Horor filmovi

Joan Crawford

, 12 2008 13:53:00 +0100

Joan Crawford je bila zvezda. Onakva kakve ih Holivud stvara, ali pored toga bila je vredna, ambiciozna glumica koja je radila 45 godina u profesiji koju je sama izabrala.
Rodjena je kao Lucille Fay LeSueur, u San Antoniju u Teksasu, 1904. godine. Ona je imala problematično detinjstvo i isprva je želela da bude igračica. Osvojila je put u Holivud, 1925. godine i ubrzo se pojavila u malim ulogama u nemim filmovima tog vremena. Jedan magazin joj je izabrao glamuroznije novo ime.

Njen prvi film bio je «Pretty Ladies» ali ona nije imala većeg uspeha sve do uloge jazz lepotice u filmu iz 1928. godine po imenu «Our Dancing Daughters». To je bila uloga koja je dobro odgovarala njenom karakteru i od tad je stalno dobijala uloge. U stvari, Joan je bila jedna od retkih glumica koja je uspela da se uspešno prilagodi ton filmovima, snimajući pre toga neme filmove.

Tokom 30-ih godina XX veka, Joan je glumila u tri-četiri filma godišnje, često je igrala prodavačice ili žene s druge strane zakona koje čine dobra dela. Medju njenim kolegama, omiljen je bio Clark Gable, kako medju fanovima tako i njoj.
Krajem dekade, Joanina zvezda je izgubila sjaj i označavali su je otrovom za bioskopske blagajne. Ona je imala prvi od nekoliko povrataka ulogom u filmu «The Women», ulogom ljubavnice sklone spletkama, a konačno je osvojila i Oskara za naslovnu ulogu u klasiku «Mildred Pierce (1945)».

Nakon što je dostigla vrhunac karijere u tom trenutku, Joan je pokazala više svoju tamniju stranu nastavljajući da se pojavljuje noir filmovima. 1947. godine nominovana je ponovo za Oskara za ulogu u filmu «Possessed», čija je radnja bila slična onoj iz «Fatal Attraction». Glumila je odbačenu ženu psihopatu koja ubija svog ljubavnika.

Usledila je i treća nominacija za ulogu u izvanrednom trileru u Hičkokovom stilu po imenu «Sudden Fear (1952)». Joan je bila naprosto fenomenalna u ulozi žene koja saznaje da njen suprug planira da je ubije i koja zatim koristi svoje veštine pisca da spasi sopstveni život.

Još jedan pad karijere doživela je pedesetih godina, zbog toga što se posvetila braku sa Alfredom Steelejem, predsednikom kompanije Pepsi®. Nakon njegove smrti, ona je želela da oživi karijeru i 1962. godine je snimila «What Ever Happened To Baby Jane?» kojim je to i uspela. U ulozi Blanche Hudson, paraplegičarke koju muči njena sestra (igrala ju je Bette Davis), Joan je igrala manje upadljivu ulogu, ali bila je to uloga kojom se uočljivo vratila na scenu.

William Castle je režirao 1964. godine «Strait-Jacket», film o avetinjskom ubici sa sekirom a Joan je bila lovina. Igrajući ženu osuđenu za ubistvo svog supruga i njegove ljubavnice i koja zatim postaje osumnjičena za dalja ubistva nakon što je puste iz sanatorijuma, bila je simpatična i iskrena. To nije bio film koji osvaja nagrade, ali je ipak bio hit kod publike.

Kada je napunila 60 godina, glumila je u Castleovom filmu «I Saw What You Did» i kako su se ukusi promenili, nastavila je da glumi u hororima, završavajući svoju filmsku karijeru slasherom u cirkusu «Berserk! (1968)» i «Trog (1970)». U međuvremenu, glumila je u TV pilot epizodi «Night Gallery», koja je bila prvi posao Stevena Spielberga.

Joan Crawford je konačno završila sa glumom igrajući u TV seriji «The Sixth Sense» u epizodi koja se zvala «Dear Joan, We're Going To Scare You To Death». Umrla je od raka u svom njujorškom apartmanu 1977. godine.

Njeni horor filmovi su:

The Unknown (1927)
Sudden Fear (1952)
What Ever Happened to Baby Jane (1962)
Strait-Jacket (1964)
I Saw What You Did (1965)
Berserk! (1968)
Journey to Midnight (1968)
Journey to the Unknown (1969)
Night Gallery (1969)
Trog (1970)
The Sixth Sense: Dear Joan, We're Going To Scare You To Death (1972)

Izvor: www.terrortrap.com

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Dee Wallace

, 16 2008 12:36:38 +0100

U horor filmovima u kojima se pojavila, Dee Wallace je odisala prijatnošću i mirnoćom, što joj je donelo ulogu Mary, majke u njenom najčuvenijem filmu «E.T. The Extra-Terrestrial».

Dee je rodjena u Kansas Cityju, 14.12.1949. godine. Roditelji su joj bili siromašni i naporno su radili. Njen život je dodatno opterećivala i činjenica da joj je otac bio alkoholičar i bio je sklon verbalnom i fizičkom zlostavljanju njene majke.

Odrastajući, Dee je učila balet i ples. Posle predavanja u srednjoj školi i režiranja predstava, konačno je napustila Kansas City 1975. godine i uputila se u Njujork. Uspešna audicija kod brodvejskog producenta Harolda Princea, donela joj je uloge u show programima i reklamama.

Ubrzo po preseljenju u Hollywood, Dee je dobila posao na televiziji, u popularnim policijskim serijalima, počev sa «The Streets of San Francisco».

Njen prvi pohod u horor žanr bila je uloga služavke u jezivom filmu «The Stepford Wives (1975)». U stvari, tada se prvi put pojavila na velikom ekranu.

Imala je daleko veću ulogu u Cravenovom filmu «The Hills Have Eyes (1977)». Glumila je Lynne Wood, zlokobnu majku čiju porodicu na putu za Kaliforniju teroriše klan ljudoždera u sred pustinje. Njena smrt (jedna od nekoliko u porodici Wood), zajedno sa otmicom novorodjenog deteta, vodi ka uzbudljivoj završnici u kojoj se njen suprug spretno osvećuje njihovim mučiteljima.

Dok je čekala nove filmske uloge, Dee je nastavila da se pojavljuje u različitim TV serijama. A onda je hit film «10 (1979)» podigao njenu gledanost.

Uloge su postale značajnije i veće. U film «The Howling (1981)», bila je dobra u ulozi TV reporterke koja preživljava napad vukodlaka. Ona završava u skrovištu za koje se ispostavlja da i nije toliko sigurno koliko je ona mislila. Njena javna transformacija na kraju filma je najbolji momenat u filmu.

Njena sledeća velika uloga bila je u Spielbergovom hitu «E.T. The Extra-Terrestrial (1982)», filmu koji će ubrzo prevazići «Star Wars» i postati najuspešniji film do tad. Po zaradi je film postavio rekord koji je odolevao narednih 15 godina! Iako ne u centru priče o dečaku i njegovom prijateljstvu sa vanzemaljcem, Dee je bila zanosna.

Klaustrofobična adaptacija istoimenog dela Stephena Kinga «Cujo (1983)» bila je vrhunac za Dee. Provodeći većinu vremena zarobljena u Pinto-u dok pobesneli bernardinac pokušava da izmrcvari nju i njenog sina, Dee je zaštitnički nastrojena i hrabra. Njena snažna gluma zaslužna je za to što je film postao jedno od najboljih dela zasnovanih na Kingovim pričama.

Dee je nastavila da snima bez prestanka. Od «Critters (1986)» do «The Frighteners (1996)», zatim uloga u televizijskom filmu «Perfect Husband: The Laci Peterson Story (2004)», ona je dobitak za svaki film u kom se pojavila.

Danas, Dee Wallace takodje vodi i studio glume, uz sekundarnu karijeru motivacionog govornika. Kada su je upitali koja bi njena vrlina mogla da motiviše pojedince, Dee je odgovorila: «Ja sam devojka iz komšiluka koja je naučila na težak način kako da učini da život funkcioniše. Proživela sam to. Žrtvovanjem sam pobedila. Kada pronadjete radost, treba da je podelite."

Spisak horor filmova u kojima je glumila, uz već pomenute, je impresivan:

The Frighteners (1996)

Boo (2005)

Headspace (2005)

Voodoo Moon (2005)

Abominable (2006)

The Plague (2006)

Halloween (2007)

Little Red Devil (2008)

J-ok'el (2007)

The Lost (2005)

Black Circle Boys (1997)

I'm Dangerous Tonight (1990)

Alligator II: The Mutation (1991)

Popcorn (1991)

Critters (1986)

"The Twilight Zone" - epizoda Little Boy Lost/Wish Bank/Nightcrawlers (1985)

tekst: www.terrortrap.com

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Karen Black

, 24 2008 17:54:41 +0200

Neka Bog blagoslovi Karen Black. Kakvo sjajno lice. I tačka. Mogućnost da glumi i iskaže njen čudesno vrcavi karakter u mnogim filmovima, bila je dodatni bonus.

Rodjena je kao Karen Blanche Ziegler u mestu Park Ridge u Illinoisu, 1945. godine. Ona je unuka prve violine Čikaškog simfonijskog orkestra, Arthura Zieglera.

Bistra učenica sa IQ genijalca, Karen je upisala Northwestern Univerzitet sa samo 15 godina ali je čeznula za nečim drugačijem. Samo dve godine kasnije, otišla je u Njujork, gde je studirala sa Leejem Strasbergom pre nego što je počela da traži uloge u off-Broadwayskim predstavama.

Karen je debitovala na filmu 1966. godine, u delu Francisa Forda Coppole «You're a Big Boy Now» a postala je zvezda sa filmom «Five Easy Peaces» iz 1969. godine. Za ulogu u tom filmu bila je nominovana za Oskara u kategoriji «najbolja ženska epizodna uloga» i to joj je širom otvorilo vrata nastupajuće decenije, naročito tokom prve polovine 70-ih.

U to vreme, postala je jedna od najseksipilnijih i najfinijih glumica. Ona je povezivana (po rečima pisca Philipa Sticka) sa gladnim, žestokim i neuobičajenim ulogama.

Bila je to zanimljiva karijera koja je uključila i uloge u nisko-budžetnim filmovima kao što su kanadski triler «The Pyx» ali i uloge u ogromnim produkcijama kao što su «The Great Gatsby (1974)» i ep o katastrofi «Airport 1975».

Govoreći o 1975. godini, to je možda bila godina u kojoj je Karen dosegla vrhunac. Samo u toj godini, pojavila se u tri izazovne i različite uloge. U «The Day of the Locusts», igrala je Faye, frustriranu glumicu koja dangubi u Holivudu 30-ih godina XX veka. Ona je takodje imala priliku da iskaže svoje pevačke i tekstopisačke mogućnosti u jednom od najznačajnijih filmova decenije, «Nashville» koji je režirao Robert Altman.

Te iste godine, Karen je glumila u jednom od najpopularnijih televizijskih horor filmova svih vremena po imenu «Trilogy of Terror». U njemu je igrala tri uloge u antologiji. Najpopularnija je bila uloga Amelie, iz treće priče. Ko god je odrastao 70-ih i video ovaj film, nije mogao da zaboravi taj lik. To je uzrokovalo košmare… Karen je glumila ženu čije Zuni fetiš lutke oživljavaju i pokušavaju da je ubiju.

Većina glumaca i glumica prosto bi ubili za to da imaju priliku da rade sa Alfredom Hitchcockom, a Karen Black je 1976. godine izabrana za postavu filma «Family Plot», crnoj komediji koja je bila njegov poslednji film.

Kako se broj ponuda sve više smanjivao, Karen je počela da se okreće sve više i više hororima, medju koje se ubraja i «Burnt Offerings (1977)», u kojem njen lik zaposeda duh u kući u kojoj su ona i njena porodica došli na odmor. Iste godine glumila je u još jednom jezivom TV filmu «The Strange Possession of Mrs. Oliver».

1979. godine, Karen Black je otputovala u Brazil na snimanje filma «Killer Fish», zabavni i potcenjeni film o piranama koji je režirao Italijan Antonio Margheriti.

80-ih i 90-ih, Karen se pojavila u sledećim filmovima: «Haunting Fear», «Children of the Night», «Mirror, Mirror», «Evil Spirits» i «It's Alive III: Island of the Alive». Jedan od najupečatljivijih filmova iz tog perioda u kom je glumila, bio je «Cut and Run (1985) AKA Inferno in diretta», ep o kanibalima u džungli koji je režirao Ruggero Deodato.

Karen Black i danas glumi, otprilike snima 4-5 filmova godišnje i zbog toga je Svet bolje mesto.

Njeni najznačajniji horor filmovi su:

The Pyx (1973)

Trilogy of Terror (1975)

Burnt Offerings (1976)

Family Plot (1976)

The Strange Possession of Mrs. Oliver (1977)

Killer Fish (1978)

Cut and Run (1985)

Eternal Evil (1985)

It's Alive: Island of the Alive (1986)

Out of the Dark (1988)

Mirror, Mirror (1990)

Auntie Lee's Meat Pies (1990)

House of 1000 Corpses (2003)

Izvor: www.terrortrap.com

Prevod: hororfimovi.blog.rs

Margot Kidder

, 16 2008 16:29:29 +0200

Margret Ruth Kidder je rođena 17. oktobra 1948. godine u mestu Yellowknife u kanadi. Kao dete se suočavala sa promenama raspoloženja i depresijom, stanjem koje će se vratiti da je proganja kasnije u životu. Da bi joj pomogli, roditelji su je poslali u internat gde je glavna uloga Julije u predstavi «Romeo i Julija», zainteresovala za glumu.

Margot se preselila u L.A. krajem 60-ih i ubrzo je igrala glavnu suparnicu Genea Wildera u «Quackser Fortune Has a Cousin in the Bronx». Po savetu režisera tog filma, Margot je otišla u Njujork da nastavi učenje glume.

Po povratku na zapadnu obalu, preselila se u kuću na plaži sa svojom prijateljicom i koleginicom glumicom Jennifer Salt. Njih dve su bile deo hipi društva koje su činili perspektivni režiseri kao što su Martin Scorsese, Steven Spielberg i Brian De Palma.

De Palma je konačno počeo da se zabavlja sa Margot i jednog Božića, on je poklonio i Margot i Jennifer upakovane scenarije za film koji je nameravao da producira. Taj film zvao se «Sisters».

Hičkokov uticaj na njegov rad je bio jako očigledan i te kritike će De Palmu pratiti većim delom karijere. Ali ovaj film, o ubistvenoj polovini razdvojenih sijamskih bliznakinja, bio je hit. Margot je bila perfektna u ulozi šizofrenične bliznakinje koja je imala podeljenu ličnost. Njen francusko-kanadjanski akcenat je u filmu besprekoran, ona je seksi, nepredvidljiva i – smrtonosna.

Margot je imala veliki trenutak u filmu kada divljački izbode svog pratioca koji joj je upravo kupio rodjendansku tortu. Ta scena i njena grčevita reakcija posle toga, može da pošalje žmarce uz Vašu kičmu.

Posle tog filma, Margot je lako dolazila do posla. Pojavila se u brojnim televizijskim show programima i TV filmovima, a 1974. se vratila u rodnu Kanadu da bi snimila film režisera Boba Clarka po imenu «Black Christmas».

To je zapanjujući horor film sa tematikom Božića i preteča slasher podžanra koji će postati veoma popularan narednih godina. U ovom filmu, Margot je glumila pijanicu i svadljivu Barb. Njenom specifičnom bojom glasa i čvrstim držanjem, predstavljala je poslednju osobu od koje bi očekivali da bude žrtva.

Iako netipična za horor filmove, Margot ih je snimila pregršt. Posle snimanja «The Great Waldo Pepper (1975)», ona je igrala Marciu Curtis u filmu «The Reincarnation of Peter Proud» u kom je zvezda bio Michael Sarrazin.

A onda je usledila uloga za koju bi svaka glumica ubila. Postala je veoma tražena nakon uloge Lois Lane u filmu «Superman», koji je bio jedan od najvećih hitova decenije i film sa kojim je najviše povezivana.

Sledeće godine, Margot je igrala Kathleen Lutz u «The Amityville Horror». Taj film je snimljen po navodno istinitom dogadjaju, a ona je potpuno simpatična u ulozi nevine žene čiji muž (igrao ga je James brolin) postaje polako opsednut duhom čoveka koji je pobio čitavu svoju porodicu u kući u koju su se upravo uselili.

«Superman» je ubrzo doživeo nastavak, 1981. godine snimljen je «Superman II». Ovaj nastavak je takodje bio hit. Ipak, kada je odlučeno da se snimi i treći deo, njena uloga je drastično umanjena, zbog konflikta sa producentima. Na kraju, njeno pojavljivanje u ovoj franšizi, dovelo je do puno posla u 80-im i 90-im.

1996. godine, Margot je zadesila serija nesrećnih dogadjaja koja je kulminirala time što su je pronašli u komšijskom dvorištu, očigledno izmučenu mentalnom bolešću.

Danas, ona je opet dobro i postala je predstavnik različitih alternativnih programa oporavka za mentalno obolele osobe. Njena glumačka karijera je ponovo aktivna i nadamo se da ćemo je ubuduće gledati u sjajnim ulogama, jer to ova interesantna glumica i hrabra osoba zaslužuje.

Njeni najznačajniji horor filmovi su:

«Sisters (1973)»

«Black Christmas (1974)»

«The Reincarnation of Peter Proud (1975)»

«The Amityville Horror (1979)».

Nancy Allen

, 10 2008 20:47:49 +0200

Nancy Allen je rodjena u Njujorku 24. juna 1950. godine. Iako je najpre želela da bude igračica, učeći u srednjoj umetničkoj školi, ova kćer policijskog oficira ubrzo se zainteresovala za glumu.

Preselila se u Los Andjeles ali je bila bez posla. Nancyno ime se prvi put pojavilo na ekranu u filmu «The Last Detail (1973)», ali je tek 1975. imala svoj zvanični filmski debi u maloj ulozi autostoperke koja postaje žrtva u eksploatacionom filmu o progonitelju i koji je imao nesrećan naziv «Forced Entry» (u kom je takodje debitovala Tanya Roberts).

Ubrzo se Nancy razočarala neuspehom u Tinseltownu i pripremala se za povratak u Njujork. A onda joj je talentovani režiser promenio život. Brian De Palma dao joj je odgovarajuću ulogu Chris Hargensen u filmu «Carrie (1976)». Ona je poslednja čitala o filmu i ubrzo su njih dvoje postali ljubavnici i na kraju su se venčali (1979. godine).

Chris je bila kurvasta i bezvredna, lik bez osnovnog iskupljujućeg kvaliteta. Devojka koja je izvela neslanu šalu na naslovnom liku i koja dovodi do smrti gotovo svih likova u filmu. Plavokosa i sa nonšalantnim žvakanjem žvakaće gume, Nancy je bila idealna za ulogu zle tinejdžerke.

Na snimanju ovog filma Nancy i De Palma su se zaljubili. John Travolta koji je takodje igrao u tom filmu se podsetio: «Ja sam bio taj koji je rekao Nancy da se Brian loži na nju. Rekao sam joj da znam kada je muškarac zaljubljen, na šta mi je rekla da sam lud i da mu se ona uopšte ne svidja. Tako je ostalo do kraja snimanja kada mi je rekla da sam u pravu i da mu se ipak svidja.»

To je bio prvi od četiri filma na kojima su saradjivali Nancy i De Palma. Ipak, odmah posle filma «Carrie», ona je igrala u bajnoj odi Beatlemaniji «I Wanna Hold Your Hand (1978)» i igrala epizodu u ogromnom neuspehu Stevena Spielberga iz 1979. godine po imenu «1941».

Nakon toga usledila su tri zaredom filma na kojim su saradjivali nancy i njen suprug De Palma, prvo komedija «Home Movies (1979)». Taj film nije bio zapažen, pa se režiser vratio snimanjem svog omaža Hičkokovom filmu «Psycho». U slasheru «Dressed To Kill», Nancy je glumila kurvu koja beži od transvestita ludaka koji vitla sečivom.

«Blow Out» je udružio još jednom Nancy sa Travoltom. U tom filmu je igrala ljubavnicu političara uhvaćenu u užasnoj zaveri. U ova dva filma, Nancy je ličila na loše devojke iz noir filmova ali je donela i izvesno osveženje.

U to vreme, ovo partnerstvo stvorilo je raspravu. Magazin «Esquire» je objavio članak u kom se pitao kako De Palma može da održava večitim takvo nasilje nad svojom suprugom. Zašto prikazuje svoju ženu golu i toliko dosledno? Zašto svoju ženu a ne neku drugu glumicu? De Palma se smejao na to i rekao: «Ja sam joj dao ulogu u «Carrie» pre nego što sam je uopšte poznavao. Izgledala je dobro u «Dressed To Kill». Ti filmovi su imali uspeha.»

Njihov brak nije potrajao i razveli su se 1983. godine. Po izjavama zajedničkih prijatelja, njihov brak je razoren zbog negativnih novinskih tekstova. Ali Nancy je nastavila da snima, pojavljujući se u ulozi hostese u horor dokumentarcu iz 1984. godine «Terror In the Aisles». Snimci su bili sjajni, ali projekat je bio uništen apsurdnom cakom da publika reaguje na scene sa ekrana.

Ona je poentirala njenim najvećim bioskopskim hitom, naučno-fantastičnim filmom «Robocop (1987)» koji je odlično prošao na blagajnama i koji je doživeo nekoliko nastavaka. Nancy je osamdesetih redovno snimala filmove, pa se pojavila u hororima «Strange Invaders (1983)» i «Poltergeist III (1988)».

Svojim radom, a naročito u njenim filmovima sa Brianom De Palmom, Nancy Allen je unela seksipilnost i ranjivost u uloge koje su je odmah učinile simpatičnom kod publike. Uvek je bilo žestoko gledati je u akciji.

Njeni najznačajniji horor filmovi:

Forced Entry (1975)

Carrie (1976)

Dressed To Kill (1980)

Blow Out (1981)

Strange Invaders (1983)

Terror in the Aisles (1984)

Poltergeist III (1988).

Izvor: www.terrortrap.com

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

Linda Blair

, 06 2008 20:01:18 +0200

Kao što sam najavio, hororfilmovi.blog.rs dobija još jednu kategoriju, posvećenu ženama koje su obeležile žanr, bilo glumeći u više filmova žrtvu ili heroinu. Dakle, tzv. "Kraljice vriska" dobijaju sasvim zasluženu pažnju, a odlučio sam se da prva bude Linda Blair, poznata po legendarnoj ulozi devojčice opsednute djavolom u jednom od najstrašnijih horor filmova, "The Exorcist". Razlog je taj što je imala potencijal za mnogo veće domete, a završila je u niskobudžetnim filmovima, kao i to što sam se kao klinac žestoko ložio na nju , zbog uloge u stupidnoj komediji "Zapped Again!" u kom je igrala veoma sexy nastavnicu. Inače, tekst je prevod sa sajta www.terrortrap.com

Linda Blair je rodjena 1959. godine u Sejnt Luisu, u Mizuriju. Dve godine kasnije, njena porodica se preselila u Njuport, Konektikat i do devete godine, mala devojčica je bila model za kataloge u Njujorku.

Imala je tek 10 godina, kada se pojavila u dva filma i sapunici ali i pored toga imala je ambiciju da postane veterinar. Nakon toga usledio je poziv za casting za film 'The Exorcist', baziran na noveli Williama Petera Blattya. Priča o malenoj devojčici opsednutoj djavolom izgledala je gotovo previše šokantna da bi se pretočila u film.

Kada je režiser William Friedkin upoznao Lindu, odmah je znao da je stvorena za ulogu. On se sećao: «Upoznao sam je i bila je vrlo pametna i lepa. Njena majka je bila veoma dražesna i draga; ona je sedela u sobi. Upoznao sam još nekoliko devojčica takodje i bilo je nemoguće. Nisam mogao da doprem do njih na tom nivou. Rekao sam Lindi: «Da li znaš išta o 'The Exorcist'-u?» A ona mi je odgovorila: «Pa, ona udara majku u lice, izbacuje čoveka kroz prozor njene sobe i masturbira sa raspećem.»

Na to sam joj rekao: «Da li ti znaš šta je to… kako si rekla… masturbacija?». Ona je rekla: «Da, to je kao drkanje, zar ne?». Ja sam rekao: «Da, to je to. Jesi li ikad radila to?». A ona: «Naravno, zar vi niste?». Okrenuo sam se ka njenoj majci i rekao: «Želeo bih da je testiram.» Pa sam je testirao sa Ellen Burstyn i nakon toga je bilo jasno da je ona prava za ovu ulogu. »

Linda je jasno bila zrelija od svojih vršnjakinja ali je bila i savršena za ulogu nevine devojčice koja se našla u užasnim okolnostima. Bio je to zapanjujući debi, takav da je nominovana za Oskara u kategoriji «Najbolja sporedna ženska uloga».

Iako je njen demonski glas delo Mercedes McCambridge a i neki od uverljivijih pokreta su odradjeni od strane zamene, njena gluma je bila zastrašujuća. Toliko dobra, u stvari, da su novinari raspravljali o njenom mentalnom zdravlju nakon snimanja filma.

Linda je rekla piscu Marku Kermodeu: «Oni su pisali svakave stvari o tome kako sam poremećena i da imam psihičke probleme… Publika je izabrala da vidi strašan film i možda su želeli da veruju u te glasine što bi pomoglo u tom zastrašivanju.»

Više na osnovnom nivou, mlada glumica je bila fizički povredjena rekvizitima sa scene, uključujući daskom za koju je bila privezana i koja se iznova spuštala i podizala. Ovo bolno iskustvo je izbalansirano uspehom koji je film doživeo, koji je bio senzacionalan i jedan od najboljih filmova iz tog perioda.

Posle «The Exorcist»-a, Linda Blair je dobijala sočnije uloge na televiziji koje su često bile kontroverzne. Jedna je dobila puno pažnje u to vreme, u filmu «Born Innocent (1974)». Ona je glumila Chris Parker, devojku koja je pobegla od kuće i koja završava utamničena u popravnom domu gde biva mučena i na kraju silovana. Sledeće godine pojavila se u još dva televizijska filma «Sarah T - Portrait of a Teenage Alcoholic» i «Sweet Hostage».

Kasnije je pronašla sklonište u niskobudžetnim horor filmovima i snimila ih je podosta, uključujući «Stranger in Our House AKA Summer Of Fear (1978)», «The Chilling», «Grotesque» i «Dead Sleep».

Jedan od najboljih je «Hell Night (1981)» u kom je Linda igrala Marti, nevinu kandidatkinju koja mora da provede noć u napuštenom zdanju kako bi bila primljena u Sestrinstvo. Na nesreću, dva poremećena člana porodice koja je ubijena u toj kući, i dalje nastanjuju kuću. Sledi mnogo krvave zabave.

Spremna, voljna i sposobna da snima, Linda je igrala u uspešnim eksploatacionim filmovima sredinom 80-ih, uključujući «Chained Heat», «Savage Streets», «Red Heat» i «Savage Island». Ne treba zaboraviti ni ulogu u parodiji filma koji joj je doneo veliku slavu, uz legendarnog Leslie Nielsena «Repossessed (1990)».

Danas, Linda posvećuje mnogo vremena problemima vezanim za prava životinja kao i povremenom pojavljivanju u cameo ulogama.

Njeni najznačajniji filmovi su:

The Exorcist (1973)

The Exorcist II: The Heretic (1977)

Stranger in Our House (1978)

Hell Night (1981)

Grotesque (1988)

Witchery (1988)