Different.Yet.Ordinary.

PUTEVI SUDBINE

openminded — Sat, 26 Oct 2013 21:06:12 +0200

Onda kad smo uljuljkani u lažnu sigurnost i mislimo da je sve u redu, onda smo najslabiji. Baš u takvim situacijama, naćiće se neko ko će udariti tamo gde nas najviše boli i narušiti nam bezbrižnost, sigurnost i sve ono lepo što smo sagradili bez ičije pomoći. Ako nam niko nije pomogao da se podignemo sa dna i iznova sastavimo svoje snove, zašto onda padamo kao kule od karata kad neko "dune" u nas? Ako nam nisu pomogli da se podignemo sa dna, već smo sami to uspeli, zašto im dajemo moć da nas na to isto dno i vrate? Kako postići to da ostanemo na vrhu ma koliko udaraca primili? Čuli smo već priče o tome kako nije bitno koliko jako i koliko često nas obore, već je bitno koliko puta skupimo snage i podignemo se. Slažem se sa tim, ali najbolje bi bilo kad bismo mogli da budemo dovoljno jaki da opstanemo i kad udaraju najjače. To možda zvuči kao neka nadljudska osobina, priznajem, jer koliko moraš da propatiš i budeš operisan od emocija da bi na kraju otupeo i na najjače udarce? Da li postoji neki drugi način da se dođe do neophodne snage sem patnje?

Preveliku moć dajemo drugim ljudima, previše zavisimo od njih i previše uslovljavamo svoju sreću njihovim postupcima. Često očekujemo da se neko promeni, a ne vidimo da promena treba da krene od nas samih. To mi je jasno, a šta ako se desi da se mi zaista promenimo, ako učinimo sve što je u našoj moći, ako postanemo potpuno razumni i ponašamo se potpuno racionalno, a onda dođe neko drugi koji se tako ne ponaša, čije ponašanje liči na vaše iz perioda pre promene, pre dostizanja te neke razumnosti? Sad ste vi na drugoj strani, razumete nekog, ali ne znate kako da mu pomognete da shvati ono što vi već znate? Kako ako se neko slepo vodi svojim ubeđenjima ne prihvatajući ni jednu jedinu reč razuma? Vrlo dobro znate kako se taj neko oseća, i razumete da je njegova istina jedino što vidi, ali kako pokazati nekome pravi put, ako on punom brzinom vozi pogrešnim, ne želeći instrukcije za pravac ni od koga, pa čak ni od sopstvenog razuma? Srljajući pogrešnim putem neki ljudi posle određenog vremena i shvate gde greše. Kad stanu malo i razmisle gde se sad nalaze, a gde su želeli da budu, vide da njihov put nije bio taj koji je mogao da ih dovede do željenog stanja. Onda se treba vratiti unazad, treba priznati greške, preispitati sebe, i na kraju, naći ponovo sebe i pravi put...

Shvatila sam da je put kojim sam išla bio pogrešan, vratila sam se unazad, preispitala sve što je bilo potrebno i zakoračila nekim novim, razumnijim putem. Okrećem se unazad, čisto da proverim da li sam zaista na pravom putu, i opet ne vidim nikog iza sebe. Nikoga nije bilo iza mene ni na pogrešnom, a ni sad na pravom putu. Gde su svi? Eno ih hodaju po svojim pravim putevima ili na pogrešnim za koje misle da su pravi. Postoji puteva onoliko koliko ima ljudi, gradimo ih sopstvenim ubeđenjima, težnjama, verovanjima... Svi ih sami stvaramo, ali ih često neko narušava ili briše iako nam nije pomogao u njihovom stvaranju, tako da zalutamo tražeći novi put. Zašto odmažemo jedni drugima? Da li to radimo nesvesno? Napadamo one koji su uspeli da se podignu, kao da naša sreća zavisi od toga koliko će nesrećan neko biti? Zar nije cilj da svi budemo srećni? Zašto onda komplikujemo sve? Izgleda kao da ne umemo da prihvatimo sreću čak ni kada nam sama dođe, pa iskorišćavamo svaku priliku da je uništimo kako bismo, mazohistički, i dalje "uživali" u svojoj nesreći. Toliko smo navikli da budemo nesrećni ili otupeli, da nam prosto bude čudno kad sreća prođe našim putem. Onda, umesto da je zadržimo i ponudimo joj da hoda sa nama po našem putu, mi je teramo od sebe, jer, pobogu, nismo navikli da budemo srećni.

Tijana P.

Kako naći SEBE?

openminded — Sun, 20 Oct 2013 14:24:31 +0200

Toliko se trudimo da se dopadnemo drugima, da budemo po njihovoj meri konstantno tražeći znake odobravanja, da ponekad zaboravimo šta MI želimo, kakvi smo zaista. Pokušavajući da se uklopimo u uloge koje mislimo da nekom drugom najbolje prijaju polako gubimo sebe u mnoštvu uloga koje preuzimamo... Želeći da usrećimo druge zaboravljamo najbitniju stvar: kako da usrećimo sebe. Pokušavajući da se uklopim u ono što drugi žele, zaboravljam ono što JA želim. Težim da postanem nešto što nisam samo da bih se uklopila prema tuđim, a ne svojim preferencijama. Toliko sam zalutala tražeći svoju ulogu da sam zaboravila ko sam u stvari. Kako se sad ponovo pronaći? Kako to učiniti da ne oterati, u međuvremenu, od sebe sve do kojih mi je stalo? Jedino rešenje je pronalaženje nove uloge koja će odgovarati svima, sem meni... A da li mogu da nađem SEBE dok sam u toj nekoj ulozi?

Ne želim da budem kao svi drugi, uvučena u svakodnevno sivilo i rutinu, hodajući bez razmišljanja, vozeći se autobusom sa tupim izrazom lica, praznim pogledom i bez trunke emocija. Želim da budem od retkih srećnih osoba, koje zrače, koje šire pozitivnu energiju gde god da kroče, kojima se vidi sjaj u očima i blagi osmeh koji tera ljude da se zapitaju: "Pa zašto je ona, pobogu, sad srećna?". A kako to da postignem? Ono što znam jeste da mi niko u tome ne može pomoći, makar ne svesno. Ne mogu čak ni da očekujem da me razumeju, jer malo ko se danas bavi istraživanjem sopstvene ličnosti, duhovnim radom, i uopšte radom na svom emocionalnom životu. Svi su suviše zauzeti svakodnevnim rutinama, stresom i problemima da bi uopšte tražili sreću ili neku svrhu u svom životu koja bi im život učinila lepšim. Ljudi jednostvano zaboravljaju najvažnije: da pomognu sami sebi. Uglavnom svi očekuju da se nešto desi, da se drugi promene, ne radeći ništa konkretno povodom svog unutrašnjeg života. Ali to je varka, NIKO vam ne može pomoći, čak je vrlo verovatno da će vas pre proglasiti čudakom, jer pričate o nečemu što je njima nepojmljivo.

Svi mi držimo ključ svoje sreće. Poenta je saznati kako da ga upotrebimo, jer nažalost, nije došao sa uputstvom za upotrebu. Umesto što konstantno tražimo odobravanje drugih, kako bi bilo da malo poslušamo sebe? Da oslušnemo ono unutrašnje JA koje je sve ovo vreme bilo ućutkivano i nadjačano tuđim glasovima, željama, preferencijama, očekivanjima. Činjenica je da, koliko god se trudili nekome nećemo valjati, uvek će se naći neko ko se neće ni ustručavati da nam kaže svoju zamerku. Treba imati u vidu i to da ljudi dolaze i odlaze, ali sa sobom ćete živeti do kraja. Iz ove kože se ne može, i zato treba raditi na tome da se osećamo najbolje što možemo u njoj. Koliko je teško otrezniti se od programiranja od strane drugih i početi da uživamo u svakom trenutku svog postojanja ponašajući se onako kako MI želimo? Ne treba uslovljavati svoju sreću, ona zavisi isključivo od nas i našeg načina razmišljanja. Kako bi bilo lepo kada bismo dostigli taj stepen sreće u kojem bismo bili maltene nedodirljivi, u kojem niko ne bi imao moć da nas povredi. Ako znamo ko smo i šta smo, tuđe reči ne uzimamo zdravo za gotovo i one nemaju moć da nas povrede, jer smo sigurni u sebe i svoju ličnost. Svako je slobodan da se ponaša prema svojim sklonostima, svako ima slobodu da kaže šta misli, a cilj je postati indiferentan na tuđe reči pohvale ili kritike. To možemo postignuti samo ako smo sigurni u sebe. Onda će nam biti potpuno svejedno da li nam je neko rekao da smo ružni, lepi, nedovoljno dobri, genijalni, nesposobni itd, jer znamo šta zaista jesmo, a to što nam je neko rekao je samo puko subjektivno mišljenje. Ne smemo da dozvolimo da ono utiče na našu sreću, ili da nam stvara lažnu sreću (kad dobijemo pohvalu), jer je takva sreća iluzija, i nije nam potrebna ako već uživamo u onoj istinskoj.

Tijana P.

Koje je moje JA?

openminded — Fri, 18 Oct 2013 21:30:52 +0200

Zašto volimo da pravimo probleme gde ih nema? Mislim da nam je previše dosadno da uživamo u jednostavnosti i sreći života pa smo stalno u potrazi za nekim komplikacijama koje bi ga učinile zanimljivijim. Često, gotovo mazohistički, mučim sebe praveći probleme gde ih nema, kao da mi je dosadno da živim u sreći i stanju u kojem me ništa ne dotiče, ništa ne nervira... A to je moguće. Da, verovali ili ne, mi imamo kontrolu nad svojim životima, mi imamo moć da odlučimo da budemo srećni, negde, u nekom blaženom stanju, da nas ništa ne dotiče, osećajući se gotovo božanski, ali opet nekako uvek završimo u gomili prašine koju sami dižemo i okružujemo se raspravama, komplikacijama, prigovaranjima... Uspela sam u jednom periodu da dostignem određen stepen te neke "nirvane", u kojoj mi je sve bilo potaman, u kojoj me ništa loše nije doticalo i uzbuđivalo. Dostigla sam to čitajući jednu knjigu, i verovatno bih opet mogla da dostignem to stanje ako opet pročitam tu knjigu, ali odugovlačim... Nikako da je uzmem, da olakšam i pomognem sebi, kao da uživam u turbulencijama koje mi život nanosi. Umesto da pustim da te turbulencije prohuje pored mene, nepromišljeno uskačem u sred svakog vrtloga...

Još uvek tražim ko sam, kako da se ponašam, kako da se postavim prema životu, prema bilo kome i bilo čemu. Da li da budem vesela i razigrana, ili uzdržana i misteriozna, ili možda povučena, mirna i tiha...? Toliko mogućnosti, a ja ne mogu da se odlučim koju da izaberem. Neko bi rekao da budem JA, ali problem je što ne znam kakvo je to moje JA, i dalje ga tražim, i dalje ga formiram. Dakle kojim osobinama se prikloniti? Kakav stav zauzeti? Nekad pokušavam da budem opuštena, da mi je sve kul, da mi ništa ne smeta, da mi je sve kao potaman, i tome najviše težim, a opet, često se osetim pobunjenički. Pomislim kako ne želim da drugi rade šta hoće oko mene, a da se ja ništa ne pitam, da niko ne brine o mojim osećanjima, da hoću da prigovaram, da znaju šta mislim, da imam stav, da se uzmu u obzir i moje želje i moja osećanja... Te moje dve strane su konstantno u svađi. Često ova prigovaračka nadvlada i onda se osećam kao onaj najgori ženski stereotip koji prigovara za svaku sitnicu. Nekad kad se te moje dve strane sukobe, ne znam šta ću sa sobom, plakala bih, odgurnula bih sve od sebe, a opet znam da ne smem nikome to da pokažem, jer niko neće razumeti i samo ću izgubiti ljude do kojih mi je stalo. Kažem da je sve okej, kako prijatelji ne bi brinuli, a da se neprijatelji ne bi radovali, zavučem se neprimetno u sebe, pobegnem u moj mali svet (i oko njega stavim kineski zid ) i čekam da oluja prođe. Čekam da to čudovište koje se probudilo nestane, ode i ostavi me na miru. Posle je sve opet kul, do prve prilike...

Moram malo da posvetim vremena i svom duhovnom životu. Čini mi se da sam negde usput, u brzini današnjeg života, u brdu obaveza, briga, stresa i problema, izgubila deo svoje duhovnosti. Moram ponovo da je pronađem kako bih našla svoj mir, i kako bih, možda, konačno pronašla i sebe. Pod pojmom duhovnost ne govorim isključivo o religijskim stvarima, već o dodiru čoveka sa samim sobom, sa svojim ja, razmišljanje o svojoj svrsi, i o načinu kako da živimo život punim plućima a usput ostavimo svoj pečat, trag da smo bili ovde, i pomognemo drugima.

Tijana P.

Feeling down

openminded — Fri, 18 Oct 2013 21:25:13 +0200

Tek kada zaćutiš shvatiš kakvu si buku pravio. Tek kada nekom izmamiš suze, shvatiš koliko si bio vešt u zadavanju bola. Tek kada ti izmame suze, shvatiš da nisi skovan od gvožđa. Tek kada očajan trčiš za onim koji odlazi, shvatiš da i ti imaš svoj porok. Tek kada se nasmeješ dok grcaš zatečen pred razočaranjem, shvatiš kolika je jačina tvoje podnošljivosti i snage da istraješ kada ti je najgore. Tek kada te srce izda, shvatiš da je u životu nekad toliko teško biti u skladu sa samim sobom.