Ja bi' mog'o da mogu.

"Lice u gomili. Senka u prolazu. Ljudi je ne vide, ljudi je sanjaju. Tek kad je izgube znaju da bila je tu."

nestala — Fri, 13 Jun 2014 20:33:32 +0200

Stojim iza onog da nam u život ljudi ulaze ili kao blagoslov, ili kao lekcija. Često mešam ta dva, iskrena da budem. Ali ako ništa, naučila sam da ne budem više kivna (: Ni na sebe, ni na tebe, ni na koga. Naučila sam da se izmaknem kad mi pošalješ otrovnu strelu. Ne nervira me više. Ne pogađa me više. Nije mi ni smešno, ni tužno. Ravno mi je.
Sećam se nekih stvari. Što lepih, što ružnih... jer zaboravljam ono što mogu, a pamtim ono što hoću.
Dugo mi je bilo žao što je sve ispalo ovakvo kakvo jeste... ali kako vreme odmiče, više nije. Bili smo tu jedno drugom da naučimo zajedno šta znači zaljubiti se, uplašiti se, voleti, odvoleti, boleti, odboleti, preboleti, zapamtiti, zaboraviti, setiti se, ćutati, drhtati. Biti besan. Biti ravnodušan. Čini mi se da ne postoji emocija koju s tobom nisam prošla. I osetila bar jednom. Dobro je, ako ništa, znam da sam čovek.
Nemam snage da se "opraštam" s tobom ko zna koji put i da raskidam nešto što je raskinuto i raspadnuto odavno. Zato pišem. Zato oduvek pišem. Kad sam pričala, niko me čuo nije. Ne želim više da trošim reči. Ovako mi je lakše, ja sam svoje iznela, a to da li ćeš ga pročitati ili ne, nije moja stvar. Mada znam da hoćeš.
Ne, nisam prodala privezak. Mada sam htela. Besna sam bila. Do momenta kad je jedna devojka stvarno htela da ga pita, bila sam ubeđena da ga ne želim više. I eno ga, u kutiji s nakitom. Jednom će mi biti drago da ga vidim i da te se setim. Do tad ga ne vadim iz papirne vrećice. Neka stoji. Nosiće ga moja ćerka jednom, nadam se. (:
Zvaće se Nina. Inače. Znaš, po mojoj mami.
Obzirom da se selim odavde, nadam se da me ovaj put nećeš naći. Broj ti nisam memorisala. Zaboraviću ga. Dok ga ne zaboravim, znam na šta ne treba da se javim.
Volela bih da te sretnem za par godina, srećnog. Nasmejanog. I pozitivnog. Onakvog, kakav si bio kad sam te upoznala i zavolela. Volela bih da te sretnem jednog dana sa nekim ko će da ti probudi onaj sjaj u očima koji sa mnom nikad nisi imao. Volela bih da te sretnem sa nekim malim "mini ti" bićem koje će biti slađe od meda i imati tvoje oči.
Volela bih da nikad nismo naneli ovoliko bola jedno drugom. Volela bih da smo mogli malo drugačije da sazrimo i odrastemo, al' jebiga, to je život valjda.

Ako me sretneš, a ne vidim te, prođi kao da me nisi sreo. Ako me vidiš da te gledam, nasmej se, biće dovoljno. Reči bi sve pokvarile. Kad smo ti i ja u pitanju, otprilike sve i jesu pokvarile što su mogle.

Rekao si jednom da ćemo uvek biti jedno drugom nezavršena priča. Smatram da grešiš. Bar što se mene tiče. Nema tu šta mnogo da se kaže da nije rečeno. Negde, u svoj toj galami, drami, buci, svađanju, ljubomori, gušenju, trpljenju i svemu, ono malo strasti, ljubavi i smeha, utihnulo je. Udavilo se. Nestalo. Tu se svaka priča završava.
Ne, ne blokiram te jer je meni tako lakše. Meni je svejedno. Jednostavno te znam, znam da ćeš se opet pojavljivati i opet tupiti isto.
Umorna sam cile, ne sluša mi se više ništa od toga.

Čuvaj se, budi mi dobro i budi srećan.
Ne pravi gluposti s nekom drugom kakve si pravio sa mnom.
Daj nekom šansu da te upozna zaista.
Ne beži od ljudi koji te voli, i ne troši vreme na ljude koji beže a ne znaju ni gde beže.
Pamti me po lepom. Ako imaš po čemu.
Ili nemoj, tvoje je. Po želji.

Vrag je odneo šalu.
I nas.

Ostaćeš, nešto prvo, naivno, dečije. I to mi niko ne može oteti. :)
Ne, ne mrzim te. Samo nemam više razloga da te volim kao pre.

Svet je lud. Čuvaj se.

"With the beast inside, there's nowhere we can hide."

nestala — Thu, 12 Jun 2014 10:20:01 +0200

Čujem često ovih dana, Promenila si se, šta se desilo s tobom? ... Hm. Čujem i da sam odrasla, da sam zrelija, da sam šta sve ne. Ne znam.
Kažu, Beograd promeni ljude. Lično znam ljude koji su došli ovde, zaboravili i ko su i odakle su i sad mi furaju neki fazon nafuranih malih što ne izbijaju iz kafana i njima je sve vrh, ful, fak jea. O živote, ne podnosim ih.
Što se mene tiče, promenilo se za ovih godinu dana malo što šta. A opet, i prilično toga.
Za promenu, više ne tolerišem ljude i njihov Trpi me, takav sam. stav. A zajebi me druže, nek' te trpi majka, ja nemam nameru. Ne pridajem značaj ljudima više koji se pojave, poljube i pobegnu. Ne trčim da me neko zagrli. Ne osećam više određenu dozu empatije prema ljudima koji su se prema meni poneli kao govna. Ćutim kome treba da ćutim. A nisam ćutala pre. Imam neki cilj u životu konačno. Radim na sebi. Učim da volim i poštujem sebe. Zacrtala sam sebi neke planove i držim se njih. Ne paničim više kao pre.
Pomirena sam sa činjenicom da na neke stvari ne može da se utiče, i više ne planiram svaki minut. Imam okvirno šta bi trebalo da se desi i šta bi trebalo da uradim, ali sam delimično naučila i učim još uvek da živim u trenutku. Deko, hvala ti za to.
Imam prioritete u životu. Nisam ih imala.
Imam samopouzdanje, klimavo, ali ga imam. Tu je. Dobro je.
Ne povređuju me gluposti više.
Trudim se da svoju introvertnost ostavim kod kuće, da me više ne bude sramota da se pojavim u javnom prostoru bilo gde sama i da mislim kako će svako da me ismeva iza leđa. Koga je briga uostalom šta ko misli?
Ko me zna, zna ko sam i šta sam :) ostali me ne zanimaju.
Nisam srećna, ali radim na tome. Nije sreća samo imati nekog pored sebe. Dobro je i to znati za početak.
Jesam, promenila sam se. Otkačila sam sve energetske vampire iz svog života. Batalila sam sve što me čini mizernijom nego što jesam. Ćutim, šuškam i smejem se. Radim ono što volim i ono što moram. Dobro sam. I tek ću biti.
Ono što mi se ne dopada menjam, ako ne mogu da promenim, odem dalje. :)
Imala bih nekolicinu ljudi kojima bih mogla da se zahvalim za to.
Njemu, što me je doveo u situaciju da mi se smuči samosažaljevanje i truljenje u nečemu što ne vredi. Zvrku što me je naučio šta vredi, za šta vredi živeti i boriti se. Gospodinu odavde koji je na momenat probudio u meni nešto što nisam ni znala da postoji i učinio me ženstvenom svesno ili ne. Svim mojim dragim drugarima, koji su mi pokazali gde grešim. Mojima, što su me uvek bodrili i pomogli mi da idem dalje i van svojih mogućnosti. Kad kažem mojima, podrazumevam i baku i deku. Ujaka. Njih petoro su mi omogućili da budem ovo što sam ovde gde sam. Njima dugujem sve. Njima zapravo najveće hvala za sve. A ovim ludacima sa faksa, ne znam ni kako bih se zahvalila za osećaj pripadanja negde... za konačno utočišto posle 12 godina maltretiranja po kojekakvim obrazovnim institucijama... potucanje sa budaletinama i vređanjem. Ljudima koji su se pojavili u pravom momentu, koji su tu... koji me prihvataju i vole takvu kakva sam.

Nije mene Beograd promenio. Život je. Ono cepanje od kuće. Osamostaljivanje. Učenje novim vrednostima; postavljanje novih principa; svakodnevna borba za nešto. I dobro je.
Prvi put imam utisak da stojim na dve noge čvrsto. Ne treba mi "muško" da bih se osećala sigurno. Kažem, ne treba mi. Ne kažem, ne želim nekog pored sebe. Ali nemam nameru da više vucaram sa sobom bilo koga. :) Nema svrhe.

Život je lep. Kad naučiš da živiš.
A ja sam tek počela da učim. :)

"Ni većeg čuda, ni manje devojke."

nestala — Wed, 11 Jun 2014 21:57:36 +0200

Još uvek mi te reči odjekuju (: čuvam sličicu tog papirića na kom je napisao to.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima nikad ne moram da budem. Jednostavno volim što postoje. volim što imam nekog koga mogu da zagrlim. Nekog ko će sa mnom da ode na trčanje i da me zasmejava do suza. Nekog ko će da mi da snagu da idem dalje. Nekog ko ume da me oraspoloži u svakom momentu. (: Nekog kao što je on. Nisam pisala o njemu. Jer nije tu. I pokušavam evo, već tri meseca, da ne mislim. Al' nekako se uvek ušunja u svaki dan. Znam ga već dve godine recimo.
Pozitivnije biće odavno srela nisam. On sa prakse, ja sa faksa, u isti grad početkom jula. (:
Živim, bukvalno živim za trenutak da skočim na njega i zagrlim ga što jače mogu. Toliko mi nedostaje.
Da l' je drug, nije drug, u kom je svojstvu u mom životu, nemam pojma. Neću čak ni da se opterećujem time. Tu je. Sve ostalo je nebitno. A i ja valjda nosim to neko prokletstvo sa sobom da svako ko mi se dopadne, jednostavno, hoće da se druži sa mnom i neće da bude sa mnom. Zato mi je lakše da ne mislim o tome uopšte.
Uostalom, je li bitno? (:
Meni bar nije.

Ostalo je još šest ispita do kraja godine. Šest do početka leta. Radnog leta. Ali svejedno. Leta koje će ove godine biti moje. Samo moje. (:
Negde imam jako lep osećaj kad su u pitanju dani koji dolaze. Ne znam što. Toliko me je valjda iscrpelo sve loše što se desilo, da sam ubeđena da gore ne može... i da je sve krenulo na bolje. Obećala sam samoj sebi da će deka biti ponosan na mene i sad. I daću ove ispite kako znam i umem. I biće. Ma gde da je.
Isto tako, osećam obavezu da se odužim mojima za sve što su mi pružili, za sve čega su se odrekli da bih ja bila ovde gde jesam, u svojoj sobi, sa svojim knjigama i priborom, na fakultetu koji apsolutno obožavam. Divan je osećaj kad čuješ, čestitam. I verujem u tebe. :)

Jedini problem je što sam ostala dekintirana. Pa bih smotala i jastuk i ispušila sad hahaha jer cigara nema. Ali Bože moj. ^^
Faliće mi prozor na koji mogu da stavim jastuk, da sednem, da zapalim cigaru i da gledam nebo kad odem u dom... otprilike, najviše. I da šmekam komšije, Bože moj, živo biće sam :D.

Sve je ništa. Slomiću kazaljke. Vreme će stati. Kosmos će čekati. Da samo umem da te vratim.
Al' sam sigurna da si tu, još uvek, negde... da sve čuješ. Da sve vidiš. Da sve znaš. I da si ponosan na nas. Uspeli smo deko. Upisali smo šta smo hteli. Najbolji smo u onome što volimo. Trudimo se. I mislimo na tebe. Nedostaješ nam. I znam da si srećan što smo uspeli da se nasmejemo ponovo...i da idemo dalje.
Sve to dođe na svoje.

Sad ćeš imati vremena, pa razmisli, da li si dobio il' gubiš. (:

nestala — Tue, 10 Jun 2014 16:32:54 +0200

Ako se ishranom može smatrati nalivanje čajevima i cigaretama, kao i svežim povrćem, onda se hranim prilično hahahah. Elem, ovo je jedan od onih "produktivnih" dana. Je l' te. Zatvorih se ovde u ova četiri zida da sama sa sobom razrešim neke stvari. Za početak, dve kutije čaja, dva litra kisele, pakla cigareta i sveska sa beleškama mi prave društvo. Mogu reći, prijatnije nego bilo koje drugo trenutno. Ako izuzmemo cvrleta sa faksa. I to je to.

Mogla bih da kažem i par reči na temu "...pa da te ne vidim više. eto." al' kontam da je pričanje prazne priče iznova više dojadilo svima. Bar meni jeste. U to ime, imam da dodam samo...
Drago mi je što te znam i što sam te znala. Drago mi je što si bio deo mog života. Prevrnulo se tu preko grbače i tvoje i moje, i lepog i ružnog. Savest mi je mirna, obraz mi je čist. Jednostavno sam prerasla neke dečije priče i gluposti. Imam 20 godina, i nemam želju da gubim vreme više na nešto što me ne čini srećnom odavno. Možda i jeste najbolje da nam kontakt ostane platonski. Ćao,ćao u prolazu i kraj. Ja ne mogu da ti crtam neke stvari. Ti valjda nećeš da ih razumeš.
S jedne strane mi je krivo što se osećaš kako se osećaš. Sa druge strane, nije ni malo. Zaslužuješ. Dok sam ja sedela u kući, plakala po celu noć i čekala da se setiš da postojim, sve je ostalo bilo preče. Nije to puklo preko noći. To je pucalo malo po malo.
Imala bih da nabrojim još koliko toga. Samo, ne vidim svrhu više, ako mi veruješ. :)
Neki drugi ljudi bili su tu, kad mi je trebao neko samo da me zagrli i da me stegne jako. Ti nekako, nikad nisi. Vremenom sam se navikla da nisi tu. I vremenom je prestalo da mi znači tvoje prisustvo. A odsustvo više nisam primećivala. Baš tako je sve otišlo do đavola.

Danas sam srećna. Konkretno danas. Sedim i učim, slušam muziku, palim cigaretu za cigaretom... trujem se. Briga me je. Raspoložena sam. Nemam nikog. Apsolutno nikog. I ne želim nikog.

Naiđe tako trenutak kad se pomiriš sa nekim stvarima i pronađeš svoj mir. Želim ti to.
Naiđe tako trenutak, kad više ništa nije važno, što se činilo da jeste.
Kad prestaneš da voliš. Kad prestane da boli. Kad je ravno. Potpuno ravno.
Ko je kriv, više nije ni bitno. Bitan je osmeh, koji je tu. Zakucan. Bitni su ispiti, koji su tu, i koji moraju biti dati.
Bitno je biti svoj. Zavoleti sebe. I verovati u sebe, bar jednom u životu.
Bitna je mirna savest i čist obraz.

Bar meni.
Čuvaj se.

"Srcem sam platio što sam kasno shvatio."

nestala — Mon, 02 Jun 2014 19:48:17 +0200

Samopouzdanje skoči za onih 100 bodova ravno iz jednog od dva najteža ispita. (:
Nek' je nešto krenulo kako treba. Pu pu. hahaha.
Čekam prvi avgust. Da se vratim kući. I da se sredim do tad. Dva meseca je prilično dobar period za postizanje rezultata, čišćenje godine, sređivanje mentalnog stanja (i to onako generalno) i vraćanje samopozdanja. Za dva meseca, pogledaću se u ogledalu i biću ponosna na sebe. I biće ponosan na mene. I ako neće moći da me vidi. (:
A onda lepo, što bi rekli, use i u svoje kljuse... na posao, pa do oktobra da skupim pare za nešto konkretno (:
Trebalo je da mi probudi inat, ovako dobro.

I znaš šta, hvala ti!
Biće ti jasno za šta, kad se vidimo. :)
A videćemo se još kako.

Ljubiiiiii me brzo, ljubiiiii me brzo, žuuuuuuuuuuuurim.

nestala — Sat, 31 May 2014 00:51:03 +0200

Postoje, kažu osobe kojima oprostimo sve ali njih sebi ne oprostimo nikad. Nije mi jasno, koliko mi je vremena trebalo da shvatim da je sve što tražim u nekom i sve što želim u nekom, meni već dve tri godine ispred nosa, a ja kao da sam samoj sebi zaklanjala oči rukama. Neko ko je umeo da me čeka posle posla po dva sata, na deset stepeni dok se trese od hladnoće... neko ko je umeo da ostavi sve da bi me ispratio kući... neko kome ništa nikad nije bilo teško... neko, ko je uvek bio tu... meni je postao jasan onog momenta kad je počeo da me ignoriše. Nekad mi je fascinantno koliko sam glupa. I slepa kod očiju, svega mi mog.
A onda se nekako tu nešto i zapetlja, ja pobegnem. Jer se uplašim koliko počne da mi znači i uletim u sranje još veće. Mozak.
Mesecima sam sama, ono najstvarnije. Malo pričamo, uglavnom se posvađamo. I onda se sve smiri. Vrati se s vremena na vreme ono biće koje je bilo kod mene... s kojim sam pila vino... i sačekala jutro. Nasmeje se. Zagrli me. Pomeri mi ceo svet. Okrene mi svaki atom. Pa se opet preruši u budalu koju ne mogu da gledam. A ne mogu jer me neke reči povređuju. Jako povređuju. A samoj sebi ne bih priznala zašto.
Krene sa mnom na stanicu da čekam voz. Sedne pored mene. I greje me. Ćuti. Smeje se. Poljubi me. I opet ne znam za sebe.
Zanimljivo je kako ti život sve vrati.
Zbog njega sam bila spremna da ostavim sve. Nikad nije dao nagoveštaj da mu je stalo. Vukla sam se sa pogrešnim ljudima. Gubila vreme i živce. Sam Bog zna što o.O. NIKAD nije rekao da mu je stalo, dok nisam prekinula sve. A onda se naglo promenio. I počeo da balavi za svakom suknjom. Valjda da mi gurne pod nos da mu ne trebam. I uspelo mu je.
I nikad mi neće biti jasno na čemu sam s njim.
Ali tih par trenutaka... s vremena na vreme. Dajem za mnogo toga. Za sve zapravo.
Čini mi se da bih za jednu noć s njim, ali onu, da se samo skupi pored mene, da me zagrli i zaspi kao tad... ništa drugo... dala čitav život nedostajanja posle.
Ne usuđujem se da priznam da sam zaljubljena u poslednju osobu u koju smem da budem na svetu. A plašim se da jesam.
Pomeri mi svet. Još jednom. Molim te.
Ne znaš koliko možeš. I bolje je.

"Strašno mrzim Romea i Juliju. Sve mi stvari smrde sad na prevaru."

nestala — Fri, 30 May 2014 01:49:24 +0200

Neke te noći progutaju. Koliko god plesao po žicama prstima, pisao, ćutao... drhtao... nekako uvek završiš ili bar završim, piljeći u jednu tačku. Tako nekad, čini mi se da bih dala ceo svet za jedan zagrljaj u kom mogu da zaspim i ne probudim se. Umorna sam. Što od učenja, što od svega drugog.
Ne znam ni da li sam srećna, ni da li nisam. Ništa me zapravo i ne dotiče.
Ne drže me na nogama energetska pića niti šta slično. Drži me fotografija na kojoj su njih dvoje uprtih pogleda nekako tačno u mene. Kao da mi govore, ajde, ne odustaj. Možeš. Moraš. I idem. Guram. Koliko god mogu. Katkad i više od toga.
Treniram, je l' te. Spremam ispite. Gulim dane. Ne znam ni kako ni što više.
Tako mi se ne ide odavde.
Ne vraća mi se na staro. Ne slušaju mi se iste priče. Ne gledaju mi se isti ljudi. Ne ide mi se na ista mesta.
Čini mi se da pokušavam da pobegnem od sebe, a ne od toga. Ne znam šta me toliko koči, plaši i paralizuje... ali nešto definitivno čini da se osećam kao ljuštura. Glupo je. I apsurdno više.

Ne plašim se više samoće i mraka. Za divno čudo. Od kad sam ovde, toliko sam navikla da budem sama, da me sad više plaši prisustvo ljudi non stop.. nego to kad tišina završiti.

Imam utisak da se pretvaram u samoživog stvora.
A pročitah negde, da parafraziram sad... Nisam ja kriv što sam ženskaroš. Kad sam jednu voleo, nije me htela. Sad nek' me ima koja hoće. Ne baš to, ali nešto jako slično tome me drži. Nije mi stalo ni do koga. I ni do čega. Čini mi se, ni do same sebe više.
I mislim da me niko na svetu nije izdao tako kako sam izdala samu sebe. I niko više nije odustao od mene, koliko sam odustajala sama od sebe. Valjda mi je ovo i kazna. :) Ne znam. I ne zanima me da znam. Čekam da se bura smiri i da sve ovo prođe.

Samo čekam, da jedno jutro otvorim oči, i da sve dobije svoj smisao. :)
A neće ga dobiti ako mu sama ne dam.

Čudna je igračkica taj inat.

nestala — Thu, 29 May 2014 20:25:19 +0200

Sedim mrtva umorna i raspadnuta, što od treninga, što od sopstvenog mozga. Deaktivirala sam nalog na fejsu, i na svemu što sam imala... ne bi li se naterala da učim i dam ispite konačno.
Po ne znam koji put došla sam do zaključka da se oko ljudi generalno ne treba ceniti.
Vidiš, zbog njega prošle godine nisam otišla na maturski ples, ne bi li otišla njemu na maturu. Propustila sam nešto što se dešava jednom u životu, da bih dobila korpu. (: Onako, lepu, veliku, praznu, u glavu ravno. (: NI slike sa mature mi nije dao godinu dana kasnije. Jebiga. Sama sam kriva.
Završavam prvu godinu sad. Gledam gde vreme leti.
I kontam da kad gledam ovu tabelu sa programom za vežbanje, vreme mili. Bukvalno mili. a onda pogledam i poklapa se prilično sa krajem drugog roka... a to je za manje od mesec ipo dana. I ništa mi više nije jasno.
Došla sam u fazu kad sam se sklonila bukvalno od svih. (:
Lakše mi je. Ne mogu više s ljudima. Biće vremena.
Molim Boga da nađem posao preko leta da radim, jer ne mogu da izdržim da ostanem u kući coe dan... i da slušam, ti se samo rasipaš, samo tražiš, odakle mi? Ovako lepo, svoje pare u džep i teraj. :)
Ne ide mi se iz Beograda. Onako, najiskrenije, ne ide mi se uopšte. Lepo mi je ovde. On je ovde. Sve je ovde. (:
Imam svoju sobu, svoj mir i svoj ritam. Mrzi me da se petljam opet sa svim tim. Najiskrenije.

Iz inata sam počela da radim na sebi, jer me je rečenica "Vidi (sliku na kojoj su neke dve devojke, prezgodne :O), ali nemoj da nabijaš sebi komplekse ;)" toliko iznervirala, povredila i ponizila da sma u stanju da radim, da padnem od bolova i grčeva, da ustanem i nastavim dalje. Ne može. Ne možeš ti toliko da gaziš koliko ja mogu da ustanem rođače. :)

Dobru sam školu prošla i s tobom, i s ovim pre tebe. Znam od čega da se sklonim.
A to što mi srce istutnji kad me pogledaš onako 700 u sekundi, to nema veze. Progutam sve što osećam, nasmejem ti se u facu, dignem glavu i odem. Moj pakao u ova četiri zida, tebe ne treba da se tiče. :)
I nećeš da me vidiš minimum dva meseca dok se ne sredim. Znaš zašto? Zato što ne znam ko će kome da nabija komplekse kad se vidimo.
Hvala ti što me teraš da ne odustanem od sebe. :)
A dajem ti reč, kad mi se pojaviš opet tako čupav i nasmejan... reći ću ti... Kasno je mili. Celu prvu godinu sam bila zaljubljena u tebe. I šta sam dobila? Ništa. Idi sad kod tih tvojih koje kakvih. (:
Da se okrenem i da odem.

Veruj mi da hoću.
I boleće te isto kao što mene kida sad, svaki mogući mišić, i svaki preostali delić ponosa.
Nećeš ovaj put.
I neću ovaj put.

"Sasvim svejedno je, ti nećeš shvatiti."

nestala — Sat, 24 May 2014 02:37:43 +0200

Zašto čovek mora da dozvoli sebi da nešto izgubi da bi mu došlo iz dupeta u glavu da mu je do tog nečeg ili nekog stalo? Jesam li ja stvar da me ljudi tako zaturaju po ćoškovima i fiokama pa da me se sete sasvim slučajno posle par godina? Jesam li?
Vidiš, da ti kažem, nisam.
A i baš me briga više.
On se tako lepo smeje. Tri sata je otišlo uz vetar. I na stranu to što sam umalo otišla negde iza Čukarice jer sam ušla u bus sa pogrešne strane, dan je bio apsolutno savršen. Volim ljude koji me zasmejavaju. Tako lako. Prija mi nekad da upoznam nekog ko ne zna ništa o meni...
Da se kuckam s njim, da pričam... da se smejem. Da ga slušam kako se smeje. Da ne mislim ni o kome drugom. Da sam tu, baš tu, u tom trenutku. Prisutna. I odsutna od celog sveta.
Neću da se naviknem na to. I neću da mi znači. Neću ni da pomislim da se zaljubim. Ne, hvala.
Neću da volim nikog više. Nikad. Dobro, ne nikad, ali bar ne skorije. Neću da sve bude fino i lepo par dana, pa opet meni šut karta... i ajd zdravo. A ne, zajebi me.
Zanimljivo mi je. Koliko briga nestane u tom osmehu. A koliko nije ni nalik svima onima koji su prozujali kroz moj život. Ko bi ga znao. :)
A ja se vraćam za mrtvo Kraljevo za manje od mesec ipo dana. Džabe druže.

1003 - ŠIRI DALJE DA VRATIMO BOJE - 1003

nestala — Fri, 23 May 2014 11:31:00 +0200

HITNO HITNO HITNO HITNO #poplave

Poštovani, u prilogu vam šaljem direktan link za kampanju koju smo zajedničkim snagama napravili kao poziv za pomoć i slanje humanitarnih poruka! Apelujemo da nas ne odbijete i da barem na dan emitujete naš rad od minut i deset sekundi na svojim televizijama, portalima i stranicama na društvenim mrežama!

Ne tražimo novčanu nadoknadu, samo ne dozvoljavamo nikakvu zloupotrebu dela i korišćenje u BILO KAKVE DRUGE SVRHE osim u cilju promovisanja SOS brojeva i apelovanja za pomoć.

U prilogu Vam šaljem link prema youtube sajtu na kome možete videti o čemu se radi ukoliko odlučite da nam uslišite molbu i objavite ga.

Unapred smo Vam zahvalni.

Autor: Vanja Popović

Kamera: Uroš Petrović

Montaža: Vanja Popović, Uroš Petrović

Kompozicija: Marko Maksimović

https://www.youtube.com/watch?v=uyfacHYu_BI&feature=youtu.be

Zahvaljujem svima koji su se odazvali do sad, i apelujem na sve koji nisu da to učine čim pre!