Nookie's Drive-In Theater

Prelazimo na novi server

Društvo, prešli smo na novi server. Novi blog je lepši i efikasniji i omogućava Nookie da mnogo više koriguje (nasuprot blog.rs gde je bio dosta ograničen po pitanju izrade).

Nove opcije, pretraživač koji radi, tagovi koji funkcionišu (za sad su ostavljeni i kao linkovi za stari server), poslednji komentari, top postovi i omogućeno je komentarisanje kao share preko fb i ostalih socijalnih medija.

adresa: Nookie's Drive-In/

feedback ne bi bio loš, javite šta mislite i šta bi se moglo popraviti. Ubrzo ubacujemo neke nove stvari, van recenzija. :)

- Nookie, the space alien. :D

Big Ass Spider! (2013)

Žanr: SF-Komedija-Horor

ZEMLJA: USA

JEZIK: Engleski

GODINA: 13. mart, 2013

REŽIJA: Mike Mendez

SCENARIO: Gregory Gieras

FOTOGRAFIJA: Benji Bakshi

MONTAŽA: Mike Mendez

MUZIKA: Ceiri Torjussen

FX: Asif Iqbal, Fahad Raiz, Syed Waqar Alam, Ice Animtions

ULOGE: Greg Grunberg, Clare Kramer, Ray Wise, Lin Shye, Lombardo Boyar

PRODUKCIJA: Epic Pictures Group

DISTRIBUCIJA: Epic Pictures Group

VREME: 80 min.

BUDŽET: $ --

RATING: PG-13

AKA: Mega Spider (working title)

Kada sam čuo da će Mike Mendez za sledeći projekat uzeti film sa retro tematikom SF filma pedesetih godina, o džinovskom pauku koji razara ulice Los Anđelesa, moram priznati da sam imao očekivanja. Njegov prethodni horor film o manijakalnim duhovima, “The Gravedancers”, iako je imao pojedinih problema, je u suštini solidan film, ne najbolji u svom žanru, ali definitivno ne i najgori. Ali “Big Ass Spider!”? Verovatno moje najveće razočarenje ove godine.

Da budemo iskreni, nisam očekivao da će film sa nazivom “Big Ass Spider!” biti remek-delo, niti da će sebe uzeti za ozbiljno, ali ovaj istoimeni film je ispod svakog proseka. Da, znam da film treba da bude “namerno loš” kako bi reflektovao osećaj jeftinih filmova pedesetih godina ovog žanra, ali problem je to što je “Big Ass Spider” jednostavno loš film, iako pokušava da se sakrije iza gimike. Evo prvog problema, već u prvoj minuti filma: na veoma lošoj green screen pozadini, iza koje se nikako ne uklapa fotografija niti senka u pozadini sa senkom lika Alexa koji korača, na scenu stupa prava zvezda filma - Big Ass Spider (kojeg ću od sad zvati BAS), koji deluje kao da je prebegao iz nekog SyFy filma, pentra se po zgradi i bori sa avionima. Animacija je poprilično loša i deluje kao da je nedovrštena. Neki od vas možda neće misliti da je to veliki problem jer se ipak radi o filmu koji sebe ne bi trebao ozbiljno da shvati, ali čisto da napomenem: TO JESTE PROBLEM KADA CGI PAUK IZGLEDA TAKO OČAJNO A UPRAVO TAJ CGI PAUK JE ČITAVA PREMISA FILMA! Izvinjavam se, izgubio sam živce ovde na sekund.

Ne pomaže ni to što se u pojedinim scenama koristi krupan kadar da u punoj slavi vidimo tog loše animiranog BAS pauka za kojeg bih se zakleo da je u pojedinim scenama bio siv, u drugim zelen a u trećim crn. Lošu animaciju bih mogao da oprostim da dijalozi nisu bili apsolutno jezivi. Nisu dobro napisani, sa pojedinim dijalozima koji deluju kao da su tu čisto radi izgovora, kao i dijalozi poput onih koji nam objašnjavaju stvari koje smo prethodno već videli na sceni. Humor je forsiran, tako da ne dolazi prirodno i u većini scena je iritantan. Kada smo kod iritantnog, treba spomenuti glavnog lika Alexa i njegovog “komičnog” pomoćnika Hose Ramosa. Alex sam po sebi nije mnogo interestantan lik, ali Josea sam hteo da spakujem u raketu i zajedno sa BAS (koji je inače vanzemaljskog porekla!) pošaljem odakle je došao. Kao komičan lik on nikako ne funkcioniše jer je humor veoma loše napisan, te Jose postaje sve više iritantan kako film ide napred, a samim tim i apsolutno nepotreban. Većina scena bi mogla da funkcioniše bez njega. Takođe, nikako nisam mogao da shvatim njegovu motivaciju. Alex pokušava da spase devojku, ali Jose? On je tu samo zato što skripta kaže tako, jer nema nikakve logike da bi on krenuo u borbu protiv gigantskog pauka čisto da pomogne Alexu kojeg je upoznao pre dve scene. Nije da tražim neku veliku logiku u filmu koji se zove “Big Ass Spider!”, ali taj deo lika mi nikao nije jasan.

Big Ass Spider je naravno, vojni eksperiment čiji su geni pomešani sa nekim vanzemaljskim DNK, a vojska ga jednostavno izgubi? Preciznije, pošalje ga na pogrešno mesto? To nema nikakvog smisla, da vlada jednostavno izgubi multimilionski projekat tek tako, ali sudeći kakva im je vojna efektivnost tokom filma, ne bi me začudilo. Postoji više referenci na druge filmove, neki direktniji putem dijaloga (predpostavili ste, izgovara ih Jose!), nekih vizuelnih omaža poput BAS koji se penje na najvišu zgradu i obara avione ( King Kong) do nekih suptilnijih, poput muzičke teme koja dosta podseća na muziku iz “Re-Animator”. (moram priznati, muzika, kao i njena upotreba u filmu je dosta dobro izvedena.)

U odbranu filma, sa tehničke strane, film nije loše režirani i mislim da je Mike Mendez solidan režiser, iako su mu neki izbori ovde diskutabilni. Sama upotreba kamere i kompozicija su većinom dobri, a jedna zamerka po pitanju režije je više pitanje mojeg subjektivnog ukusa - POV kamera koja po meni nikako ne bi trebala da se nalazi u filmu koji pokušava da oponaša SF film pedesetih godina (uključujući i pomen Twittera, koji dalje ne igra nikakvu ulogu u filmu, samim tim moram da pitam: “Čemu to?”). Mada priznajem, sam POV nije loše režiran. Nasuprot CGI, praktičnih efekata ima nekoliko u filmu i oni su dobro izvedeni. Dve scene koje koriste praktične efekte su me poprilično iznenadile, sudeći da se radi o PG-13 filmu. Presek scena je dobar i brz tempo filma, kao i trajanje od osamdest minuta (za današnji standard, kratko) će učiniti da film brzo prođe. Greg Grunberg i Clare Kramer deluju kao da imaju zabavu svog života na setu, pogotovo Greg koji u jednom trenutko “iskače” iz lika i improvizuje. Ray Wise igra ulogu, koju otprilike igra poslednjih petnaestak godina zahvaljujući “Red Alert 2” - vojnog majora koji je zadužen za kontaminaciju BAS situacije, ali uprkos stereotipu, i on deluje kao da se zabavlja. Lin Shaye ima manju kameo ulogu gde se njen lik nabacuje Alexu. Najveća šteta je upravo to što je gluma više nego dobra za ovaj tip filma, a talenti ovih glumaca su protraćeni na veoma lošim dijalozima.

“Big Ass Spider!” je nažalost najveće razočarenje ove godine. Očekivanja su bila veoma mala - da je “Big Ass Spider!” trebao da bude samo zabavan povratak na retro SF filmove, ali nažalost, film nije zabavan, ima previše modernih momenata da bi bio pravi retro film svojim osećajem a izgledom deluje kao nezavršen film. Lično ga ne preporučujem, ali ako je neko zainteresovan, nek’ pogleda na sopstveni rizik. Ja sam upozorio na šta se može očekivati od filma.

Ocena:

SBiG:

zbog: Loših efekata i još gorih dijaloga koji će izazvati smeh, kao i brzog tempa filma.

tag: sad, SBiG, komedija, horor, sf,mutacija,ogromno,bube,mike mendez,

Alititude (2010)

Žanr: Horor-Triler-Teen

ZEMLJA: Kanada

JEZIK: Engleski

GODINA: 2010

REŽIJA: Karee Andrews

SCENARIO: Paul A. Birkett

FOTOGRAFIJA: Norm Li

MONTAŽA: Chris Bizzocci

MUZIKA: Jeff Tymoschuk

FX: Hayley Miller (makeup), Paul Brown

ULOGE: Jessica Lowndess, Julianna Guill, Ryan Donowho, Landon Liboiron, Jake Weary,

PRODUKCIJA: Ian Birkett, Noah Segal (EP), Escape Factory, Foundation Features

DISTRIBUCIJA: Darclight Films, Alliance Films

VREME: 90 min.

BUDŽET: $

RATING: R

Sara je profesionalni pilot. Zajedno sa svojim momkom Bruce, rođakom Cory, i prijateljima, parom Mel i Sal se odlučuje da odlazi na koncert benda Coldplay. Sara će ih voziti svojim privatnim avionom. Šta bi moglo da krene po zlu? Leteće čudovište nalik onom iz Lovecraftovih priča naravno!

Da se odmah razumemo, ne odajem mnogo zaplet priče. Na samom posteru za film se nalazi avion u vazduhu i monstruozni pipci koji pokušavaju da ga uhvate. Samim tim, nije mi ni bilo jasno zašto je neka publika prokomentarisala da je njihov najveći problem sa „Altitude“ bio momenat kada su otkrili da film koji počinje kao „plane disaster“ završava natprirodnom, skoro Lovecraftovom pričom. Ja moram da pitam: “Jeste li vi uopšte videli poster za ovaj film?” On jasno govori u kakav film se upuštate.

“Altitude” je mali kanadski film, koji za svoj budžet ima sasvim dobru produkciju. Sama režija, iako je dosta jednostavna, uglavnom nije loša. Scene akcije su dobro izvedene (a ima ih dosta) i može se jasno videti šta se dešava na ekranu. Fotografija, iako nije loša, je na žalost približna svakom modernom teen hororu, ali postoji raznolikost kadrova i različitih tehnika upotrebe kamere, što čini jedan-te-isti-set uvek svežim. Kada spomenem set, mislim na enterijer aviona gde se većina priče dešava, a to je, verovali ili teško izvesti - kako napraviti film koji ima ograničen lokacijski prostor a da pri tom ne deluje kao da čitav film izgleda kao jedna velika poduža scena. “Altitude” najviše pati kada dođe do pisanja. Filmu je potrebno oko nekih tridesetak minuta pre nego što nešto konačno krene da se dešava, koji su usput praćeni veoma jednostavnim (a ponekad i lošim) dijalozima. Tokom filma postoji velik broj jednostavnih dijaloga koji variraju - ponekad su oni žanrovski ograničeni, ponekad su loši, a ponekad su stvarno loši (primera radi: “Prestani da budeš takva sisa i suoči se sa svojim strahovima! Suoči se sa svojim strahovima!”), mada, tokom priče, za pojedine dijaloge se može pronaći objašnjenje zašto zvuče neprirodno, ali ako bih o tome ovde pisao, odao bih glavni obrt priče (koji je upravo, kao i dijalog, jednostavan, ali funkcioniše za priču koju film pokušava da prikaže). Likovi su žanrovski ograničeni, ali ne bih rekao da su problematični. Nemaju neku veliku trodimenzionalnost, i uglavnom su stereotip (Sal kao standardni “opaki” lik, Bruce kao povučen i stidljiv lik, Mel kao devojka koja ima velik obim grudi koji je usput jedina definicija njenog lika i slično), ali postoji dobar niz nekih tihih momenata koji malo upotpunjuju sliku i odstupaju od potpunog stereotipa.

Sama priča, kao što je već napomenuto, je veoma jednostavna ali to ne znači da je ona apsolutno loša. Ako može da se zatvori oko na pojedine loše dijaloge (uključujući i neke nepotrebne melodramatične scene koje bi trebale biti ili kraće ili apsolutno van filma jer znatno usporavaju priču) film obiluje nizom akcionih scena koji će uglavnom držati pažnju. Najproblematičniji u celoj grupi je lik Sal, jer neke neprijatne stvari radi bez nekog velikog povoda. Shvatamo, on je đubre. Ne treba nam to ponavljati svaku scenu. Ne verujem da bi u realnosti osoba poput njega imala jednog jedinog prijatelja a da ne pričamo o zgodnoj i lepoj devojci poput Mel (koju igra Julianna Guill, koje se publika najviše seća po “Friday the 13^th” , rimejka iz 2009. godine - ili preciznije, njenog velikog nagog poprsja.) Gluma, kao i dijalozi, variraju iz scene u scenu. Ne bih rekao da je ovo loša glumačka postava, ali u pojedinim momentima dolazi do prenaglašene glume, i da budemo iskreni ovde, sa pojedinim dijalozima bi čak i daleko iskusniji glumci imali problem. Kao glumačka postava, tim ovih mladih glumaca je upravo ono što teen hororu treba - grupa mladih glumaca koji dobro izgledaju (muška publika će svakako biti srećna Lawndess-Guill kombinacijom).

Konačno, par reči o pravoj zvezdi filma - velikom vazdušnom čudovištu. Sam dizajn je interesantan i podseća na Lovecraftovo čudovište, sa svojim hobotničkim izgledom i gomilom tankih pipaka koje napadaju avion u vazduhu. CGI uopšte nije loš i vidi se da su ljudi iza zavese bili svesni gde njihova premise filma stoji. Samim tim, vidi se da je najviše novca uloženo na ovo stvorenje. Njegova sama upotreba u priči je pomalo problematična. Film ide putanjom Hičkokove misterije, samim tim, čudovište je veoma malo na ekranu, i do samog kraja vidi se veoma kratko uz pojedine obrise. Problem je, mi već znamo da se radi o letećem čudovištu (ne samo zbog postera, već i zbog lika koji ga direktno vidi u jednoj sceni i tim likovi postaju svesni u kakvoj situaciji se nalaze) tako da je misterija razrešena a scenario još uvek krije čudovište i drži ga u tami, ili preciznije mračnim oblacima. S druge strane, ovo ujedino i radi za “Altitude” jer upravo to drži film pri zemlji i čuva ga da ne postane samo gomila scena gde se likovi bore sa animiranim čudovištem. CGI avion ponekad deluje loše (ali ne previše) ali to ne bi trebao da bude veći problem, jer je CGI avion veoma kratko na ekranu, a za akcione scene je korištena maketa aviona.

Celokupno gledajući, “Altitude” je film sa dobrom idejom, ali dramaturški mu je trebalo još dosta popravljanja da bi bio zaista dobar ili čak solidan film. Izašao je u vreme kada je marketing dominirao “Saw” kopijama, te je služio kao osveženje u žanru jer svojom pričom podseća na dugometražnu epizodu “Zone Sumraka” u kojoj se pojavljuje Lovecraftovo čudovište na kraju. Vizuelno film izgleda solidno, sa zgodnom mladom postavom, tako da je gledljiv, uprkos problematičnom scenariju.

Ocena:

SBiG:

zbog: pojedine prenaglašene glume, prenaglašenih reakcija likova i kamp dijaloga.

http://www.imdb.com/title/tt1407049

tag: kanada, triler, horor, lovecraft,

The Great Alligator (1979)

Žanr: Horor-Avantura-Explotacija (džinovska životinja)

ZEMLJA: Italija

JEZIK: Italijanski

GODINA: 3. novembar , 1979

REŽIJA: Sergio Martino

SCENARIO: George Eastman (priča), Sergio Martino, nekoliko drugih

ULOGE: Barbara Bach, Claudio Cassinelli, Mel Ferer, Romano Pupo

FOTOGRAFIJA: Giancarlo Ferrando

MONTAŽA: Eugenio Alabiso

MUZIKA: Stelvio Cipriani

FX: Carlo De Marchis (aligator), Paolo Ricci

PRODUKCIJA: Luciano Martino

DISTRIBUCIJA: Dania Films

VREME: 90 min.

BUDŽET: - -

RATING: - -

AKA: Il fiume del grande caimano, Alligator, Alligators

Daniel je fotograf koji dolazi na egzotično ostrvo negde u Africi kako bi fotografisao u okolini lokalnog turističkog hotela koji vodi Joshua. Menager hotela Joshua je pohlepan čovek i ne želi da se sazna da lokalna legenda, divovski aligator proždire ljude na ostrvu jer će ga to koštati ogromnu količinu novca koji dobija od turizma. Zvučni poznatno? Naravno. To je „Jaws“ na italijanski način.

Sergio Martini, koji je ranije doprineo par dobrih filmova italijanskoj kinematografiji (poput izvanrednog „Strange Vice of Mrs. Wardh, The (1971)“), se ovaj put odlučuje da uzme osnovnu premisu Spilbergovog filma „Jaws“ i smesti radnju negde u afričkoj džungli... a kopija nije dobra kopija ako nema bar pet različitih scenarista kao „The Great Alligator“. Iako je osnovna premisa „Jaws“, to ne znači da je ovaj Martinov film indentična kopija istoimenog filma. Naime, „The Great Alligator“ uzima dosta slobode pri izgrađivanju sopstvene priče, izuzev par scena i likova kojih kopira iz Spilbergovog filma (koje su opet, izvedene nešto drugačije). Podvodna kamera koja predstavlja prisustvo aligatora dok se sprema za napad je tu, praćena muzičkom temom (iako je film ponekad zaboravi), a sam rad kamere je ponekad konfuzan - ponekad se kadar prebaci nasumice na snimak neke životinje, koje bi verovatno trebale da predstave raznolikost ekosistema džungle. Ali, kada dođe do akcionih scena, kamera je intezivna sa brzim presecima kadrova. Montaža jeste ponekad više nego konfuzna ali generalno se daje predstava šta se dešava na ekranu. Sam presek scene je takođe konfuzan u pojedinim slučajevima - scena se obično naglo preseče i prebaci na sledeću, te pojedine scene deluju kao nedovršene. Gluma je, kao i u svim ostalim italijanskim (jeftinim) eksplotacijskim filmovima ovog perioda, donekle teška za odrediti, kako je većina dijaloga dodata u postprodukciji, a glasovi su obično zamenjeni nekim drugim glumcima. Govor tela je u većini slučajeva dobar (npr. Barbara Bash), ali su same rečenice teške za odrediti, upravo zbog navedenog razloga. Muzika varira, uz zvuke divljine, bubnjeve lokalnog plemena ili kopiranih tonova iz drugih italijanskih filmova (siguran sam da sam jednu od tema čuo u nekom od Argentovih filmova!).

Ali sam šarm ovog filma dolazi upravo iz scenarija. „The Great Allligator“ je kopija mnogo boljeg filma i on se toga ne stidi. Logike likova u pojedinim scenama su diskutabilnog kvaliteta a dijalozi su veoma jednostavni, ponekad i priglupi, što može izazvati dosta smeha, a to naravno čini zabavan film. Jednostavni dijalozi zapravo nisu velik problem, jer je film svestan sebe. Zna šta je (kopija), zna šta hoće da kaže (uglavnom) i zna kako tamo da dospe (veoma brzim scenama, koje na samo par mesta uspore). Joshua je korumpirani pohlepni gazda hotela koji neće da izgubi novac zbog lokalne legende. To je njegova jedina karakteristika u filmu. Film ne pokušava ništa dalje od toga, a kada jedan od likova izgovori rečenicu poput „Znao sam. Neko je presekao kablove. Ovo je sabotaža!“ ne možemo se ne nasmejati. Hvala liku zvani ekspozicija, ne bismo nikako predpostavili. Lik Ali, koju igra lepa Barbara Bach je sličnog karaktera. Njen lik je čisto u funkciji a povremeno služi kao ekspozicija kako bi shvatili šta se upravo desilo tokom scene. Naravno ovo dovodi do nekih nenamerno komičnih situacija, poput nasumičnog pijanog lika sa kojim provodimo dobrih par minuta filma a nakon toga ga više nikad ne vidimo. Sheena je lik koji je u filmu čisto tu da bi se skinula u bikini i zato što je svakoj dobroj „Jaws“ kopiji potrebna ljubavna scena (okončana brzo, kako aligator ima velik apetit). Naravno, scenario uzima dosta slobode, poput čitave podpriče gde pleme odluči da im je dosta turističkog uljeza i krene da masakrira stare i mlade. Ne pomaže mnogo ni to što se njihovo božanstvo, džinovski aligator nalazi u vodi, te se turisti nalaze između dve vatre. Rezulat je naravno, scena gde pedesetak ljudi umire na italijanski eksplotacijski način.

Sam aligator je u većini scena dobro izveden. Brza montaža i brz rad kamere nikad ne dozvoljavaju da se aligator previše dugo zadrži na ekranu. Pokazuje se taman onoliko koliko je potrebno. Imaćemo osećaj da aligator napada i proždire ljude, ali retko kad ćemo imati osećaj da se radi o specijalnom efektu. Kako sam aligator skončava, verujem da možete i sami predvideti, jer se ipak radi o „Jaws“ kopiji.

„The Great Alligator“ je mali italijanski film eksplotacijskog veterana Sergio Martina sa produkcijom koja izgleda mnogo bolje nego što bi se moglo očekivati od njegovog budžeta . Dramaturški je veoma jednostavan film, bez prevelikog zapleta i dramatike. Treba samo opustiti glavu i vreme će brzo proleteti.

Ocena: 3 od 5

SbiG ocena: 4.5 od 5 zbog:

Brzog tempa, brog prelaza scena, Barbare Bash, nasumičnog pijanca, nasumičnog ludog monaha, nasumičnog Francuza, velikog krokodila, pedeset turista u okršaju sa besnim afričkim ratnicima.

IMDB stranica

Sergio Martino IMDB stranica

SBiG,italija,kult,klasik,horor,explotacija,

Silent House (2011) (USA verzija)

Žanr: Drama-Triler-(Eksperimentalni)

ZEMLJA: USA

JEZIK: Engleski

GODINA: 9. mart 2011

REŽIJA: Chris Kentis, Laura Lau

SCENARIO: Laura Lau, Gustavno Hernandez (originalni film „La Casa Muda“)

FOTOGRAFIJA: Igor Martinović

MONTAŽA: - -

MUZIKA: Nathan Larson

FX: Mark Williams

ULOGE: Jorge Rivero, Richard Lynch, Federico Cavalli, Adrianna Miles, Joe Estevez

PRODUKCIJA: Agnes Mentre, Laura Lau, LD Entertainment

DISTRIBUCIJA: Open Roads Films, Universal Pictures

VREME: 87 min.

BUDŽET: $2 mil.

RATING: R

Zvanični sinopsis “Devojka je zatvorena u porodičnoj kući pokraj jezera u nemogućnosti da kontaktira spoljašnji svet kada nadprirodne sile zaposednu kuću misterioznom energijom…” Odmah da kažem, možda sam pogrešio film, kako osim “devojka zatvorena u kući” (iako tehnički, i taj deo je laž) ostatak zvaničnog sinopsisa nema veze sa tim.

“Silent House” je eksperimentalni rimejk Urugvajskog iznenadnog hita “La Casa Muda” snimljenog godinu dana ranije. Kako je originalni film bio neočekivani uspeh, prvobitno sniman samo za lokalnu publiku, naravno da se moglo očekivati da će Holivud odmah otkupiti prava da snime verziju za američko tržište. Rezultat: manje-više isti film, skoro kadar-po-kadar rimejk na engleskom jeziku. Američka produkcija ima nešto bolju produkciju, te je fotografija čistija od originala (koji takođe ima dobru produkciju uprkos daleko manjem budžetu). “La Casa Muda” je bio primećen zbog svoje nekonvencionalne filmske tehinke, koja, iako nije originalna,nije često korišćena u industriji. Radi se o snimanju filmu u “realnom (pravom) vremenu” gde kamera prati jednog lika u, pretpostavljate, realnom vremenu (prvi put korišteno u Alfred Hitchockovom “Rope” 1948. godine). Realno vreme i dugi potezi kamere (uključujući i continuous shot) su naravno bili samo marketinšli trik, jer je gotovo nemoguće snimiti film u pravom realnom vremenu. Naravno, ovo nije veliki problem, jer bitno je ono što se vidi na ekranu a ne kako je film snimljen, te “Silent House” stvarno deluje kao da ide u realnom vremenu, jer su preseci skoro neprimetni (svaki presek scene i nastavak drugog se dešava u mračnoj sceni, da bi se stvorila bolja iluzija).

Najveći problem filma je upravo scenario. Neću da zalazim mnogo u neke dijaloge od kojih mi se dizala obrva, jer zbog samog formata filma dijalozi ponekad moraju biti malo neprirodniji. Film se zbog svog specifičnog formata može posmatrati kao pozorišna predstava, gde sve ide istovremeno, i samim tim potrebno je da nas neke rečenice upute na ono što se dešava u sceni jer postoji nemogućnost vizuelne predstave pojedinih radnja. Dramaturški problem su pojedine nelogičnosti koje ne bi smele da imaju veze sa prethodno navedenim problemom, a oni su: pojedine preterane reakcije glavnog lika Sarah, koji tumači talentovana Elizabeth Olsen. U jednoj sceni ona na samu misao da je neko u kući počinje frantično da histeriše i beži ih kuće na prednja vrata, a zatim kada se nešto stvarno desi, recimo, neko je očigledno pored nje jer ju je upravo NAPAO, ona nastavlja da histeriše i beži na gornji sprat. Da li o ovome treba stvarno napraviti šalu pošto je Neve Campbell ovaj momenat već ismejala u “Scream”? Lik Sarah je takođe jedan od najiritantnijih likova kojih sam video ove godine. Ne samo da je apsolutno beskorisna u svakom smislu te reči i non-stop histeriše, ona je takođe i najplašljivija osoba koju sam ikad video. Zbog vetra i škripe vrata će početi da plače i paniči. Pitam se kako je inače preživljavala iz dana u dan pre događaja u filmu? Plašila se sopstvene senke?

Sama Elizabeth Olsen je generalno dobra u ulozi, iako postoji par momenata gde deluje izgubljeno, mada mislim da je to više problem loše direkcije nego samog njenog talenta. Ona takođe deluje nežno i lepo, ali ne supermodel-lepo, te to ide dobro uz lika kojeg treba da tumači gde treba da bude svakodnevna, obična devojka. Režija je solidna, sa pojedinim dobrim kompozicijama kadra, a samo vođenje priče je dobro, sa pojedinim dobro izvedenim scenama kako se film više zalaže za neke tihe momente umesto starog “mačke-skače-ispred-ekran-sa-leve-strane-dok-lik-gleda-na-desno” trika i priča teče lagano sve dok ne dođe do kraja koji počinje teško da škripi. A škripi ozbiljno. Poslednjih čin je jednom rečju - katastrofalan. Isforsirani scene, isforsiran obrt filma koji nema nekog smisla ako se o njemu malo više razmisli a pritom sam obrt odaje jedna scena koja se nalazi nekih deset minuta pre kraja - krv koja teče iz zida i krv koja se pojavljuje na krevetu “tek tako”. Nije film o ukletoj kući, pretpostavljam da i sami možete zaključiti gde ovo vodi. Kad bolje razmislim, to mora da je razlog zašto zvanični sinopsis kaže da je ovo film o nadprirodnim pojavama, jer je obrt (twist) toliko loš da su nekako morali da ga prikriju. Videli smo taj obrt ranije u mnogo boljim filmovima, mnogo bolje izvedenim, koji dolaze prirodnije u priči i ne nalaze se tu samo zato što scenario kaže tako. Treba napomenuti odličnu zvučnu pozadinu i njenu samu upotrebu. Ona je veoma tiha, skoro neprimetna u nekim scenama, i u pojedinim momentima pojavljuju se čudne muzičke deonice koje doprinose atmosferi. Većina filma deluje kao da uopšte nema muzike, te samo u pojedinim scenama postaje intezivnija, ali nikad iritantna.

“Silent House” je nepotreban rimejk, tehnički dobar, ali upropašten veoma lošim krajem. Ako ste gledali original, nema potrebe gledati ovaj rimejk, jer su dva filma skoro indentična, osim što “La Casa Muda” ima nešto bolji kraj iako je i on mrljav - ali u svakom slučaju, dolazi prirodnije nego obrt u “Silent House”.

Ocena: 2.5 od 5 (tehnički) ; 1 od 5 (priča)

IMDB stranica

sad, drama, triler, rimejk,

Update: Novi rate sistem

Ubačena novina:

U recenzijama treš filmova (koji će takođe biti tagovani pod Tresh-O-rama), postojaće dve vrste ocene.

Realna: generalni kvalitet filma. Realna ocena. Prikaz rejtinga:

SBiG ocena: ocena koje zavisi od So bad it's Good materijala koji se nalazi u filmu. Filmovi poput Future Hunters, Troll 2, Plan 9 i sl. Što je više Tommy glava, to je film zabavniji.

- nookie

kontakt:

noookiedrivein@gmail.com

The House of the Devil (2009)

Žanr: Horor (Satanistički Kult) - Kult Klasik

ZEMLJA: USA

JEZIK: Engleski

GODINA: 30. oktobar 2009

REŽIJA: Ti West

SCENARIO: Ti West

FOTOGRAFIJA: Eliot Rockett

MONTAŽA: Ti West

MUZIKA: Jeff Grace

ULOGE: Jocelin Donahue, Tom Noonan, Marry Woronov, Greta Gerwing, A.J. Bowen

PRODUKCIJA: Josh Braun, Glass Eye Pix

DISTRIBUCIJA: MPI Media Group (teatralno), Dark Sky Film (DVD-BR), Gorgon Video (VHS)

VREME: 95 min.

BUDŽET: ???

RATED: R

Ti West je mlad režiser, i to dobar, u kojeg imam dosta nade. On ima odlično oko za postavljanje kamere i dobar osećaj kako vizuelno voditi priču. Ali opet, njegovi filmovi su različitog kvaliteta. Njegov prvenac „The Roost“ i drugo ostvarenje „Trigger Man“ su diskutabilni, ali jedno je sigurno, jasno se vidi da iza kamere stoji talentovan režiser. O „Cabin Fever 2“ je teško pričati, kako je Ti imao veoma malo kontrole nad tim projektom a poslednjih dvadesetak minuta su napisali, režirali i montirali njegovi producenti, bez njegovog nadgleda ili umetničkog dodira. Onda je 2009. godine došao „The House of the Devil“ i brzo postao kult klasik, voljen od strane publike i kritike.

Jocelin Donahue igra mladu studentkinju koja je pronašla nov savršen dom. Ali postoji mali problem – ona pri sebi ima samo $60 i svega par dana da sakupi ostatak kako bi platila stanarinu. Nemajući druge opcije, odlazi do kuće na kraju grada, kako bi čuvala bebu porodice Ulman koja tamo živi. Šta bi moglo da krene naopako?

Sniman 16mm kamerom, i upotrebom nekih zastarelih tehnika poput upotrebe zuma umesto dolly-in kamere, koji su direktan omaž filmovima kraja sedamdesetih, „The House of the Devil“ izgleda kao neki davno zaboravljeni horor film koji je snimio Tobe Hooper, ali se njegov print tek sada otkrio. Naravno, postoje neki manji anahronizmi, koje je skoro nemoguće izbeći čak i u mnogo većim holivudskim fimovima, ali oni se na ekranu pojavljuju tako brzo i kratko, da su skoro neprimetni. Odeća i frizure izgledaju kao da su ispali direktno iz nekog filma sa kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih godina, a tematika kojom se film bavi (satanistički ritualni kult) je takođe bila uobičajena za taj period (zahvaljujući tadašnjem javnom fenomenu straha od istih kultova, tj „Satanic Panic“). Uvodni tekst o tome kako je film baziran na istinitom događaju ne treba ozbiljno shvatiti, jer on ovde služi samo kao omaž starijim fimovima, poput Amityville Horror, Deranged i Texas Chainsaw Massare, koji su nas uvek pokušali uveriti da su bazirani na istinitom događaju. Jocelin Donahue, koja je svoju karijeru počela kao model za Levis, ovde pokazuje svoj pun glumački potencijal. Za ulogu Samanthe osvojila je nagradu za najbolju glumicu 2009. godine na „LA Screamfest“ a razlog zašto možemo jasno videti ovde. Fanovi Daria Argenta će verovatno uočiti sličnosti između njenog lika Samanthe i lika „Suzy Bannion“ Jessice Harper u Argentovom italijanskom kult klasiku „Suspiria“ iz 1977. godine (koji se takođe bavi sličnom tematikom). Samantha, kao i Suzy, je devojka koja igrom slučaja zapada u natprirodnu i opasnu situaciju, ali ona od opasnosti ne beži. Ona je proaktivna, i boriće se dokle god može kako bi spasla sebe. Tom Noonan je odličan kao misteriozni, pomalo čudni, ali na prvi pogled bezopasan vođa kulta. Nažalost, njegov talenat se ovde ne pokazuje u potpunosti, kako ima veoma ograničeno vreme na ekranu (uključujući i Marry Woronov koja ga ima još manje!). Dee Wallace se pojavljuje kratko u filmu kao vlasnica Samanthinog stana i Lena Dunham kao glas policijskog operatera.

Dramaturški, ovo je veoma pričljiv film (inače odlika Ti Westovih filmova). Ne dešava se mnogo toga, ali Westovi likovi su veoma živahni i prirodni. Dok se slušaju njihovi dijalozi može se dobiti osećaj da ispred nas sede pravi ljudi. Oni nisu idilični, već imaju svoje kvalitete i mane. Za „The House of the Devil“ ovaj stil radi više nego odlično, jer pomaže da se gradi atmosfera. Postoji niz tihih momenata koji bez dijaloga dodaju par karakteristika Samanthinog lika, poput odlične scene „plesa“ uz The Fixx hit „One Thing Leads to Another“ (koji usput Samantha sluša na starom glomaznom Sony vokmenu!), ili pak još par nebitnih scena, poput Samanthe koja jede, gde nema dijaloga, ali njena reakcija na hranu doprinosi trodimenzionalnosti njenog lika. Nasilje u filmu, kao i smrt, se dešava veoma retko, ali obično veoma iznenadno i brzo, i ni jedan lik nije siguran. Moram priznati, smrt jednog od glavnih likova nisam očekivao, ili da budem precizniji, ne tako vremenski brzo. Cela scena smrti tog lika, sa kojim smo proveli dobar deo filma se dešava tako iznenadno (svega par sekundi) da će ostaviti publiku pomalo zbunjenom (u pozitivnom smislu). Suspens je odlično izveden, gde se tenzija stvara ne od dinamičnih scena jurnjave, već u isčekivanju istog. Upravo retkim scenama nasilja o kojima je već pričano, West uspeva da gradi nelagodnu atmosferu, jer publika zna - sve se može dogoditi svakom liku svakog trenutka i svako može umreti bilo kada. To je Hičkokova bomba za koju ne želimo da eksplodira, jer ćemo tokom filma početi da se saosećamo sa Samanthom i želećemo da ona preživi. Ritualna scena u filmu je neprijatna, i pomalo jeziva, zbog upotrebe krupnih kadrova i zuma i stvari kojih se dešavaju na ekranu.

O fotografiji mislim da nema potrebe pričati. Film je skoro indentičan filmovima zlatnog doba, digitalno nepročišćen, ponekad više nego mračan, sa uvodnom i odvodnom špicom koju krase ona lepa stara zlatna slova (uključujući i smrznuti kadar na samom kraju, preko kojih ide kredit koji iščezava - aka Argentov „Inferno“ i razni Bava filmovi). Koordinacija i enterijer kuće se lako mogu raspoznati. Tačno ćemo znati gde se nalazi podrum, gde sprat i gde se nalaze koja vrata. Ovo je obično velik problem manje talentovanim režiserima koji ne znaju da prikažu geografiju kuće (ili lokacije), te većinu vremena provodimo razmišljajući gde se koji lik nalazi u određenim scenama. Jeff Graceova muzika je više nego odlična - mračna, jeziva i različitog raspoloženja koja se savršeno uklapa sa onim što se dešava na ekranu.

„The House of the Devil“ je definitivno jedan od najboljih horor filmova u poslednjih deset godina. Osvojio je tri nagrade za najbolji film, najbolju žensku ulogu i najbolju muzičku podlogu. Dosta spora skripta, kao i neke manje nelogičnosti nisu velik problem, jer će ovaj film ljubiteljima starog horor filma izazvati neverovatan nostalgični osećaj. Westov sledeći horor film „The Innkeepers“ je nešto slabiji, ali opet vredan pomena jer su poslednjih petnaestak minuta više nego dobri. „The House of the Devil“, kao vremenski period je odličan kako bi horor film trebao da se pravi. Promotivno, film je prvo izašao samo u bioskopima i na VHSu, a tek kasnije na DVDu i BluRay. Koliko kul je to?

Ocena 4.5 od 5

IMDB stranica

sad, horor, kult, klasik, triler, ti west,

Class of 1984 (1982)

Žanr: Krimi-Akcija-Eksplotacija

ZEMLJA: Kanada

JEZIK: Engleski

GODINA: 3. jun 1982

REŽIJA: Mark L. Lester

SCENARIO: Mark L. Lester, Tom Holland (priča)

FOTOGRAFIJA: Albert J. Dunk

MONTAŽA: Howard Kunin

MUZIKA: Lalo Schifrin

EFEKTI (FX): Colin Chilvers, Martin Malivoire, Ken Brooke (makeup), Jacques Bradette (set)

ULOGE: F. Murray Abraham, Tom Hulce, Elizabeth Berridge, Jeffrey Jones

PRODUKCIJA: Guerilla High Productions

DISTRIBUCIJA: United Film Distribution Company

VREME: 98 min.

BUDŽET: $4,300,000

RATED: R (X originalno)

Smešteno u tada bliskoj budućnosti, „Class of 1984“ je bio izuzetno kontraverzan,ali u isto vreme veoma komercijalno uspešan film pri svom izlasku, zaradeći skoro četiri puta više od svog budžeta. Baziran na „polu istinitom događaju“, ovaj niskobudžetni kanadski film nije daleko od istine. Nasilje u školama, iako tad nije bilo učestalo kao danas, se ipak dešavalo, te se „Class of 1984“ ne stidi svog sadržaja, niti svoje teme. Već u prvom kadru filma započinje Alice Cooperova pesma „I am the future“ (specifično napisana za ovaj film) i film kreće direktno tom tematikom, praćen eksplozivnim scenama i dinamičnim događajima.

Andy je učitelj muzičkog koji je prebačen u novu školu, koja nije nalik ni jednoj drugoj. U ovoj srednjoj školi, na vratima stoje detektori metala, profesori ulaze na časove sa pištoljem a sigurnosne kamere su postavljene svugde po školi (nečuveno u ono vreme!). Učenici, specifično Peter Stegman je vođa najgore bande u školi koja prodaje drogu i ima velik apetit za nasilje. Peter je savršen sociopata. On je dovoljno karizmatičan (i umiljat kada treba) da manipuliše drugima, ali je u isto vreme veoma okrutan (pogotovo kada dođe do konkurencije u poslu) i sposoban na sve, uključujući i brutalno samopovređivanje da bi smestio svom arhineprijatelju, profesoru Andrew Norrisu. On je niskobudžetna kanadska verzija Alexa iz Kjubrikovog filma - radi grozne stvari zato što može, ali najgore od svega, jasno se može videti koliko on u njima uživa. Njegov opozit jer Andy Norris, koji je „all american“ profesor, učtiv, knjiški tip, moralan i sa jakim osećajem pravde, zbog čega stalno dolazi u problem sa Peterom i njegovom bandom. Svakom scenom, stvari postaju sve ekstremnije, od tuče do jurnjave kola, pa sve do silovanja i ubistva, tei njih dvojica pokušavaju da nadmudre jedan drugog, gde Andy uvek izvuče deblji kraj, jer kao što je rečeno, Peter je sposoban na sve i ići će do dalekih granica kako bi izvukao sebe iz bilo koje situacije.

Perry King je skoro savršen za ovu ulogu. Nakon par gledanja, još uvek ne mogu da zamislim bilo kog drugog u toj ulozi. On prosto ima stav i izgled čoveka koji se nalazi u situaciji van njegovog sveta, ali zbog njegove pređašnje uloge u „Mandingo“ (1975), publici će biti uverljiv kada krene u brutalnu osvetu. Timothy Van Patten je takođe odličan kao karizmatični psihopata za kojeg postoji implikacija da je muzički genije (Timothy će kasnije postati uspešan režiser i scenograf radom na Sopranosima) na šok svih prisutnih u učionici, uključujući i njegovu bandu. Veteran Roddy McDowall (Planet of the Apes) igra emotivno nestabilnog profesora Terry Corrigana kojem jednog dana pukne film i odluči da podučava svoje učenike najekstreminijim merama (zbog spojlera, neću dalje, jedna je od najboljih scena u filmu!). Roddy McDowell izgleda veoma srećno što je u ovom filmu i jasno se može videti na njegovom licu da je prosto uživao dok je snimao svoje scene. Ostala glumačka ekipa je odlična, sa dobrom kombinacijom tada mladih i nepoznatih glumaca i glumačkih veterana, uključujući Lisu Langolis i mladog Michale J. Foxa koji će nakon ovog filma postati primećen u Holivudu.

Solidna režija, dinamični scenario, dobri setovi i dobra montaža odlikuju film. Mark L. Lester je bio dovoljno mudar da celom filmu da pank-rok imidž, tada novom i brzo rastućem trendu među pobunjeničkom omladinom. Nešto kasnije režiraće još par akcionih kult klasika poput Švarcenegerovog „Commando“ i Brandon Lijevog „Showdown in Little Tokyo“, uključujući i futuristički SF nastavak ovog filma, „Class of 1999“.

Manje dramaturške nelogičnosti nisu velik problem, jer je film izuzetno zabavan i drži se dobro posle skoro dvadeset i pet godina, iako današnjoj publici scene nasilja verovatno neće biti šokantne kao u vreme kada je ovaj film prvi put izašao u bioskopima.

Ocena: 5 od 5

http://www.imdb.com/title/tt0083739/

kanada, kult, klasik, explotacija, akcija,