Косово данас

Соколица Макарија

gale — Wed, 10 Sep 2014 15:55:27 +0200

Манастир Соколица налази се недалеко од Звечана у северном делу Косова и Метохије, али у албанском окружењу.

Једнобродна црква посвећена Покрову Пресвете Богородице саграђена је у 14. веку. Саградио је властелин Муса, зет кнеза Лазара. Манастир је познат по Богородичином кипу са Христом и исцељењима која се догађају после молитве Богородици. За помоћ долазе и Срби и локални Албанци. Највише долазе мајке које не могу да добију децу.

Доласком игуманије Макарије 1991. године манастирско имање се потпуно обнавља. Ради сигурности, монахиње су зидом оградиле имање, а светињу чувају и видео надзором.

Макарија, некада Милица Обрадовић доктор је хемијских наука, а Теолошки факултет завршила је у Солуну. Говори француски, грчки и енглески језик. Чувени је иконописац и аутор више књига. Важи за темпераментну, али праведну личност, чију реч поштују и међународни представници. Иако има нешто више од седамдесет година неуморна је, и често аутомобилом путује сама до Београда.

Како манастир опстаје? Одакле извире снага која се осећа у манастиру, чућемо од мати Макарије и од обичних људи који непрекидно долазе у ту стару српску светињу.

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1649622/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82+%D0%B8+%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%3A+%D0%A1%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0+%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0.html

Лето у Црколезу

gale — Tue, 02 Sep 2014 13:51:38 +0200

На крајњем западу Косова, изолован од света, а свега десетак километара удаљен од општине Исток је Црколез. Село није на продају, кажу овдашњи горштаци који не уступају ни педаљ своје дедовине.

У селу нема повратника јер се нису ни исељавали. Опстали су и када је било најтеже. Остали су и 1999. године када је око 200.000 Срба протерано са огњишта. Нису одлазили ни у време мартовског погрома 2004. године, а сигурни смо да и надаље имају намеру да овде живе.

То потврђује атмосфера коју смо уочили током боравка у овом метохијском селу, прелепе дивље природе и искрених људи. Село у коме су најдоминантнији дечји осмеси.

Тропску жегу лакше је поднети на обронцима оближње Мокре Горе, где овдашњи пастири током летњих месеци изводе своја стада. Посетили смо њихов логор, а пут до тамо је заиста права авантура.

Уредница емисије: Татјана Манојловић
Сниматељ: Александар Агбаба
Монтажер: Аника Тесла
Реализатор: Бранкица Иванковић

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1655715/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82+%D0%B8+%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%3A+%D0%9B%D0%B5%D1%82%D0%BE+%D1%83+%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%B7%D1%83.html

Косово данас: Осојане

gale — Sun, 31 Aug 2014 22:06:05 +0200

Прилог говори о Осојану, старом српском селу које се помиње још у повељи краља Милутина у 14. веку, смештеном у плодној долини реке Кујавче, у метохијској општини Исток. Налази се са леве стране магистрале Пећ - Косовска Митровица, на десетак километара од главног пута. Тих десетак километара возите се нешто брже него да идете бициклом, јер је пут у јако лошем стању, а мештани кажу да је срећа сто су га шпански кфоровци крпили док су ту имали базу, иначе би било још горе.

Данас је Осојане административни центар српских повратника који живе и у селима Тучеп, Кош, Шаљиновица, Жач и Суви Лукавац... Како они данас живе, чему се надају, ко су им пријатељи, да ли ће нове генерације обезбедити опстанак на земљи прадедова?

Ауторка и уредница емисије Татјана Манојловић, сниматељ Александар Агбаба, монтажер Марко Роксандић.

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1633466/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82+%D0%B8+%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%3A+%D0%9E%D1%81%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B5.html

Ми плачемо за њих, а они за нас

gale — Mon, 28 Jul 2014 15:07:43 +0200

Три старице из мешовитог села Драјчићи код Призрена, септембра прошле године изгубиле су куће у пожару. Пребачене су у Штрпце и заборављене.

Смештене су у соби бившег одмаралишта "Електро-Косова" на Брезовици, где се један, а камоли више људи, не могу ни окренути. Росанда и Слободанка Симић, и Веселинка Спасић, старице између 70 и 83 године, ту живе од 27. септембра 2013. Када су им у родном Драјчићу, национално мешовитом селу призренске општине, изгореле куће због проблема са електро-инсталацијом.

На Брезовицу их је, кажу, довео Зоран. Презиме му не знају, само знају да је начелник Призренског округа који финансира Београд. Дао им је тада нешто новца и, како тврде, оставио на милост и немилост. Плачући, Веселинка Спасић, најмлађа међу њима, вели да "немају ништа ни да једу ни да пију, а лекове морају стално да купују."

"Зоран нам је дао по 20.000 динара, иако има за осам месеци да нам даје још по толико. Да ли неко може да живи као што ми живимо? Ми најцрње за сада живимо. Ко ће да нас посети? "- каже Веселинка непрестано бришући сузе.

И Росанда Симић истиче тешке животне услове, пут до десетак километара удаљеног Штрпца, а нема аутобуса нити било каквог организованог превоза. Немају ни телевизор - буквално ништа.

"Сваки месец морам да купим лекове у вредности од петнаестак евра. Све се мора купити. Дали нам мало пасуља, пиринча, макарона, неких конзерви, када су нас овде довели. Остало морамо саме да купујемо. Мора се некада ставити макар нека кост у јело. А одакле нам? "- Јада се Росанда.

Слободанка Симић се једва спасила из запаљене куће у Драјчићи. У последњем тренутку из пожара ју је извукла једна бошњакиња која је разбила врата. Та 83-огодишња старица сада се са носталгијом присећа живота пре пожара.

"У Драјчићи смо имале све. Одличне комшије, старе, а веома лепе куће које су нам биле пуне свега. Сада немамо ништа. Разболеле смо се због тога. Све нам фали. Супруг ми је умро 2001, а син 2006, у 25. години. "

Слободанка жали и своје комшије Бошњаке са којима су "вековима живели као у једној кући": "Ми плачемо за њих, а они за нас. Три пута су овде дошли неки од њих да нас посете и горко се кају што нису успели да нас одрже у селу. Јако смо добро живели. Пола речи нисмо имали од наших Бошњака. Ако су правили свадбу, први смо били. Када смо ми правили весеља, они су били први. Када ми је супруг умро, они су га сахранили. Њих 9 је оставило посао у Приштини и специјално дошло на сахрану. Не преостаје нам друго него да се њима и комшијама из суседних бошњачких села обратимо за помоћ. "

Како кажу, то није случај са њиховим сународницима из Штрпца, нити је такав однос према осталим становницима колективног центра у коме живе скоро десет месеци. Најтеже им пада то што их изостављају и приликом поделе хуманитарне помоћи, понашајући се према њима најблаже решено - нељудски.

"Свим станарима овог колективног центра донели су недавно хуманитарну помоћ. Чега све ту није било ... Ми гледамо, а нама не дају. Прилазим момку и питам: има ли за нас? Он, онако дрско, каже да нема јер ми, наводно, сваког месеца добијамо паре из Београда. Појеле сте целу Србију, каже. А ми живимо као беднице ", каже Веселинка и затим до у детаље прича како су након тога понижаване.

Траже се невесте из Албаније

gale — Sun, 27 Jul 2014 15:23:56 +0200

У општини Штрпце за последње две године двадесетак момака се оженило девојкама из Албаније. Познате су приче о удаји девојака из Скадра, али у Штрпце све више долазе девојке из албанског дела Горе.

Слађан Николић (39) живи у Јажинце недалеко од Штрпца. Преко пријатеља је, каже, упознао 19 година млађу Фиду Нуриши из засеока Рибаре у албанском делу Горе, планинској регији Кукса, на граници са Косовом. Видели су се неколико пута и решили да склопе брак. Обоје кажу да су сада срећни, да им је живот испуњенији, разумеју се одлично. Језик им је сличан, а Фида је научила и нагласак своје нове средине. Почела је да иде у цркву иако је, како сама каже, до пре годину и по дана ишла у џамију у родном селу.

"Свидео смо се једно другом, видела је моју кућу, свидео сам се тасту и ташти и живот се наставља. Много је боље у браку и препоручио бих свима који се још нису оженили да то учине што пре ", прича Николић. "Жене из Албаније су много вредније, раде пољопривреду и послушније су од ових наших овде које више воле да уживају, имају и доста другачији однос према старијима", каже Николић. Његову супругу су, каже, брзо прихватиле комшије из његовог и околних села општине Штрпце.

Фида признаје да постоје разлике у животу у родном крају и српски енклави на Косову. Другачији су обичаји и навике, али све у свему сматра да се у новом селу живи лакше и боље. "Из мог краја, највише у село Сушица, удато је нас 16. Виђам се повремено са њима. Дружимо се. Лепо ме је прихватила свекрва, комшинице ме зову на кафу, оне долазе код нас. За сада ми је јако лепо, имамо доста апарата у кући и научила сам да радим са њима. Верујем да ће тако бити и надаље. Хоћу што пре да заборавим живот и муке у мом родном крају ", прича нам Фида.

У самом Штрпцу сви знају да њихови суграђани траже невесте из Албаније. Локалне девојке се загонетно смеше. Тврде да нису љубоморне. "Ја заиста не схватам зашто се они жене из Албаније када и овде има доста девојака", каже Јасмина која ради у једном од бутика у Штрпцу. "Истина, овде се девојке удају знатно раније. Момци се из разних разлога нису женили на време, њихове генерације девојака се поудавале па им младе из Албаније добро дођу." Додаје да младе Горанке побољшавају демографска слику Штрпца те да ће у школама бити више српских студената.

Општина Штрпце има око 12.000 становника и девојке из те општине ретко се удају ван ње. Међутим, оне увек имају већи избор од мушкараца који традиционално наслеђују имања у удаљеним селима. Управо тамо долазе девојке из Албаније, каже Славиша Васиљевић из Штрпца који познаје тематику. "Сушица је типичан пример за то. У то удаљено и брдовито насеље многе девојке из осталих делова општине не желе да се удају а оне које долазе из Албаније брзо се адаптирају и због сличног географског терена." Он има и неке дилеме и сумње:" Како ће децу, рођену у тим браковима , прихватити сутра њихови школски другови? Знамо, наиме, какви су односи Срба и Албанаца, нарочито последњих двадесетак година. Хоће ли се то рефлектовати и на ову децу и њихове вршњаке? "

Наши саговорници нису знали или нису хтели конкретно да говоре о томе ко се бави овим прекограничним проводаџисање и да ли наплаћује своје услуге. Неки грађани Штрпца уверени су да проводаџије добијају и по неколико хиљада евра, док се родбини младе у Албанији дају бројни поклони. Колико је од тога истина, а колико гласина остаће овде неразјашњено.

Коматовићи нови повратници у Жач

gale — Sat, 26 Jul 2014 09:55:16 +0200

Славиша Коматовић (51) је са супругом и троје деце из Краљева дошао у село Жач код Истока, где планира да се настани.

Након петнаест година расељеништва, Славиша се вратио у родно село на своје имање. Кућу нема, порушена је и спаљена током ратних дешавања. Док чека одговор из Министарства за заједнице и повратак да ли ће му саградити дом, Коматовићи бораве у рођаковој кући.

"У Краљево сам избегао 1999. године. Становао сам приватно, а посла нема јер је фирма у којој сам радио пропала. Ја више нисам имао од чега да плаћам кирију, а деца су све старија, па су и њихови захтеви већи. Зато сам одлучио да се вратим на своје имање где никоме нећу да плаћам кирију ".

Коматовић у Жачу има два хектара земље. Каже да планира да се бави пољопривредом. "Сејаћу кукуруз и пшеницу, обрађиваћу башту. Планирам да набавим и једну краву. Знам да је почетак тежак, проћиће година и две док мало не крене, па ће бити боље ".

Славиша каже да би волео да кућу изгради у свом некадашњем дворишту где су и раније биле породичне куће.

"Све је порушено и спаљено, сада ћемо све из почетка. Некада смо имали две куће, а сада смо затекли само гомилу шута који треба раскрчити ".

Ова повратничка породица планира да остане у селу. На питање има ли перспективе у Жачу, Коматовић каже: "Не знам шта да вам кажем на то. Имаће ваљда. Деца ће ићи у школу у Осојану, коју сам и ја похађао и надам се да ће бити све у реду. На своме сам ", закључује Славиша Коматовић.

У Министарству за заједнице и повратак је потврђено да су Коматовићи поднели захтев за изградњу куће. Како нам је речено, изградња ће почети чим повратничка породица Коматовић приложи доказ о власништву плаца.

У село Жач Срби су почели да се враћају 2010 године. Убрзо након повратка саграђено је 26 кућа, међутим, у селу стално борави само десетак породица. Након повратка, Срби из Жача суочавали су се са бројним проблемима, а каменовања и крађе била су готово свакодневна.

Отворен пут у селу Зебинце, општина Ново Брдо

gale — Wed, 18 Jun 2014 10:11:14 +0200

У селу Зебинце у општини Ново Брдо је 12.јуна извршено свечано отварање новог пута, чију изградњу су подржали Европска Унија, КФОР, Амбасаде и министарства на Косову и Метохији, а који је спроведен у дело од стране IOM Косово. Наиме, када се након посете команданта КФОР-а, Мајор Генерала Салваторе Фарине у зимским месецима Организација „Мајка девет Југовића“ пожалила да је пут у овом селу у јако лошем стању и готово непроходан, одмах су уследила разматрања како би се што пре подржала изградња тог пута. Ова, некада стаза такође води и до Фарме коза која ради и функционише у оквиру ове организације, па је самим побољшањем пута побољшано и кретање радника до фарме. Изградња је такође од великог значаја за живот и рад самих мештана Зебинца. Осим отварања пута извршена је и предаја пет кућа за повратнике и социјално угрожене породице у овом селу. Мештани су јако захвални на свему што је учињено, јер знају како је тешко живети без основних услова као што је пут до њихових кућа. Након свечаног пресецања врпце, церемонија је настављена обиласком кућа корисника где су се сви учесници и упутили. И Организација „Мајка девет Југовића“ се захваљује свима који су ову ситуацију схватили озбиљно и чија је реализација убрзо остварена.

Породица Радић из Старог Грацка свакодневно изложена нападима

gale — Fri, 06 Jun 2014 18:51:09 +0200

У мешовитом насељу Старо Грацко, надомак Липљана, брачни пар Радић проводи своје старачке дане у сталном страху од пљачки и напада, које им приређују комшије Албанци а који се у последње време дешавају скоро сваког дана.

Јелица (81) и њен супруг Живојин (86) и данас су били жртве претњи и пљачки. Иако овај стар и болестан брачни пар живи веома тихим животом у својој кући , комшијама Албанцима су стално на сметњи и труде се да их сваког дана подсећају колико су они у тој средини, заправо, непожељни.

„У последње време крађе нам се дешавају врло често, украли су нам краве, живину и разне машине из дворишта.

Претходне ноћи напала су нас четири Албанца, који су хтели и да нас бију, на сву срећу, побегли су кад су чули да зовем полицију. Данас, око пола дванаест, двојица су покушала кроз прозор да уђу у кућу, али је наишао наш рођак и они су побегли. Не смемо ноћ да дочекамо, стално гледамо кроз прозор“ , кроз плач препричава Јелица своју свакодневницу.

Изоловани од остатка света, без воде а врло често и основних животних намирница, Јелица и Живојин страхују и плаше се и првог мрака јер никад не знају шта се може

десити, врло често по неколико ноћи проведу гледајући кроз прозор.

За програм Радио Грачанице, истичу да сваки догађај уредно пријављују полицији али за сада нико није пронађен и кажњен по том питању.

Начелник Косовског управног округа, Срђан Петковић, сматра да је напад на породицу Радић још један у низу притисака да се Срби иселе са Косова.

„ Ово није први пут да се дешавају напади на породицу Радић и то је још један вид притисака да се Срби иселе са својих огњишта. Косовска полиција је обавештена о овом инциденту али бојим се, да поводом тога неће ништа урадити. Косовски управни округ најоштрије осуђује напад на ову породицу и ја ћу у току дана посетити породицу Радић“, рекао је Петковић.

Упркос сталним дешавањима и свакодневним стресовима, којима су изложени Јелица и Живојин одлучни су да остану у својој кући и негују пса и четири мачета, који су им врло често, једини пријатељи.

Оскрнављено гробље у Липљану

gale — Wed, 21 May 2014 20:11:45 +0200

https://www.youtube.com/watch?v=-eUGZgC1Jgc&feature=share

Монахиње у Пећкој Патријаршији без воде по 12 сати

gale — Sun, 11 May 2014 19:59:33 +0200

Монахиње у Пећкој Патријаршији већ двадесетак дана немају воду од првих вечерњих до јутарњих сати , што представља велики проблем сестринству овог манастира .

Мати Харитина изјавила је да воду немају скоро 12 сати дневно већ 20 дана и да воде која нестаје око 19 сати нема до отприлике седам сати ујутру .

Она је навела да су данас били у црпној станици одакле добијају воду и да им је дежурни радник саопштио да је разлог несташице воде наводни квар на једној од пумпи за воду .

" Радник који се тамо затекао рекао је да зна да је у минула 3-4 дана било несташице воде и да је нека пумпа у квару , чекају сваки час неку пумпу из Ђаковице како би заменили покварену . То није 3-4 дана , већ скоро 20 дана " , рекла је мати Харитина .

Она је најавила да ће се због проблема са несташицом воде обратити и представницима ОЕБС - а .

" Немате кап воде сваку ноћ , ту имате и старих и болесних сестара , јако нам је тешко ... остаје да видимо шта ће рећи шеф водовода сутра " , додала је мати Харитина .