pogled

Poslednji pomen gradu

sofijaamundsen — Tue, 18 Nov 2014 23:33:21 +0100

Normal 0 21 false false false BS-LATN-BA X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Slika tenka u centru jednog nekada, pitomog i lijepog gradića, a sada razrušeng i izmučenog. Ispod slike, neki komentari. Ljudi komentarišu šta se desilo i ko je kriv. Ja vidim samo tenk u centru grada. Vidim jedan razrušen prozor sa koga je neko, možda, nekad, gledao prvi snijeg i razmišljam koliko je to tužno. Koliko ima bola u toj jednoj slici, i koliko besmisla u komentarima ispod. I baš niko da spomene jedan razrušen grad. Niko.

I danas kada prođem pored stradalih zgrada Generalštaba u Nemanjinoj, uhvati me nešto nalik na blagu vrtoglavicu. Svaki put kada idem tom ulicom nešto se u meni trzne i negoduje. Strah? Ne, prije sramota. Sramota me je što sam čovjek, ako su ljudi i ti koji ruše gradove. Sramota me je što pripadamo istoj vrsti. I rijetko ćete čuti da neko žali nad gradovima. Gradovi se podižu, a onda i ruše. Lako. Nema razloga da se žali nešto, što se ponovo može sagraditi. Ja ne bih rekla. I ljudi se rađaju, pa mi ipak žalimo za njima. Ali i grad kada se podiže u njega se osim cigli, ugrađuju i komadići duše. I ne samo dok se grade, već i dalje, sve dok postoje. Svaki poljubac, zagrljaj, suza, osmijeh ne ostaje samo u sjećanju ljudi već i u sjećanju grada. Od svega što radimo dio toga se slije u beton. I bum! Nekoliko aviona, nekoliko bombi bačenih sa predalekih visina i gotovo. Predalekih visina? Da, tamo gore, gdje su zgrade samo tačke koje označavaju mete, tamo ne dopire nikakva duša grada. Tamo čitav grad staje u oko jednog čovjeka. Zašto je bitna jedna ulica? Zašto je bitan jedan mali, pitomi gradić? Nije. To su sve tačke. I mostovi su samo crtice preko nekih plavih, krivih linija, ništa više. I nije bitno ništa što se na tom mostu desilo, ni ko ga je gradio, ni ko ga je željno čekao da bi prešao do nekog dragog sa druge strane. U predalekim visinama, ništa od toga nije bitno. Mostovi se ruše kao obične šibice. A nisu samo visine tu krive. Rušili su se gradovi i dok se ljudi nisu vinuli u nebesa. Palili su se. Kolika je vatra morala biti dok je gorjela Troja. Koliko bih mogla kukati nad razrušenom Kartaginom. Uništi čovječe, uništi sve što si rukama svoga brata gradio!

I zato je mene slika jednog tenka u jednoj ulici pogodila više nego vijest ispod te slike. Umro je jedan grad, i niko mu neće posvetiti minutu ćutanja. I još se ni prašina razrušenih zgrada nije slegla a ljudi počinju da galame i traže novu metu. Nema minute ćutanja. Gradovi ne zaslužuju poslednji pomen. Ja tu nikada nisam bila, i meni je taj grad nepoznat, dalek i stran. Ne poznajem nikog ko živi tu i nisam sigurna da mogu pravilno da izgovorim ime tog mjesta. Ali ja ga čujem. Ta slika tenka jednostavni ječi od bola u prodire pravo u srce i zabada se. Sada slika, već ugašenog grada, gori i svo to sivilo koje je na slici, poprima žarko crvenu boju glasa koji slika ispušta. Ta slika plače, ali joj samo rijetki vide suze. Ostali vide tip naoružanja i hvale vojničku spremnost na tako dobro odrađenom poslu. To je tragedija naše civilizacije, tragedija naše vrste.

Ovaj tekst posvećujem svim ubijenim i ranjenim gradovima. Ima ih mnogo. Neki su izginuli na licu mjesta, a neki još uvijek izdišu. Posvećujem riječi, jer nemam ništa drugo. Ponekad poželim da napravim veliki spomenik svim uništenim gradovima, ali se plašim da bi zbog svoje veličine, koju bi morao imati, bio odlična meta za gađanje iz predalekih visina. A ja mete ne mogu da pravim i zato poslednju počast odajem riječima jer su suviše sitne da bi bile uočene, a opet dovoljno velike da bi bile glasne. Za sve gradove koji su izgubili dušu!

Село надомак свијета

sofijaamundsen — Sat, 06 Sep 2014 23:15:43 +0200

У малом селу надомак једног великог села, које је опет било надомак једног градића, надомак једне државе живјели су јако чудни људи. Могло би се чак рећи, без претјеривања, да нису били сасвим разумни. И тако, то мало село, које ја никако не бих да именујем, морало је да изабере неког ко ће њих тако јадне и мале да води. Пошто је то чудно село, вођу нису бирали сваке четири године, па чак ни сваку годину, већ свака четири мјесеца. Питате се зашто? Па људи који су ту живјели све су пребрзо заборављали и онда су жељели да нађу неки начин да не забораве шта су њихове вође све учиниле за њих, и да би их онда поново изабрали. Да, знам да вам све то чини чудно и да ми вјероватно не вјерујете али покушаћу да вам испричам све како се збило у нашем сеоцету, а када чујете причу до краја, мислим да ћете ми искрено повјеровати.

И тако, гласаље се спрема, људи су у дилеми, а да води село и овај пут, спремно се наметнуо наш стари кандидат. Не, није он ни био толико стар колико је мандата имао иза себе. Он се на разне начине трудио да побиједи све противнике, наравно све на фер и поштен начин. Имао много добрих идеја, како да задовољи и прије свега забави своје комшије и пријатеље. И једноставно, био је бољи од свих осталих, знао да скаче са крошње на земљу и да му не буде ништа, најдаље је пљувао, могао је највише да поједе а понекад, али само у ријетким приликама, служио се тајним оружјем, знао би да међу људима тако урличе да они једино што су могли, је да буду одушевљени и запрепаштени. Замислите лица тих лудака који гледају свог кандидата како гура камен низ брдо, хода по земљи или чак плива у води. То је све, признаћете изузетно. И тако пошто би добио главну клупу у селу, што значи да је изабран за вођу, он би се читавом дужином простро на њу и ту би спавао читава три мјесеца. И ви се сад питате па зашто га нико не буди, не може он само да спава. Е, али ви заборављате колико је ово село чудно. Сељци би умјесто да га буде, поред клупе пролазили што тише да случајно не би пробудили њиховог вођу. И онда након три мјесеца он би се, тако, сам пробудио, следећих петнаест дана био би још поспан, а право би се разбудио тек пред ново бирање. И поново би кренули његови наступи продавања разних магичних и невјероватних ствари јадним и глупим сељацима. Мислите ви да сељацима баш никако није сметало то што је он преспавао све вријеме власти. Е, варате се, па ни они нису толико луди, знали су они да је та клупа удобна и да би било лијепо, ако ништа, да се вођа мало помјери па да још неко може поред њега да сједне, али кад дођу избори и вођа се уживи у своју трагикомедију у којој је волио да игра неког сличног Хамлету, да приређује представе у којим би откривао злочинце и јавно упирао прстом у њих, па онда почео да тако гласно да урличе, гласније него икад раније, па још масу купи псовањем, пљувањем и ваљањем у блату. Маса је остајала одушевљена и зачарана. Захваљивала се богу што им је послао човјека, не полубога, који може да се брине о њима и сви су трчали да му што прије дају свој глас. А спавање? А боже мој, па и вође су људи морају и они некад да се одморе. И тако ово село, мало чудно, није више било надомак ни већег села, ни града ни државе већ је захваљујући вођи, успјело да достигне звијезде, постало је село надомак свијета, надомак живота.

И сада видим да сам вас сасвим убиједила у ову причу. Знам били сте у том селу, сад се сјећате. Драго ми је. Једино је штета што сада вођа још спава, а ево чини ми се да се полако буди, али када се сасвим разбуди ви ћете поново заборавити ову причу и почећете да аплаудирате на обично пљување. Не, опростите ви нисте становници тог села, на тренутак сам се занијела и помислила да говорим њима. Ви то себи не бисте никада допустили.

Brodolom na vidiku

sofijaamundsen — Sun, 22 Jun 2014 01:01:05 +0200

Ja tonem. Ja zaista tonem, prerano, nisam blizu odredišta a otišla sam predaleko od početka. I ne znam da plivam. Ima li mi spasa? Ima ljudi koji brod i nemaju već se drže za tuđe i tako svuda stignu. Ja to ne znam. Nadala sam se da ću svojim brodom da stignem do obale i da imam svečano uplovljavanje u luku. Ali moj brod počinje da tone a ja ne znam kako se brodovi popravljaju. Nikad do sada nisam morala da popravljam brod, uvijek je bio savršen. Plašim se. Mnogo se plašim. Ne mogu nikoga zvati da mi pomogne, jer samo sam ja kapetan svog broda i niko nema vlast, a ni volju da odlučuje o mom brodu. Da li sam ja kriva što tone? Vjerovatno. Ali ne znam šta sam uradila. Ne znam gdje je greška. To je moj problem. Moja jedina šansa je da nađem čamac za spasavanje i da se njime nekako domognem kopna. Samo što moja želja da uplovim u luku u velikom brodu tone zajedno sa tim istim brodom.

Dodik mora pasti!

sofijaamundsen — Fri, 23 May 2014 23:03:23 +0200

Mi tonemo! Jeste li čuli? Tonemo! Pa i ne možete čuti od buke helikoptera koji nadlijeće nas, do grla u vodi. Građani Republike Srpske, pozdravite svog predsjednika!

Nikada nisam voljela da za elementarne nepogode okrivljujem ljude, pa makar oni bili i polubogovi. Draže mi je bilo da kritikujem njihove ljudske postupke. I sada ću činiti isto. Nikome neću pripisati krivicu da nas je polio vodom i srušio nam ono malo što smo imali. Ne, nipošto. Naša katastrofa se nije mogla spriječiti. Mogla se umanjiti, ali spriječiti nikako. Pa šta ja onda hoću da kažem ovako šokantnim naslovom? Prvo ću obajsniti kako mi je to palo na pamet. U Srbiji svaki grad koji je branjen, branjen je vrećama, pijeskom, ljudstvom ali i čuvenom rečenicom "Grad ne smije pasti". Pa tako, Šabac nije smio pasti, Sremska Mitrovica nije smjela pasti, Beograd nije smio pasti. U Republici Srpskoj sve je smjelo pasti, pa je tako sve i palo. E sada je na red došlo da padne neko drugi. Zašto? Vi ako čitate ovo, moguće je da ste pristalica politike našeg predsjednika i njegovih pretorijanaca, pardon, stranke. Ja se već mirim sa tim da vas neću moći uvjeriti u bilo šta i od toga unaprijed odustajem. Ja ću govoriti o nečem o čemu se u politici očigledno već duže ne govori, o ljudima koji prenose dio svog suvereniteta na svoje izabrane koji će ih predstavljati. E pošto sam malo suzila temu svog izlaganja, preći ću na stvar. In medias res.

Ko podržava ovaj narod? Ko ga predstavlja? I taj koji je predstavnik, koga on predstavlja? Ja ne znam odgovore na ova pitanja. I pošto ne znam odgovor imam pravo da pitam. I pitam. Koga? Stranku koja je na vlasti. Ja često njima šaljem mejlove u nadi da ću dobiti odgovor. Ah, puste nade! I tako, do odgovora ne mogu doći, i onda se pitanja množe. Postaju teža. Pitam se, da li čovjek koji je izabran predstavlja sve nas, građane, ili predstavlja ljude koji su ničim izazvani zaokružili broj ispred vladajuće stranke na glasačkom listiću. Pitam se imam li pravo da postavljam pitanje samoj sebi kad sam bila jedna od tih ničim izazvanih građana. Mnogi će reći da ja koja sam dovela te ljude na vlast treba da ćutim. Ja to ne mogu da prihvatim! Baš zato što sam nekom pružila povjerenje imam pravo da pitam šta rade. Šta rade se dijelom suverenosti koji sam im dala? I, vi mislite da se samo ja pitam. Ova pitanja su imali mnogi. Imali su ljudi koji su bili u vodi, a u vazduhu su čuli zvuk helikoptera predesjednika koji kruži iznad njihovih jadnih glava. Taj helikopter je njihov. Znate li? Ali oni svoj helikopter nisu mogli upotrijebiti da izvuku ljude iz vode. Taj helikopter nije spasio nijedan ljudski život! Pitanja postavljaju i oni koji sada računaju štetu na svojim kućama, njivama, objektima. Nadaju se pomoći a onda čuju da će sve pare da idu u jedan džep a da će oni dobiti samo ono što u taj džep ne stane. To je najomraženiji džep u Republici Srpskoj, jer nema dno. Voda je došla. Potopila nas. Trebala nam je ruka spasa. Trebao nam je vođa, predsjednik, trebala nam je podrška, riječ, govor pred bitku! A šta smo dobili? Dobili smo bahatost, bezobrazluk, drskost koja prelazi sve granice ukusa i koja ubija ljudsko dostojanstvo. Mi nismo podanici! Šta smo mi tokom užasa mogli da vidimo? Gospodina, koji je naviknut na galamu sa medijima Federaciju tu navuki prenio i na naše medije. Od koga on nas čuva? Vrijeme je da počne da nas čuva od sebe. Imali smo čovjeka koji je u narodu umjesto snage probodio sramotu. I nakon svega vi se pitate zašto ovaj naslov? Mi se moramo probuditi. Neka nam voda ne donese mulj, već pamet. Nama jedino mutna voda može razbistriti um. Ovo je zemlja suprotnosti. Naša sigurna luka je oktobar. Mora biti! Jer ako se promjene ne dese, mi ćemo na poplavu gledati s nostalgijom. Mi moramo izbaciti vodu, a potom skinuti nataloženi mulj. Čeka nas veliki posao! Nadam se da ćemo imati snage.

Za kraj želim da kažem da ne govorim u ime neke stranke, udruženja, sindikata,... Govorim u ime građanina, kao nosioca suverenosti, u ime čovjeka, studenta, djeteta, unuka, komšije i na kraju budućeg roditelja!

Atentat na Sarajevski atentat

sofijaamundsen — Sun, 30 Mar 2014 21:21:42 +0200

U Sarajevu danima pada kiša. Čudno. Obično je ovo najljepše doba godine. Nikada se nije desilo da se u junu toliko vode slije u Miljacku. Meteorolozi za 28. jun najavljuju veliku količinu padavina sa grmljavinom. Svima je jasno da spomenik neće biti gotov do tada. Da spriječi izgradnju spomenika okupatoru, sarajevsko nebo odlučnije je nego sarajevski građani.

Po gradu, naročito među starijim svijetom, počele su da kruže priče da je za sve kriv ON. Jednom je čitav svijet gurnuo u rat a sad se opet njegov duh digao i Sarajevu brani da slavi svog okupatora kako dolikuje. Od starijih čuli i mlađi, i polako vijest se proširila kao kuga po sarajevskoj čaršiji. Bijes se u narodu budi. Ko je taj nitkov junački da njih bijedne miševe sprječava u svojoj nakani? Oni to neće dozvoliti. Građanstvo je ovog puta odlučno da se ne zamjeri prijateljima sa šibom i da im se pokloni kao što do sada nije niko. Sagradiće spomenik ubijenom caru, kojeg je ubio jedan ubijeni pripadnik davno ubijenog naroda za koji se priča da je nekad postojao u Sarajevu. I sve bi bilo idilično da se taj ludi heroj i mrtav nije podigao protiv onog čega se plaše oni, živi, protiv sramote i pada istine pred obmanama. U Sarajevu neće biti spomenika! Svaka kap kiše, dok leti u ritmu metka, ispaljenog 1914., govori ime Gavrilo Princip. Padam u ime Gavrila, u ime principa.

Ipak, ne treba zamjeriti jadnim i obmanama zasljepljenim ljudima. Poslednji svjedok istorije pisane tog 28.juna umro je početkom ovog vijeka. Ko će ispričati šta i kako se zaista desilo? A ako ne mogu da znaju ko govori istinu, znaju ko ima mač. U nedostatku istine, uvijek se sluša mač. Pa tako najbolje što mogu da urade je da se odreknu priča koje su slušali zarad priča koje će gledati i osjećati. Od tih priča živjeće bolje. Šta je jedan pokojnik za dobrobit svih njih zajedno. Ne bi bilo prvi put da se zaborave ko su bili, pa da polete u suret onome što ne mogu biti. Ali ne može se to tako lako. Kako da se pobijedi nešto što se ne vidi? Kako da se pobijedi duh čovjeka koji je dao život za slobodno Sarajevo, a da sad ne da smrt? Ljudi shvataju da se pokojnik ne šali i da će Ferdinanda teško vratiti, barem onoliko teško kako su ga otjerali.

I šta sad ubogo građanstvo, željno evropeizma i mode da radi? Koliko god bili odlučni, protiv kiše se teško boriti. Te kapi se tako lako provlače u svaku pukotinu i najmanju da nema tog materijala koji bi stavili iznad gradilišta a da bi ona izdržala teret prkosne vode. Kako da ljudi umire jadnog pokojnika, pa da zbog njega mrtvog prestanu ispaštati oni živi? A što se ne bi služili oružjem svojih okupatorskih prijatelja, slagaće ga! Kad su mogli da slažu njih trista hiljada živih pa moće i oni jednog mrtvog. Kuloari su se utišali i ovog puta sprema se novi atentat, atentat na mrtvog Gavrila Principa. Sarajevo uzvraća udarac...

Ogledalo

sofijaamundsen — Fri, 28 Mar 2014 23:19:19 +0100

Nije imala ništa. Nosila je kofer,koji je bio prazan. Zašto? Pa svi su nosili kofere. Morala je i ona. Išla je polako, iako mrzi sporo da hoda. Zašto? Niko nije žurio, nije mogla ni ona. Nije se smijala, imala je ozbiljan izraz lica, kao da je niko nikada nije ni naučio da se nasmije. Da i to je radila jer su svi tako radili. Bila je savršena. Bila je savršen dio savršenog svijeta. Potpuno, ludo i bolesno savršena.

Ali ljudi su je ipak gledali. Gledali su je s čuđenjem. Ona nije znala zašto. Ali pošto su je svi ljudi gledali s čuđenjem i ona je sebe gledala s čuđenjem. Gdje griješi? U hodu? Pa ima čak i kofer. Znali su da je prazan? Pa tako joj i treba kad mnogo mlati njime. Ko može tako lagano da nosi pun kofer. Ubacila je u njega cigle. Tri teške cigle nosala je u koferu po ulicama kojim su prolazila krda istih ljudi. Gledali su je i dalje pa i je ona tako gledala sebe. Provela je sate gledajući svoj odraz u ogledalu. Kao slikar pred praznim platnom danima je tražila šta želi u ogledalu da vidi. Lice. U ogledalu je vidjela jedno obično lice. Nije znala šta drugi vide u svom, pa je pogledala tuđa. Hiljade tuđih ogledala pregledala je tražeći svoju manu, ali ponovo je vidjela samo svoj odraz. Nikada nije mogla da zamisli da vidi nešto drugo, što ne vide drugi. Ako drugi u svom ogledalu vide svoj odraz onda ona sigurno mora u njihovim ogledalima da vidi to što oni vide, njihov lik. Vidjela je svoj. Kako je moguće? Šta da radi? Poče da osjeća strah od poslediva svog nerazumnog čina. Šta ako drugi primjete da ona vidi nešto drugo. Ili ako neko drugi vidi da je ona u njegovom ogledalu. Pa to će biti strašno. Lice joj je preblijedilo a ruke zadrhtale....

...Njen najgori strah se ostvari. Svako ogledalo koje je pogledala sačuvalo je njen lik. I svako ko je pogledao svoje ogledalo vidio je njen lik. Ljudi povjerovaše da je to njihov odraz. Pa tako svako ko ju je vidio negdje na ulici gledao ju je u čudu. Ne zato što je drugačija, već zato što je ista kao on. Svi su se čudili zašto izgleda baš tako kao oni. Da li je luda? Šta radi. A ona? Ona je bila očajna, nije znala više šta da radi. Sada je željela da se razlikuje barem malo od tog lika koji su svi imali. Željela je da neđe te razlike, da ima keže :“Ne ja nisam ista vidite ovo mi je drugačije i ovo i ovo,...“ ali „ovo i ovo“ je trebalo naći, a ona se strašno plašila da pogleda svoje ogledalo. Šta će vidjeti u tom metalnom okviru? Sebe? Kako da zna da je to ona? Mora! Usudila se. Pogledala je. U ogledalu nije bilo ništa. Iznenađenje. Kakvo je to ogledalo koje ne pokazuje ništa? Ona više nije postojala. Pošto je htjela da bude kao drugi želja joj se ispunila, ali više nije bilo nazad. Gledajući tuđa ogledala povrijedila je svoje toliko jako da više nije željelo da joj pokaže bilo šta. Ona više ne može vidjeti sebe, vječno će gledati druge.

Nije imala ništa. Nosila je ogledalo koje je bilo prazno, ne zato što su ga drugi nosili već zato što je imala samo to. Više nije hodala polako iako voli brzo, nije imala šta da voli jer nije imao ko nešto da voli, ona nije postojala. Postala je odraz svih osim sebe. Jesu li je ljdi gledali? Da! Ljudi bi je uvijek gledali. Sve je kasno shvatila. Kakva god bila, šta god nosila, bila drugačija ili bila ista, ljudi bi je gledali. Čudan običaj je to, ljudi često gledaju druge ljude.

Prokletstvo opšteg biračkog prava

sofijaamundsen — Tue, 18 Mar 2014 23:13:29 +0100

-Kako se kaže kada vam treba nešto, znate šta, a ne znate kako da to uzmete?

-Nesposobnost?

-Ne. Nisam završio objašnjenje pojma. Tu još spada i vaša potreba da napravite pogrešan izbor i da se njim još više udaljite od cilja, a uz to da posle kukate i pljujete taj izbor, govorite sve najgore o njemu i proklinjete dan kada ste izabrali tako kako ste izabrali.

-Nemam pojma šta tražite, ne znam kako se to kaže. To se ne kaže nikako.

-E to ste tačno rekli, to se ne kaže nikako. To se ne govori. O tome se ne govori.

-Pa ja ne znam zašto me pitate, ako već i sami znate da nema takve riječi. Samo me zbunjujete vašim filozofijama. Ja sam radan čovjek, nemam vremena za dangubljenje.

-Fino! Meni je drago što to čujem. Vidite, rijetko se to čuje kod nas.

-Ih! Čudni ste vi. Znate li to?

-Čudan. Možda. Znate li šta znači taj izraz, čudni?

-Opet vi sa tim vašim pitanjima. Ama manite se mene. Ne znam da vam objasnim, znam šta znači, koristim čudni ste, eto tako čudni.

-Pa „eto tako čudni“ i nije neko objašnjenje. Znate li vi šta pričate? Znate li šta znače vaše riječi?

-Pa znam, naravno, zapravo ne znam ja, ali zna moja glava, nešto u meni mi govori da je to ta riječ koju treba da iskoristim.

-Dakle tako. Tu smo. Vi ste prepušteni nečemu u vama?

-Pa da, svi su. Nešto mi govori šta da kažem i to kažem.

-A da li vam to nešto govori i šta da radite?

-Da.

-I vi to radite?

-Pa šta drugo.

-I ne znate zašto?

-Ne, ne znam zašto. Nešto mi govori i to činim.

-Mogu li da vas pitam nešto gospodine? Jeste li ponosni na sebe?

-Zašto?

-Zato što ne znate šta radite a to ipak radite.

-Ih pa kad bismo radili samo to što znamo, ne bismo ni radili ništa.

-A da li je bolje uraditi nešto, pa makar i loše, ili ne uraditi ništa?

-Pa uradiću sebi, šta tebe briga?

-A ako radite nešto i za mene, pa radite tako kako znate, ili kako ne znate? Ako vi utičite i na moj život, hoćete li se onda zapitati ipak znate li šta radite?

-Pa ako mi vi dozvolite da utičem na vaš život, šta mene briga da li ću pogriješiti.

-To! Konačno! Rekoste nešto što mogu napisati! Rekoste božije riječi.

-Pa šta sam rekao?

-O rekli ste! Rekli ste da sam ja kriv i ja vam se na tome zahvaljujem. Niste krivi vi što radite to što ne znate, već oni koji su vam dopustili da to radite. Krivi su oni koji su vam dopustili da utičete na moj život i na život svih nas. Mi smo krivi, niste vi!

-Aman, čudni ste vi učeni ljudi. Sa vama se ne može pričati. Može se pričati, ali brate, ne može se ništa shvatiti i vi stalno pričate a ništa ne radite. Ni to vam ne valja. Eto, dćaba vam priča.

-I to ste tačno rekli. Možda bismo trebali da se mijenjamo, vi pričajte, a ja ću da radim. Ali ne, mislim da ta zamjena ne bi bila dobra. Zato što, istina ja ne radim, ali vi pored što radite vi i pričate. Vi radite i ono što trebam ja. Ali opet se vraćam na to da sam vam ja to dopustio. Uživajte! Ne zanimajte se stvarima koje vam smetaju i koje vam prave zbrku u glavi. Radite ono što znate a postujpajte onako kako ne znate. Ja vas oslobađam krivice za pogrešan izbor. Oslobađam vas svake krivice, sad i uvijek. Vi niste krivi. Mi smo vam dopustili, mi ispaštamo.

-Nisi ti čudan, ti si lud!

-Ponovo smo prešli na ti sa vi. Neka, ne smeta. I ponovo ste se poslužili izrazom za koji ne zante šta znači. Ali rekli ste ga! Nešto u vama je reklo da trebate to da mi kažete. Znate šta, ovaj dijalog se nekako mora završiti jer postaje dosadan, za mene, za vas a i za jadnika koji. ga čita. Mislim da je do sada shvatio poentu. Pa tako doviđenja, čovječe kom sam dopstio da utiče na moj život iako radi ono što ne zna. Doviđenja!

Osuđujem!

sofijaamundsen — Tue, 11 Feb 2014 18:27:32 +0100

U bijesu pisati. Sve najgore reći. Istjerati iz sebe sve one riječi koje se čuju svaki dan, ali ne žele de sa čuju. Reći! Pa makar i umrijeti. Napisati! Jer ako se život sastoji u trpljenju tuđih riječi nauštrb svojih jada, to nije život. Kome reći? Onom ko govori bez obzira na druge? Onom što vrijeđa, rovari, truje, a sebe naziva borcem za nekakva prava? Zar njemu da kažem? Šta da mu kažem? Da mu kažem izvinite što ne mogu da se složim sa vama u vašim nebuloznim pričama? Ili da mu kažem oprostite molim vas ali mislim da ste tu pogriješili. Mi nismo ljudožderi, lopovi, bitange, jadnici i bijednici. Pa ja bih to mogla reći čovjeku. I ne bih ni trepnula. Ne bih pomislila da sam trebala biti oštrija, bezobraznija, drskija. Ali šta reći jadniku? Šta reći jednom parazitu, koji sebe naziva umjetnikom ali ne živi za riječi, već od riječi. Šta reći? Zar to može da čuje? Zar to želi da neko pročita to što ono piše? A šta ako se desi pa pročita. Šta ako se desi da majka pročita kako je spomenik za njenog poginulog sina spomenik zločincima? Šta ćemo onda? Ili je sve to demokratija kada svako može da kaže šta hoće bez da naleti na osudu? Stigli smo znači dovde. Pošto ne možemo oružjem, jer ga nemamo, ubijajmo se riječima. E ako! Neka smo vala. Sada je sve mnogo jasnije i bolje. Jer, nismo mi imali više vremena za kojekakve praznoglavce punih usta. Neka kaže! Neka kaže ponovo! Pa šta! I reći će. Bez obzira šta napisala ja, on će opet pisati, misliti da je neustrašivi borac za ljudska prava i ponosiće se. Neka! Ponosi se! Ponosi se što trošiš sate svoga života riječima ranjavajući druge! Ponosi se što je jedino u životu što si uradio i što ćeš uraditi to što će te neko prepoznati na ulici i reći , "to je onaj, što priča, a jest im vala rek`o, svaka mu čast"! Budi ponosan što hraniš primitivce svojim jeftinim riječima i pljuješ po onom što ne znaš.A misliš li da ćete ti ljudi voljeti nekad u budućnosti? Misliš li da će te pamtiti? Da ćeš ući u istoriju? Da li će te pamtiti ili te zaboraviti kao što su i druge tako. Ovo drugo. Nisi ti hrabar što pišeš, tako što pišeš. Kao da je danas potrebna hrabrost za pisanje takvih stvari? Nije. Mnogo je teže reći nešto pametno, da ne kažem plemenito. Ali budi u trendu! Ne odstupaj ni sekunde, nego udri borče za prava! Udri! Udri po svima, jer na kraju krajeva, to je ono što ti možeš. Kad se niko zbog tebe ne smije neka barem plače. Neka ga, nek trune. Ti imaš pravo da kažeš! E pravo sam ovo sada ja od tebe pozajmila. Oprosti, ako znaš šta je to. U svakom slučaju hvala na inspiraciji, nepoznati gubitniče!

Posvećeno svima onima koji javno govore o drugima, a o sebi na tajno, svima koji me tjeraju da zamrzim demokratiju i slobodu štampe. Posvećujem onima koji su heroji da štite svoja prava uništavajući prava drugih i to nazivaju borbom. Posvećujem svim paćenicima, koji žele da drugi zbog njih pate!

Neka dođu Turci!

sofijaamundsen — Sat, 08 Feb 2014 21:05:09 +0100

Nama nije prvi put da patimo. To je naše prirodno stanje. Uvijek smo imali veliku energiju da promijenimo ono što smo, da bismo živjeli bolje. A sad? E sad više nemamo u šta da se mijenjamo. Sve kostime smo probali, ne stoji nam nijedan. Nekada davno bili smo pod Turcima, nije nam bilo dobro, i rekli smo: Bićemo slobodni! Bili smo slobodni. Našom slobodnom zemljom je vladala dinastija, koja nas je oslobodila, Turaka nije bilo ni na televiziji, ali opet nije nam bilo dobro. Dinastija nam ne valja, neka dođe druga! Došla je. Nama ni tada nije bilo dobro. Neka nema kralja, neka vlada narod, neka sve bude narodno! Kralja nije bilo, sve je pripadalo narodu, i pare, i zemlja i Goli Otok. Narodu nije bilo dobro opet. Zapravo, nije da nije. Bilo je dobro ali kratko. Možemo mi bolje! Nećemo da sve bude svačije i ničije. Hoćemo da se zna šta je moje, a šta njegovo. Bilo je. Svako je dobio svoje, ali više nije mogao da uzima tuđe. Više nisu mogli neki da rade, a svi da imaju. Pa onda nije imao niko. Ovo nam ne valja! Ovo je banda! Stavićemo nove ljude na vlast. Neka hapse ove što ne rade, nama će biti bolje. I došli su. I hapsili su. A sad? Da li nam je sad dobro? Ne. Pa sad neka....neka...neka. Mi ne znamo šta sad. Mi ne znamo šta sad da budemo. Bili smo hajduci, bili smo monarhisti, komunisti, demokrate! Šta sad da budemo? Šta da budemo kada nam ništa nije išlo? A da ne budemo ništa što se od nas očekuje, da budemo obični radni ljudi koji će da grade svoju državu, bez da je ruše? A nije nam to nešto. Ne sviđa nam se to. Tu nema borbe, naglih preokreta, uzbuđenja, bijesa, suza. Tu nema smrti! To ne dolazi u obzir! Aman, ima li neko da zna šta da budemo, ljudi! Pa, ne možemo dovijeka da budemo ništa. Znam ja! Neka dođu Turci! Neka nama dođu Turci, pa ćemo sve lijepo ponovo. Ovaj put će sigurno nešto da nam krene. Od sultana do grobara! Pa ima da nađemo ono što nam paše. Sve neka se ponovi! Ko je reko da je istorija učiteljica života? Ciceron! Pa, dobro je rekao. Zato ćemo i da je ponovimo. Ponavljanje je majka znanja! To neka nam bude krilatica, neka nam svima to na grobovima piše. Mi ćemo da ponavljamo, sve dok nam u glavu ne uđe, ili dok ostanemo bez glava. Jer ako pogledate, šta da radimo mi sad kad nemamo šta da budemo. Ako nemamo ništa novo, vraćamo se fino na staro! Da vidim ko će da nam kaže da nazadujemo! Samo vi idite, mi smo napredniji, ne možete vi da shavitite to. Ko je vama kriv što sto godina živite bez rata i decenijama, pa i vijekovima, ste jedno te isto. Samo vi hajte! Mi ćemo vas stići. Mi ćemo brzo da obiđemo još jedan krug, pa ćemo opet biti tu gdje smo sada. A ni vi neće biti daleko. Sigurno ćete još raditi to što danas radite i sigurno će sve vaše države biti iste kao i sad što su. Vi radite, nama se ne sviđa ovo vaše vrijeme.Kakvo je vrijeme da se ne može dići buna poštena? Nisu naši preci bune dizali da bismo sada bili slobodni i da nemamo šta da radimo. Vi idite dalje, mi čekamo Turke!

Komentar autora je svakako nepotreban svakom mudrom čitaocu. Dositej je nekada pisao basne, pa bi ispod pisao naravučenije. Možda se vraća vrijeme kada nam je to ponovo potrebno. Ipak, ja to neću raditi. Pustiću ja vas da sami shvatite, ali ću sebe pitati. Probaću sebi da protumačim.Ko može da nas izvuče? Mi smo jedan narod koji od svojih silnih zabluda više ne zna šta je bio prije njih. Tolika preboraženja, bacanje starog da bi se uzelo novo, potrage, mijenjanja, propasti i novi počeci. Ko smo mi? Možemo li mi prestati da tonemo, ili smo potonuli toliko da više i ne znamo da smo na dnu? Mi ponovo ništa ne shvatamo. Posle toliko grešaka mi ponovo ništa ne shvatamo. Pametan shvata gdje griješi i zato greške postoje. Mi ne. Nama ipak trebaju naravučenije.

Protesti u Bosni

sofijaamundsen — Thu, 06 Feb 2014 23:35:13 +0100

Izvolite gospodo! Riješite sve naše probleme. Vi znate šta ne valja i u svakom trenutku se ne plašite da kažete sve što mislite. Vi ste hrabri, neustrašivi. Vi ćete mijenjati našu tmurnu svakodnevnicu i naše beznadežne živote, jer vi znate kako. Ponosni ste na sebe. Nemate ništa protiv, da vas ja sada pitam kako ćete to promijeniti? Da, znam da ste već pričali ali eto recite mi još jednom. Ne, ne niste me razumjeli ne zanima me čega vam je dosta. Dosta vam je onoga što je dosta i meni, to mi svi znamo, ali vi ste posebni zato što znate kako treba biti bolji. Zar ne? Pa eto recite nam sada, šta da se uradi. Molim vas, znamo mi da su oni lopovi, ali ko će to biti bolji od njih? Narod. Dobro, a kako će to narod da vodi državu, opišite mi malo to. Molim vas. Lopovi, pa lopovi. Ko neće biti lopov, i koga ćete vi dovesti na vlast da nas spasi? A ko je taj pošten čovjek? Vi dakle nemate još ime tog čovjeka. Dobro, pojaviće se. Ako možete da mi objasnite, šta taj čovjek da uradi, kad skinemo lopove i mafiju? Ako sam dobro shavtila, vi imate plan da skinete lopove koji su nam pokrali državu, dovedete poštenog čovjeka (koji još uvijek nije tu, ili možda jeste ali ne znamo da je pošten), a onda on da otvori fabrike, poveća penzije, otvori nove škole, sredi sudstvo, obrazovanje, zdravstvo, poveća plate, smanji cijene ljekova i osnovnih životnih namirnica, da i ako može da pogura našu državu da uđe u EU, da bismo mogli što lakše da se „kotarišemo“ ove zemlje i odemo kod rođaka u Njemačku i zaradimo neki dinar, pardon evro. Pa vi zaista imate plan! Postiđena pred vašom inteligencijom moram da vam odam počast. Iz vas prosto izbijaju rješenja i prosperitet. Novac za sve to naravno imate. A, imaćete. A daće ovi štu su krali. Pa ja se nikad ne bih sjetila da će ti ljudi tako lako dati svoj nakradeni novac. I tu ponovo padam pred vašom inteligencijom. Maestralno! Dozvolite da vam aplaudiram. Ne, dozvolite mi da se poklonim. Priznajem da sam glupa za sve to i da mi djeluje besmisleno i nemougće, ali ja vidim da vi zaista znate o čemu pričate. Ako mogu da pitam još nešto, zašto su vam džepovi puni kamenja? Gađaćete vladu, aha. A kada ih ispraznite, hoće li vam faliti? Mislim, hoće li vam nedostajati osjećaj da su puni. Zašto bi vam falio osjećaj da su vam džepovi puni? Pa izvinite, ali ja se samo plašim da kada ispraznite džepove kamenjem, ne počente da ih punite parama. Jer znate, teško je čovjeku da se navikne da su mu džepovi prazni, kad je u njima do juče nosio kamenje. I plašim se da ste vi taj pošteni čovjek, koga čekamo. Ali vi meni ponovo govorite da su oni lopovi. Lopovi su, jesu. I ne može se više ovako, ne može. Ali prije nego što počnete da rušite zapitajte se znate li šta ćete da gradite. I prije nego što zauzmete vladu kamenjem zašijte svoje džepove, čisto iz predostrožnosti da ne ogladne.