Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

Cena za snove

klavidija — Fri, 07 Mar 2014 02:24:55 +0100

Razmišljam o kompromisima. Za nekog koga opisuju kao osobu čvrstih stavova, napravila sam ih prilično. I sećam se jasno svakog momenta kad sam na raskrsnici skrenula dalje od sebe. Jesam li pogrešila, ili samo uradila kako je moralo? Ne znam.

Oduvek sam htela da budem pisac. Pisala sam za školske novine i imala najbolje pismene zadatke. Pa sam onda malo odrasla, i teme su se uozbiljile, a tekstovi našli na jednom poznatom portalu. Blog mi je bio prilično čitan i pozitivno komentarisan. I mislila sam, zaista, ja ću postati ozbiljan pisac. Polako, ali ću postati.

A onda je došao posao, prvi ozbiljan posao, prva ozbiljna plata. Ispočetka, prihvatila sam ga samo kao nužno zlo, tek da imam od čega da živim dok pišem. Ali… Ja, sanjar i devojčica, prvi put na ozbiljnim sastancima sa nekim ozbiljnim ljudima koji mi se obraćaju sa Vi. Koji to moje Vi poštuju. Uopšte se ne ''ložim'' na telefone, ali poslovni BlackBerry sam obožavala. Ne zato što je mogao ovo ili ono, već zato što je bio statusni simbol. Bio je simbol mog uspeha. Zaradila sam svaki svoj dinar, i više od toga, i ništa nije došlo lako. I bila sam ponosna. Tri godine nisam napisala ni reč, osim sporadičnih tekstova na blogu, potpuno loših.

Nakon grčevite borbe da opstanemo, vlasnik je ipak uspeo da uništi privatizovano preduzeće. Usledilo je pet meseci kod kuće. I danas sam dobila ponudu za posao. Obiman, težak, dobro plaćen, dugoročno sjajna investicija u karijeru. Dve godine na tom poslu, i nebo je granica. Do ponedeljka treba da donesem odluku. ''Zašto bežiš od toga?''- pitala me prijateljica, uz konstataciju - ‘’Ti to možeš bez problema’’.

Znam kako je to nemati. Početkom rata, ovog poslednjeg, krvavog i odvratnog, moja porodica je izbegla u Crnu Goru, nas četvero sa jednom putnom torbom srednje veličine, i nešto malo novca. Mesecima smo bili gosti kod divnih ljudi koji su nam ustupili sprat kuće koji nisu koristili. Nekoliko meseci jeli smo makarone za ručak, a slatkiš je bio džem. Još se sećam kako sam neizmerno bila srećna kad smo od rođake iz Švedske dobili paket, i u njemu helanke. Napokon sam mogla da prestanem da nosim zimske, postavljene pantalone. Bio je jul mesec 1992. godine. Prošle su godine, ovakve i onakve, došla sam na fakultet. Sestra i ja nismo mogle da živimo od ono malo novca što su nam roditelji slali. Celu jednu zimu provela sam radeći na buvljaku. To se ne može opisati, niti to može razumeti neko ko nije iskusio. Čuvala sam decu, davala časove iz engleskog, prodavala kozmetiku. Opstala sam, i ostala. Nije bilo novca za oba fakulteta. Moj je odpao. Ne žalim, tu sam odluku ja donela.

Oduvek sam bila zaljubljena u ''Prohujalo s vihorom'', to je moj ljubić za sva vremena, i svaku Novu godinu. I još odkad sam ga pročitala prvi put, uz ogromno divljenje prema Skarlet, ja sam nekako sebe zamišljala kao Melani. Moja me baka vaspitavala da budem Melani. Izgledam kao da sam Melani. A ipak... ipak... onaj momenat u knjizi kad se Skarlet kune da nikad više neće biti gladna. Taj momenat me zarobio.

Eto odgovora na pitanje ''Zašto'', draga moja prijateljice. Moja je Skarlet strašna, uporna, ambiciozna, svemoguća. I moja Skarlet je ubica moje Melani. A Melani je najvrednije što u meni ima.

I praviću se još dan/dva da se dvoumim da li prihvatiti ili odbiti, iako znam da sam već pristala. Da, izgleda da nikad neću biti pisac.

Kompromisi... to su ubice svake osobenosti i identiteta. Kompromisi koje napravimo su ništa do cena po kojoj prodajemo svoje snove.

http://www.youtube.com/watch?v=RBAmLm_jYyY

Subotnje popodne

klavidija — Sat, 01 Mar 2014 16:36:13 +0100

Lenjo subotnje popodne. Ceo dan nema vode. Kažu, neki kvar. Čudno je to kako kad smo uskraćeni za tako neke stvari koje podrazumevamo, one postanu osnovno o čemu mislimo. Nema vode.

Mislim, doduše, danas i o nekim ljudima koje su ostali na stanicama gde sam svraćala. I to je čudno, neki te ljudi dotaknu, usput, samo na tren, a njihov trag ostane utisnut duboko, pa im se u mislima vraćaš često. Ko zna zašto je to?!

Izabrala sam i odeću za večeras. Idem u kafanu sa sestrom i njenim drugaricama. Jedna od onih stvari koje odbijete sto puta, pa stoprvi put nemate kud nego da pristanete. Igram neke uloge maestralno.Verujem da ću i večeras biti na visini zadatka. A možda će mi i svirati ''Moj dilbere''. To je moja kafanska pesma. A možda i ''Jel' su dunje procvale'', sledeća omiljena. Ne šminkam se nikad, osim za večernje izlazke. Valjda mi treba neko pomagalo da uđem u lik.

Napisala sam i neke mail-ove. Čekam odgovore. Nadam im se, bolje rečeno. I mislim kako je sigurno bilo strašno kad su pisma putovala danima i nedeljama, pa i odgovori isto toliko. To čekanje je sigurno bilo nepodnošljivo. S druge strane, ako nema odgovora, mogli su naći razne izgovore i opravdanja, uvek na račun pošte i poštanskih službenika. Danas kad nema odgovora, razlog je jasan.

Na tv-u VH1. Maločas su pustili Ricky Martin-a, pesma ''Maria''. Malo je izlizana, ali ja svejedno uvek stidljivo đuskam kad je čujem. I dalje odbijam da verujem da je čovek gay. Toliko je sladak da je apsolutna šteta da igra samo u svom timu.

I onako za svoju dušu, pevušim uz Daffy i ''Mercy''. Nekad sam u nepopravljivom tinejdž fazonu.

‘’Now you think that I
Will be something on the side
But you got to understand that I need a man
Who can take my hand, yes I do

I don't know what this is but you got me good
Just like you knew you would
I don't know what you do but you do it well
I'm under your spell

You got me begging you for mercy
Why won't you release me?
You got me begging you for mercy
Why won't you release me?
I said you better release me'’

Bandži

klavidija — Fri, 28 Feb 2014 00:44:59 +0100

I sedimo tako, u predvečerje, na ušću dveju reka, na terasi jednog beogradskog splava. Sunce skoro zašlo, virka još ponegde kroz oblake. A boje tople, jesenje na izmaku februara, i reka u punom zamahu, lepe boje i mirisa.

- Hoću da se zaljubim, onako baš, van razumski – rekla sam

- Ma zašto? – pita on – I kako se to radi, i kako znaš da si zaljubljen, i šta to uopšte znači?

- To znači da si živ, da tobom kola krv, da osećaš ... ma, jednostavno da osećaš, sebe, tog nekog, svet, život... kao oni ljudi što skaču bandži – rekla sam željno

- Ali to nije realno – konstatuje on

- Pa šta? – rekoh ja – Šta ima toliko u toj realnosti? Svuda oko nas je realnost, želim malo magije... trebam malo magije. Eto, parafrazirala sam grafit što sam danas pročitala, ali kao i da nisam, to je moje osećanje.

- Vidiš, to je zato, previše čitaš ljubiće, zato ti se i zaljubljuje. Uzmi da čitaš neka fiozofska dela, ili Bukovskog – kaže on.

- Čitam ''Crveno i crno''. Odavno nisam čitala neki klasik. I možda si u pravu, utiče na mene, ali ako i utiče. Jednostavno je i pitko, i slojevito i duboko i odgovara uvek – odgovorih, smešeći se njemu, dragom dečaku, mom predivnom prijatelju.

I neću filozofe, neću Bukovskog, neću šminku i lepu haljinu, neću da se igram, neću da se nadmudrujem i takmičim čija je patologija teža. Šta je bitno sve to znanje i neznanje, i izgled i status? Ja bih tako silno znala da volim, zaista. Prošlo je sve što je bolelo, i vuklo unazad. Sad mogu, sad želim. Ali hoću otvoreno i jednostavno, hoću nesavršena s nekim nesavršenim u svakom savršenom trenutku, našem. Hoću da ja, ovakva, kontrolisana i odmerena, skačem bandži udvoje. Je li to stvarno puno za želeti u realnom svetu?!

I sad dok piskaram, tu oko ponoći, u pozadini peva Balašević. I baš je neki kliše trenutak, rekla bi realnost, ali šta me se tiče baš. Nikad mi niko nije govorio stihove. Je li stvarno to puno za želeti?

''Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...’’

Sasvim jednostavno, zar nije? Želim pesmu ...

''Al je đavo, al su mađije...''

klavidija — Wed, 19 Feb 2014 15:44:31 +0100

Postoje u mom životu neki ljudi ... ne znam zašto. Kad o njima stvarno, duboko razmislim shvatim da ih ne poštujem. Kad dozvolim sebi da rasprostrem na pod sve postupke dotičnih i sve što jesu, ćutim satima, i gledam u to, jer je toliko od mene različito i meni nerazumljivo, i u mojoj glavi okarakterisano kao loše. A opet... tu su.

I maločas je zvonio tel i na ekranu ime jednog od tih, ali poseban. Bili smo, igrom slučaja, godinama blizu jedno drugom, iako s potpuno različitih planeta. Nismo nikad bili prijatelji, nismo ni sad, iako smo povezani. Nisam se javila. On nije dobar čovek. Znam to. Možda bolje od bilo koga.

Nisam se javila ali već dva sata mislim o tom pozivu. Zove me bez razloga, zato što smo povezani. On voli da misli da smo prijatelji, iako zna da nismo. Ja znam da nismo. Njegove izdaje nikad nisu bolele jer su bile očekivane. On jednostavno nije dobar čovek. Nije ni loš samo egocentričan svim svojim bićem. Takav je.

Sve što prezire kod drugih ljudi, meni je dozvoljavao dok sam preterivala kako bih ga uvredila. Ne znam ni da li sam htela da ga uvredim, koliko da ga trgnem iz njega samog. Naravno, nije mi uspelo. Prihvatio je to, prihvatio je mene takvu ekscentričnu, jer to je objašnjenje sebi dao.

I eto nas sad. Povezani smo nekako i bez vidljivog razloga. Nismo se videli godinu dana a on i dalje zove redovno, i ja i dalje obojim dan njegovim pozivom.

Pitam se, da li je moguće hteti nekog koga ne želiš i ne poštuješ, čijih se postupaka stidiš? Da li je moguće hteti nekog ko ti se ne dopada? Ili je to samo samoća koja ne bira, samo žudi?!

''Mala moja, sidni mi na j...''

klavidija — Mon, 17 Feb 2014 23:16:10 +0100

Pročitah juče ovo ''Sveli ste život na novac, ljubav na seks, čoveka na fizički izgled, i onda se pitate zašto ste nesrećni''. I to me pročitano proganja sve od tog juče.

Neka me gorušica muči danima. Ništa ne pomaže. Uzrok je višemesečno traženje posla i neizvesne i zabrinjavajuće finansije. Posledice navedenog su, pored gorušice, i manjak volje, besciljne gomile minuta, ponekad samosažaljenje ili uvek. Sve drugo što jesam, i što mogu, obesmišljeno je i uništeno činjenicom da na zimskim sniženjima ne mogu ništa da kupim, i da imam dug za račune, a i da ne mogu da skoknem do Beča po slike za Facebook (nemam Instagram). Ima u meni i misao i duh i duhovitost i ludilo i razuzdanost i pokornost i trud i znanje i upornost i radoznalost i mir i bura. Ali sad baš, jer nemam posao i muče me finasije, ličim na fikus. Pomalo tužan.

Ljubav... e, mi smo se mimoišle ima tome neka godina, kad sam ja odlučila da volim nekog njega a taj on i nije bio baš zainteresovan za voljenje kao takvo, više za voljenje kao onakvo tj. jebanje. A meni se jebanje nekako pomešalo s ovim voljenjem pa kad želim, hoću i trebam da me neko jebe to je opet sinonim za ''uđi u mene najdublje što možeš, pomozi mi da osetim da si tu, uguši pobunu mojih strahova svojim bićem''. S druge strane, on kad jebe, štedi na aerobiku. Baš se nismo skontali. Otad me strah da ispadnem glupa u društvu jer ne znam da zajašem i ne mislim. A stvarno sam se potrudila, pa sam pogledala i nekoliko pornića, ne bi li uhvatila koju foru. Jbg, shvatih, nije stvar u fori, znam poneku, ali ne mogu da me jebe objekat, treba mi osoba. Nisam tip za aerobik.

Nemam 25 kila, nemam plavu kosu a ni napućena usta. Ne gricnem tu i tamo ponešto kao miš pa posle padam u nesvest. Mislim da je važno ne biti gladan i ne padati u nesvest. Pasionirani sam ljubitelj čokoladica. Ne velikih čokolada nego malih čokoladica, i pravim opasnu pitu od jabuka. Nedavno sm naučila. Ne da bih nahranila neka gladna muška usta nego zato što volim pitu od jabuka. Opustite se, nemam sto kila i lako podižem ''objekte'', samo ne ličim na barbiku baš nimalo. To je vrlo često jednako ''nevidljiva''. Nekad me to zabavlja a nekad me frustrira, ili me uvek frustrira samo se nekad pravim da me zabavlja.

I tako...

''Sveli ste život na novac, ljubav na seks, čoveka na fizički izgled, i onda se pitate zašto ste nesrećni'

Iako ne bih rekla da sam nesrećna, pre prazna. Kao neka limena kanta, sudaraju se po meni misli i čežnje ali I'm playing it cool. Zlo je kad zapneš gde ne pripadaš, pa niti ti znaš šta bi i kud, niti to gde ne pripadaš zna šta bi s tobom i kako.

U skladu sa Zakonom

klavidija — Tue, 10 Dec 2013 13:15:03 +0100

Sat navijen za sedam sati me probudio, ustala sam uzbuđena zbog razgovora za posao. Spolja, bila sam potpuno ''kul'', kao ''šta sad, išla sam na milione razgovora'', ali istina je da uvek idem na razgovore za isti kao da mi je baš taj jedina prilika na svetu. Elem, ustala u sedam, oprala i namestila kosu, napravila kafu, pročitala novine, ispeglala košulju, očetkala pantalone za svadbe, sahrane i posao, i bila prilično zadovoljna krajnjim rezultatom. Nemam običaj da se šminkam, ali se i našminkah, pa ''neka ide život''. Moj japi izgled bio je kompletiran.

Razgovor dogovoren za 10.00h, privatni univerzitet traži računovođu. Stigla sam na vreme, ušla u zgradu gde su me ispred lifta dočekale četiri devojke, od kojih me jedna pozdravila, upitala za razlog dolaska i zajedno sa ostalim kandidatkinjama sprovela par spratova naviše, u kancelariju tzv. rektora. Deda metroseksualac, sa ešarpom, moderno uvijenom oko vrata, poželi nam dobrodošlicu, pa dve devojke zainteresovane za posao prevodioca ostavi kod sebe u kancelariji, a mene i još jednu devojku posla sprat niže, s vremešnom gospođom iz računovodstva. Uvedoše nas u malu kancelariju sa dve stolice, dok je gospođa stala između nas držeći u rukama naše CV-ijeve.

- ''Ajde sad nam ti reci nešto o sebi, gde si radila i to... aha... ajde sad ti... aha. A gde živiš... u kojem delu grada... a s kim... a jesi li udata... mislim, mene to ne zanima, ali eto, rektor voli to sve da zna... znate kako je...(zaverenički osmeh) ''

Deo o ličnim podacima trajao je prilično duže o dela o poslovnom rezimeu, ali šta da se radi, je li, rektor voli da zna.

- ''Imate li vi nešto da pitate?'' (reče gospođa iz kurtoazije, nakon što nažvrlja na CV-ijeve statuse naših veza za info gospodinu rektoru)

Mi: ''Da li je plaćen prevoz?'' – Ona: ''Ne, znate mi ne plaćamo prevoz, on je kao deo zarade''

Mi: ''Da li je cela plata na račun?'' – Ona: ''Pa znate, prvih mesec-dva ne biste bile prijavljene, napravili bi ugovorom o honorarnom poslu ili ugovor o delu, a posle bi bio ugovor na određeno, po tri meseca, mislim da se po novom Zakonu može produžavati do dve godine''

Mi:''Kakvo je radno vreme?'' – Ona:''Radi se od osam do tri, i svaka subota od osam do jedan, tako da može da se radi još nešto uz ovo. To je, po Zakonu, četrdeset sati ali drugačije raspoređenih.''(osmeh, pobednički)

Mi:''Kakva je plata koju nudite?'' – Ona:''Pa, znate, ne možete očekivati neku veliku platu, jako teško ide naplata i baš je teška situacija, znate i same kako je...Mi imamo jako puno kandidata koji bi da volontiraju, ali oni, znate, ništa ne znaju, i treba da ih se obučava a to oduzima mnogo vremena. Nikako nam to ne odgovara, znate. Nama treba neko s iskustvom kome ne treba obuka''

Mi ostadosmo bez pitanja.

-''I eto, to bi bilo to, znate rektor će doneti konačnu odluku, znate kako je, o svemu poslednju reč ima rektor.''(reče ona nama, da nam da do znanja da je razgovor završen)

Uljudno se pozdravismo i zahvalismo, pa se razidjosmo.

Inače, sve što stoji u oglasu postavljenom na onom renomiranom sajtu za zapošljavanje jeste ''Nudimo posao Računovođe u skladu sa Zakonom''.

I istina, sve je baš potpuno u skladu sa Zakonom. A nas dve, i svi ostali u potrazi za poslom, imaju izbor da se oduševe ako ih ''rektor'' izabere ili da imaju malo samopoštovanja, koje će ih vratiti direktno na kauč s laptopom u krilu da o tome napišu blog a onda opet uključe sajt za zapošljavanje, nanovo se nudeći nekom novom ''rektoru''.

Sve u skladu sa Zakonom.