Aurora U Zemlji Cuda

Nemam ja baš toliko odraza u ogledalu

homosglupus — Sat, 16 Nov 2013 18:17:18 +0100

I opet taj šablon.

06:54 - Osećam grč u nozi, stežem se. Boli, boli, boli! Vrelina me obuzima i osećam jako peckanje. Mrzim kad znam da treba da je pomerim, ali taj čudan osećaj između bola i utrnutosti uliva nesigurnost i strah. Tako banalna stvar.
Grč prolazi.
Opuštam telo i u polumraku pokušavam da razaznam lampion na plafonu.
Nespretno pružam ruku do noćnog stočića, napipavajući telefon.
Žmirkam i sreća me obuzima pri saznanju da je rano jutro.

Šablon.

Nastavljam još 3 sata nemirnog sna. Valjda znajući da ću čuti jutranje zvocanje zašto moje biće ne bivstvuje ovog dana od 7 ujutru, nego od 9?
Zašto kada mora da se uči? Da se gura fakultet? Da se dobije diploma? Da se zaposli?
Posle 25e, naglo se sete da se treba i udati? Pa se sve pitaju da li ima dečko i potajno nadaju da već godinama imam neku tajnu vezu i da će uskoro venčanje?
Ne kažem da ih baš savršeno čitam, ali mi je jasno po kom principu svet funkcioniše.

Ustani, umij se, doručkuj, uči.
Ustani, umij se, doručkuj, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu i deci, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu i deci, odvezi decu u školu, idi na posao.
Ustani, umij se i umri.

I? Pored toga što ne znam ni šta smo, ni čemu služimo, niti ću verovatno za života to otkriti, tek šablon po kome su krojeni naši životi krije tešku svrhu?

Pa i onaj milijarder, sa nesrećnom šopingholi ženom, ćerkom kurvom i sinom probisvetom, ljubavnicom koja takođe stari i čeka zamenu će na kraju da crkne, j*bo mu pas mater.

I onaj za koga radiš i oni koji rade. Svi smo na kraju isti.
Pokvareni ili naivni, lepi ili ružni, debeli ili anoreksični, heterogeni ili homogeni, koga boli uvo?

I pre sedam godina počelo je.
Nezerelo shvatanje da život nema replay dugme. Nema ponovljenu misiju u GTA igrici. Nema umiranja i oživljavanja istog dana u istom gradu na nekoj klinici. K'o nova.
NEMA!

I pre sedam godina stalo je.
Sada rukama hrabro guram sve to iza sebe. Potiskujem. Zatvaram u kantu, na čiji poklopac sedam svom težinom. Molim "boga" da se ne koprca.
U poslednje vreme, mnogo više slušam, nego što pričam. Bilo to zbog gađenja od stava "Ćuti, ćuti malo! Da ja nešto kažem!" ili zbog toga što slušajući mogu nešto i da naučim, a pričanje mi slabo kada donosi korist sa 19 godina.
Čuh sjajnu stvar: "Bolje pustiti ljude da rade ono što vole, da vole koga osećaju da vole, ne osporavati im ništa, nego ih pustiti da u svom nezadovoljstvu žive, živote uskraćuju i uništavaju."

I posle, sedeći na klupi od zarđelog drveta, posmatrajući neme prolaznike, pitam se da li ima smisla boriti se?
Neki kažu "za ljubav se uvek treba boriti", s druge strane, borila bih se ja, da mi neko izdefiniše tu ljubav.
Da li se ona uklapa u šablon?
Da li postojimo da bismo voleli?
Ljubav je jedina neveštačka tvorevina koju ljudi svakodnevno koriste.

Zato, najviše mi se j*be za državu, politiku, međunarnodne organizacije, Obamu i njegovo prisluškivanje Merkelove, pardon - SVIH NAS!
I on će na kraju da crkne. Poput milijardera, nekog farmera, učesnika rijaliti šoua, srpskog seljaka, hrvatskog tompsonovca, Cece, deteta iz Kambodže, upucane žene u trudnički stomak iz Sirije, radnika u ukrajinskoj fabrici mesa, sudije Haškog tribunala, australijanca u pohodu na kengure.
Apsolutno.

Šablonu.

09:05 - Kroz sanjive oči posmatram odraz u ogledalu. Odraz mi nasmejano i veselo govori: "U utorak imaš vežbe, a do utorka 500 strana. Večeras ne izlaziš, a boga mi ni sutra uveče. Have a nice day."

"Have a nice day you too, odrazu."

Izvini bivši dragi, izvini Šeliću, ali

homosglupus — Sun, 10 Nov 2013 22:40:51 +0100

Obožavam način na koji puka teorija mnogobrojnih knjiga širi vidike.

Čini mi se da ne bih žalila kada bi mi život protekao u vlažnim prstima koji znatiželjno okreću stranice. Znam da bi se onaj nemirni deo mog duha pobunio. Zavapio za društvom, jer društvena samo bića. Nisi bio loš lik Aristotele. Samo, mnogo je takvih ne-loših likova.

Nađoh k'o za inat da s bivšim dečkom raspravljam o liku i delu Marka Šelića - Marčela. Koji apsurd. Koje traćenje vremena i ispunjavanje života besmislom. Ne živim u iluziji da ću sutra svojim pisanjem i iznošenjem stavova, koje se trudim empirijski da skrojim, promeniti svest drugih ljudi i poboljšati svet.

Svi smo manje ili više svesni stvari oko nas. Realnosti koja nas okružuje. Svako je zbog nečeg nezadovoljan, svakog nešto pak navede na osmeh.

Ne volim tu bezličnu masu koja nema izraženu notu sopstva u sebi. Čime razmišljate? Da li je za vas "kritičko razmišljanje" tabu? Bauk sa krivim nosem, crnom kapuljačom i ašovom pod miškom?

Na stranu kako se stvar između mene i njega završila, dečko nije loš. Nezreo po sebi, po svojim godinama i svom okruženju, mada bi po porodičnim okolnostima trebao da bude daleko trezveniji. Ubeđuje, tvrdi, nagovara. "Pa pročitaj, jako je kvalitetno."

Sanjivim očima jedva razaznajem slova po ekranu telefona. Ponadala sam se da je poruka na fejsbuku u najgorem slučaju bila neke korisne sadržine. Nerado otvaram link Marčelovog intevjua za neki Kontrapress. 'Mož'š misliti.' - Besnim pred činjenicom da sam mu pedeset puta pre toga napomenula da me taj pisac/pevač - šta god bio, ne zanima. Nekim ljudima ne vredi ponavljati, uvek je posredi bezobrazluk ili glupost.

"Političarima su neophodni huligani." - Uprošćena verzija Marčelovog odgovora na jedno pitanje.

Zapravo, tema je toliko kompleksna, da sama ta činjenica budi negodovanje u meni. Zašto se ljudi jednostavno ne bave samo onim u čemu su zaista dobari.

Završivši čitanje celokupnog intervuja, nemo se pitam na šta sam potrošila vreme. Odlučujem da se bivšem dečku osvetim za uložen napor od ranog jutra.

"Vidi, zašto jednostavno prihvataš sve što kaže bez ikakvog promišljanja. Kao što su "političarima neophodni huligani", a samo Šelić razume zašto, tako su nekom reper-piscu neophodni statični ljudi spremni da kliču pred njegovim Nobel-delima, jer je to jedina akcija koju preduzima. Zašto ne bi ti, kao super upućen u rad i delo drugog čoveka i očaran istim tim drugim čovekom, pokrenuo u njemu ideju da osnuje pokret/stranku kada se tako razume? Da vidiš tu njegovu sposobnost liderstva i političku umešnost na delu? Daj da drugi put pričamo o stvarima o kojima možemo oboje. Ovo ne vodi nikuda."

Uvređen i povređen mojom iskrenošću i surovom direktnošću, verovatno podstaknut na prisećanje i našeg raskida i moje nemilosrdnosti kada me neko bespotrebno davi, odlučuje da me otera u pi*ku materinu.

Nisam se potresla iz prostog razloga što sam to bila ja. Potresla bi se da sam se potrudila da budem nešto drugo, a da mi nije uspelo.

Go ahead Marčelo, jednu praznu pamet imaš kao garant klicanja pred iznošenjem realnosti, za čije spoznavanje smo, bože moj, svi mi drugi nesposobni.

Nije to do tebe, poslednji je dan miholjskog leta

homosglupus — Sat, 09 Nov 2013 20:25:02 +0100

Kako je interesantno suditi sopstvenim genima. Osvrnem se tako oko sebe ponekad, pogledam sve te ljude, mnogočlanu porodicu. Zgrozim se koliko nas stvari zapravo spaja.

Zgrozim se svaki put kad prepoznam tu neku osobinu u sebi.

Porodično smo skloni htenju za sažaljenjem. Mučimo se, radimo, trpimo, živimo neshvaćeni u pogrešnom vremenu. Poput neke aristokratske porodice 18og veka prepune previranja i intriga. Fuj.

Valjda imam tu srećno-nesrećnu okolnost što sam najmlađi član, pa možda imam taj dar da uočim sve kretenizme u genima i na vreme ih ispravim. A možda i ne.

Bes, ljutnja, gordost, prepotentnost. Da li su me zato napravili? Hoću reći, je l' to neki plan?

Fuj opet.

Sedeći u prepunoj 13ci koja se vuče po šinama starog železničkog mosta posmatram vedro nebo nad beogradskom Savom. Kroz glavu mi prolaze sve te fraze današnjeg dana..
"Najgore je kad voliš dve osobe u isto vreme." - Nehotice streljam sestru pogledom, ali odlučujem se za varijantu napregnutosti i pokušaja razumevanja. Odogovaram smišljeno - "Zaista?"

Izgleda da nije shvatila da je to bilo retoričko pitanje i prigovor na količinu gluposti koju mi je do tada isrpičala. Pomislim kako od sebe stižeš da voliš još dvoje!?!?

Smejem se u sebi, ali buni se onaj deo mene koji neizmerno voli i poštuje svoje bližnje kakvi god oni bili.

Dva sukobljena lica u meni. Jedano prekorno gleda drugo dok ono pokušava da se opravda - samo me, ponekad, ispunjava osećaj netrpeljivosti prema njihovom sebičluku i kratkom domenu interesovanja za bilo šta što prevazilazi granice nevidljive aure njihovog bića.

"Da, ne daj bože da to ikada doživiš." - nastavlja po starom. Kao i uvek, odlučujem da se pravim da ne znam kako je to. Detalje svojih "ljubavnih problema" čini mi se nikome ne pružam na istančan uvid. Koga briga?! Mene ne zanima da njih bude briga. Mene ne zanima da iko bude svedok toga. Bar ne neko ko će smatrati da ima pravo da tu nešto sudi, dodaje ili oduzima. Savetuje, u najmanju ruku.

Ja o svome mudro ćutim. Ili tu mudrost ipak prati i strah. Nije svakodnevno. O ne, nikako! Nije ni približno uobičajenom, naprotiv. Neostvarivo je, i ponekad vrlo tužno.

Ponekad - koliko da zaboli na sekund i nestane.

I tako sedam godina, za mojih devetnaest.

Kako ona misli da ja mogu, zaboga, išta da razumem? Hm.

Tramvaj veselo juri pored Ušća, jedinica za to jurišanje = srpska brzina, posmatram prepun ulaz u Šoping centar Ušće. Na plus 20 stepeni, pod vedrim nebom, najčešće slobodni dan u nedelji - subota i ljudi hrle u klimatizovan i veštački, gotovo hermetički zatvoren prostor? U šoping? Rekla bih da je pre u pitanju neka socijalka od koka kole, ili big mek obroka, kao povod za neko "spontano" viđenje.

Sve je postalo tako apsurdno. Toliko apsurdno da mi se uz jezik ka vrhu penje priča koju tajim sedam godina. Priča koja bi podelila ljude. Koja bi se sama popela na stub srama, a meni okačila omču oko vrata u nadi da će druga polovina ljudi protestvovati da mi je strašni ljudski moralni sud skine.

Živimo u dvadeset prvom veku, tako kažu, zar ne? Najprogresivnije ljudsko doba, tehnologija, nauka, kosmos.. Bla, bla. Imaju li oni uopšte pojma da će nas neko kroz vek ili dva posmatrati kao mi indijske kaste danas? I da je to dovoljan dokaz da oni zapravo nemaju blage veze ni šta je bilo, šta je danas, a šta će biti. Ako mene pitate, volela bih da ovu zemlju ljudi prenasele i da im njihov sebičluk, nedostatak empatije, volja za isključivo svojim uspehom i dominacijom dođu glave. Da bog da se jedni drugima svugde popeli. E tako!

U to, ulazi baba se tri kese i velikom torbom, pogled poput strelice pikada zabada pravo u tramvajsko sedište na četiri metara od nje. Gazi baba preko deteta, gura devojku sa slušalicama u ušima i čoveka osrednjih godina sa naočarima nabijenih skroz do čela povuče za rame i kaže :"Meni je potrebnije."

Zavidevši devojci koja poseduje slušalice i tugujući za mojim beskorisno ostavljenim kod kuće, mirim se sa sopstvenim svedočenjem onoga od čega gledam da pobegnem kada god pređem kućni prag. Znam da je to jednako moguće kao Kihotovo jurišanje na vetrenjače.

Možda treba da se zahvalim što unutar praga to nije skrojeno još intenzivnije.
Znam da između crne i bele postoji mnogo nijansa. Ali pošto nijedno nije boja, onda je do nedostatka svetlosti.
Do pre sedam godina, svetlost i ja smo se mnogo voleli. Toliko da je uspela da me zaslepi, da me godinama drži u transcedentalnom stanju svesti. Gde mi ja pamet bila?
Sada je svet samo siv. Relativnost, nit' smrdi nit' miriše. To između smrada i mirisa, ili ti polusmrad - predstavlja zlatnu sredinu za Aristotela.
Grohotom se nasmejah, setivši se Pere, profesora filozofije iz gimnazije. Zgrozio bi se nad mojim zaključkom i zapitao nad mojom sudbinom.
Možda je i upravu, šta ja znam, zapravo.
Odlučujem da se posvetim razmatranju armatura sivih zgrada Novog Beograda, pokušavajući da zanemarim veš koji se suši okačen po terasama sa kojih otpada malter. Sve u stilu a la devedesete i zgrade Generalštaba a la dvehiljadetrinaeste.

Gotovo da se apsolutno ništa ne menja, sem mog pogleda na svet

Izgubljeno - nađeno. A šta ja čekam?

homosglupus — Fri, 08 Nov 2013 19:18:40 +0100

Prašina. Radna površina prekrivena tim priljavim atomima. Neonsko svetlo stone lampe zaslepljuje mi već mutan pogled. Termos od proteinskog šejka udobno krasi neurednu idilu posmatrajući me sa prekorom. Nisam trenirala tri dana. Čak mi i torba od treninga stoji neraspakovana pored kreveta. Nastupio je totalni haos.

Zanemarljujem činjenicu o nastupajućoj kolokvijumskoj nedelji i rešavam da otvorim blog. Po ko zna koji put.

Dugo nisam čula to uzbudljivo lupkanje prstiju po tipkama na tastaturi. Prsti su se nekada radovali tom dodiru. Žurili. Ceo dan smišljali nizove slova na razne teme. Kako idem starija, postaju sve ravnodušniji. Želja isčezava, inspiracija odumire, a stil se razliva, meša, gubi.. miri sa početkom svog kraja.

Studiram međunarodne odnose na političkim naukama u Beogradu. Eto interesantnog podatka, neverovatno bitnog. Kao i onog da mi najbolji drug studira poljoprivredu. Da oboje živimo u glavnom gradu Srbije. Da se prilično razlikujemo. Da mi se sviđao dok se nije zaljubio u mene, ili dok bar to nije pokazao. Jedne prilike mi je čak rekao da se nismo upoznali kako je sudbina planirala, odnosno da ga je ipak naterala da mi priđe negde, boji se da nikad ne bi prišao tako namrštenoj osobi. Grohotom sam se smejala.

Mislim da i dalje ne razume zašto se mrštim. Ni ne pretpostavlja kada ga prekoravam za to nerazumevanje, da posredi nisu nikakvi patetični razlozi, napaćen život i prezrela mladost devojke od 19 godina.

Zapravo mrštim se, jer sam iskustveno naučila da osmeh krije mnogo više od namrštenog lica. A nekad' je i nesvesno, misli prave zbrku i teško mi je da ih rasčlanim iskežena.

Mrzim glupost, ograničenost, površnost. Mrzim foliranje. Odista, ako postoji nešto što na ovom svetu mrzim to su opisna polja na blogovima, pojedine ljudske osobine i boranija.

Što tek tu boraniju mrzim. Joj.

"Najveći uspeh na svim životnim poljima, naročito poslovnim, jer vas to najviše i zanima, postižu ljudi koji dobro upravljaju svojim međuljudskim odnosima." To je rekao pametani Bešić, profesor na mom fakultetu. I jeste da je ispropagirao američki sistem studija, na kome je pohađao kurs koji ga je naučio ovom formulom, i jeste da taj isti američki sistem studija stvara tone onih koji na mapi pokazuju Australiju kad ih neko pita da li znaju gde se Francuska nalazi. Ne mogu da kažem da nije bio u pravu. Pored njega i moje majke koja je studirala psihologiju, teško da mogu da zanemarim međuljudske odnose. Ali nekada mi teško pada sve što uz njih ide. Kako mi se zvezde naklone prethodne noći, tako sutradan uživam u čarima tehnike i najvišoj frekvenci muzičkog plejera izbegavajući i bliske ljude po autobuskim stanicama, hodnicima i prostorijama faksa. Da li mi to zameraju? Jebem li ga.

Ako se ne zgrozite opštim utiskom da skačem sa teme na temu, možda i uvidite da moje misli i nisu takva neugledna svota ispraznih reči.

Haos koji nagriza sve površinske delove moje sobe, knjige koje nisam otvorila i telefon koji vrvi od poziva na provod u petak uveče, me ne nagoni da napišem išta bolje od ovoga.
Svako ko se izgubi, posle nekog vremena, pretrpljenog stresa, nađe svoj put, zar ne?
Ja svoj nazirem tu i tamo, ali mi ne deluje poznato. Bojim se da zakoračim.
Da li je moj drug u pravu kada kaže da ne smem da se mrštim? Da odbijam? Da se vraća sve što drugima uradimo? Da li sam kriva što mi se više ne sviđa, samo zato što mi je kao i mnogo toga u životu, pružen na tacni? Ili zbog nečeg drugog? Znam da na to ne smem da se žalim. Da li je Bešić hteo da pomogne ili odmogne svojom formulom? Da li treba da budem "overthinked girl", preopterećena pitanjima da li činim dobro ili loše drugima? Da li ti "drugi" uopšte primećuju to?
Znam da u najmanju ruku to sve deluje banalno, ali zar nije to suština svega? Ljudi oko nas. Brinete se oko posla. Za koga radite? Zbog koga radite? Da se obogatite i obezbedite sebi siguran život do kraja istog tog samo vašeg života? Ne.
Neki se bogate da bi zadivili druge i ulili strahopoštovanje, neki da bi svojoj porodici obezbedili život. Neki, oni ređi, da bi doprineli "nauci", naprotiv, da bi se proslavili i da bi ostavili tobože trag, da im se dive i savremenici i nadolazeći. Sve se vrti oko drugih ljudi.
Zbog koga skrivate mane dokle god možete, a busate se u grudi svojim vrlinama? Zbog koga navlačite osmeh i kada vam do osmeha nije? Zbog koga devojke prelistavaju modne časopise a momci dižu i po 200kg iz mesta? Ne kažem da su drugi primaran razlog svega što radimo, ali da su najbitniji - jesu.

Mirim se s tim, mada mi je i dalje mrsko, a vreme će pokazati i zašto..