Ufotvorine

Ma bilo koji dan...

Iz nekog čudnog razloga, klipovi "ne rade".

(https://www.youtube.com/watch?v=YKsksDrZs8s)

Iz drugog čudnog razloga................

U mladim žitima

Ko to ovih dana nosi isto ime k'o što nosim ja?

->>> https://www.youtube.com/watch?v=SxWuqP14ww0

Još jedna moja slika - za novopridošle

Neka skriveno ostane subotnjim danom ono o meni, ko sam ikakav sam – za pridošlice na mom salašu. Još jedna moja slika - da se bolje upoznamo.

Ukratko… :

Met you by surprise, I didn't realize

That my life would change forever

Saw you standing there, I didn't know I cared

There was something special in the air.

Dreams are my reality

The only real kind of real fantasy

Illusions are a common thing

I try to live in dreams

It seems as if it's meant to be.

Dreams are my reality

A different kind of reality

I dream of loving in the night

And loving seems alright

Although it's only fantasy.

If you do exist, honey don't resist

Show me a new way of loving

Tell me that it's true

Show me what to do

I feel something special about you.

[ Lyrics from:http://www.lyricsmode.com/lyrics/r/richard_sanderson/reality.html ]

Dreams are my reality

The only kind of reality

Maybe my foolishness has past

And maybe now at last

I'll see how a real thing can be.

Dreams are my reality

A wonderous world where I like to be

I dream of holding you all night

And holding you seems right

Perhaps that's my reality.

Met you by surprise, I didn't realize

That my life would change forever

Tell me that it's true

Feelings that are cue

I feel something special about you.

Dreams are my reality

A wonderous world where I like to be

Illusions are a common thing

I try to live in dreams

Although it's only fantasy.

Dreams are my reality

I like to dream of you close to me

I dream of loving in the night

And loving you seems right

Perhaps that's my reality.

U skromnom prevodu moje komšinice baba Jovanke, izgledalo bi ovako:

Sretoh te iznenada, nisam shvatio

Da će to promeniti moj život zauvek

Video sam te da stojiš tamo, nisam znao da mi jestalo

Bilo je nešto posebno u vazduhu

Snovi su moja stvarnost

Jedina stvarna vrsta prave fantazije

Iluzije su uobičajena stvar

Pokušavam da živim u snovima

Izgleda kao da je suđeno tako

Snovi su moja stvarnost

Drugačija vrsta stvarnosti

Sanjam o zaljubljenosti uveče

I zaljubljenost izgleda u redu

Iako je to samo fantazija

Ako stvarno postojiš, draga ne opiri se

Pokaži mi novi način ljubavi

Reci mi da je istina

Pokaži mi šta da radim

Osećam nešto posebno u vezi sa tobom

Snovi su moja stvarnost

Jedina vrsta stvarnosti

Možda je moja šašavost prošla

I možda sada najzad

Mogu da vidim kakva stvarnost može biti

Snovi su moja stvarnost

Čudesni svet gde volim da budem

Sanjam da te grlim celu noć

I grliti tebe čini se u redu

Možda je to moja stvarnost

[ Lyrics from:http://www.lyricsmode.com/lyrics/r/richard_sanderson/reality.html ]

Sretoh te iznenada, nisam shvatio

Da će to promeniti moj život zauvek

Reci mi da je istina

Osećanja koja su znak

Osećam nešto posebno u vezi sa tobom

Snovi su moja stvarnost

Čudesni svet gde volim da budem

Sanjam da te grlim celu noć

I grliti tebe čini se u redu

Možda je to moja stvarnost

Snovi su moja stvarnost

Volim da sanjam o tebi blizu sebe

Sanjam o zaljubljenosti uveče

I zaljubljenost izgleda u redu

Iako je to samo fantazija

Dodatak: Ovo su bile nekadašnje pesme i nekadašnja muzika - reči i reči, puno slika, događaja. Mi, neki stariji, kanda imamo za čim da žalimo. Ovo je bio jedan početak, a posle je sve stopljeno sa bljeskom večnosti koji nema kraj. Posvećeno jednoj maloj nekadašnjoj, na obali reke velike. Toj njoj jednoj sadašnjoj i večnoj...

Dodatak 2: želim vam svima da nađete vašu zvezdu vodilju ka večnosti. Nije teško, samo tako izgleda! Oslušnite srce svoje...

Tako običan dan, s kraja proleća...

Postoje tako dani ispunjeni nekim lošim energijama, pa malo malo od nekog čuješ da ga boli glava, da mu se nije ustajalo iz kreveta, da je na poslu bilo nepodnošljivo i tako redom... Ni današnji dan se nije Bog-zna-kako primio. Srećom, tamo prema Fruškoj gori, na kraju voćnjaka prostire se pogled za odmaranje duše. Koliko puta sam stajao tu, zagledan u dane koji dolaze, vremena koja se ponekad u bezbrižnoj dečijoj igri sastanu pod starim orahom i namah sve postane jasno, jednostavno i vrlo razumljivo...

Popodne su oblaci kvasili moju planinu, magla se uvijala oko prizora u daljini, dok su se u vazduhu mešali mirisi odlazeće zime i dolazećeg proleća... Osluškujem prirodu, spremna je da krene na prvi mig sunca, čitavi svetovi koji dremuckaju pod zemljom sanjaju kako ih sunce miluje s prvih dana proleća.

Salaš raščupan drema pod kišobranom ravničarskim i kao bekrija koji je dugo spavao, sprema se za umivanje i za žagor komšiluka i putnika namernika. Sve je tako izvesno, pomislim uvek zašto ljudi previše komplikuju, mudruju, kada su zapisi prirode svuda, u svakoj travki, u svakom komadiću preorane zemlje, u svakoj kapi koja pada sa starog duda na moje lice...

Zatvorim oči na trenutak, slušajući ritmičko dobovanje kišnih kapi, sećajući se budućnosti... Niz letnji kaljavi put u daljini odjekuju koraci detinjstva, čuje se zvonce bicikla i dozivanje vesele družine koja se vraćala sa hokeja na ledu, na obližnjoj zaleđenoj bari.... Smenjuju se slike raznorazne, u vremenima koja su se skupila pred očima ovog laloša...

* * *

Razmišljam kako bi ovo bio samo još jedan dosadan, siv, običan, skoro nikakav dan. Da nije Nje i topline boja i svetova koje je donela meni, gorepomenutom običnom lalošu. I zahvaljujem se kao i svaki dan što moj život neće uludo proći, što imam prilike da uživam u svakoj sitnici, svakom trenutku, osećanju i sećanju...

Pa prekidam misli i sličice skupljam u džepove srca, ni inspiracija mi se danas ne prima. I po ko zna koji put, izgubiću se u jednim toplim očima, šćućuriti i dočekati (bolje) sutra...

Svakakvih razloga pod kapom nebeskom...

nomad me sreo moj stari drug, Stanko….

- Je li, Budalaševiću, a što si ti tako blesav?

Malo me je zatekao pitanjem, ali mi se odgovor brzo pojaviou glavi, i mene samog začudivši kako o toem nisam ni razmišljao, valjda nebrinući se sopstvenim osobinama, nedostacima, čovek retko o tome i razmišlja…

- A kako bi ti živeo da si zaljubljen u Miss Universe, Misssvega lepog, dobrote i večnosti, da imaš Smisao na dohvat ruke i svašta neštotako lepo, da imaš beskrajnu inspiraciju i da svaki tvoj kvant postojanja zablentavljen ljubavlju odiše?

Tu prekidoh, da ne udavim čoveka, i poslah Joj sms, s dve obično-neobične reči. Nikad dosta tog.

Iako Ona to dobro zna…....

Vratija se Šime.... ravničarski....

Dobar dan kasti, vascelom svetu blogolikom, posebno onima koji me se (još) sećaju. Svratih malo na staro odmorište da pozdravim drage ljude, one kojih se sećam, pa i ove nove. Mnogi su mi ostali u sećanju lepom, i zimus sam na salašu dok je vatrica pucketala u furuni, premetao po mislima kojekakve doživljaje, uglavnom lepe, one loše preskakah… Odnelo me vreme i poslovi, za ove zanimacije stvarno treba biti dokon, je l’ te… Ne kažem da je ovo gubljenje vremena, jaaako lepog sveta ima, je l’… Al’ treba štagod i raditi…..

***

Pa dobro mi došli, opet me veselog našli, nadam se da ćete svraćati na salaš, gde su svi ljudi dobre volje dobrodošli. Ne zamer’te ako ne spomenem koga, ipak sam ja najstariji bloger, pa mi se štagođ može i oprostiti, je l’…

Za ove “nove” delić slagalice iz prošlosti, za stare podsećanje… A ako vas nisam pomen’o, to je što mi se slike zaturile digod, pa što sam našao, našao. Da ne skoči oma, na primer unajedina pa da ospe paljbu što nisam našao onu sliku sa roze tregerima i kariranom maramom što je nosila na dan Svetog Pantelejmona. Ne znam di je, pa Bog! I još tako kojekakvih ima, je l’ te..

A kakvi su neki bili….

Pitao sam dežurnog kritičara i nadzornika kako ću, a ona (Sanjarenje) reče: “Dragi moj Budalaševiću, s obzirom da si pogubljen, lepo ti to probaj po azbučnom neredu, ionako ti fali barem tri’es sedam čeljadi, kako ti kažeš…. Fali ti još koješta, ali to je već iz domena mojih dijagnoza...”

I…..

Bonsai Draganica

Bez naročitog povoda, prvo sam se nje setio, znate kakvi su ljudi, nek smo prvi pa makar bilo gde. Ne znam kako sada izgleda, samo znam da je srećna, i da je usrećila još jednu osobu (dobro de, unesrećila je svekrivu verovatno, al’da ne kvarimo na početku…)

Velemajstorica bonsai umetnosti, koja mi je rekla da je asociram na … panj.

Cicilly

Prva vrcka bloga, malo fali da je zvanično usvojim za kćer, ali nikad se ne zna. Možda sam se malo dvoumio jer je rekla da je podsećam na pradedu. Kao jesam mladolik, al….

DMC

Bog i batina bloga u tehničko-mehaničarsko-poslastičarskom smislu. Ne znam da li je Bog, ali znam da je batina. O njemu, stoga, sve najlepše!

Dr Misha

Prvi stetoskop posle glavnog, izgubio se u nepoznatom pravcu. Fin dečko, al’ safatale ga obaveze (ne smem da kažem studentkinje medEcine, da neki ne postanedu ljubomorni)

Mandrak72

E ovaj čovek je za izbegavanje. Kako napiše štagod, odmah znam da sam vezan uz računar dok ne pročitam, ne prostudiram i svašta nešto još. Budi u meni lepe osećaje, setim se Branka Ćopića i onih predivnih opisa. Hm, nikad ga nisam pitao da li je šta u rodu sa Ćopićima. Ma jeste, garant!

Mladiluk

Ko je rod najrođeniji? Pa komšija, naravno. Virim preko plota, vidim stalno nešto raducka, pa da ne ometam. Eh, kako je bio ovde lep i mlad, kako li sad izgleda, ne znam, A komšije smo…

Pinokio

Nakit majstor i talenat da na sto osam načina kaže ono što nije istina, što i nadimak kaže. U cvetu mladosti i kreativnog nadahnuća. Ređe je na blogu od mene, onda mož’te misliti…

Pričalica

Hvalila se i duvala da je pričalica, dok nije mene srela. Pa sin te dečiji, pitala me je pod jednom zarudelom trešnjom, je l’ ti to celu zimu ćutiš po salašu, pa ondak…

Stepski vuk

Per aspera ad astra! Deran koji nikad neće zaboraviti svoje trnje i samim tim će uvek uživati u zvezdama. Ja sam imao sreće da ga sretnem, a i on se (jako, jadan on) usrećio što me poznaje.

Tekstopisac

Nemam reči, samo kratak osvrt: tekstopisac, stari lisac!

Tužna

Najupornija u održavanju nadimka. Prva moja želja za usvajanjem, ali me je glatko odbila, što mi je jako žao i dan danas. Živim za dan kad će promeniti nadimak J

Vastag

Veseli i vešti fotograf moje ravnice. Stalno brkam Vaštag sa VEŠTag, al dođe mu na isto. Hvala za deliće slagalice koje je podelio sa nama. Pogledajte ga samo, dobrica na kvadrat.

Vilabezkrila

Stari noćobdija i vedri drugar, i još jedan lep dokaz da nemaju sve vile krila. Neke uzdiže dobrota i čistoća duše…

Voja

Vitez od pera, otišao nekim neznanim sokacima. S njim svakodnevica može da se pregura nekako…

* * *

I još mnogi, mnogi drugi, koji mi, nadam se, neće zameriti. Obećavam da ću u dogledno vreme sve slike pronaći, kad dođe na red veliko spremanje salaša, kao i svake godine u proleće…

Naravno, dve nezaobilazne sestre, domaćica i sanjarenje:

Toliko od mene, dobro mi došli na salaš. Opet.

Ako me digod sretnete po drumovima ravničarskim, možete me prepoznati:

S(p)radačan pozdrav! Vaš, Puniša Debeljački

200 posto!

Е, чељади моја, догурасмо ми и до краја године. Накањивах се неколико дана да напишем овај пост, који је мени некако драг, јер је ДВЕСТОТИ по реду, па се некако заокруглио, Бож` ме прости к`о ја. Сада је време када се сабирају и одузимају утисци, праве планови, па и ја вама свима од срца желим НОВЕ ПОЧЕТКЕ, много боље, нежније, искреније, чистије. Никад није касно да почнете живот нов, одмах овога тренутка. Из мог искуства, како сам најстарији блогер, морам Вам рећи да је Ј Е Д И Н О љубав оно што је вредно и за чега се требате “борити”. Како? Најтеже – против самог себе, против свог ЕГА, који је на глобалном нивоу у порасту.

* * *

Да окренем на лепше теме... Није ме било у последње време, радило се пуно, посла се на салашу скупило, али сви блогери добре воље су увек у мом срцу.

Превише мисли ми се скупило па да кажем и сликом нешто.

Највише вам свима желим љубави:

Онима који су тужни, а има их, нажалост, желим да ме се ВРЛО УСКОРО сете када сперу туге низ воде Дунава или које друге реке…хм… потока… и кад кажеду:

И, на крају, сетите се кадгод и мене, кад некога заволите, или га заволите још више… Јер се мени ово друго дешава свакога трена у гаравим нијансама и веома је лепо. Сетите се и једног завејаног салаша, с краја године, једног лета Господњег….

Уместо поздрава, прво ћу да поздравим све остале блогере које нећу поменути (не сетих се у први мах), а затим оне који ми први падоше на памет: behappy, cicilly, nesanica, pricalica, mesecina, mandrak, jova, sanjarenja56,biljana, stepski vuk, talas, bkojadinovic, vastag, anam, bealiever, zubovic, djolezzz, tuzna, domacica, pinokio, liverpoolgirl, darujmorec, grlica, doktor misha, nastasja, uspavanka na polak, hiperblogerka, kaleidoskop, krila andjela, ella73, tekstopisac, mladi luk, bonsai Draganica, dmc, sanjalice i ostale koji se oglase i redje od mene...

Све вас пуно воле и поздраве шаље из двестотог поста, један заљубљени занесењак равничарски, како овим мелодијама, тако и речима, а Бога ми, и сликом:

СРЕЋНА ВАМ И БЕРИЋЕТНА НОВА 2010 ГОДИНА!

ЖЕЛИМ СВАКОМЕ ПРЕЛЕПУ ЛИЧНУ ОДИСЕЈУ!

С(п)рдачно ваш,

Баладашевић

П.С. ЖЕЛИМ ВАМ СРЕЋЕ И ЉУБАВИ (ТО ЈЕ ЈЕДНО ТЕ ИСТО) ДО ГРАНИЦА КОЈЕ ЋЕТЕ ВИДЕТИ У ОВОМ ПОЗДРАВУ КОЈИ САВ НА МЕНЕ ЛИЧИ:

Савршен дан

Онај некадашњи свет и овај… Незамисливо, али су толико различити да не постоје речи за опис појаве. Поменуте, је л`… Новембар одлази с чудним особинама, а мене мисли вратише…. Па… У прошли век…

* * *

Пролеће се тек стидљиво шуњало с Фрушке Горе и наслутом је дотицало дане с почетка једног месеца, који се пролећним зове… У кући где бејасмо сви тада, једна, ако смем рећи а да не буде да се хвалим, симпатична породица, субота, јутро. Најмлађи члан поранио, узврпољио се, скрива узбуђење пред догађај дана. Његов брат, по обичају, задиркује га и провоцира, тата је гледао нешто на телевизији, а мама… Мама је пеглала нешто веша, на чувеном карираном глатком ћебету и чаршаву пребаченом преко истог, а на крају кухињског стола. Слика из живота равничарске породице…

* * *

Дан бледо сив, кишица у траговима није кварила погледе над равницом, врапци се ућутали под стрехама и канда бих се могао опкладити да сам видео једну ласту, негде низ друм…

Срећно, рекоше родитељи на поласку мом, па чак и брат, који је стално баксузирао… С рукама у џеповима, носио сам свој живот и све што сам тада био: средњошколац са безброј симпатија, пуно усамљених ноћи, чежњи небројених! Ничији. И свачији. Жељан љубави више него хлеба насушног… Дан, као сваки други. Сиви и безлични без броја.

* * *

Иза мојих корака дотадашњих, хиљаде рима, углавном тугаљивих, срце пуно драгих девојака, симпатија, од којих је тек можда нека знала за та осећања. Панонски морнар, и даље на курсу без циља и видика копна на хоризонту поздравио је пар комшија успут, покушавајући да стиша срце које је бубњало ритмом треме. Их, рекао сам себи, као да је то не-знам-шта. Јесте испит, али је хоби. Јесте међународно признато, али није ни оцена за тромесечје…

* * *

Негде код цркве, а преко пута моје основне школе, на жици електричног стуба шћућурила се грлица и поздравили смо се погледом. Још једном, рекох, дан, као и сваки други, који је имао у изгледу само славље после (очекивало се) положеног испита, зезање са колегама, вече суботње бесциљног лутања, недељу пред школу и тако редом…

* * *

Ушавши у кабинет поздравио сам се са друговима, почели смо се одмах зезати, професор који нас је спремао је био тако поносан на нас, старно смо били добра група… Очекивали смо почетак испита понављајући још неке "теже" ствари, иако смо претходне недеље, на пробном испиту "растурили" и теорију и праксу… Чекали смо само једну групу која се спремала у суседном месту.

* * *

И тада се родио овај ја, спреман за вечност… У групи која је ушла на врата кабинета, била је и ОНА. Анђео, светлост, смисао, недоживљено до тада и од тада. Сусрет очима у секунди, светови који се преламају, најлепше и најнежније ноте, небројени низ боја, нешто што се не може описати. Нешто на шта човек нема утицај, чини ми се да је и НЕБО славило тога тренутка и дана. Не, не чини ми се, сигуран сам.

Све жеље су испуњене у секунди, све се вратило, све је добило смисао и почео је дан. Дан препун светлости, титраја нежности, у којима се и дан данас купам, као у неугасивом водопаду…Од тога дана ништа се земаљским мерама не може мерити. Дан, који и данас траје, дан када је мој живот добио смисао. Крај дана… не постоји… Само љубав. Чиста, неописива, као и све остало што чини живот мој….

И дан данас сам као хипнотисан и једино што понекад дођем себи, тек да бих јој рекао да је волим…. Или замолим Господа да и на Земљи потраје….овај савршен дан…

Овај пост је ничим изазван, јер нисам прозван био да опишем свој савршен дан међу осталим блогерима, али сам само желео рећи СВИМА да не одустају никад, када трагају! Никад, али никад се не зна где нас судбина чека...

А за све оне који ме, барем на овај начин знају, а желели су да знају како изгледам, па, ако видите овај спот, ја сам некако исти као овај што свира трубу, носи наше лепо одело лалошко и којем се дотична првом обратила, је л`... А да коме би...

Поздрав са салаша свим људима добре воље!

Јесења кап

Над уснулом равницом јесен дише…

Понеки лист још с влагом се бори

Ноћ на топлоту дрва мирише

Предајућ` суботу новој зори…

Све над салашем ћути и дрема

Звездано небо над равницом стражари

Под јорган планину путник се спрема

Док срце лалошко за Гаравом жари…

Под старим ораЈом ухваћен тренутак

Вечност се неопрезно мало опустила

Рука ти пронашла у мом џепу кутак

Волим те округли, када си изустила…

Намах се створи васељенско време

Животи, среће, радости све

И моје усне осташе неме

Кад хтедох рећи да волим к`о пре…

Салаш наједном постаде бина

К`о да се нека представа пише

Ћутња би добра, јер није истина

Да волим к`о пре, јер волим више…

На крају дворишта шкрипнуше врата

Комета начас небом засветли

Ношена брзином окаснелог свата

И да је јутро…најавише петл`и…

Тек негде у наслуту видех белутке

Зоре што се тихо кроз пенџер појавила

Покривши нежности вечне тренутке

С рукама у коси, двоје је покрила…

Смислу живота мог, једне сасвим обичне, суботње вечери с јесени, подно дудова вишевековних и сновитих лађа над широким салашем, у време тихих улица, док мрвице времена њеним постојањем дишу....