejni se vratio u svoju planinsku kolibu u Kaliforniji gde se nadao da će mu duži odmor poboljšati zdravstveno stanje ali tu ga je pogodila upala pluća. Stanje se brzo pogoršalo nakon toga i on je umro u bolnici 6. avgusta 1930. godine u 47-oj godini, od posledica izliva krvi u grlu. Strašan, ironični dogadjaj desio se u njegovim poslednjim časovima – izgubio je glas i bio je primoran da ponovo koristi znakovni jezik koji je koristio kao dete za komunikaciju s roditeljima.

Nažalost, mnogi Čejnijevi filmovi iz svih delova njegove karijere, kao na primer “London After Midnight (1927)”, su nestali, mada ima nade da će se oni konačno pojaviti negde u svetu. Što se tiče filmova koji su sačuvani, naročito onih koje je snimio za MGM, mnogi čame u podrumima i ostali su nerestaurisani, neobeleženi, neizneti u javnost ili neobjavljeni. Ovo je iznenadjujuće, dalo beskrajnu popularnost. Da je Čejni preživeo, on bi glumio jer je zaista bio izabran za ulogu, u prvoj tonskoj verziji “Dracula” iz 1931. godine u produkciji Universala i režiji Toda Brauninga. To je uslovilo da ulogu u filmu dobije Bela Lugoši (Bela Lugosi). Samo možemo da zamislimo uzbudjenje koje bi moglo biti izazvano Čejnijevom interpretacijom. Možda bi “Čovek sa hiljadu lica” dodao hiljadu glasova već istaknutoj glumačkoj karijeri.

Kraj

Lon Chaney - I deo

, 20 2008 09:05:25 +0100

Priča o Lonu Čejniju (Lon Chaney), prvoj pravoj zvezdi horor filmova, ima sve elemente klasične tragedije: skroman početak jer je bio sin gluvonemih roditelja, godine teške borbe koje su usledile za slavu i uspeh i onda na vrhuncu svega – bolest i smrt. Za mnoge ljude Čejni je bio bizarna ličnost kao bilo koji od grotesknih likova koje je oživeo na ekranu. Delimično se može okriviti studijska propaganda ali on je bio, i do danas ostao, vrlo misteriozan čovek. Rodjen je prvog aprila 1886. godine u Kolorado Springsu, kao drugo od četvoro dece.

U skladu sa pričama koje su kolale, on je odbio, iz saosećanja za svoje gluvoneme roditelje, da izusti reč dok nije napunio 8 godina – što izgleda malo verovatno. Ali bio je ispisan iz škole, kada je bio četvrti razred, da bi brinuo o svojoj majci koja je postala prikovana za krevet jakim reumatizmom. Dok je pokušavao da efektnije komunicira sa njom tokom tog perioda, postao je vešt u korišćenju pantomime, talenta koji će se pokazati korisnim kasnijih godina.

Imao je 19 godina kada se dogodio sledeći veliki dogadjaj u njegovom životu – to je bilo njegovo venčanje mladom pevačicom po imenu Kliva Krajton (Cleva Creighton) koju je upoznao u Oklahoma Sitiju. Godinu dana kasnije, 1906. godine dobili su sina. On je nosio prezime Krajton mada je kasnije postao poznat po imenu Lon Čejni mladji. Iz Čikaga, Čejnijevi su se preselili u Los Andjeles, ispunjavajući njihovu dugo željenu ambiciju da žive na Zapadnoj obali. Lon se zaposlio kao zabavljač a kasnije se pridružio paru nemačkih zabavljača, nastupajući s njima jednu sezonu u San Francisku. Njegov brak se stalno pogoršavao već neko vreme a u San Francisku situacija je postala nesnosna. Tu je Kliva uživala veliki uspeh kao pevačica i zahtevala je više, totalno zasenjujući manju slavu njenog muža. Počela je da pije previše i on je optužio ne samo za nebrigu prema njihovom sinu, već i za neverstvo. Konačno, razveli su se 1914. godine.

Nezaposlen, 1912. godine, Čejni je otišao u filmski studio Universal Studios gde mu je pomogao njegov prijatelj Li Moren (Lee Moran) koji mu je omogućio nešto poslova na filmu. Uglavnom se pojavljivao u tzv. slapstick komedijama i 1915. godine je postao redovan član kompanije Universal Studios. U televizijskom intervju iz 1969. godine Čejni mladji opisao je radni život svog oca u tim ranim danima : "Imao je običaj da sedne u kancelariju u Universalu i asistent režije bi došao i rekao ‘Ima li ovde nekoga ko bi mogao da glumi studenta?’ Tata bi rekao ‘Da, ja mogu da igram studenta.’ Onda bi se asistent vratio odakle je došao pa bi opet izašao i pitao: ‘Ima li ovde nekoga ko bi mogao da glumi Kineza?’ Pa, ovo je ponovio nekoliko puta i nije bilo nikog ko bi to mogao. Tako je moj tata, budući da je bio prirodni umetnik od reči, uzeo svoju opremu za prerušavanje i svoje stvari i odneo ih u Universal. I kada su oni pitali, ‘Ima li koga da glumi Kineza?’ on je rekao ‘Da, ja mogu da igram Kineza’. On se prerušio u Kineza, otišao i radio desetak minuta, vratio se, zatim izašao i glumio Grka. I na ovaj način je snimio tri ili četiri uloge za dan."

1918. godine Čejni stariji još uvek je zaradjivao samo 5 dolara na dan u Universalu. Zato je potražio menadžera studija Vilijema Sistroma (William Sistrom) i zatražio više novca – 125 dolara nedeljno i petogodišnji ugovor. Po Čejniju, Sistrom mu je rekao da on zna ko je dobar glumac na prvi pogled ali da je gledajući direktno u Čejnija video samo prazninu. Tako je Čejni napustio družinu. Kako su nedelje potrage za poslom postale meseci, počeo je da misli kako Sistrom nije bio totalni idiot, ali pre nego što su stvari postale stvarno očajne spasao ga je zvezda vesterna Vilijem S. Hart (William S. Hart). Hart je zapazio Čejnija u nekim ranijim Universalovim filmovima i ponudio mu ulogu zlikovca u jednom od svojih vesterna po imenu “Riddle Gwane”. Čejni je uživao radeći sa Hartom koji je za razliku od mnogih drugih zvezda tog perioda, očekivao od svojih kolega glumaca da glume umesto da drže pozadinu i puste ga da pokupi svu slavu.

Nakon toga, stvari su se poboljšale za Čejnija. Usledilo je više uloga i on je čak počeo da radi ponovo za Universal. A onda je dobio ulogu koja mu je promenila karijeru i to zahvaljujući Čejniju koji je bio potpuno svestan njenog potencijala. Režiser Džordž Lione Taker (George Leone Tucker) zatražio je od njega da glumi u filmu “The Miracle Man (1919)”. Taker je opisao Čejniju različite uloge u filmu, uključujući bogalja koji je igrao veoma važnu ulogu u radnji. Čejni je istog trenutka odlučio da cela njegova budućnost leži u prihvatanju tog posla.

“The Miracle Man” doživeo je uspeh i Čejni i Taker postali su bliski prijatelji. Planirali su mnoge zajedničke projekte (Čejni je čak nameravao i da režira jedan od filmova iz Takerove produkcije) ali Takerova iznenadna smrt bila je dogadjaj koji je veoma potresao Čejnija. Čejnijev naredni film bio je “The Penalty (1920)” u kom je glumio beznogog kriminalca. Režiser Volas Vorsli (Wallace Worsley) želeo je da koristi trik sa različitim uglovima kamere dok je Čejni dizajnirao kožnu opremu koja je vezivala listove njegovih nogu uz njegove butine i hodao je na svojim kolenima. Ovo je bila prva od mnogih uloga za koje se podvrgao bolnoj samo-turturi u cilju da dostigne željeni efekat i koja je doprinela njegovoj reputaciji mazohiste.

Nastaviće se...