Vita Brevis

"Noć posuta žutim kišama"

aurelia — Fri, 04 Jul 2014 23:22:23 +0200

Ako noćas preživim, preživeću sve u životu. U emotivnom sam rasulu, previše tužna, previše povređena da bih mogla da zaboravim, da oprostim. Nisi ti kriv što si u blizini bio tako daleko, mada čisto sumnjam da ćeš ikom biti bliži. Mi se nikada nećemo rastati, tako smo obećali jedno drugom. Nama ne treba prsten da pokažemo jedno drugom da smo verni, samo naši i ničiji više.

U sobici dva sa dva, sedela sam i čekala te. Upitah sebe u jednom trenutku - da li je to ono: "Čekaj me, ja sigurno neću doći". Nije, ti nisi bio od tih. Ti si bio moj, emancipovan muškarac kad treba, stabilan i jak. Tu si za mene. Znaš, ja volim da provodim vreme sa tobom, meni su dani i noći pusti bez tebe. Kako ću večeras zaspati u krevetu koji delimo? U istoj posteljini, na istom jastuku, pokrivena istim pokrivačem kojim se ti i ja pokrivamo dok spavamo u potpunosti nagi i prepušteni jedno drugom? Neću spavati. Krevet sam skupila i promenila posteljinu. Sobu sam sredila, obrisala sam svaki trag koji smo ostavljali noćima. Svaki otisak prsta, stopala.

Nije mi nešto mnogo vredelo to moje spremanje sobe, jer sam znala da će se taj mir u trenutku srušiti. Ceo dan sam izdeprimirana, isilovana emotivno i psihički svojim mislima. Dodatno dopuštam sebi da puštam najtužniju poeziju, od Jesenjina "Ja sam samo sanjar", do Šerbedžije "Ne daj se Ines". Proganjaš me, osećam tvoj miris, a ne želim. Nedostaješ mi, a ni to ne želim. Želim da jednom u životu kad odeš, imam neki mir, bez preteranog zamaranja šta radiš, sa kim si, šta jedeš i da li jedeš ili si pak kao ja pa sam protiv sebe protestvuješ izgladnjivanjem.
Želim da zauvek ostanemo jedno, da budemo spojeni bez umetanja drugih ljudi u naš zajednički život. Želim da sam samo tvoja i da si samo moj. Želim sve ostvarivo i neostvarivo sa tobom, da ostvarimo naše snove i maštanja. Ne napuštaj me više, nisam svoja.
Želim da sa mnom, što bi Antić rekao, ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, sunca komadić vreli, života komadić zreli, il' crkneš ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli, a nismo smeli.

"Čekanje"

aurelia — Thu, 05 Jun 2014 17:03:34 +0200

Jednom je Dušan Radović rekao - "Svaki dan je ili nagrada ili kazna za ono što smo juče uradili". Moj današnji dan bio je najveća kazna koja postoji. Za mene, to je bilo duševno raspeće.

Ostavljena i ogoljena, bolna, umorna od svega, kao posle emotivnog striptiza. Ponižena u potpunosti, a bila sam pred tobom. Mi nismo više ono što smo bili, postali smo stranci u sopstvenim životima. I dalje zaljubljena, kao nekada, ponovo ljuta, a praštala sam. Ja sada nisam imala šta da oprostim, ti si trebao. Bio si tvrdoglav i svoj, isuviše ponosan i gord, nisi ni razmišljao o tome da oprostiš, da zaboraviš, a ja sam čekala i nadala se.

"Praštanje uz buketetić poljskog cveća"

aurelia — Wed, 07 May 2014 22:08:13 +0200

Nekad davno, shvatila sam da svaki početak moje priče jeste isti početak novog poglavlja. Tako je i večeras. Ja neću nikada pisati o radosnim stvarima, srećnim trenucima svog života.

Ja nisam pisac.

Ja pišem samo o kada mi je duša melanholična.

I ovaj put, započeću sa drvenim stolom, s tim što ovaj put na tom stolu ne stoji nikakva šoljica kafe, već velika uspomena, saksija sa cvećem rozih cvetova, i svaki od njih predstavlja deo našeg ljubavnog života, uzdahe i izdahe. Iako kupljena pored puta, nije imala cenu, znači mi sve. Trudiću se da zaživi dok i ja živim, da cveta kad je hladno, kišno vreme, a "cvet je za sunce", kako kaže prodavac. Ona je pažnja, puna ljubavi. Tvoje.

Nismo se videli pet dana. U meni se nakupljao bes i gnev što sam opet za praznike ostavljena, što sam opet sama. Najgori praznik u mom životu. Najdužih pet dana. Jutros, priznajem, motala mi se misao po glavi da sledeći put kada odeš, ja neću izdržati to nedostajanje, da ću prekinuti sve i ostati sama sa sobom načisto.

Večeras sedim sama, za tim stolom koji ima mnogo uspomena, ožiljaka, u vidu progorelih otisaka cigareta.

Ovaj put, ne razmišljam o nedostajanju i prekidu, već kako da te vratim. Ti si tu negde sa mojim psom napolju, a ispred mene je tvoje cveće. Da mogu da zaplačem, zaplakala bih, no muka me naterala, ne dozvoljava da pustim ijednu suzu. U grudima me steže, boli, što naš narod kaže, "gutam knedle". Najlepši mogući poklon koji sam dobila, uz pesmu. Kao Boga te volim, sve praštam, prihvatam, ostvarujem, želim sa tobom, samo da u celini budeš moj. Moj Srećko, Moja Ljubav, Dragi, Život. Ljubavica. Sve Moje. A pogrešila sam. Opet.

Oblaćim staru teksas jaknu, još iz majčinog doba i krećem da te tražim. Baš u tom trenutku kada sam zakoračila preko praga svog stana, čula sam tebe u hodniku. Uspaničila sam se šta ćeš pomisliti i skinula jaknu, ostala u hodniku, da pomisliš da te samo čekam. I jesam te čekala. Čitavih sat vremena. Ti si ušao i kao po PS-u uradio kao što obično i radiš. Ja sam još uvek stajala u hodniku i nežno te gledala očima punih suza. Prišao si, zaglio me i poljubio, otvorio mi dlan i dao mi najlepši buket cveća koji sam ikada dobila. A ja sam tada pustila najgorčije suze u životu, zbog svoje greške napravljene prema tebi, Ljubavi.

"Tako se i ja možda rastah od tebe da se opet tebi vratim."

aurelia — Sun, 16 Feb 2014 20:50:08 +0100

... Vezao si me za sebe neverovatno brzo i snažno. Kao nikada u životu, i po prvi put osetila sam da zaista pripadam nekome. Da sam nečija. Najlepše moguće oscilacije si proizvodio u meni dok si me ljubio, pa između tih strastvenih poljubaca pravio kratke predahe. Još su mi usne umorne..Isprljane poljupcima.

Tvoje usne na meni, tvoje telo na meni, dodir tvoje kože, tvoj dah na mom vratu, dovodili su me do ludila. Krv mi je vrila. Vrela, tekle je mojim tankim, jadnim, malim venama. Tako sam se osećala i večeras. Bila sam jadna, mala, nikakva. Kao pred Božijim očima. A bila sam pred tvojim.

Usadio si mi se u kožu. Postao si moj dan. Moja misao. Prva. Ona kojom započinjem dan uz kafu i cigaretu.

Koračam do vrata od stana, ali i dalje čujem zvuk motora. Mislim, vratiće se. Doćiće i poljubiće me još jednom. Ili pak dva puta. Najlepše što zna. Osećaj me vara. Po ko zna koji put. Ušla sam pogubljena, haotična, ne znajući šta mi se dešava u glavi. Mislim u sebi kako grešim žestoko i pitam se jesi li ti onaj kog zaista obožavam. Jesi. I znam da ne treba imati ni jednog drugog idola osim Boga i da nikoga ne treba voliti kao Boga.

Cigareta kao po navici posle svakog našeg rastanka gori, i palim jednu za drugom. Jednom sam pročitala kako je žena najveće dete kada je zaljubljena. To sam - dete i zaljubljena žena. Ti si me načinio takvom.

Dopusti mi da doprem do tebe, da i ja uđem pod tvoju kožu. Dopusti mi da ti kažem najlepše reči koje mogu reći, a da ne strahujem da ćes se nasmejati.

"Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

...

Čeznem da ti kažem najvjernije riječi

Koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

...

Čeznem da upotrijebim najdragocjenije riječi

Što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom"...

"Da li mi duša opet sve o tebi sanja?"

aurelia — Tue, 04 Feb 2014 11:08:53 +0100

Ti i ja zajedno,

Ti i ja uvek,

Ti i ja uz mogućnost prihvatanja drugih ljudi,

Ti i ja spojeni,

Ti i ja konačno jedno,

Ti i ja, ljubav.

Budi tu kad padne sneg i kad zapevaju ptice. Budi tu kad pustim suzu, kad zaigram detinji ples i kad mislim na tebe. A kad mislim na tebe, mislim na nas. Ne napustaj me, ja ne znam bez tebe. Ti si moja sigurnost, moja sen i moja misao. Bez tebe, dani su čudni, pusti i tuzni. Ne dopuštaj da me mizera noći obuzme jer nisam u tvom zagrljaju i jer ujutru kad otvorim oči prvo ne ugledam tebe, nego žuti zid sobe svoje.

Drži me za ruku, zagrli me, poljubi me, pokaži da sam tvoja, samo tvoja, kao što sam uvek i bila, a to nismo znali, i mislili smo da nikada nećemo. Poljubi me, onako kako ti znaš, nežno sa puno ljubavi na mesta gde najviše volim da me ljubiš. Pusti da utonem u tvoj zagrljaj i postanem kao dete kada sam u njemu. Želim da osetim toplinu tvog srca i onda kada je napolju minus pet, i kada su ti ruke ledene, a jedino oko srca greješ. Želim da ostavim jedan mali žig na njemu.

Kaži mi najlepše reči, zaljubljene - "Uvek ti, ljubljena, i upamtiću", i ne dopusti da nekada njih odćutiš. Biću tvoja draga, duša i mila. Biću tvoja Ines.

Ne zaboravi "ovčicu i pastira", "popa i kapelicu", ne zaboravi " reku i grgeča", ne zaboravi "Vasilisu premudru" i reč "Mužić". Seti se, seti se svega kada budeš poželeo neku drugu. Možda u toj želji dođe i blud, pa zaboraviš mene.. Možda češ jednoga dana proći pored mene kao da sam stranac, možda ćeš sagnuti glavu i okrenuti je na drugu stranu, možda baš tada budeš držao za ruku neku drugu.

Plašim se. Plašim se da je ovo san, i da si ti i dalje imaginaran deo stvarnosti u kojoj živim. Plašim se da samo sanjam. A ako je ovo san, ne želim da se probudim, nikada. Postao si deo mene i deo života koji živim. Postao si deo mog dana i deo noći koje provodim sa tobom ili bez tebe. Ti si moja navika. Ne budi me iz ovog sna, ne napuštaj me. Nikada. Ne poznajem život bez tebe..

"Dovoljna doza u liftu"

aurelia — Mon, 09 Dec 2013 12:16:41 +0100

.. Decembar. Napolju je tolika hladnoća, da je dovoljan jedan dodir rukom ispod majice da nas zagreje. Sve mi je poput sna. Kao da sam vinuta na neko dvadeset i sedmo nebo. Prosto nestvarno.

Znam da dolazim da te vidim, i da treba da uđem u nepoznatu zgradu, meni nepoznate ulice. Govoriš: " Četvrti sprat. Pozvoni na stan 142". Ulazak u lift te stare zgrade u nekom zabačenom delu grada, pruža mi osećaj nesigurnosti, neznanosti. Ipak otvaram vrata žutog lifta. Svetlu u njemu omogućava mi da vidim sve nedostatke na svom licu, i to me izluđuje.

Zvono na vratima. Koraci žutih čizama. Škripa vrata. I čini mi se, odjednom ti. Moj prelazak preko praga. Ulazak na tuđu "teritoriju", a u glavi misao majčina: "Nikada ne ulazi u stanove nepoznatih osoba". A ja sam to uradila, zarad ljubavi.

U stanu je tišina. Da li je to osećaj varljivosti ili mi taj stan pruža toplinu i prićinjavanje prijatnog mirisa čaja pomešanog sa dimom cigareta? - Ne znam.

U sobi su dva kreveta, stakleni stočić i orman. Prilaziš vratima od terase i širom ih otvaraš da bi sav taj miris koji mi se možda pričinjavao izašao. I pitam se zbog čega, kada mi je tako prijao. Tek shvatam koliko to zapravo liči na tebe. Tvoja prva karakteristika.

Sedaš na onaj levi krevet. Plavi. Ja preko puta tebe. Dim od naših cigareta vije se do plafona, i tu se rasipa. Od njega samog stvorila se magla. Kao u pramenovima, a onda bela, gusta. Jedva da razaznajem tvoj lik.

Nisam sedela dugo nakon što sam rekla da moram da idem, jer ipak, plavi, čuveni autobus broja sedam mi polazi za deset minuta. Ustaješ i navlačiš jaknu.

Mi se po mom "satu" nalazimo već u žutom liftu. Pritiskam dugme nula. Setila sam se ovog svetla u liftu i hvata me jeza, obuzima me sramota jer si u mogućnosti da otkriješ mane mog lica. Dok sam tako stajala i plašila se da li ćeš videti ožiljak na desnom obrazu ili po koju bubuljicu, prilaziš mi i osećam tvoje usne na svojima. Prvi put. Drugi put. Treći put. I želim još. Kao heroin da mi fali. Navučena, i navikla već na tebe. Tvoj miris. Dah. Mami me sve to. U stanju sam ni na nebu ni na zemlji. Moj jedni čardak od lifta okačen na sajlu. I zaboravila sam i na svetlo i na sve mane na svom licu, jer sve što mi još malo trebalo je dovoljna doza tvojih poljubaca, dok lift žutih vrata u staroj zgradi lagano se spušta sa četvrtog na nulti..

"Obmana svetlosti noćnog fenjera"

aurelia — Wed, 04 Dec 2013 07:56:41 +0100

Odumire mi telo. Deo po deo..

Iznutra pokidana, potištena, sa osećanjem potrebe da sklopim sebe kao parčiće ogledala i načinim ga celim.

Mi tiho koračamo kroz noć. Iza nas ostaju samo beli tragovi stopa. U ulici svetli samo jedan fenjer. Tiho je toliko da tišina boli, a meni u glavi odzvanja rečenica "A u duši vazda ista pustoš zrači". Tako se i osećam.

Po prvi put da sam poželela da takva, ta, tišina bude prekinuta. I u sebi govorim tebi: "Progovori!", a teško je ponosnog čoveka naterati da izgovori makar i to. Samo škripa i jecaj belog snega pod našm cipelama se čuje. Naviknuta sam na hladnoću, studen mi je čak i u grudima. Inje. Kao da su sva moja osećanja postala stopljena sa tečnim azotom, u nekom vidu anestezije. Pak lokalne.

Mračni ćošak ove ulice. I dalje vidim u daljini kako svetli onaj fenjer koji je jedini bacao svetlost na nas i nase utisnute korake u snegu. Ovde i sada, naša dva tela, i dve duše, rastaće se. Tvoj pogled mi odaje sumnju tih đavolskih očiju, u kojima bukte vatra i strast. A vidim sada, čemer, jad, tuga. Plač iz dubine duše. Žal za mladošću što si je "prokockala" na ljubav. Na mene. Na vreme. I znam,ne voliš me više, verovatno nikada i nisi. Sve je to bila samo iluzivna potreba za ljubavlju.

Moj korak je snažan, siguran, jer ja moram ojačati sebe. Ti si bila ta koja me je činila slabom, i zavisnom od tebe. Ne smem pokleći pred tobom, čak i ako mi kažeš da me i dalje voliš. Ne smem ti verovati. Jer moja osećnja nisu listovi papira da bi ih mogla cepati.

Lucidnost u meni vri. Jer ako jednom udariš glavom u kaldrmu, teško se dižes sa nje.

I posle svega, što nam ostaje nakon ove hladnoće ljubavi, sem da budemo ti i ja. Same, dve osobe u različitim uglovima sobe. Dva tužna čoveka razdvojena nevidljivom barijerom, neprobojnim zidom Berlina. Na kraju svega, šta smo bile? Niko i ništa. Nešto. I šta meni ostaje? Samo da budem puki sanjar u suštoj realnosti i ljubim te makar imaginativno,himerično, dok tiho pravim korake u snegu.

"Ja sam samo sanjar"- Sergej Jesenjin

aurelia — Fri, 15 Nov 2013 11:22:38 +0100

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, kao sve da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene riječi.

„Uvijek” i „ljubljena” i „upamtiću”,
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strasti u čovjekovom biću,
Istinu, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.

"Seti se.."

aurelia — Wed, 13 Nov 2013 11:52:17 +0100

"Tebi,

U nadi da ćemo zajedno čitati.

Ja"

Seti se kada smo jedno drugom poklonili na onoj klupi knjigu - ja tebi u nadi da ćemo zajedno čitati, a ti meni da je otvorim kada mi zatreba nežnost.
Seti se prvog poljupca. Seti se,seti se svega.
Sada,od ljubavnika postadosmo stranci. Valjda nam je to trebalo - da umesto onoga što je moglo biti,bude ono što je moralo.
Vratismo se na svoje staro stanovište,ti svojim porocima i ženama,a ja svom imaginarnom muškarcu za koga sam dugo vremena mislila da si živi ti.
Realnost boli.Surova je.
Napravi jedan đir,pa mi se vrati. Seti se koliko mi nedostaješ da bih bar jedan udisaj imala.

"Pijana noć"

aurelia — Wed, 13 Nov 2013 11:29:34 +0100

...Kroz prljavi prozor od kapi kiše,vidim ovih dana su ulice puste. Pusta je i meni duša,bez tebe,bez ljubavi.
Opalo lišće,i tako drvo,jadno,golih grana stoji. Bestidno.
Za mojim drvenim stolom,sedimo moja flaša napola puna,tuga i ja. Kakva samoća. Čamim.

Žedna sam dodira.A nemam ih.
Sve što posedujem trenutno je alkohol u flaši i nešto malo u mojoj krvi. Kap bludnosti.

Da mi je da imam krila,doletela bih ti u zagrljaj.Tako si mi blizu,a tako daleko. Svega par stanica. Ceo jedan mokar put.

Zašto mi ovaj oktobar ne pruža više volje,snage i boja,nego tmurnost? Tromost. Sivilo. Neki crno-beli svet. I neću reći "Nije sve tako sivo",kad jeste.
A ja te nosim u srcu kao filigran na ruci.

U stanju sam između jave i sna . Ni na nebu ni na zemlji. Po Danteu u "Čistilištu". A čini mi se dug je red ovih dana za "Pakao" i izgleda dugo ću biti na ovom čardaku prepunom ljudi praznih duša. Čekati na peronu,sa kupljenom kartom za voz za sedmi krug pakla. Voz prve klase,za prvoklasne grešnike prljavih duša.