Dva aviona

, 06 2018 13:48:15 +0200

Odlazim....Što sam radila sve što sada radiš ti....

Započela sam novi tekst ovim lepim rečima iz pesme pop pevačice Emine Jahović – Dva aviona, koja me je asocirala na svoje trenutno stanje svesnosti.

Dugo sam se nosila mišlju da li je potrebno pisati javno o svojim emotivnim preispitivanjima, da li je to neophodno da bih prihvatila istine koje me godinama proganjaju, zaključila da jeste, jer sa mojim čitaocima dobijam snagu da je to u redu.

Godinama sam pokušavala da razumem partnere sa kojima sam bila u različitim odnosima. Vezama koje su bile javne, vezama koje su bile tajne, vezama koje su trajale u nedogled i zaključila nakon svih tih iskustava da zapravo i dalje ne znam da li prepoznajem ljubav?

Nakon toliko godina zabavljanja, učenja, traganja za onim pravim, shvatam da taj pravi ni nepostoji. Zapravo jeste jedna velika zabluda da pravi postoji, kao u bajkama ili američkim sapunicama uz koje smo svi odrastali i uz zajeb stasali. Kada kažem zajeb jeste upravo što u nekom trenutku sazrevanja shvataš da tog pravog koga toliko sve mlade devojke čekaju, možete jedino vi napraviti, ali pitanje se postavlja jeste li on ono što ste čekali?

Imala sam nedavno zanimljiv komentar muškarca sa kojim sam se viđala, kaže : Zaljubiš se u početku sve ti bude strava, kada shvatiš kako funkcioniše tvoj partner ti se smoriš i odeš.

Ostala sam zatečena. Otupela takoreći. Da li zaista jeste tako?

Drugarica iz detinjstva kaže sledeće: Ti se plašiš bliskosti, zato i biraš partnere koji ne mogu da se vežu, jer i ti ne veruješ i ne možeš da im se prepustiš.

Još jedan šamar realnosti! Pljas! Direktno u facu!

Nedavno takođe od jednog meni dragog muškarca dobijem komentar da ne umem da komuniciram.

I sada sumiram sve komentare i pitam se da li su svi ovi komentari zapravo samo moje suočavanje sa istinom koju nisam želela da čujem svih ovih godina, možda i pravi razlozi biranja pogrešnih partnera?

Zaljubljive sam prirode, ali sam kao tinejdžerka tada, brzo se zalepim ali i odlepim ako vidim da tu nema neke poente. Ima momenata kada sam u fazonu da osobe ugušim porukama u pijanom razdraganom stanju, zivkanjem u kasne sate sa izjavama ljubavi, bez ikakvog povoda, da se posle danima pitam da li sam normalna i šta mi je to trebalo? A onda dolaze odgovori, da me moja usamljenost ubi i da ni sama ne znam koji mi je zaista i da li mi se i jedan do sada od svih tih u koje sam navodno bila zaljubljena, ikada svidjao?Osim što smo se stalno igrali igre mačke i miša, ko će biti pre uhvaćen u laži, biti što više neuhvatljiv, takozvana igra moći, bio omiljeni pokretač adrenalina.

Vreme jeste bilo pokazatelj da sam bila od onih devojaka koje su izdržljive u tim igrama, ali nažalost na svoju štetu.

Prolazile su godine i zbog te igre neuhvatljive - igra me jeste dovela u ćorsokak, da sada kada bi mi se pojavio zaista neko ko je normalan i ko zna šta hoće od života, ne bih ga prepoznala ni da mi ispred nosa stoji.

Kada ste dugo adrenalinski tip koji juri zabavu i neguje svoju slobodu, kada se pojavi nešto što jeste drugačije, ne znate šta ćete sa tim. U početku deluje kao igra Ćorave bake, tumarate oko te osobe tražeći je, a ona vas čeka strpljivo, iako je vi ne vidite jer vam strah stvara slepilo i svaki kontakt bliskosti tokom dodira kada se približite čini kao žarač, vašoj nesigurnoj duši koja je mnogo puta izneverena u takozvanim igrama strasti. Zato se ta igra završava odlaskom ili te osobe od vas bez pojašnjenja jer se smorila očekivajući da je primetite, a vi niste bili svesni da se tako osećala ili jednostavno vi odlutate nekom drugom, jer ste se smorili od otključavanja druge osobe i njenih misli, osećanja, konverzacije koja stvara "kvalitetan" partnerski odnos itd.

Nakon svih ovih razmatranja dođete do pitanja šta se dešava sa ljubavlju u svim tim odnosima?

Osetila ljubav jednom jesam zaista i bilo je veoma lepo, stvarno, iskreno, ali su se nakon nekog vremena putevi razišli, nije bilo adrenalina.

I sada nakon toliko iskustva i grubih igara, pitam se da li je moguće voleti sa adrenalinom koji vas obuzima dok se u tome ne stopite sa drugom osobom?

Zašto se u nekom trenutku ta iskra koja vas oboje zapali izgubi u dugim razgovorima, kopanjem jedno po drugom, dokazivanju, gušenju ostankom u odnosima koji se razvodne i postanu dosada, zvana brak.

Možda će moj tekst neke ljude razbesneti, neke možda nasmejati, ali možda i naterati da mislite i na drugačiji način iz mojih promašaja, koji su me naučili da verujem u nešto više.

To više vidim kao dva aviona koja lete zajedno ali se ne sudaraju, koji su dovoljno jaki i izdrživi da svojim slobodnim letom ne ulete drugom u putanju, zvana usporenje. Ta dva aviona su jaka, brza i izdržljiva da sve zajedno podnesu, ali i dovoljno samostalni da se razumeju i kada ne govore.

Njihove snage govore same za sebe, da im nije potreban navigator za ostvarenje zajedničkih snova kojima teže, povezujući te adrenalinske pilote u jednu neraskidivu celinu zvanu nebo slobodno, plavo, nesputano, puno ljubavi koja ne boli. Možda jeste ovo moj san o dva snažna aviona koja stvaraju ljubav, možda jeste sve zabluda, ali jedno nakon svih promašaja sam naučila, radije bih bila snažan avion koji leti visoko u svom plavetnilu nego miš u mišolovci čekajući sir na kašičicu, zvanu lažna percepcija partnerskog odnosa da drugi ne vide moju usamljenost. Nikad nisam volela lažnu sreću, lažne markirane stvari, radije bih bila ogoljena sa sobom i krvarila javno nego živela život koji se ne živi.

Odraz u ogledalu

Dva aviona