Here I go again

Sama?

, 01 2016 01:23:19 +0200

Najgore od svega je kad znaš da si budala, a ne možeš to da promeniš. Možeš, ali... Šta god da uradiš, kajaćeš se. Studiraš jezik, ponudi ti se prilika da odeš na 6 meseci ili čak i godinu dana u stranu zemlju, i ti se premišljaš i nalaziš izgovore... Jer znaš da će ti veza pući ako postane veza na daljinu. A tri godine nije malo. I da, tu sad dolaze one fore - ako je to jako, neće pući, bla bla... Sve je to lepo u teoriji. U praksi... Apsolutno ne verujem u to. Da su dva-tri meseca, i nekako, ali ovako... Nemam pojma. Kajaću se ako ne odem što sam ostala zbog nekoga ko verovatno ne bi ostao zbog mene da mu se pruži ista prilika. A ako odem, kajaću se što sam izgubila osobu koju sam volela zbog nečega što mi se i neće isplatiti, jedino dobro (koje, istina, nije malo) je perfektno znanje jezika koji studiram. A i verovatno je to strah od novog, od samoće, od ne znam ni ja čega sve ne. ''Biti ili ne biti, pitanje je sad''. Moja večita dilema.

Kako bi bilo lepo da čovek u svakom trenutku može da zna šta je najbolje za njega. Ali ne, izgleda da sve ''istorija mora da pokaže''.

Božić...

, 06 2016 19:55:41 +0100

Ja hocu...život. Bolji život. Da ga zgrabim poput tigra. Život nije dečja igra. Al nekima izgleda jeste. Kažu da je za ljubav najvažnije da dvoje gledaju u istom pravcu, a ne nužno jedno u drugo. Ljubav je kad je neko spreman da skrene sa svog puta da bi išao zajedničkim putem sa osobom koju voli. A ja.. Šta ja radim? Iz straha da nikad neću naći pravu osobu ostajem sa osobom koja nije za mene. Zašto? Jer se nadam promeni, a znam da,kad je neko osoba koja je promenljiva i juri samo pare i slavu, taj nikad neće ni moću da se promeni. A ja. Ja samo želim, kad završim faks i nađem posao, da imam Tu neku osobu i da imamo jedno malo čupavo stvorenjce koje nam pravi lom po kući za Božić, a mi mu u tome pomažemo. To je sve što hoću. I ja znam šta hoću. Naravno, budućnost je neizvesna jer nikad ne znamo šta nas sutra čeka, ali znam šta hoću ako budem živa i zdrava. I kao takvoj mi ne treba gubljenje vremena sa nezrelim detetom koje mi cas govori kako sve želi sa mnom, a u drugom trenutku mi govori da niko ne može to da zna, da je moguće da se zaljubi u drugu itd. Hm. Dok je bio siguran u sve, nije mi takve stvari govorio. A ja ne želim da gubim vreme na pogrešnu osobu. Okej, većina će misliti da sam glupača koja veruje u bajke, ali ja nisam od cura kojima je ideal da svako veče budu sa drugim i koje se hvale brojem izlazaka, haljina, muškaraca i bačenog novca. Ja samo hoću osobu koja će da me voli, koju ću da volim (jer je za mene ljubav smisao života, ljubav u svakom smislu, ne samo u tom "romantičnom" ili kako god već). Ali, svi mi govore da osoba kakvu tražim ne postoji. Da je sve samo iluzija i da ću ostati sama "kao moja tetka kojoj niko nije odgovarao". Kažu mi "uvek nešto mora da se trpi nema idealno". Jasno je meni to. Ali ovo što ja imam je daleko od idealnog. Naravno, ima gore. Ali ima i bolje. Ja ne mogu više da se svaki drugi dan osećam k'o popišana zbog toga što neko menja raspoloženja kao psihički poremećena žena u PMS-u. Treba mi stabilna osoba koja zna šta hoće. E, al nije to komad garderobe, pa ga sašiješ po svojoj meri. Nego je to sve sreća...koje ja nikad nisam imala, pa se zato i ne uzdam u nju. Valjda zato i pristajem na sve ovo sada. Ja neću ni novac ni skupa kola ni kuće ni ludila... Samo mir. I ljude koji me vole. I osobu koja i, za razliku od ove koju imam, bila spremna na lepu budućnost, a ne da izbegava tu temu i priča "mladi smo, bitno da je sad kul, posle kako bude, biće još veza". Neka ne sve to i tačno, ali ja nisam osoba koja može brzinski da se resetuje i u roku od dve nedelje posle raskida veze od pet godina nađe novog dečka. Možda sam ja glupa, ali nema veze. Jednostavno... Verovaću i dalje u onu Koeljovu "kad čovek nešto jako želi cela vasiona se uroti da se to i ostvari". Valjda ce tako i biti...

Ništavilo.

, 20 2015 22:26:01 +0100

Obična ljubavna pesma.

Ostaješ tu. Čekaš. Ćutiš.

Više ne možeš ni da se ljutiš.

Jer ne vredi. Jer ne uspeva.

O sreći može samo da se sneva.

Talas suza. Pa talas smeha.

Malo sunca, pa malo bure.

Ima li igde većeg greha

Nego kad ljudi pred istinom žmure?

Trese se tlo. I puklo je.

Ostali smo, svako na suprotnoj strani.

Ono malo sreće zamuklo je.

Ko li nam to ljubav brani?

Hiljadu pitanja. Tišina.

Tišina. Možeš da zaćutiš samo.

Tamo gde je puklo velika je dubina,

i to i sami odlično znamo.

I stojimo tu. Nepomični.

Svako na svojoj strani litice.

Ljubavi nismo bili vični.

Uništile su nas sitnice.

Ne možeš nazad. Ne možeš napred.

Stojiš i gledaš, misliš '' to je daleko''.

Al' ne, pogledaj, odmah ispred

je Onaj ko je bio tvoj Neko.

Ustani. Ustani! Probudi se.

Sve je ovo košmar jedan.

Pomeri se. Pogledaj me.

Dođavola ponor bedan!

Svako svojim čamcem plovi

na pustome okeanu.

Misli - ostvariće se snovi,

a završi u bezdanu.

Od dva mala, trošna čamca

Jači je jedan velik brod.

Sa jednoga istog pramca

pogledajmo sad u svod.

Mi smo tačka u večnosti.

Tren, prašina, ništavilo.

Iskoristi tren za ljubav

jer sve odlazi k'o da nikad nije bilo.

Ya no puedo mas

, 30 2015 17:16:57 +0200

Uvek ista priča. Čekam samo da mi se smuči do kraja. Čekam da ispari ovo malo ljubavi što još osećam. I onda da odem u tri lepe i da sasvim novi život započnem. Mene da neko ismeva iza leđa i pravi budalom posle svega što smo prošli... Ne može. Nećeš više. Nisi mi iz oka ispao. I ko zna šta si sve radio sa onom kravom dok si bio tamo daleko. Samo ste se fino dogovorili da to ostane tamo gde se i desilo. I ona se vrati svom dečku, ti meni. Ma neće to tako moći. Ne dozvoljavam. Sad se meni sve kockice slažu. Toliko sumnjivih stvari i za svaku nađeš glup izgovor. Pa stvarno i jesam za ismevanje i žaljenje jer ti verujem. Ne mogu više. Ako ti je preča popularnost i to da ispadaš frajer, onda me se mani. Ako me voliš, onda se ponašaj u skladu sa tim i kad nisi sa mnom. Sam si mi priznao da me najviše voliš kad sam tu. Onda to NIJE prava ljubav. Ja ne želim za nekim ceo život da trčim samo da bi on bio sa mnom. Do kada ću više da se razvlačim? Zašto je tako teško otići? Kada ću definitivno da skapiram da nisi osoba za mene? Čini mi se da te na gomili zateknem sa drugom, ti bi smislio način da me ubediš da ne vidim dobro. Možda ja sve i umišljam. Ali bilo istina ili ne, čim se ja ovoliko oko tebe živciram umesto srećna da budem, onda to nije to. To mi svi prijatelji kažu. Kažu mi i da je odluka na meni. A ja još uvek žmurim. I čekam čudo. Čuda se ne dešavaju, Lola. Upamti to. Pokupi pinkle i idi. Spasi to malo ponosa što ti je još preostalo.
A ti, ako ovo čitaš, mada je malo verovatno jer te, kao i obično, boli uvo šta ja mislim... Mogu samo da ti poručim - NOSI SE! I još - MRZIM TE! I neću više padati na tvoju lošu glumu. I nikad neću shvatiti za koji moj mi glumiš i što me ne ostaviš na miru već jednom.

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj

, 07 2015 23:29:41 +0200

U fazi sam kad me sve izluđuje, sve nervira i najradije bih da budem sama. A znam da bi mi kasnije bilo strašno žao da izgubim neke ljude.

Različiti smo. Skroz. Ne samo po ukusu što se muzike i sličnih stvari tiče, nego i po nekim životnim shvatanjima. Ja sam neko ko se bavi pre svega onim što zaista voli. Jezici su moj život. I odlično mi idu. Muzika. Književnost, čak i crtanje pomalo... Cilj mi nisu kule i gradovi, nego samo parče pošteno zarađenog hleba i eto, neki normalno-skromni život, a najvažnije od svega - mir. Daleko od gradske vreve, zgrada, kola, buke...

A on... Sve suprotno. I znam da će različiti planovi o budućnosti da nas razdvoje. Ako nas pre toga ne razdvoji to što ne možemo ni o čemu dubljem da razgovaramo a da se ne posvađamo. Volimo se mi. I to i jeste najvažnije, slažem se... Ali me zanima da li je sva ova netrpeljivost (pre svega s moje strane) samo trenutna faza, ili nešto trajnije?
Toliko muka i obaveza imam na vratu. Ne propuštam nijedno predavanje, plus volontiram, plus radim vikendom da malo olakšam svojima... Da bi on došao i rekao mi ''niko ne zna moje muke, prosto mi se smuči kad vidim da se neko žali, a ne zna kako je meni sa ovoliko obaveza oko fakultetA''. Prvo, sam si birao da ideš na oba, a zapravo ne ideš ni na jedan i grebeš se o druge ljude koji, kao ja, idu na sva predavanja, Drugo, ružno je potcenjivati tuđ trud, sve i da stvarno jeste mnogo manji nego sopstveni. A nije. Ja se ne žalim, sve obaveze sam svojevoljno preuzela, ali mi je muka kad čujem da kuka neko čija je jedina obaveza da uči, a i to ne radi toliko, nego se više provlači.

I na kraju takvi stvarno i prođu najbolje, a ovakvi kao ja nadrljaju. Barem u našoj zemlji.

I ne samo to... Toliko toga je različito i sve više me nervira. A neće mi biti lakše ni ako više ne bude tu. Znam da neće...

Možda je meni stvarno suđeno da budem u porodici ''tetka koja se nikad nije udala''?

Ne znam. Svesna sam da može gore i da treba da budem srećna što imam nekog ko me voli. I koga volim, u suštini. Ali s druge strane, šta će ostati kad taj početni zanos prođe? (ako već i nije prošao)...

Nezrela je to osoba. Nema lošu dušu, ali neki pogrešni stavovi nikad ali nikad neće nestati... A ja ne znam da li mogu da podnesem da neko stalno hvali i uzdiže sebe...

Ja nisam lažno skromna osoba, ali nikad nije bilo potrebe da sebe hvalim... A drugi su uvek uviđali ko sam i koliko vredim. A i da nisu, mene bi bilo briga, jer radim i živim za SEBE pre svega, a ne za to šta će drugi da misle o meni. Nije mi važno da li će drugi videti na fejsu da li sam negde bila ili ne... I tako dalje.

I posle meni on kaže ''ne lupaj, nismo mi različiti''.

Ma neeee. Uopšte.

Ja sam različita, zapravo. Od većine. Nažalost. Zato ću i ostati sama. :( A da budem kao većina ovaca iz stada... Ne mogu.

Sam protiv svih. I protiv sebe.

, 14 2015 21:43:24 +0100

Kad god mi trebaš, nisi tu. Nikad nisi tu. Tu si samo da me obeshrabriš, slomiš i iznerviraš. Hvala ti :) I bolje je kad nisi tu. Samo budi dovoljno daleko. Kad si bio na 2000 km od mene, barem sam znala da si daleko i nisam ni mislila na tebe. A sada kad si na 3 km od mene, mnogo si mi dalje nego na onih 2000 kilometara. Mnogo dalje. Jer znaš da mi je loše i da mi treba da me oraspoložiš, ali kao i obično, nikad nisi tu. Nikad nisi ni bio. A ja tebi jesam. Ali budalu da glumim više neću.

Stvarno mi je dosta svega. Kao glavni lik Romana o Londonu - ne nalazim smisao više ni u čemu. Sve radim kao po protokolu. Ono što sam nekad volela mi je na faksu postalo noćna mora. Umesto da danas učim, ja se razvlačim. Umesto da si tu da mi kažeš da je sve dobro i da me zagrliš, ti si ne znam ni ja gde, dobro svakako nije, a još crnje će ti biti kad saznam. Mada ne moram ni da saznam. Ne moram više nikad ni da te vidim. Đubre.

Čovek je na svetu sam. Ne može ni na koga da se osloni. Prijatelji imaju sopstveni život i svoje probleme. Moji su u fazonu ''šta ti fali''. Dotični se pravi da ne postoji. Vazda mi prosipa da me voli ali to samo vidim u porukama, na delu ne. Izem ti takvu ljubav. Ne treba mi.

Samo želim da... Il' umrem, il' dobijem volju i pokrenem se. Ovako više ne mogu.

https://www.youtube.com/watch?v=4R8S-JCJM_Q

confused, again

, 07 2015 22:09:59 +0100

uzalud se ja trudim. Uzalud pokušavam da ni iz čega napravim nešto. DELA, a ne reči. Ništa meni ne znači tvoje "volim te", ako ja želim da se posle tri ispita i bolova u stomaku vidim sa tobom, a ti "ne znaš da li da se vidimo jer je hladno". Sram te bilo. Dvadeset jebenih mibuta da izdvojis ne mozes, za bilo koga drugog bi mogao. da je tebi stalo, sam bi hteo da se vidimo, a ne da ja tebe ganjam. Posle godinu i po dana? More marš. Ja više ne znam šta ću da radim...

Don't bother, I'll be fine :)

, 20 2014 20:38:20 +0100

Pišem da ne bih zaboravila (i po običaju, oprostila). Kad čitam pretodne strane i vidim koliko živaca mi je otišlo na budalu, zgranem se. Toliko su mi pukli živci da me od stresa svaki jebeni mišić boli. Svaka koščica. Dosta mi je više prolivenih suza. Dosta mi je više rasprava. Ja stvarno želim da sve bude okej, ali ne može. Po običaju me proglasi triperom i napravi budalom. Ja sam UVEK bila tu ka je njemu teško. A on em me je pravio budalom i zverao u druge ribe čim mu bude bolje, em ga nema pored mene sad kad je meni teško. ''Tebi će to da prođe, šta se tripuješ, a ja sam stvarno bolestan''. Ma je li? E pa baš ti hvala. Ne samo da me sve boli i da mi je loše, nego sam i tužna jer sam u subotu veče bolesna i sama. A njemu ne pada na pamet da dođe! Ponudi se tek kad vidi da sam pukla, i to reda radi. Ne trebaš mi bre! Ne treba mi tvoja milostinja i tvoje mrvice pažnje. To što ti umeš da budeš dobar ti ne daje za pravo da mi kidaš živce i da zbog tebe plačem svaki dan. Neću takvu osobu pored sebe. Stvarno mi je žao jer te volim, ali bolje da bacim godinu nego dve/tri/četiri kasnije. Jer nisi neki čovek, u suštini. Samo mi ljubav nije dala da to vidim. Misliš da nemam snage da budem bez tebe? Možda je i tako. Ali ionako se osećam kao poslednja krpa raspadnuta i gore ne može. Nemam šta da izgubim. Izgubila sam odavno ionako.

Ko ne nađe način, nađe izgovor. I kod mene može da se uči. Ne bih smetala (a plus znam da nećeš da učiš, ni oni sa etf-a ne uče subotom veče, a kamoli ti, za koga znam da si kampanjac i da učiš daan pred ispit samo). Da si stvarno želeo da budeš uz mene kad mi je teško, ne bi ni razmišljao i došao bi. Ali ne, nisi ti taj tip. E pa nisi za mene. Želela bih da ovo nađeš, pročitaš i da ne moram da raspravljam. Da te iole zanima kako se osećam, čitao bi sve ovo jer imaš odlomak mog bloga i lako bi mogao da nađeš. Ali te ne zanima. ''Kaži mu sve ovo'', reći će neko. Pričam ja. Urlam. Mirno pričam. Ma ne vredi ništa. Uvek ispadne da sam triper koji želi da se svađa. Nemam snage više. Ne živi mi se uopšte. Hvala ti što podstičeš dodatno takvo osećanje kod mene. Đubre od čoveka. Molim samo Boga da me izvadi iz svega ovoga, da ozdravim, a za dalje znam šta mi je činiti.

Lola, budalo jedna. Opameti se!

Zima

, 03 2014 15:30:43 +0100

Godina prođe, dan nikad, što reče Laušević. Pre tačno godinu dana je otišao moj deda. A ja nisam bila tu. I retko sam bila tu poslednjih godina. I nikad to sebi neću da oprostim. Ali ti, deda, valjda hoćeš.

Nikada neću zaboraviti sve što si uradio za mene. Pamtim samo lepe dane. One tužne kad si bio bolestan probaću da zaboravim. Mada je teško.

Ne mogu da verujem da te nema. Kad odem u selo, na onaj krevet u ćošku nikad ne sedam. Zašto? Jer je to tvoje mesto. Jer ja uvek čekam da ti odnekud dođeš. I hladno mi je oko srca kad vidim da je to mesto prazno. I kad postanem svesna da nikad nećeš doći. Da nikada nisam mogla da ti pokažem indeks sa desetkama i da budeš ponosan na mene. Da nisam mogla da te upoznam sa dečkom. Da neću više nikad moći da te zagrlim.

Jedino što znam je da si uvek znao, a znaš i sad, koliko god da si daleko, koliko te volim. A nisi daleko, zapravo. Tu si negde :) Verujem da sve što mi se lepo desilo posle 3. decembra jeste zahvaljujući tebi. Zamolio Boga da mi pošalje utehu, verovatno. :)

Nije pravedno što si se toliko mučio. Počivaj u miru. Volim te.

https://www.youtube.com/watch?v=MW5-XgRbeEs

Et si depuis ce soir-là je pleure

C'est qu'il fait froid
Dans le fond de mon coeur...

Tuga, čemer, jad. Kič i šund

, 07 2014 17:55:15 +0200

Živim u takvoj zemlji da je došlo do toga da se osećam loše zbog muzičkog ukusa. Zbog toga što volim da čitam. Zbog toga što nisam no lifer koji život provodi po klubovima, kafanama i za računarom, nego devojka koja više voli da zgrabi gitaru, okupi društvance, malo ali odabrano, i napravi svirku negde napolju.

Mislila sam da imam takvog dečka. Kad ono - eno ga sluša Gogu i Stoju. Osećam se loše jer ne želim da počnem da slušam tu vrstu muzike, a ne želim ni da izlazim na takva mesta. Što će reći - neću da izlazim sa njim i kraj. I krivo mi je zbog toga.
Majka mi kaže da sam luda. Da muzika nije bitna. Da, nije bitna. MENI jeste. Kažu - you are what you listen to. Šta su, onda, građani ove zemlje? 99% njih? Parada kiča i šunda.

I još mi kaže majka ''ne znam uopšte kako si se ti navukla na taj rok, u mojoj kući to nikad nisi slušala''. Istina, odrasla sam uz narodnjake. Ali, kada sam se upoznala sa rokenrolom, nikada više nisam poželela da slušam turbo folk. I onda još naiđem na grdnje zbog svog muzičkog ukusa i do toga da se osećam odbačenom. Znači, moram da se pravim da sam nešto što nisam? Nema mi druge. Celog života sam nekako bila aaaauuut, što bi rekli EKV. Imala sam svoju malu, ali odabranu ekipu. Ekipa mi se raspala zbog okolnosti, ne studiramo na istim mestima. A nova ekipa? Dečko? ŠUND.

Kažu, muzika nije najvažnija. Neka i jeste tako. Ali ako pođemo od muzike, stići ćemo do klubova, splavova i kafana, gde sedi masa pijanih budala (na splavovima se u poslednje vreme desilo više ubistava) i pada u trans uz Gogino dubokoumno ''rekord sam oborila'', ili šta god već (toliko sam upamtila od onoga što mi dečko nariče danima). Mala deca već uveliko znaju kao Oče naš sve pesme sa Cecinog albuma (inače, ne verujem da znaju Oče naš, zapravo sam sigurna). Ono malo dece što to iz prve ne sluša, oseća se odbačenim, i po principu ''ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se'', pristupa turbo-folk-fensi-šnj stilu. Devojčice, po uzoru na ''dive'' sa našeg podneblja, žele da što pre imaju dečka (prosečna devojčica 5. osnovne ima već više veza nego što ću ih ja imati za ceo život), da što manje znaju (jer zašto da muče mozak kad ionako nije ''in'' biti ''štreber'') i da što pre dođu do fensi ideala ''izblajhana kosa, ruka kao čiviluk na kojoj visi kopija armanijeve torbe i štikle 12ice, šljašteće, razume se''. Povraća mi se kad mi po fejsu izleću statusi tih klinkica u stilu ''Ceca - ženamajkakraljica'', ili neki patetični stih (iz folk pesme) o propaloj ljubavi (alo bre, dete, kakva tvoja ljubav, ja sam u tvojim godinama i dalje gajila ljubav prema igračkama :O ).

I onda me majka dokusuri sa pričama kako sam folirant, kako treba da počnem da slušam folk i da izlazim na takva mesta, jer ću u suprotnom postati usamljeni ekscentrik.

I ja znam da je žena u pravu. Na neki uvrnut način.

Ali ja neću to da uradim. Ako treba, otići ću iz ove zemlje, ali takva da postanem neću. Ja nisam folirant. I nisam narkos. I nisam probisvet. Samo otkidam na zvuk akustične i električne gitare. Isto kao što vi, dragi moji sugrađani (čast izuzecima) otkidate na silikonjare i njihova zavijanja.

Možda ja, prema srpskim standardima, i jesam kreten. Neka sam.

Ne mogu da volim ovu zemlju, posle svega. Ovde se ceni sve što nije normalno i zdravo. Ja zaista poštujem istoriju Srba, kao i sve naše velikane. Ali verujem da se oni danas prevrću u grobu. Laka im zemlja, nisu oni za ovo krivi. krivi smo mi što nam je lakše da plivamo u površnosti nego da malo zaronimo u dubinu i shvatimo kakva smo nula postali. Došli smo do toga da NIKO ali NIKO od ispitanih građana Smedereva nije znao ko je Branislav Nušić (u Smederevu se, uzgred budi rečeno, održavaju Nušićevi dani). I postoji još mnogo poražavajućihanketa.

I kada bih ovo negde onako otvoreno i javno rekla, pod punim imenom i prezimenom, u najboljem slučaju bih bila proglašena kretenom i budalom, a u najgorem isključena iz društva kao antipatriota.

Tužno je što kao nacija zaglupljujemo. Samo u srpskom jeziku postoji sintagma ''zaboravljeni umovi''. Kako smo ih zaboravili? I zašto?

Lakše je, ponavljam, biti u plićaku, olešiti se od pića u nekoj kafančugi, otezniti se, otići na posao ako ga imaš i doviđenja. zašto, uopšte, da razmišljamo?

E, zbog tog pitanja i jesmo u gde jesmo. Ja sama ne mogu da promenim ovu zemlju. Svoj život mogu, ali zemlju ne. I eto, tako razmišlja svako ko iole ima mozak. Zato postoji i onaj čuveni srpski fenomen ''odliv mozgova''. Razbežali se ljudi na vreme i tuđim državama doprinose. Ne, nego će ovoj? Ovoj gde najškolovaniji nemaju platu ni 600 evra, a ljudi sa osnovnom školom mlate nenormalne pare? Doviđenja, zemljo. Sramota me je što sam tvoj građanin. Nadam se da to uskoro neću biti. :)