Izvini ne menja ljude...

, 24 2013 19:18:10 +0200

Ponekad se pitam otkud ljudima ta “navika” da praštaju jedni drugima. Da li je to neki urođeni defekt, uzrok genetičke greške, ili je neko nekad rekao a zatim zapisao u svetskim knjigama: „Ljudski je grešiti a božanski praštati...“ Da li je to neki naš način da se osetimo približno božanski ili je to samo zato što tako piše u knjigama? Da li postoji bilo koji način da promenimo to što želimo time što ćemo da kažemo iskreno izvini, i da li postoji iskreno izvini i šta je to? Jel to kad nekog pogledaš u oči i kažeš mu izvini, ili kad onako u suzama tražiš da ti oprosti, ili je to kad rigaš tako jako, da uhvatiš sebe da se dereš u suzama, da jedva izgovaraš izvini jecajući??? Da li je moguće da prekineš neku tanku nit, toliko tananu, da se golim okom ne da videti, i znaš da si je prekinuo, prešao si rukom, na to označeno mesto. Pokušaj onda da spojiš te dve strane a da budu kao da su bile malo čas, pre tvog čina? Da li to izvini, nekome ko je pravio tu nit nešto znači? Šetajući se ulicama, bez cilja i znanja gde cu da završim počeo je da pada sneg. Gledao sam u loše poređane svetiljke koje idu u daljinu i odlučio da ih pratim, zbog prizora. Dok sam koračao ka njihovom kraju reda, oko sebe nisam čuo ništa, sem snega. Sneg je padao i čulo se samo njegovo šuštanje, i škripa kad bi zakoračio. Nogom bi ugazio u perfektno izravnanu površinu, da li je sad moguće da to popravim? Da li je moguće da u mnoštvo tragova na trotoaru negde u gradu, neko prepozna tačno nečiji otisak patika, i da sa sigurnošću kaže da je to otisak te osobe? Da li ono izvini, može da se ureže duboko kao nečiji otisak patika u snegu, tako da i vejavica, najveće snežne oluje ne može da prekriju to? Da li osuđeniku na smrt kada se oduzme život, a kasnije kako biva otkrije da je nevin, može da se kaže izvni, i da li bi to izvini promenilo ljude? Da li David, Golijatu može da kaže izvini, zato što ga je kamenom pogodio po sred čela i usmrtio ga? Da li su Spartanci uzalud poginuli mnogobrojno nadjačani? Da li ikad izvini može da promeni nešto? Ljudi sa svim svojim malih grehovima i svim svojim malim lažima, uvek ostavljaju otisak stopala kao u snegu, kao na nekom staklu da hodaju, sasvim goli, odavno su zaboravili šta znači reći reči, ali ne samo reči koje mogu da stanu, kako moj bivši profesor matematike kaže „Papir hteo ne hteo, mora da trpi sve“ na papir, nego znati šta reči znače!? Znati njihovu težinu, odmerenost i blagovremenost. Vrednost ovih slova koja se vezuju jedna na druge, nevino, ne namerno su samo jedno sredstvo kojim komuniciramo, jer moramo. Ponekad dok gledam kanal na kome su životinje, vidim neku mirnoću, vidim nešto smisleno, za razliku, kada gledam kanal, na kome živi ljudi pričaju. Gledam životinje i iz njihvoih gestova, lica ruku nogu možeš da zaključiš, da li uživaju ili nešto drugo rade. Dok ljude koji pričaju, prekoputa mene ili u toj „kutiji“ ne razumem ni reč, od onoga što žele da kažu. Kod životinja vidite sve, da li žele da jedu, da li su uplašene, da li se igraju. Kod ljudi je druga priča. Sve te maske, ti oklopi, svi ti vitezovi na belom, crnom, zutom ili tufnastom konju, sve te princeze, mamine i tatine maze, svi ti tufnasti svetovi roze boje, su samo priviđenje, samo iluzija. Iluzija koja košta. Zamislite da imate 73 zlatnika, i svakog dana vi jedan zlatnik morate da uložite negde. Procenjujete, imate ceo dan da procenite gde će te zlatnik da stavite, a napomena onim najsitnijim slovima napisana jedva vidljiva, kao kod reklame za telefon, stoji da kada potrošite zlatnike, potrošili ste sve što imate od života. Svakog dana procenjujete gde će te ga, i tamo gde ste ulagali najviše 72 dana, zapravo vidite da je sve to bila imaginacija, da je sve to iluzija, greška, raspeće. Ali imate još jedan zlatnik, a sa tim jednim zlatnikom ne možete da promenite ništa. Ispostavi se da je sve ove dane koje ste mozgali i tupo razmiljali, pojeo neko tamo već vama skoro čini vam se i ne znan. I taj koga ste mislili da znate priđe vam tog dana, i kaže čuveno, tako izlizano i otaljavano „IZVINI“. Da li je tim bolje da izgovori to, i okrene se i ode a da vi kontate i razmišljate zašto, da ode pod velom tajne, kao u lošim filmovima, ili da ostane tu, kraj vas i gleda vas skamenjeno, skoro bledo kao da to radi po dužnosti. Da li ijednim svojim postupkom možeš da nadomestiš to izvini za bačeno toliko vreme. Da li je vredno uopšte da praštamo nekome kada znamo da će sutra, drugi isti takav neko da dodje i da moli za oproštaj? S druge strane pak, ako ne oprostimo, da li nas to čini lošijim ljudima nego što jesmo ili nas pak čini boljima? Ako oprostimo, onda se krug zatvara i sve je kao i pre, dok ne dođe neko novo izvini, ili neko novo oprosti. Ako ne opraštamo jedni drugima, onda se stvara zla krv među nama, vraćamo se na početak odakle smo stigli. Praistorijski ljudi, zar danas tome svi ne težimo? Početci civilizacije su bili teški, ali bar ljudi jedni drugima nisu govorili, već se sporazumevali. Čini mi se da je velika razlika između sporazumevanja i govorenja, pričanja. Kada pričaš sa nekim, to može da bude i sasvim neka besmislena tema, sasvim besmisleni odgovori koji dajete jedan drugi ne artikulisani, ne složeni, a kad se sporazumevate sa nekim, onda on zna šta vi mislite i vi znate šta on misli. Kada govorite sa nekim, pričate, jednostavno ta barijera se stvara, kao nekakav zid, koji svakim slovom, stavlja novu ciglu, i opet i opet i opet, dok zid ne pukne i neko ne završi razgovor, i tu gde je zid pukao, pukao je. Dok kod sporazumevanja, nema barijere, nema ničega, ja vama pokazujem šta ja hocu otvoreno, to i to, kao i vi meni i tu je kraj. To što sada imamo mikro – čipove, razne skalamerije ne čini nas posebnim, ne čini nas ničim boljim, nego na početku. Ljudi se još uvek ubijaju i prođu nekažnjeno? Zakoni ne važe isto za sve, tako je bilo u Atini tako je sada svuda, neko mora a neko ne. Matematika je odavno postala jasna, ali se mi trudimo da je ne vidimo. Lako je reći reč, lako je uzeti rukavicu i udariti nekoga, lako je poseći nekoga nožem ili uperiti pištolj u nekoga i ubiti ga, a najlakše je reći izvini i nadati se da ti neko sve zaboravi.

DIM

, 22 2013 23:20:52 +0200

Noćas sam ostavio gitaru, naslonio sam je na zid. Nikad je i nisam nešto previše dobro svirao. Bole me prsti, od pokušavanja. Zurim u njih, tako su hladni i grubi, nekako predebeli. Palim novu cigaretu, odakle mi ta manija za „Marlboro“-m crvenim. Sve je lakše, kao da srce preskoči onu tešku stepenicu, i zakuca sporije. Pola 4 je, napolju ne sviće svuda je mrak i nekakva tama. Nigde nikoga. Geledam usamljeni krevet, koji me čeka da utonem u njega. Ponekad se zapitam šta je sudbina nekih stvari i objekata koji stoje pored nas. Razmišljaju li, da li su ponekad usamljeni. Nekad dok pričam sa ljudima, kominiciramo osetim da se neka stvar, recimo ulična svetiljka oseća usamljeno i tužno. Vučem dim, gorčina mi peče grlo i lagano klizi ka plućima. Jeza mi prolazi kroz telo dok lagano izbacujem dim napolje. Obozavam taj osećaj. Osećam se usamljeno, kao da milion kilometara oko mene nema žive duše. A 5 metara od mene je neko. Dođe mi da izađem i da stanem kraj one bandere, da bar u mojim mislima ne bude usamljena, ali strah me. Nije me strah mraka, niti pijanih vozača, ne, strah me usamljenosti. Doćiću ja svaki put kad vidim da je usamljena, ali ona će i dalje stajatu tu svaki put. Neće se ni nasmešiti, ni pogledati me. Biće ista onakva kakvu sam je i zatekao, kakvu je i ostavim. Plašim se te čelične hladnoće. Zato ne volim ljude, ne volim gužve. Svuda ima nekoga, a zapravo vidim objekte koje mogu da se kreću, razmišljaju hodaju. Ne vidim ništa živo u njima. Svi ti objekti se trude, pokušavaju i teže tome da se uklope u neke šablone. U neku masu, ne odskakati. Nekad je bilo važno biti poseban. Danas ne, sve što je drugačije ti uzmi pa udri čekićem, moraju da te uklope negde. Ne možeš ti da odskačeš. Ili napravi svoju grupu ili se uklopi u istu. A opet ova svetiljka je posebna. Ne po tome što svetli više od ostalih ili je višlja, nije ni zakrivljena, posebna je što pozadi ima svoj broj. Neki kažu da bi bilo suviše surovo da ljudi budu brojevi. Ja se ne slažem. Zdravo ja sam 189374 drago mi je ja sam 260191. Nekako bi bilo lakše, svako bi bio poseban, a bili bi celina, onaj obrazac. Za ovu državu i jesmo brojevi, brojevi ličnih karata, matičnih brojeva, zadravstvenih knjižica, radnih knjižica, brojevi bankovnih računa. Gomila brojeva. Odakle im onda pravo da nas obeležavaju brojevima ako je surovo? Ali i van tih brojeva, ti si nekome broj, četvrti nekoj devojci, ili osamdeset osmi drugoj, ali kad legneš da spavaš sve ostaviš u odeći u kojoj si bio tog dana, krevetu si ti isti i sa brojevima i bez njih, a da li se ikad zapitamo, da li i krevetu smeta to što je on tebi broj? Ne ne voli kad si usamljen, jer ti je teško, pođe po koja suza pa ga nakvasiš. Ne voli kad si tužan jer ne možeš da spavaš pa se vrtiš po njemu. Svetiljku isto tako briga šta ti je. Njen posao je da osvetli tih nekoliko kvadratnih metara i njenih nekoliko kvadratnih metara su njoj ceo svet. Tako malo a tako mnogo, kad bi svako od nas imao za sebe tih par metara, nigde više nigde manje, svako isto. Sve bi bilo drugačije, tvoj deo isti kao i njegov ili njegov, nema zavidi nema svađa. Mada se ne bi ni znali, van svog sveta, nema ničega, dosta ti je sve to. Možda u ovom svetu i nađeš izlaz, svoje parče, gde nećeš biti sam, gde će onih par metara da ti bude sve, tako lepo, tako veliko tako prostrano. Možda opet možda ti i ja kad završim ovu cigaretu nećemo ni biti ovde. A možda zapalim novu pa se opet sretnemo, možda me opet pomaziš po obrazu a onda nestaneš negde visoko.

Nocna hronika pijanca

Izvini ne menja ljude...

DIM